Tik-tak

 

Ringe, ringe, raja

 

Ljubica J. Tinska

 

 

 

Pokušavam da se naviknem na trudnoću u Beogradu. Priznajem, razmazio me je život, doživela sam bolje. Na ivici sam nerava i suicida. Sa tinejdžerom i jednoipogodišnjakom, u petom mesecu trudnoće, iznajmila sam stan deset koraka od škole u kojoj moj sin pohađa sedmi razred, i automatski bila proglašena za ekscentrika. Kao da sam pala sa Marsa! Ultrazvuk tri hiljade dinara, analize krvi hiljadu dinara. U Heksalabu se unapred plaća, da ne zbrišete valjda slučajno, jer i tako dolazite samo da se bodete, a za rezultate nije vas ni briga.

U prodavnicu na ćošku ne mogu da uđem, jer šetam ujedno i stomak i klinca u kolicima. Sama sebi pridržavam vrata. Svima smetam, ali odbijam da ostavim dete samo napolju, a kako u radnjici nema mesta ni za solo kupce (jer je neki genije, u ime promene svega pa i onog što je bilo bolje, od svih C marketa i Pekabeta napravio neprohodne prostore Mini Maksija gde se konstantno sudarate sa svim i svima, pa i sa samim sobom), parkiram kolica na jedinom sigurnom mestu, tako da niko ne može ni da uđe ni da izađe, ali sam zadovoljna pošto mom klinji ne polazi za rukom da dosegne do police i sruši sve što se na njoj nalazi. Niko me ne pušta preko reda, tako da kolica ostaju nasred puta dok ne dođe red na mene.

Desetkovali su me komarci, a i ova vrućina nikako da prođe.

Tri meseca koja sam provela u Londonu nisu bila dovoljna da se kolica isprljaju tako crno i masno kao posle jedne šetnje do Tašmajdana, do betoniranog igrališta bez ograde, sa prljavim peskom, drvenim kućicama koje samo čekaju da se na nekoga sruše, sa zarđalim ekserima koji vire iz njih. Iz uličnih svetiljki koje okružuju igralište vire električne žice. Drveće koje bi trebalo da krasi to dečje igralište nije potkresivano godinama, nekoliko velikih grana, apsolutno suvih, čekaju malo jači vetar da padnu. Daće Bog, neće se neko detence igrati ispod baš tada.

 Razmišljam: na deset metara od tog drveća Bulevar, koji surovo krešu svakog kasnog proleća. Ali to je zato što neko ima vajde od toga, suviše je očigledno. Kao što neko ima vajde od zarđalog i propalog igrališta jer bi njegovim sređivanjem stao na put onim hohštaplerima što zarađuju na sirotim hrabrim ljudima što su se usudili da u ovakvoj zemlji uopšte i rađaju decu. Sa svojim "skakaonicama" od dvesta dingera pet minuta, vozića od šezdeset dinara pet minuta, tramboline ili automobilčića. što je najgrđe, neki sirotani rade tu po ceo dan, za neku platicu koja nije vredna pomena, duvaju one preskupe helijumske balone i naplaćuju karte, a rade za nekog smrada iz senke koji zarađuje ogromnu lovu na tim prljavim, plastičnim, precenjenim (ali tobože sigurnim, za razliku od igrališta na kome se, zamislite, baš nalaze - sjajan potez nema šta!) zabavicama za decu.

Kako igralište nema ogradu, ako imate sreće da vam detence ne izleti direktno na Bulevar ili Beogradsku, pristupačno je svima. I baš dok je moj mališan sedeo i igrao se u prljavom pesku, pored njega je protrčao pas bez brnjice i ispišao se na drvo pored koga je sedeo. Moja deca su igrom slučaja rođena u Engleskoj, pa na rođenju nisu primila vakcinu protiv žutice, jer je na Ostrvu nema. Na ovom našem poluostrvu, gde je najnormalnija pojava da deca sa žuticom izlaze iz porodilišta, bolje je biti siguran. Tamo gde bi trebalo da bude travnjak, nalaze se pesak i prašina, tamo gde trče mališani, postavljene su ljuljaške. Kante za đubre prevrnute. Po tlu opušci, lekovi, stare maramice, odgrisci od jabuka.

Bacila sam se u potragu za obdaništem koje ima lepo i sigurno dvorište, sa ogradom, ali još uvek ništa. Ako i ima ogradu, dramatično izgleda.

Veliko pakovanje pelena koje u Londonu nisam plaćala više od šesto dinara, u Beogradu je hiljadu i po (pa još sa ogromnim crvenim natpisom "niska cena"), vlažne maramice za koje ne bih davala više od sto, ovde su dvesta pedeset, ali samo ako je u pitanju "specijalna ponuda". Vožnja od Beograda do Novog Sada kao karta Eurostarom od Pariza do Londona.

Volim što nas drma svetska kriza. Ma Svet ne može ni u snovima toliko daleko, toliko duboko, do dna.