Po(d)setnik

 

Povodom posete predsednika Rusije  Dmitrija Medvedeva Srbiji

 

 

Ni slično, sestro, ni slično

 

Silazak Dmitrija Medvedeva među Srbe bio je višestruko koristan: Borisu Tadiću je povećao nivo kiseline u želucu, Krkobabićeva tašta sad se šepuri po komšiluku, Dinkić je dobio milijardu koju nije tražio, a sam Medvedev je navukao trajan osmeh na lice kad je video koga su Rusi oslobađali pre 65 godina

 

 

Ivan Molotok

 

Svoji smo, nema potrebe da se lažemo i mažemo, niti da se u običnim, prizemnim stvarima gađamo suvoparnim eufemizmima. Zbog toga svaku priču o rusko-srpskim odnosima glatko možemo da počnemo onom, navodno anegdotom, o curi koja je u kupeu voza svako malo pa - prdnula. Međutim, svaki put se odmah potom i zakašljala pokušavajući da imitira čudne zvukove odozdo, ne bi li saputnici pomislili da ono što su čuli zapravo nije ono što su čuli nego da im je, eventualno, plod pokvarene mašte. Sve dok, posle ko zna kog puta, neki od prisutnih džentlmena nije pomirljivo konstatovao: "Ni slično, sestro, ni slično!"     

 

Kako stvari stoje, nekako tako bi i "majka Rusija" mogla da tretira Srbijine trajne teškoće u nadimanju. Radi se o tome da je Srbija prema Rusiji oduvek imala ambivalentan odnos, kakav imaju dve sestre različite starosti, socijalnog i bračnog statusa, pogleda na svet i objektivnih mogućnosti. Taj odnos se nije promenio od Ivana Groznog i Petra Velikog do Medvedeva. Sve apokalipse koje su u međuvremenu menjale svet, menjale su nužno i odnos između dve fizički razdvojene sestre, od ljubavi do mržnje, od ignorisanja do strahopoštovanja, od transplantacije bubrega do noža u leđa. Nikakvi sanstefanski ugovori, prvi, drugi i ini svetski ratovi, informbiroi i sankcije nisu mogli da poremete taj istorijsko-genetski kod, bez obzira na to kakvi ga virusi ugrožavali i bez obzira na to ko bio kliconoša. U tom rodnom odnosu, a po logici veličine i moći, Srbiji je uvek zapadalo da mnogo mrzi ili mnogo voli, da se duri ili da preti, a Rusiji da bude nadmeno cinična i pakosna, pokatkad bezosećajna i zlobna, ali se uvek znalo, znalo se, šta je i kako je. I kad god je mlađa sestra Srbija osećala potrebu da starijoj Rusiji kaže da, zapravo, može bez nje i da joj je, zapravo, možda i bolje bez nje, da je, zapravo, to sasvim sigurno, da je, ukratko, skoro pa ne voli, Rusija je nekako znala da odgovori: "Ni slično, sestro, ni slično!"           

 

Bio je praznik

 

Čini se da se upravo takvo nešto dogodilo i povodom i tokom posete Dmitrija Medvedeva Srbiji. Iako se jedan deo državnog i političkog establišmenta ponašao kao da je posetom Medvedeva surovo kažnjen, ali da urođenu im pristojnost i državničku kurtoaziju, radi kakvog-takvog interesa države, mogu tih par sati da žrtvuju u nedostatku pametnijih poslova (predsednik Srbije Boris Tadić sve vreme je imao izraz kao da mu radi kiselina u stomaku, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas baš se nekako bio nameračio da naudi ruskom ambasadoru Konuzinu isprsivši u prve slavljeničke redove izvesnog gradskog činovnika Krkobabića; jednu od najznačajnijih ličnosti ruskog državnog establišmenta, ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua uvalili su u nadležnost Ivici Dačiću, koji se verovatno jedini nije obrukao...), a drugi kao da je sa neba sišao sam Mesija, pa su u napadima servilnosti i takođe urođenog im idiotizma gosta čak i štipkali kako bi bili sigurni da je od krvi i mesa, najbolju potvrdu onog istorijsko-genetskog koda dala je amorfna (beo)gradska masa.

 Ta gotovo dvomilionska masa, i sama žestoko podeljena unutrašnjim ideološkim, političkim, socijalnim, statusnim, staleškim, psihološkim pa i fizičkim barijerama, opštim odnosom prema rusko-srpskom sindromu pa čak i ideološkim i istorijsko-političkim tumačenjem samog formalnog povoda za dolazak Medvedeva u Beograd - 65. godišnjice oslobođenja (!?) Beograda od strane Crvene armije (!?) - ponela se gotovo unisono, kao da je kakav crkveni blagdan, kada nisu poželjne zle misli i svaka netrpeljivost. Utisak je bio da bi građani spontano, po svojoj svesti i savesti, i bez ikakve policije, ograničenja i komunalnih službi, po nekom nepisanom protokolu učinili sve da taj dan bude praznik, a ne haos izazvan histeričnom blokadom. To je nešto što Medvedevljevu posetu čini suštinski, organski drugačijom od, na primer, one američkog potpredsednika Džoa Bajdena sa sličnim bezbednosnim statusom. I ne samo to. Iako su se, kako je rečeno, srpski funkcioneri i ovom prilikom otimali da dokažu da su glasnogovornici ove ili one sfere uticaja ili interesa (evropejci, evroskeptici, nacionalisti, globalisti, rusofili, amerikanofili i sl.) niko se nije (beznadežno) trudio da svoj individualni separatizam uobliči u nekakav ozbiljniji ako ne baš anti a ono kontraruski princip. Kao da je duh velike Rusije na Medvedevljevim leđima, a ne racionalni otklon, nekako unapred blokirao ili učinio smešnim svaki takav pokušaj.    

Oni koji su vadili iz naftalina ruske greške u odnosu na Srbiju ipak su bili blagoglagoljiviji, ili im je pružano više šansi da se iskažu. Tako su se neki setili "modernih početaka" rusko-srpske averzije i odnosa u kojima su navodne uzajamne političke zvrčke bile njihova najjača potka.

U detektovanju "prapočetka sukoba" ovaj put najdalje se otišlo u 1989. godinu, kada je, Mihail Gorbačov u Beogradu posetio prvog čoveka Srbije Miloševića. Milošević je svom domaćinu pričao o istorijskoj neminovnosti demokratizacije u SSSR-u, a Milošević Gorbačovu o "socijalizmu kao svetskom procesu", koji "niko nikada neće ugroziti".

Malo potom, i jedan i drugi doživeli su u svojim zemljama demokratsko-vatrena krštenja. Jedan srpski nacionalista, rusofil i miloševićevac ovako je opisao početak devedesetih godina prošlog veka i rusko-srpske odnose tokom rata na ovim prostorima: "Naše najveće razočaranje je svakako pravoslavna Rusija, koja je, zbog podozrenja prema muslimanima u azijskom delu bivšeg Sovjetskog Saveza i rivalstva sa Zapadom, bila predodređena da nas bar malo podrži. Slobodan Milošević se, međutim, 'potrudio' da i ta podrška bude maltene nikakva.

Najpre je preko svojih pouzdanika pozdravio neuspeli državni udar u Sovjetskom Savezu, a potom je pogrešno procenio da doskorašnji komunisti u Vrhovnom sovjetu Rusije sigurno dobijaju, i da vlada nešto liberalnijeg Borisa Jeljcina neće biti dugog veka. Kako su, pak, Jeljcin i njegova vlada, a ne Vrhovni sovjet, predstavljali Rusiju u međunarodnim organizacijama, takvo igranje na pogrešnu kartu u Rusiji grdno nam se osvetilo. Umesto da nas odlučno podrže, predstavnici Rusije su uvek glasali za uvođenje sankcija protiv naše zemlje i njeno praktično isključenje iz međunarodnih organizacija, pravdajući to navodnom činjenicom da su morali glasati za predložene mere da bi za uzvrat dobili izvesno 'ublažavanje' prvobitnih znatno oštrijih predloga".

Slično je bilo i povodom raspleta kosovskog pitanja, Rambujea i bombardovanja Srbije, kada se smatralo da Rusija sistematski nedovoljno čini da zaštiti Srbiju od ničim izazvane agresije i u borbi za njenu pravednu stvar. Rusi su (prvo Jeljcinova pa kasnije i Putinova administracija), sa svoje strane, što javno što diplomatskim kanalima, unapred upozoravali Miloševića da ne mogu i ne žele da post festum saniraju njegove iracionalne, nenajavljene i neusaglašene poteze i procene i da ih njegove ucene približavanjem Zapadu ni najmanje ne tangiraju. 

 

Ima tu i većih sestara

 

Svrgavanje Miloševića i dolazak DOS-a na vlast doneli su otvoreno priklanjanje nove srpske nomenklature Zapadu i distanciranje od Rusije, i to tako i toliko da je Zapadu bilo beskorisno, a Rusiji smešno. Jedina šteta bila je na strani Srbije. Sporazum o slobodnoj trgovini između Rusije i SRJ iz avgusta 2000. godine (dakle, sam kraj Miloševićeve vladavine), ratifikovan od strane dosovske skupštine 2001, bio je ruska ponuda koja je trebalo da Srbiju stavi na čvrste noge, jer joj je širom otvoreno ogromno i gladno robe rusko tržište.

 Bilo je to, međutim, kao da slepcu pokazujete Monalizu, jer, kao ni onda, Srbija ni dan-danas ne zna šta bi s tim Sporazumom (u međuvremenu uveliko poboljšanim). Jedini svetski dinkićevski patent trebalo je da bude zloupotreba privilegovanog "sestrinskog" Sporazuma za prosleđivanje tuđe robe (i to izuzetih iz carinskih olakšica) na rusko tržište, što su Rusi, na zaprepašćenje dinkićevske oligarhije, pročitali i odbili. Konačno, značajan šamar srpskim srebroljupcima bila je odluka ili stav da sa njima, ako je već takva stvar, treba razgovarati jezikom novca, jezikom na kojem su srpski bezgaćnici insistirali kao na demokratskoj tekovini zapadne civilizacije. I opet su oni koje ni pas nije imao za šta da ujede stručno procenjivali boju ruskog novca i markirali ga kao tajkunski ili netajkunski.

 Problem sa čistoćom ruskog novca eskalirao je toliko da je predsednik Putin 2005. godine zbog "brojnih poniženja" kojima su izloženi potencijalni ruski ulagači u srpsku privredu iskalio bes na jadnom Borisu Tadiću, pitajući ga da li je i njemu logično da se Srbija "majke Rusije" seti samo kada joj treba glas u Savetu bezbednosti UN. Iz istog razloga Putin je čekao i Koštunicu, ali je ovaj hrabro ostao kod kuće ne otišavši na nacionalnu izložbu "Srbija 05" koja je organizovana u Moskvi.

Zanimljivi su i srpski finansijski maniri, koji nagle obrte dobijaju gotovo isključivo kad su u pitanju Rusi. Kredit od milijardu dolara (200 miliona za sanaciju budžeta i 800 miliona za saobraćajnu infrastrukturu, metro...), koji je Tadić iskukao od Medvedeva kad je počinjala kriza i koji je Medvedev "doneo" sa sobom, preko noći, medijskim manipulacijama, umesto privilegije postaje - ruska podmetačina. Ono što je samo po sebi privilegija (jer traženi krediti, na primer, istovremeno nisu odobreni malo "rođenijim" ruskim sestrama - Ukrajini i Belorusiji) postaje predmet sumnje, uz pitanja cene, uslova i, čak, svrsishodnosti. Čim se ne vidi ucena, a u pitanju su Rusi, mora da im je mnogo visoka cena! Jer, eto, MMF i Svetska banka daju kredita koliko hoćemo. Toliko da naši "bankari" neće da preuzmu ni odobrene kvote (pretpostavlja se - zbog zelenaških uslova).

 Očigledno tumbanje cele zemlje naglavačke i sistemski zahvati u srž državne strukture (upravo popisuju hiljade državnih službenika za izbacivanje s posla), pre svega kao MMF-ovi kreditni uslovi, zato prolaze nezapaženo. Šta reći na kuknjavu kako su nas Rusi opelješili, takoreći primorali da im besplatno ustupimo NIS za tričavih 400 miliona evra i 500 miliona investicija. I taman kad bi neko pomislio da su u igri bile pretnje tenkovima i balističkim raketama, izađe onaj isti Šojgu i konstatuje: "Dobro, nemojte da prodajete ako vam je jeftino. Vi ste procenili, vi ste ponudili cenu, mi smo kazali da pristajemo". I to je bilo jedino tačno i jedino relevantno. Istovremeno, u Upravnom odboru NIS-a smenjuju rukovodioce za kaznu što su kupili  "mačku u džaku". Naime, u kompaniji za koju se tvrdilo da donosi dobit, Rusi su pronašli navodni gubitak od 86 miliona evra, koji srpska strana osporava.

 

Kad ih strefi blef

 

Možda najvažniji detalj u novokomponovanim rusko-srpskim, parama obojenim, odnosima jeste svest, tačnije iskustvo ruske strane da se njihovi investitori u Srbiji ne smatraju ozbiljnima, a da se njihov kapital smatra spekulativnim. Uz to, ruski vlasnici srpskih firmi čak tvrde da se bojkotuju proizvodi preduzeća u koje je ušao ruski kapital. Kao primer navodi se preduzeće "Jastreb" koje proizvodi pumpe za hidroelektrane (a u toku je i sertifikacija atomske elektrane), čije proizvode državna Elektroprivreda Srbije ne kupuje, nego nabavlja slične iz Nemačke. Slična situacija je sa preduzećem "Majdanpek" koje proizvodi bakarne cevi. Uzbunu među ruskim partnerima uneo je i glas da će "Fijat" u Kragujevcu izgraditi fabriku autobusa, što bi dovelo u pitanje rusku investiciju u "Ikarbus" itd.

 

U iskonskom strahu od nepoznatog, ovdašnji kursisti minornih nevladinih organizacija i polaznici kojekakvih bezbednosnih tečajeva na Zapadu, zabrinuti za svoje sitne i besmislene perspektive, nisu u stanju da iščitaju ni aksiomatske poruke koje su povodom gostovanja Medvedeva došle iz Rusije i pre samog Medvedeva. Ruskim analitičarima je to više nego očigledno, ali oni nisu u centru zanimanja naših zečeva. Dve od mnogih su na toliko velikim udicama da je prosto neverovatno s kakvom lakoćom su ih naši somovi progutali. Radi se, s jedne strane, o odnosima u trouglu Srbija - EU - Rusija i, s druge, o "novom bezbednosnom konceptu u Evropi" u kojem Srbija "ima značajno mesto". Naime, gotovo da nema ruske instance sa koje se nije eksplicitno čulo da Rusija ni na koji način niti želi niti može niti hoće da opstruiše logičan put Srbije u Evropsku uniju.

Specijalna veza s Rusijom nije u koliziji sa Srbijom u EU, a osim skidanja bede s vrata Rusija od tog čina može da ima i značajne koristi. Isto tako, priča o zahtevu za nekim novim svrstavanjem Srbije u neki novi "Varšavski pakt", kako bezbednosne Medvedevljeve poruke čitaju ovdašnji laici, samo je diplomatski blef i mali test srpske državničke inteligencije, namerno bačen među morone da bi se malo uplašili i iznervirali, a malo zabavljali glupostima i trivijalnostima. Nema nikakve nove ruske odbrambene strategije u koju bi bila uključena Srbija. Ruski stratezi možda imaju mana, ali mazohisti nisu. 

 

Konačno, u zamenu za sve čime ih je preplašio, Medvedev je od braće Srba i sestre Srbije dobio protokol i kulturno-umetnički program kojeg se ne bi postideli ni u "Lazi Lazareviću". Da je znao šta ga čeka, ne bi ostao samo osam sati nego dva, koliko je potrebno da sleti, uzleti i prepadne onog Krkobabića.

 

 

 

 

Brojke

 

Ruska Federacija je već duži niz godina prvi ili drugi spoljnotrgovinski partner Srbije po obimu realizovanog uvoza, a peti ili šesti po vrednosti izvoza.

Ruske kompanije su od 2002. godine investirale u Srbiji milijardu evra.

Trgovinska razmena između dveju zemalja je prošle godine iznosila oko četiri milijarde dolara. U prvoj polovini ove godine je upola manja nego u istom razdoblju 2008. Pokrivenost srpskog uvoza izvozom iznosi 15 posto.

 

 

 

 

Nije uspelo

 

- Tvrtka Basic Elements ruskog milijardera Olega Deripaske bila zainteresovna za privatizaciju RTB Bor. Nije uspela.

- Ruski avioprevoznik Aeroflot bio zainteresovan za preuzimanje Jata, opterećenog gubicima od oko 300 miliona evra i starom flotom. Međutim, Rusi su tražili da u paketu bude i aerodrom.

- NBS nije bila spremna da prihvati ponudu Konvers grupe da kupi akcije Kulske banke. Reč je o korporaciji teškoj nekoliko stotina milijardi dolara, koja u svom sastavu ima nekoliko banaka, a usko je vezana za energetski sektor. Valjana argumentacija za to odbijanje nije pružena.

- Nije bilo prihvaćeno učešće ruske telekomunikacione kompanije Alfa grup, koja je bila zainteresovana za kupovinu Mobtela, takođe bez valjane argumentacije.

- Rusi odustali od kupovine građevinske kompanije Mostogradnja, fabrike građevinskih mašina 14. oktobar iz Kruševca, Fabrike automobila Priboj, Fabrike štofova Kula i drugih.

 

 

 

 

 

Realizovano

 

- Lukoil 2003. na tenderu kupio Beopetrol za 117 miliona evra, uz obavezu investiranja 85 miliona evra i socijalni program težak oko osam miliona evra.

- Britansko-ruska industrijsko-investiciona kompanija Midlend Risors Holding investirala je u privredu Srbije oko 30 miliona evra. Ova kompanija je kupila za 14 miliona evra kontrolni paket akcija (51%) velikog mesno prerađivačkog kombinata Karneks iz Vrbasa, isto toliko akcija i u preduzeću za proizvodnju gumenih zaptivnih proizvoda Gumaplast, Inđija. Pored toga, oni su danas vlasnici 37 odsto kapitala lanca srpskih restorana "Stari grad", 48 odsto kapitala Luke Pančevo, a zajedno sa firmom Ist Point kupili su i kontrolni paket akcija Beogradske pekarske industrije.

- NBS izdala dozvolu za rad Moskovskoj banci. Prema podacima Centralne banke Rusije, ova banka zauzima 4. mesto po aktivi (oko osam milijardi eura). Po kapitalu od 756,23 miliona evra na 6. je mestu, a treća je, posle državne Zberbanke i Vnještorgbanke, po visini depozita.

- Firma Stepana Gasporjana 2003. kupila Fabriku kože u Užicu, ali je taj ugovor kasnije raskinut.

- Ruski kapital učestvovao u privatizaciji firme Goša Fom iz Smederevske Palanke. Kompanija Koks udružila se sa konzorcijumom zaposlenih u tom palanačkom preduzeću, i Fom je prodat za 7,5 miliona evra.

- Ruski Metropol na berzi kupio državni paket od 75 odsto akcija beogradske turističke agencije Putnik po ceni od oko 43 miliona evra.

- Firma Harvinter uložila u privatizaciju Termoelektra 800.000 evra 2007. godine.

- Ruska firma Viza kupila beogradsku gumaru Rekord. Posle dve godine kompanija je prekinula proizvodnju i povukla se iz Srbije.

- Gazpromnjeft kupio 51 posto akcija NIS-a za 400 miliona evra i obećanih 500 miliona evra investicija.

- Rusi kupili Ikarbus za 7,2 miliona evra. Ikarbus kasnije kupio Autodental, što se pokazalo kao promašaj.

- Ruska kompanija Metallorukav, automobilska delatnost, uložila u privatizaciju 600.000 evra 2007. godine

- Kupovinom 84 odsto kapitala (3,3 miliona dolara) vlasnik srpskog preduzeća za proizvodnju bakarnih cevi Majdanpek iz Majdanpeka postala je rusko-švajcarska kompanija Alpina Grup (sa ruske strane partner je Uralska rudarsko-metalurška kompanija iz Jekaterinburga) 2004. godine

- Tu su još i značajna zajednička ulaganja, kreditiranje projekata i viši oblici saradnje ruskih firmi sa našima itd.

 

 

 

 

 

Uvoz - izvoz

 

Najzastupljeniji proizvodi u našem izvozu u Rusiju su:

- pokrivači podova i tapete od impregnisane podloge - 12,36%

- hartija, karton, premazani plastičnim masama - 10,12%

- lekovi, gotovi i ostali, za maloprodaju - 8,72%

- ploče parketne od drveta - 5,56%

- rendgeni za medicinu, hirurgiju i veterinu - 4,51%

- provodnici - 2,87%

- jabuke, sveže, ostale - 2,49%

- posuđe, od gvožđa ili čelika, emajlirano - 2,30%

- šljive, sveže - 2,09%

- dizalice mostne i portalne, pretovarni mostovi - 2,09%

Najzastupljeniji proizvodi u našem uvozu su:

- nafta, sirova, ostalo - 45,73%

- gas prirodni u gasovitom stanju - 26,38

- aluminijum sirovi nelegirani - 6,03%

- žica od rafinisanog bakra - 3,02%

- laka ulja za preradu u specifičnim procesima - 1,75%

- rude gvožđa i koncentrati, aglomerisani - 1,74%

- monoamonijum fosfat i mešavina sa diamonijum fosfatom - 1,38%

- porozni amonijum nitrat za eksplozive, ostalo - 1,26%