Druga strana

 

Zastoj stranih investicija ili bekstvo iz živog peska mafijaške ekonomije

 

 

Ko ovde ulaže, gadno se izlaže

 

Zašto nije dobro uložiti novac u srpski ekonomski preporod, šta ovde čeka stranog investitora i ko su glavni remetilački faktori mogućim investitorima

 

Milica Grabež

 

Pre više od godinu dana, pod sumnjom da je počinio finansijske prekršaje u građevinarstvu, uhapšen je gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević, čovek koji je od  najstručnijih ljudi Evropske unije neposredno pre toga proglašen najperspektivnijim gradonačelnikom kontinenta. Zrenjanin je, takođe, za vreme njegovog mandata proglašen najperspektivnijim gradom za strana ulaganja.

Nezapamćenim skandalom, hapšenjem i utamničenjem takvog čoveka, njegovim držanjem u istrazi čak 13 meseci, pripremom unapred propalog političkog procesa od strane bivših stranačkih kolega i podlim podmetanjem nepostojeće krivice, udaren je težak šamar svakome ko je nameravao da investira u Srbiju.

 Nije samo Zrenjanin potonuo u ekonomsko beznađe. Potonula je svaka varoš u Srbiji koja je gajila nadu da ima perspektivu i da je dobra za ulaganje. Knežević je, konačno, ovih dana pušten da se brani sa slobode, ali prljavština koju su mu priredili kupler-majstori iz odbora Demokratske stranke u Novom Sadu i odobravanje hajke na njega od strane Borisa Tadića lično, ostavili su dubok trag na svakog potencijalnog stranog investitora u dužem vremenskom periodu.

Neposredno nakon hapšenja Gorana Kneževića, ista ta destruktivna mašinerija krenula je i na Gorana Ješića, gradonačelnika Inđije, čoveka koji je takođe preporodio svoju opštinu i doveo je u red najpoželjnijih za strana ulaganja, ne samo u regionu nego među najperspektivnijim u Evropi. I sam je tim povodom bio dobitnik brojnih priznanja. Sve to nije bilo dovoljno.

Danima je Ješić bio u neizvesnosti hoće li i sam pasti kao žrtva političkog progona zbog uspeha koji je napravio, sve dok nije odlučio da posredstvom televizijsko-policijske stanice B92 razjasni javnosti sve što je do tada bilo nejasno u vezi sa njegovim upravljanjem jednom uspešnom administracijom. Ali, nakon svega, ostao je gadan osećaj kod svakoga ko je nameravao da ulaže u Srbiju i ko je verovao da su ovi mladi, sposobni i svojoj zemlji odani ljudi sposobni da svetski posao naprave u svom gradu.

Prošlo je skoro deset godina otkako je strana investicija u Srbiji proglašena - svetom kravom. Od tada do danas, nebrojeno mnogo tih svetih krava žrtvovane su i rasterane od opasnih grupa pljačkaša zamaskiranih u demokratska odela i retoriku. Upravo zbog njih, Srbija danas, 2009. godine, sve nade polaže u jedinu ozbiljnu investiciju koja je na vidiku, izgradnju ruskog gasovoda kroz Srbiju, koji će dugoročno rešiti i problem energije i ovoj namučenoj zemlji omogućiti godišnji profit od najmanje pola milijarde evra. Beograd kao glavni grad živi  takođe u nadi da će kineskim ulaganjem biti završen jedan jedini most (Zemun - Borča). Onaj drugi (Banovo brdo - Novi Beograd preko Ade), koštaće fantastičnih 118 miliona evra (prvobitna cena mu je bila oko 90 miliona evra!), i platiće ga građani. Tačnije, već ga plaćaju.

Stanovništvo u Srbiji je, između ostalog, među najstarijim u savremenoj Evropi. Prosek starosti je iznad 40 godina! Ova činjenica ukazuje da su priče o masovnom učešću u unutrašnjoj obnovi ipak samo priče. Takav generacijski projekat moguć je u zemljama u razvoju, gde je prosek starosti stanovništva od 25 do 35 godina. Srbiji su zato strane investicije preko potrebne, ali...

Ne treba zaboraviti da je fantom unutrašnje opstrukcije, koji ometa i strane i domaće investicije, zapravo klika okupljena u vrhovima Demokratske stranke i njenog koalicionog Mefista, G17. Kako drukčije objasniti opstanak ove tragične finansijsko-političke falange? Njeno destruktivno delovanje kako prema spolja tako i iznutra, u svojim redovima, do poslednjeg mesnog odbora, potpuno je promenilo ideologiju miliona građana u Srbiji. Prljava trgovina svim i svačim, sprečavanje ulaska stranog kapitala ako on nije od koristi njihovom daljem opstanku, sve su to elementi jedne trule građevine koja se povremeno sruši i na glavu uvek razapetih idealista, poput, recimo, Gorana Kneževića i njemu sličnih.

Demokratska Srbija je počela svoj preporod tako što je u vazduh odletelo preduzeće Difens roud, vlasništvo Ljubiše Buhe Čumeta, jer je Čume bio amnestirani kriminalac, pa je dobio monopol na asfaltiranje međunarodnih koridora kroz ovu veselu zemlju. Njegovi bivši partneri u poslu nisu mogli mirno da gledaju kako mu država daje desetine miliona.

Demokratska Srbija je u vreme održavanja Olimpijade u Atini 2004. godine dobila (i odbila!) kredit za ravno 100 miliona bespovratnih evra iz takozvanog Hellas programa za rekonstrukciju putne mreže! Razlog je bio više nego jasan: suprotstavljene kriminalne grupe, sukobljeni interesi i država koja je uhapšena.

Lako je zaključiti da stanje ni danas nije ništa bolje. Grčka je i prošle godine ponudila Srbiji donaciju za potrebe izgradnje Koridora 10, ali je ministar ekonomije Mlađan Dinkić tvrdio da novac nije problem i obećavao da će, ukoliko se raskine koncesioni ugovor, za šta se lično zalagao, Srbija iz sopstvenih sredstava kompletirati i saobraćajni Koridor 10 i izgraditi autoput Beograd-Požega! Ovu njegovu krupnu laž niko nije sankcionisao.

Nažalost, još nijedan program iz Srbije nije stavljen na sto Rusiji, kako bi ona potpisana milijarda evra kredita došla na realizaciju. Zašto Dinkić i dinkićevci uporno izbegavaju da uzmu ono što im se daje i još upornije otimaju od sopstvenog naroda?

Nije li konačna ideja ove odnarođene vlasti da Srbiju uvede u Evropu kao izgladnelog sirotana? Kome ćemo tako gladni, odrpani i bez prijatelja biti privlačni za ulaganja?

Natrag