FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi oko ove strateške sirovine koju olako prihvatamo "zdravo za gotovo" (2)

 

 

Žeđ za vodom je večita

 

       Svetski sistemi sveže vode su u krizi, kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija poput energetskih tema - gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će voda biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer, već je odavno jasno da ko vlada vodom, nju kontroliše, distribuira je, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strategijskom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidro-stresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka", iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva.   

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

Geopolitika nas uči da se istorija jedne zemlje vezuje u svojoj geografiji i svojim prirodnim resursima. Oduvek je ono što je nazivano belim zlatom, žutim, crnim, plavim... bilo predmet istovremeno trgovine među ljudima, nacijama, ali je i izazivalo neprijateljstava i zazore, a davalo posedovaocima tog "zlata" finansijsku, ekonomsku i političku moć. Već od početka 20. veka nafta je političko oružje.

Izraz "geopolitika vode" označava najpre političke rivalitete u raspodeli propusne moći reka i rečica ili eksploatisanju hidrauličkih resursa. Takvi rivaliteti postoje ne samo među državama čije teritorije prolazi ista reka već i u okrilju iste države između regiona ili velikih gradova, koji svaki ponaosob cilja da izvuče korist od resursa hidrografskih basena koji su manje-više bliski.

 

Pravo na vodu

 

Već nekoliko decenija, ovi hidraulički rivaliteti poprimaju sve značajnije razmere zbog ogromnih mehaničkih mogućnosti kojima sada raspolaže građevinarstvo. Na taj način su realizovani veliki hidraulički radovi, bilo da je reč o branama, kanalizacijama ili kanalima, a koji su još sredinom 20. veka izgledali gotovo nemogući. Tehnološkim dostignućima (često sumnjivim po ciljevima, nehumanim i antiekološkim čak) danas je moguće skrenuti na stotine kilomatara, najveći deo propusne moći reke, ili zadržati ekvivalent njene godišnje zapremine iza malog broja velikih brana. Tako se postavlja pitanje: može li hidraulika značajno da preinači tok reka i njenu propusnu moć, tj. hidrografske date, kao i hidrološke date.

Autor Žerar Disui u svojoj tezi "Savremeni aspekti geopolitike i geostrategije" pominje "ovladavanje vodom" samo povodom proizvodnje hrane u mediteranskoj i tropskoj oblasti. Ipak, ovaj autor primećuje kako "navodnjavanje širokih razmera implicira džinovske hidrauličke radove i njihovo ostvarivanje ne rešava sve probleme."

Velike brane na jugu Irana nisu razvile očekivane parametre irigacije, čak se deficit u hrani povećao. Isto se uočava u velikim programima hidropoljoprivrednih opremanja započetih u Maroku, Tunisu, Burkini Faso, čak i Pakistanu na velikom projektu irigacionih mreža Inda. Je li tu reč o pitanju namene zemlje, koja je pretvorena u obradivu tim preuređenjima?

Naprotiv, u svom delu Geopolitika, Francuz Emerik Šoprad posvećuje veliki prostor "ratu za vodu". Doktrine koje su u opticaju danas: opozvana neomaltuzijanska; ofanzivna- geopolitička, koja uzima u obzir i "alimentarnu bezbednost", i ona koja govori o "vitalnom hidrauličkom prostoru". Šoprad pominje hidropolitiku koja se gradi pod pretnjom, pod apokaliptičnim proklamacijama. On gradi i objašnjava koncepte "hidrauličke pretnje", "hidrauličkog ekspanzionizma", "prava na vodu," "hidrauličkog stresa" i "hidrauličkog mira".

Aulog Boedek prikazuje tri velike "hidrokonfliktualne" velike zone, od Bliskog istoka i Roga Afrike, u srcu "trougla oskudice", između Tunisa, Sudana i Pakistana. Tu je i spor između Izraela i njegovih suseda. Boedek ne skriva ideološko korišćenje vode. Pošto je označio "frontovske linije" koje ocrtava voda između Sirije, Libana i Izraela, autor završava svoju utopiju videći u budućnosti zajednicu koja prevazilazi nacionalne interese raznih aktera. Ako ima volje za mirom, čak ni voda neće biti prepreka. Ali će voda uvek biti pretekst ako se traži sukob.

 

 

Nestašica nije prirodna

 

Voda je oduvek bila u središtu vojnih strategija. Često je u sukobima viđeno bombardovanje mreža dopremanja i tačaka za distribuiranje vode, a nije se prezalo ni od poplavljivanja teritorije radi sprečavanja neprijateljskog napredovanja. Vojske isto tako rado pribegavaju i izviđačkim misijama vodenim putem. Od završetka Drugog svetskog rata, mreža međunarodne trgovine je praćena rastom pomorskih puteva. Zapravo 90 odsto razmena obavlja se danas pomorskim putem. Ovaj fenomen predstavlja poteškoće jer nije lako ostvariti efikasnu bezbednost ovih puteva. Novije opasnosti su pokušaji brojnih destabilizovanja od strane terorističkih mreža, ali i od savremenih pirata. Zahvaljujući savremenim tehnologijama, teroristi i pirati danas nemaju previše problema da dospeju čak do lučkih zona, ili da udare na neki brod radi plena na njemu, čak i kada se nalaze daleko od obale. Zato su velike sile i industrijske zemlje prinuđene da svoje vlasništvo često brane sve sofisticiranijom zaštitom i sve savršenijim amfibijama i drugim sredstvima sprečavanja pljački na moru.

Hidraulička struktura društva tumači uspešno nejednak pristup i kontrolu vode kroz istoriju, pa ta pravila opstaju i u savremenoj civilizaciji. Indijski istraživač Lajla Meta proučava naročito ideju nestašica vode, i govori o "politici i poetici vode". Meta tvrdi da je pisanje o vodi u Indiji, kao svuda drugde, politički čin. Ona kaže: "Žeđ za vodom je večita, kao i načini do njenog dolaženja za ljudsku upotrebu. Tako su i načini na koji društva dolaze do vode za svoje održavanje i opstanak izmicali istoriji i društvenoj analizi. Ali, proučavanje hidrauličkih struktura i diskursi o vodi čine vidljivim strukture društva u bilo kom vremenu ili prostoru. Studije koje su imale vodu za svoju centralnu temu, uvek su se bavile vrstama upotreba vode određenog društva, potreba koje one uzrokuju, sredstava koja primenjuje i prihvata kako bi se odgovorilo na potražnju, vrste resursa i tehnologija koji se mobilišu, i socijalnih klasa koje poseduju ili kontrolišu takve resurse, kao i one koji nadgledaju distribuciju proizvedene vode u društvu.

Nestašica nije "prirodna" i aistorična, ali nije ni permanentna i univerzalna. Nestašica je prv kontekst nejednakog pristupa i kontrole ovog resursa u klasno raslojenom društvu u specifičnom temporalnom šavu. U ovom pitanju treba videti dominantne socijalne relacije. Moć stvara nestašicu vode, jer moćni reprodukuju i jačaju postojeće odnose dominacije i podjarmljenosti među klasama, rodovima ili kastama."

Nije čudo što ovako dragoceno i strategijsko dobro, voda, porađa brojne ozbiljne konflikte. Međutim, jedini pravi krvavi rat za vodu zbio se između dva mesopotamijska grada pre 4.500 godina. Razmirice koje su se odigrale u 20. veku u većini slučajeva su se svele na verbalne pretnje. Neki smatraju da je reč o preterivanjima, čak fantazmima o ratu zbog vode. Međutim, moramo da se zapitamo odakle fantazam koji prouzrokuje često konflik zbog vode?

Po centralnom pitanju odnosa između upravljanja vodom i prirode političke moći u drugoj polovini 20. veka postoji teorijski uzlet, koji izaziva marksistički istoričar sa Jejla Karl August Vitfogel. U svom kapitalnom delu "Orijentalna despotija", Vitfogel je kod Marksa ponovo otkrio "azijatski način proizvodnje". Karakteristika tog načina je odsustvo privatnog vlasništva nad nekretninama. To je bio predmet duge razmene pisama između Marksa i Engelsa. Oni su se referisali na opservacije Fransoa Bernijea, francuskog putnika koji je u 17. veku prošao "Državama Velikog Mongola". Vitfogel privileguje najčešće "hidrauličku privredu", vitalnu potrebu tamošnjeg društva za kanalima za navodnjavanje, sa posledicom - despotskom formom vladavine.

Iz svega su Marks i Engels razvili sopstvenu "teoriju klima", koju odslikavaju neophodnost štedljivog i zajedničkog korišćenja vode. Daleko od toga da se stvaraju, kao u Flandriji i Italiji, asocijacije privatnih preduzimača. Na Istoku je nametnuta "centralizatorska intervencija vlade".

I dva američka geografa, Deli Priskoli i AronVolf, lansiraju jednu novu hipotezu. Posle Hladnog rata, vojnici kojima po prirodi stvari odjednom nedostaju konflikti, postavljaju problem ekološke bezbednosti. Oni tvrde da bi nestašica resursa ubrzala svet u neverovatne sukobe. Zato su svakako armije umešane na svoj način u ohrabrivanje političkih rivaliteta oko raspodele propusne moći rečnih tokova ili eksploatisanja hidrauličkih resursa.

 

Rizične zone

 

Voda je oduvek igrala važnu ulogu na vojnom planu, a u novije vreme, umnožavanje načina korišćenja usluga vode, plovidba, ribolov, hidro-električna energija, navodnjavanje, potencijalno zaoštrava verovatnoću sukoba među državama. Preko 300 međunarodnih ugovora zaključeno je najčešće u nedovoljno preciziranim uslovima. Sve je više zemalja danas koje uspostavljaju svoje vrlo agresivne politike kako bi se domogle još uvek raspoloživih rezervi vode za svoje potrebe. Eksperti tvrde da će do 2050. godine, samo tridesetak od preko 200 zemalja sveta imati dovoljno vode za sopstvene potrebe.

Predstave o ratu zbog vode su vrlo diskutabilne, uveravaju stručnjaci koji su skeptični u pogledu i verovatnoće pravih ratnih sukoba zbog vode u ovom stoleću. U stvari, u većini slučajeva se ozbiljnom geopolitičkom analizom pokazuje da voda nije taj primordijalni ulog koji bi objasnio i opravdao sam sve buduće sukobe. U stvari, ne treba razdvajati "geopolitiku vode" od sveukupnih geopolitičkih tenzija koji postoje dugo na nekoj teritoriji.

To je uočljivo u slučaju Bliskog istoka, gde su kolevke i živa tinjališta najslavnijih hidrauličkih rivaliteta. Najopasnije hidrokonfliktne zone sveta su upravo na Bliskom i Srednjem istoku.

Prva serija sukoba tiče se eksploatisanja Tigra i Eufrata, pre svega Turske, Sirije i Iraka. Okupacija Iraka od 2003. godine trenutno taj problem skriva, ali je on latentan i ponovo će izroniti jednog dana, kada se (i ako) Irak stabilizuje i kada Amerikanci i Englezi napuste razrovanu, uranijumom zagađenu i etnički raspolućenu zemlju (podvijenih repova).

Za svoj projekat Jugoistočne Anadolije, sa predviđenih 13 brana-rezervoara, Turska sasvim izvesno uvećava tenzije. One su vezane za postepeno smanjivanje mogućnosti snabdevanja vodom stanovnika nizvodno, kao i za rizike lančane reakcije u zoni gde interesi alavih apetita moćnih država uvek sistematično rade na zaoštravanju lokalnih nacionalizama.

Utom smislu permanentni rizici od sukoba postoje i između Turske i njenih neposrednih nizvodnih suseda, Sirije i Iraka. Potom su tu i razmirice i sukobi zbog vode između Izraela, Jordana i Sirije, koja bi, da bi kompenzovala gubitak protočne moći, morala da poveća svoja zahvatanja vode u Jarmuku, jednoj od glavnih pritoka Jordana. Odsustvo savezničke saradnje u rupama međunarodnog prava vode, odvelo je u mnogome Irak i Iran do neprijateljstava osamdesetih godina. A vode Šat el-Araba su bile među glavnim uzrocima rata.

Zato stručnjaci za geopolitiku vode smatraju da bi zemlje u sukobu oko vode morale mnogo više da se oslanjaju na tehničke komisije, baš onakve kakve su između 1982. i 1986. godine napravili Turska, Irak i Sirija, ali nisu učinili dovoljno napora da one i stvarno deluju, pa time i smanjuju tenzije.

U ovakvim sporovima često se manifestuje i autoritet neke države i njena neskrivena dominantna regionalna moć. Iz takve vrste sporova su oni u koje su ulazili Izrael, Turska i Sirija. Iračani su svojevremeno presušivali Šat-el Arab s namerom da izgnaju tako šiitsko stanovništvo koje nije skrivalo netrpeljivost prema Sadamovom režimu. Tako se sukob izrodio na kraju u rat Iraka i Irana oko podele voda Šat-el Araba.

Turska je, s druge strane, promovisanjem irigacije u delovima sa kurdskim stanovništvom, želela da proizvede i razvoj te regije i tako smiri Kurde.                            

 

 

Geopolitički ulog

 

Nesumnjivo je upravljanje vodom način političkog kontrolisanja teritorija. Države prirodno nastoje da osiguraju bezbednost svojih snabdevanja vodama. Međutim, ti resursi, zavese voda, prelaze granice i države nizvodno zavisne su od uzvodnih država.

Tako Meksiko zamera SAD zbog zahvatanja vode u Koloradu. Turci nastoje maksimalno da eksploatišu Eufrat, a Sirija i Irak se ne zadovoljavaju ostatkom. Sudan i Etiopija vladaju gornjim Nilom, što brine Egipat koji živi isključivo od te reke. Namibija može da osudi Bocvanu na velike nevolje ako bi je lišila vode Okavangoa. Na Bliskom istoku 2/3 izraelskih potreba za vodom pokrivaju zavese smeštene na okupiranim teritorijama. U ovim sukobima  nije reč samo o količini, već i o kvalitetu vode. Holandija se tako žali na švajcarska i francuska zagađivanja Rajne. Pitanje upravljanja vodotokom je posebno oštro kada on označava granicu između dve zemlje.

Nil je primer istinskog geopolitičkog uloga. Usklađena akcija susednih zemalja tu se neprestano odlaže za kasnije. Zato što se mora računati sa protivljenjem Etiopije svakom preduzimanju zajedničkog hidrauličkog preuređenja. Tu je oklevanje Sudana, rastrgnutog između Severa koji je istorijski vezan za Egipat, i Juga, neophodno vezanog u savez sa Etiopijom, koja uređenje Gornjeg Nila oduvek smatra činom vojne penetracije.

Ili pak primer čuvene egipatske visoke brane Asuan. Taj simbol borbe protiv neokolonijalizma, vreme predsednika Nasera i nesvrstavanja uz Tita i Nehrua, pokazuje se na kraju nedovoljnim s obzirom na demografski rast. Stoga što je Egipat udvostručio broj stanovnika otkako je 1975. godine završena brana. Tako se taj poduhvat danas definiše kao "pauza od tri decenije poklonjena Kairu".

 

                                                                         

Voda vodi u kataklizmu

 

Ovako su, u pesimističnoj verziji, doglednu budućnost planete videli zabrinuti levičarski intelektualci-ekologisti iz pariskog magazina Actuel, još pre gotovo tri decenije.

"Svet se nalazi u 2020. godini, sa užasavajućim paradoksom: s jedne strane udvostručene padavine koje se okončavaju katastrofalnim poplavama, s druge, nepodnošljiva suša. Do te mere da deo Španije ima sve šanse da je zahvati sahelizacija. Obe pošasti dolaze iz istog razloga: zagušujući poklopac smoga na planeti, kome nisu izbegli megalopolisi. Svakih 10 godina, već od početka 21. veka, temperatura planete je viša za jedan stepen Celzijusa. Čovečanstvo je ušlo u klimatske poremećaje koje je poslednji put doživela pre 7.000 godina. Ti poremećaju su uzroci i nekolikih božanskih iznenađenja, poput kiše koja počinje da pada nad zapadnom Saharom...

Novi Zeland 2019: uragan Pretty Dolly udara tokom sedam dana i noći, uz nezabeleženi bes u hidrološkim analima. Bilans: na satotine kvadratnih kilometara potpuno razorenih, sa hiljadama mrtvih i nestalih. Helikopteri bez prestanka skupljaju preživele koji sede na vrhovima kuća ili hangara, više od 300.000 ljudi bez domova...

Svuda u svetu stanovnici delti su u opasnosti od podizanja nivoa voda. Delta Nila se lagano i sigurno rastače u more. Kroz 20 godina, 2040, Aleksandrija i Kairo mogli bi da potonu u vodu. Počinju zato radovi koje finansira arapsko-američki konzorcijum za spasavanje Delte, ali gigantski posao može da se završi tek sredinom 21. veka.

U Bangladešu rast Ganga preti da zbriše deltu. Počinje se sa ogromnim gradilištima za brane. U Himalajima seljaci su isekli poslednja stabla šuma, sve je totalno ogoljeno, i kazna stiže: sve je više vodotokova koji se nekontrolisano sjuruju u podnožje i prave ogromne štete seljacima. Sevilja i Granada će uskoro biti pretvorene u mrtve oaze.

Dok se jedna polovina čovečanstva davi, druga je u agoniji od žeđi. Po francuskim pašnjacima velika stada krava umiru od žeđi.

 Na hiljade građana hapsi policija zbog zaticanja u kriminalnom aktu - zalivanju umirućih kućnih bašti. Uvedena je striktna racionalizacija vode od maja do januara. U Izraelu i dalje ne žele da vrate brdo Tabor Libanu, kako bi odatle mogli da kontrolišu izvore Jordana.

Senegalci i Mauritanci pucaju jedni na druge, u tri decenije starom sukobu oko vode reke Senegal. U Latinskoj Americi vodi se mali hladni rat Brazila i Argentine dvema branama na reci Parana, koje služe za navodnjavanje. Ali, te ''brane su i stalna pretnja da se poplave komšije u nizvodnom toku Parane.

Na Maldivima je izvedena ogromna akcija spasavanja holandskih turista najstarijeg doba. Voda je prešla na kopno ostrvlja, baš kao i na Maldivima, u Floridi, Holandiji, Bengalskom zalivu, Bora Bori, u najnižim zonama Pacifika na jugu Celebesa - svuda gde milioni žive na jedva metar iznad nivoa mora. Svetska vlada odlučila je da takvi stanovnici, oni u Okeaniji najpre, pribežište i verovatno novi dom vek zanavek, nađu u Australiji.

 

 

Nije za čuđenje činjenica o beskonačnim, teškim indirektnim pregovorima Izraela i Sirije povodom vraćanja sirijskog Golana pod okupacijom. Njegove vode otiču u Tiberias, najveći rezervoar Izraela. Da li će ikada doći do kompromisa: vraćanje pod sirijski suverenitet, uz istovremeno čvrste komercijalne sporazume o daljem ispostavljanju vode u Tiberias?

 

 

Sve je više zemalja danas koje uspostavljaju svoje vrlo agresivne politike kako bi se domogle još uvek raspoloživih rezervi vode za svoje potrebe. Eksperti tvrde da će do 2050. godine samo tridesetak od preko 200 zemalja sveta imati dovoljno vode za sopstvene potrebe.

 

 

                                                                                                                              (Nastaviće se)