Do koske

 

Priprema ekonomskog državnog udara radi pljačke preostalih para

 

A od Fijata - 100 kvadrata mita

 

Još kao srednjoškolac, današnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić imao je muzičku grupu Monetarni udar. Kažu da je učio da svira i klavir. Od bezazlenih umetničkih ambicija pa do potrebe za superkontrolom nad državom i njenom imovinom, prošao je kratak i prilično udoban put. Danas, posle jedne decenije u kojoj je bio ministar svih koalicija i personifikacija takozvane finansijske vlasti, došao je na ideju da izvrši svojevrsni ekonomski državni udar tako što se sprema da praktično oduzme mogućnost Vladi Srbije da odlučuje o privatizaciji javnih preduzeća. Da li će gospodin Dinkić, napokon, svirati klavir

 

Nikola Vlahović

 

 Nakon neuspelih ambicija da objedini sve privatizacione institucije i stavi ih pod sopstvenu komandu, ministar svih vlada Mlađan Dinkić i dalje pokušava da preko nekog virtuelnog akcionarskog fonda pribavi sebi malo ekskluzivnosti i popravi pregovaračke pozicije sa koalicionim partnerima. Izvori iz Vlade Srbije govore da je u pitanju pokušaj odmazde zbog prodaje Naftne industrije Srbije (NIS) Rusiji, a koju je on imao zadatak da spreči.

Naime, uz pomoć nekog virtuelnog Akcionarskog fonda koji neće imati organe upravljanja pa čak ni zaposlene, Dinkić će moći da kontroliše prodaju preostalih javnih preduzeća (naravno, poznatim kupcima!). Portfeljom akcija i udela upravljaće Agencija za privatizaciju (Dinkić). Na spisku se, između ostalih nalaze i Galenika, JAT, EPS, Telekom, Beogradski aerodrom...

U duhu ovih akrobacija, zanimljivo je kako Dinkićev trbuhozborac, državni sekretar Nebojša Ćirić, polovinom januara 2010. godine govori o tome kako je Nacrt izmene Zakona o besplatnoj podeli akcija upravo predat Vladi Srbije. Istina je nešto drugo. Nacrt je bio predat Vladi 11. decembra 2009. godine, ali Vlada o tome nije ni raspravljala. Postojećim zakonskim rešenjima predviđeno je da besplatne akcije javnih preduzeća budu podeljene u okviru tenderske privatizacije svakog preduzeća pojedinačno. 

Čemu onda i ovaj nacrt?

Nije moguće nikakvim zakonom i izmenama Zakona o pravu na besplatne podele akcija osnivati akcionarski fond koji, prema izmenama, ima sve odlike investicionog fonda čiji je rad definisan Zakonom o investicionom fondovima u Srbiji iz 2006. godine! Država, jednostavno, ne može da osniva investicioni fond jer bi takav akt bio suprotan odlukama Međunarodnog monetarnog fonda.

Prema ovim izmenama, Dinkićev virtuelni akcionarski fond bio bi ni manje ni više nego jednočlano otvoreno akcionarsko društvo, što je takođe suprotno Zakonu o privrednim društvima iz 2004. godine, i u pitanju bi bilo krivično delo, makar samo zbog nepostojeće pravne forme!

Kad se formira investicioni fond, formira se kao otvoreno akcionarsko društvo prema Zakonu o hartijama od vrednosti i može se osnivati upućivanjem javnog poziva za upis i uplatu akcija, a ne zatvorenom emisijom kao što je predviđeno ovim virtuelnim fondom.

Inače, sredstva za rad i osnivanje fonda obezbeđuje se iz budžeta u visini od 500.000. evra a njime bi upravljala Agencija za privatizaciju, inače teško kompromitovana institucija, viđena i od nekadašnjih stranih savetnika u njoj zaposlenih, kao leglo korupcije!

Imovinu virtuelnog akcionarskog fonda, prema ovim sumanutim predlozima, činila bi imovina države Srbije u javnim preduzećima, neprodatim akcijama iz Privatizacionog registra i akcije iz portfelja Akcijskog fonda, oko 1.000 paketa akcija u firmama čija nominalna vrednost nije 24 milijarde dinara, kako piše u izmenama, već deset puta manje. Naime, tim akcijama se svake godine puni budžet Srbije još od 2002. godine, i to prodajom na berzi.

Da stvari budu jasnije, na taj način je predviđeno da se iz budžetskih prihoda građanima dele akcije, što bi predstavljalo do sada nezapamćenu prevaru jer nijednim zakonom nije takvo nešto predviđeno. Pored toga, u imovinu ovog virtuelnog akcionarskog fonda   uračunata su i ona preduzeća koja je upropastila Agencija za privatizaciju raskidom ugovora (njih oko 500!), da bi sad bila prodavana u novoj formi putem Dinkićevog softvera. U ponudi će odmah biti zemljište, hale, oprema...

Zamisao je još podlija. Predviđeno je i da se ovim fondom izmesti trgovanje akcijama sa berze, dakle vaninstitucionalno, da se akcije prodaju torbarima i tajkunima, gore nego što je to rađeno 1929. godine u vreme Velike ekonomske krize...

Ovo novo leglo korupcije, stvoreno državnom manipulacijom, omogućiće da akcionarski fond emituje akcije javnih preduzeća tako što će objediniti nestvarne vrednosti akcija koje će doći u ruke građanima kao "no name" papir, a čiju će vrednost utvrditi taj fond zajedno sa Agencijom, tj. vladom u senci Mlađana Dinkića i interesne grupe koju on zastupa.

Konačno, treba reći otvoreno da se Nacrtom izmena Zakona o besplatnoj podeli akcija suspenduju privatizacioni zakoni, Zakon o privrednim društvima, investicionim fondovima, hartijama od vrednosti, Berzi... Njime se svesno urušava finansijsko tržište, a celokupan pravni sistem države podvodi jednom ekskluzivnom kupleraju stranih i domaćih lihvara.

Da je to tako, govore i glasovi iz Vlade Srbije o stanu u Rimu od 100 kvadratnih metara, poklonu kompanije Fijat Dinkićevom neformalnom portparolu, državnom sekretaru Nebojši Ćiriću, koji je već stambeno zbrinut na prostoru od 200 kvadratnih metara na Novom Beogradu kod hale Arena, u Bulevaru Arsenija Čarnojevića (ah, seoba Srbalja...).

Govor simbola je neumoljiv. Ćirićev ekonomski i politički guru, Mlađan Dinkić, osim što je učio da svira gitaru, u ranoj mladosti je učio da svira i klavir. Sve govori da u novom veku čovek na istaknutoj državnoj funkciji mora vladati raznim disciplinama i biti spreman za neočekivane preokrete. Pa i da, na kraju zločina, zasvira klavir. U Zabeli.