Diplomatija

 

Vuk Jeremić između ljubavi, kriminala i mentalne pomerenosti 

 

Kratki postupak odložen zbog štednje

 

 

Dok država grca u besparici, a širom Srbije goli i bosi tumaraju tražeći od Vlade šansu da prežive, neki u ovoj zemlji ne mogu ni da se razbacuju tuđim novcem a da se ne sprdaju sa opelješenim žrtvama

 

Ivan Molotok

 

Afera sa pariskom rezidencijom za ambasadorku Srbije pri Unesku Zoricu Tomić nije značajna i poučna samo zbog velike sume novca koju poreski obveznici Srbije treba da ispovrnu plaćajući nečiju obest i bahatost (zapravo je najmanje to), nego, i pre svega, zbog "trenutka istine" koji je građanima priuštio navodno civilizovani harvardovac na mestu ministra spoljnih poslova Vuk Jeremić. Čovek je u odbranu ovog logičkog diplomatsko-finansijskog ćorsokaka za kratko vreme izrekao toliko gluposti, besmislica, netačnosti iz neznanja i laži s namerom, da ih ne mogu neutralisati ni nepojmljive uvrede na račun vlastitog ministarstva, diplomatske službe u celini i zdravog razuma i, eventualno, moralnog zakona u svakom srpskom diplomati pojedinačno.

 

Ispod granice poniženja

 

Radi se o tome da je pod parolom i u ime kulta štednje, koja je za njegova mandata, dakle i pre ove jednoipogodišnje recesije, dobila karikaturalne razmere, ministar na svoja često ničim opravdana putovanja i transplanetarnu diplomatsku hiperaktivnost, bez imalo smisla za racionalno trošenje ili štednju, uz to bez adekvatnih diplomatskih rezultata, potrošio više nego svi srpski ambasadori zajedno na putovanja pri obavljanju svojih redovnih poslova. U sklopu "štednje i racionalizacije", za njegova mandata zatvoreni su konzulati u Bariju, Malmeu, Gracu i Lionu (ovaj je slučaj čak i pred sudom u Strazburu, a od zatvaranja konzulata, juna 2009, Srbija, pred nosom "štedljivog" ministra, treba da još godinu dana plaća zakupninu za zgradu konzulata, ukupno 44.000 evra). Uz to, i dok su radili ti konzulati, sa svim svojim osobljem i troškovima gotovo da nisu bili skuplji od onih 7.000 evra, koliko treba da bude zakupnina samo za rezidenciju ambasadora Srbije pri Unesku. Za ministrova mandata, pretežno radi "štednje", otpušteno je iz službe više stotina ljudi, a u samom Ministarstvu, pretnjama kojekakvim sistematizacijama motivisanim racionalizacijama i štednjom radništvo se drži u stalnom i nesnosnom strahu za egzistenciju i profesiju. Tokom krizne 2009. godine Ministarstvo je kontinuirano, uveliko prelazeći granicu ponižavanja i opstrukcije normalnog rada, obasipalo diplomatsko-konzularna predstavništva pretnjama i instrukcijama o obaveznoj štednji (vidi okvir).

Čime je ministar bio inspirisan da na jednom pogrešnom slučaju izvrgne ruglu i vlastito dostojanstvo i elementarnu logiku ostaće pitanje za neka raskošnija vremena.

Utvrdio je da je 252.000 evra za trogodišnji zakup rezidencijalnog dupleksa od 240 kvadrata u elitnom pariskom arondismanu, danas i ovde, iz ove zemlje i na teret ovog naroda - logična, pametna, normalna i očekivana odluka. Toliko normalna da je bilo najnormalnije prisiliti celu Vladu da jednoglasno stane iza nje. Nasuprot tome, nije normalno, po ministru, da ambasador Zorica Tomić, makar i samo dok kriza ne prođe, stanuje u nekom od šest stanova (50-60 kvm) koje država Srbija ima na obodima Pariza, ni u velelepnoj delimično iskorišćenoj rezidenciji u centru Pariza (koju delimično koristi ambasador Srbije u Francuskoj), takođe vlasništvu Srbije, niti u nekoj jeftinijoj, makar i samo za nju zakupljenoj rezidenciji. Gospodin Jeremić je autoritativno izdeklamovao da je podela prostora ili dužnosti sa srpskim ambasadorom u Francuskoj maltene krivično delo, u svakom slučaju nedopustiv diplomatski čin, a "stručno" ga je podržao i politički direktor MSP-a, šef njegovog kabineta Borislav Stefanović, koji je podignutih obrva naglasio da "Zorica Tomić ne može da obavlja svoju dužnost u objektima koje Srbija već poseduje ili iznajmljuje u Parizu, jer to ne dozvoljavaju propisi zemlje domaćina i da takva praksa uopšte ne postoji". Glupost i laž bez presedana u poslednjem veku diplomatije.  

 

Zanimljive preporuke

 

Da bi potcrtao koliko bi Srbija bila ponižena i hendikepirana kad bi se "slučaj Zorica" pomerio iz ležišta, ministar uspeva da gledajući u kameru nacionalne televizije objasni i kako, najmanje u celom regionu, ne postoji slučaj da su funkcije ambasadora u Francuskoj i ambasadora pri Unesku povezane i kompatibilne ili da ambasador u Francuskoj obavlja i ovaj suptilni Zoričin posao. Nije prošlo ni deset sati a bio je obasut dokazima da je, zapravo, Srbija jedina država bivše Jugoslavije, na primer, koja ima posebnog ambasadora pri Unesku. Naime, ambasadori Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije i Hrvatske (plus Albanije) u Parizu su, na primer, ujedno zaduženi i za Unesko, pa za te dodatne funkcije čak nisu ni dodatno plaćeni (Zorica jeste oko 5.000 evra mesečno). I ne samo to, od 193 zemlje članice Uneska, njih 62, dakle trećinu, u Unesku predstavljaju ambasadori tih zemalja u Francuskoj. Od tih 62 zemlje, većina ima BDP veći nego Srbija.

Ministar je dozvolio sebi i tvrdnju da ambasadori pri Unesku iz čak 4/5 zemalja sveta imaju za svoj rad više od tih tričavih Zoričinih 240 kvadrata za 7.000 evra mesečno. Notorna glupost, jer i površna istraga ili anketa pokazuje sasvim suprotno, da 9/10 - nema.

Konačno, možda najveću blamažu ali i sumnju u ministrovu moć rasuđivanja i motive izazvala je eksplicitna izjava da sve to Zorica Tomić zaslužuje i kao ličnost, jer je "jedan od najboljih, a možda i najbolji srpski ambasador u svetu!", pre svega zbog značaja kosovskih svetinja sa kojima se ona srodila. Na stranu činjenica da je ovakvom glupošću naneta uvreda celokupnoj diplomatiji države, ali ostaće misterija na osnovu kojih kriterija je ministar tako nešto zaključio, ako se gospođica Tomić nije faktički još ni uselila niti je imala ijednu ozbiljnu aktivnost, osim formiranja telefonskog imenika. Tim povodom je, međutim, isplivala na svetlo dana činjenica da je dve godine bila predsednik Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom (što ju je, valjda, kandidovalo za ovo mesto), i to kao njen - jedini član (!?), i da za te dve godine nije pripremila ni jedan jedini projekat. Niti će tokom naredne dve godine u Parizu u vezi s kosovskom kulturnom baštinom imati ozbiljnija posla, jer će otprilike toliko trajati u zemlji proces pripremanja dokumentacije za spomenike kulture do slanja kandidature Unesku. Bizarna je i činjenica da je, sasvim slučajno, sadašnji ambasador Srbije u Francuskoj Dušan Bataković, neuporedivo verziraniji od Zorice Tomić u kosovskoj problematici, jer je i bio član pregovaračkog tima za status KiM i odlično je upoznat sa kulturnom baštinom Kosova, o čemu je objavio i jednu knjigu.

Čime je srpska diplomatija zaslužila ovakvog ministra pokazaće se čim siđe sa trona. Pogotovo ako siđe direktno u Zoričin zagrljaj.

 

 

 

 

 

 

Šta je Jeremić tražio od "običnih" diplomata

 

 

Krajem januara 2009. MSP obaveštava DKP-ove da je budžet za 2009. predvideo za MSP, računajući i DKP mrežu, mizernih 5,8 milijardi dinara. Uprava za trezor Ministarstva finansija je, kaže MSP, za januar predvidela znatno manje novca od planiranog (na nekim pozicijama i do 80 odsto). Samo za redovne doznake i samo u januaru nedostaje 93.000.000 dinara, ne računajući obeležavanje Dana državnosti (15. februar)... Imajući to u vidu, obaveza je svih DKP-ova da sredstva troše na najracionalniji način i da imaju u vidu situaciju u kojoj se Ministarstvo i zemlja nalaze...

Krajem februara 2009. MSP podseća sve DKP-ove da je februarska doznaka "svima proporcionalno umanjena u odnosu na trebovana sredstva. MSP čini sve da u saradnji sa Ministarstvom finansija prevaziđe ovaj problem i omogući normalno funkcionisanje svih predstavništava".

Poslednjeg dana marta diplomate su obaveštene da je " zbog izuzetno teške finansijske situacije odlučeno da će ubuduće DKP-ovi morati da za svaki službeni put u zemlji prijema prethodno pribave saglasnost MSP-a. (Ovakva instrukcija unela je pravu pometnju i osećaj poniženosti u DKP-ovima, jer su se za saglasnost počeli obraćati i za "putovanja" od 30 do 40 km).

Istog dana iz MSP-a se nalaže "radikalna štednja" u vezi sa korišćenjem službenih fiksnih telefona. Za kontrolu direktno odgovorni ambasadori ili generalni konzuli!

Polovinom aprila ukidaju se otpravnički i žeranski dodaci, funkcionalni dodatak za šefove konzularnih predstavništava, troškovi fiksnih telefona moraju da se smanje za 25-35 odsto, troškovi službenih putovanja moraju da se smanje za 50 odsto, troškova tekućih popravki i održavanja moraju da se smanje za 30 odsto, troškovi kancelarijskog materijala, benzina  i sl. moraju da se smanje za 25 odsto, smanjenje troškova nabavke opreme za 50 odsto...

Polovinom maja ambasadorima se uskraćuje pravo na korišćenje "biznis klase", zadržava ga samo vrh MSP-a.

Krajem juna MSP sanira karikaturu nastalu instrukcijom o obaveznoj saglasnosti za sva službena putovanja, pa obaveštava "da to nije potrebno kada postoje samo troškovi benzina i putarine", ali da se nipošto ne isplaćuju dnevnice.

Krajem avgusta 2009. MSP podseća da "u jednom broju DKP-ova postoje prazni službeni stanovi, a da istovremeno zaposleni iznajmljuju stanove", te da je "neprihvatljivo da se u ovako teškoj finansijskoj situaciji neracionalno troše sredstva".

Polovinom septembra MSP obaveštava DKP-ove da im je uputilo septembarsku doznaku u proseku manju za 58 odsto u odnosu na realne potrebe...

Polovinom oktobra 2009. MSP poziva DKP-ove da eventualne investicione planove, "gde je to moguće, pokušaju realizovati putem donacija". Znajući da igra na granici diplomatske blamaže i pretećih skandala, MSP podseća da "aktivnosti DKP na ovom planu treba organizovati tako da ni u jednom trenutku ne bude doveden u pitanje ugled Republike Srbije, MSP i DKP-ove. Posebno voditi računa da se u vezi sa donacijama ne preuzimaju obaveze čije bi izvršenje dovelo do kompromitacije ili narušavanja ugleda zaposlenih i DKP-ove u celini" (!?).

Krajem decembra 2009. MSP radi štednje otkazuje obeležavanje Dana državnosti (15. februar) u DKP-ovima u inostranstvu...