Čačak

 

Privatizacija Žitoprometa: Klasična kriminalna nameštaljka

 

Silos k'o reklama, a u silosu drama

 

Firmu Žitopromet kupio je crnogorski biznismen Panto Vučurević. Kupio firmu, to nije problem, problem je što se uz takve biznismene uvek lepe domaći korovi i otrovi. Radnike ne teroriše vlasnik, već direktorka, Čačanka Lidija. Ili se vlasnik dobro skriva iza nje

 

Miodrag Milojević

 

Ispred Čačka selo Mrčajevci, tu se, verovatno oko zelenog igrališta, nalazi farma. Čitao sam, nisam video, vlasnik ne plaća radnike, na farmi crkava stoka. To je cena brze privatizacije. Krave jauču za vlasnikom, biznismenom iz Crne Gore. Kad bi čuo, vlasnik bi došao, ali on ne čuje, Crna Gora sva je u brdima.

Nema druge farme, verovatno je to čačanski Žitopromet, znači to je Lidijina farma. Lidija, dok stoka crkava, Lidija, direktorka, radnike nazvala stokom.

Urla farma u stotinu grla, stoka se buni - radnici nisu stoka.

Međutim, ta stoka mogla bi da unaprediti stočarsku proizvodnju, ali stoka neće da radi. Čulo se za farmu, zaboravilo se, trenutno je sve u redu.

Džinovska, žuta burad silosa, zidovi su tanki i oštri kao šmirgla, ljušte se kao rana, bacaju senku na grad, na park, gde raste kržljavo drvo, svezano u čvorovima, upredeno i zavijeno. Silos pruža senku, Čačak se hladi, koračaju hladni prolaznici, bledilo na licima odbeglih iz mrtvačnice.

Prolaznici su tankim, crnim redom ispadali i nadirali kao iz gepeka mrtvačkih kola. Taj silos, poljoprivreda usred urbanog predela, on je učinio da ljudi i šeširi mirišu na zemlju. Prolazi poštar sede kose, torba debela, kao da je punjena zemljom.

Od viška dostojanstva Čačak ne zna šta će sa sobom.

Silos prvo upada o oči, na silosu firma - Žitopromet. Slova zavodljivo pisana, ćirilica, lep rukopis. Slova, između čistog neba i važne zemlje, preko puta parka, usred Čačka. Na silosu reklama. A u silosu drama.

Kej pored Morave. Žubor vode, tišina. Srezane, sakate ruže napada vlaga, jede ih crno blato, oseća se miris groblja. Iz kutija iskaču dečaci, devojčice. Nisu kutije, to su đaci, nose torbe kao ramove. Ruke se klate, deca slobodno izmahuju. U Čačku je sloboda u pitanju. Ima slobode i u Čačku. Ima li slobode ili nema? 

Ulice su tajanstveno mirne. Međutim, nigde više ošišanih glava i plavih kapuljača u baštama kafića. To može biti samo moda, moda što je juče stigla.

Silos, to je firma Žitopromet, baca senku, dominira gradom. Žuti zidovi seju po gradu žutu maglu. K'o da je celi grad u bolesti, kao da ima žuticu.

 

Diktatura

 

Firmu Žitopromet kupio je crnogorski biznismen Panto Vučurević. Kupio firmu, to nije problem, problem je što se uz takve biznismene uvek lepe domaći korovi i otrovi. Radnike ne teroriše vlasnik, već direktorka, Čačanka Lidija. Ili se vlasnik dobro skriva iza nje.

Direktorka Lidija Vidović, zmija iz Čačka, kažu radnici, ona je glavni egzekutor. Vlasnik, biznismen crnogorski koji voli i cijeni Njegoša, ne pojavljuje se. Lidija ucenjuje, otpušta, preti i šikanira. Lidija zavela dikaturu.

Čačak je lep, smešan i žalostan grad. Teško je pored toliko kapuljača i ćelavih koža, zamisliti štrajk u Čačku. Čudo drugo - kraj toliko pospanih i besposlenih bildera vlasnik doveo crnogorsko obezbeđenje.

Radnici Žitoprometa zakazali i održali konferenciju za štampu u jednoj čačanskoj kafani.  Lidija ne priznaje sindikat, ne treba joj. Vlasnik je rekao Lidiji: sindikat ne valja.

Čačak ima dve novine - Čačanski glas i Čačanske. Novinari Čačanskog glasa nisu došli na konfernciju za štampu. Ili je baš tog dana bilo cenzure.

Vlasnik i Lidija ne daju sindikalnu prostoriju u Žitoprometu. Zašto sastanak nije zakazan u prostorijama Gradskog veća sundikata, kako je uobičajeno u drugim gradovima? Radnici nisu dobili ''adekvatnu podrušku'' lokalne samouprave. Osim adekvatne, druge podrške nema. I zato nema više razloga da se tamo pojavljuju. Znači, iz preduzeća su izbečeni, a grad ih se odrekao.

Kolika je čačanska sloboda? Sindikati u Čačku rade u parku, radnici se okupljaju pod drvećem.

- Tužna priča o Žitoprometu počela je privatizacijom 2006. godine. Na aukciji je prodato 70 odsto kapitala, kupac je bio Panto market stočar iz Čačka, čiji je vlasnik Panto Vučurević iz Crne Gore.

Ne sluteći da će ih Panto market stočar negovati i trenirati kao stoku, radnici su ušli u privatizaciju. Procenjena vrednost Žitoprometa bila je 378 miliona dinara, a vlasnik je većinski paket platio manje od 76 miliona dinara.

Od 126 radnika koliko je bilo u preduzeću na dan privatizacije, sada ih je 77 sa tendencijom da još nekoliko radnika dobije otkaz.

Sa otkazom prema tendenciji, radnici propadaju u evidenciji.

- Počelo se pretnjama davanja otkaza i ucenama. Novi gazda je doveo iz Crne Gore Milana Stijačića, ako to nije pseudonim, koji je zaposlene privodio u kancelariju i davao im alternativu - ili da se odreknu polovine, do tada neisplaćene zarade u iznosu od 120.000 do 220.000 dinara, ili otkaz.

Većina zaposlenih je pristala. Računajući da će tako doprineti prosperiitetu firme i pokretanju proizvodnje. Samostalni sindikat shvata da vlasnik gura firmu u pravcu stečaja, da će radnici ostati na ulici.

Bilo je mnogo plašljivih, neubedljivih, koji su u strahu od otkaza na sve pristajali. Zaposlene u knjigovodstvu, ako traže zarade, Lidija šalje na rad na farmu u Mrčajevcima, gde  hrane toku.

 

Pljačka naočigled svih

 

Otkazi i stavljanje na spisak tehnološkog viška postali su svakodnevica, priča Prvoslav Šolajić, predsednik Samostalnog sindikata.

U praznoj kafani, gde je zakazana konferencija za štampu, Šolajić opužuje za kriminal: - Sa tri kamiona izvezeno je iz Žitoprometa 32.000 kilograma brašna bez otpremnice, etikete,  markice.

Robne količine od 600-700 vagona pšenice, koje je dodelila Republička direkcija na čuvanje Žitoprometu, nestale su.

Na adaptaciju menze potošeno je 43 miliona dinara, a zaposlelni procenjuju da stvarni troškovi nisu veći od 3-4 miliona dinara.

Upravna zgrada Žitoprometa prodata je za pola miliona evra u decembru 2009. godine a da novac nije legao na račun Žitoprometa.

Gde su pare od Uniproma Nikšić, koji Žitoprometu duguje milion evra, i da li postoji devizni porekršaj?

Kriminal u Žitoprometu verovatno je prijavio neko od radnika. Radnici od tada ne primaju platu.

Po prijavi radnika u firmu je dolazila Republička direkcija za robne razerve, ali rukovodstvo Žiutoprometa nije dozvolilo otvaranje ćelija. Što će reći da je crnogorski biznismen jači od države. Inspekcija je najavila novi dolazak, uz asistenciju policije, kao da u Čačku nema policije.

Policijska uprava Čačak udaljena je od Žitoprometa trista metara.

U međuvremenu, zaposleni su evidentirali dolazak do 100 kamiona koji pune ćelije robnih rezervi. Ulazak kamiona se ne evidentira na kapiji Žitoprometa.

To dokazuje da je žito iz robnih razervi prodato. Inspekcija čeka da se ćelije napune, tada će krenuti u kontrolu, da dokaže da malverzacija nije bilo.

Radi se o klasičnoj nameštaljci. Umesto da pozove policiju, inspekcija se povukla i tako  omogućila crnogorskom biznismenu da sanira i pokrije štetu. Kad inspekcija i policija dođu, robne rezerve će biti pokrivene.

Dok ne stigne dovoljna količina pšenice - neće i ne treba da dolaze.

Sindikat govori u kafani: - Proizvodnja u devet meseci prošle godine bila je veća nego u 2008. godini, pa se mi pitamo - gde su pare? Direktorka Lidija Vidović pred Novu godinu je sazvala zbor zaposlenih i saopštila da para za isplatu zarada - nema. Direktorka je zaposlene u firmi opotužila da su sami krivi što plata nema - neko od zaposlenih prijavio je Policijskoj  upravi Čačak privredni kriminal.

Bio je to lep dan, kad je Lidija blistala. Radnicima je rekla da će ona kao menadžer sebi lako naći posao, a gde će oni? - A vi radnici, takvi kakvi ste, možete samo da izađete na prugu, da se bacite pod voz, ili da čekate vlasnika!

Međutiom, radnici, oni su se snašli. Niti su se bacili na prugu, niti su čekali voz, niti su čekali vlasnika, nego su zakazali konferenciju za štampu.

 

Štrajk

 

 

Čačak nije poznat po štajkovima. Čačani ne štrajkuju jer čekaju bolja vremena. Međitim, kad je 36 radnika stupilo u štrajk, Lidija je podelila plate.

- Račun Žitoprometa sada je u blokadi za 67 miliona dinara, a bio je u blokadi za 93 miliona dinara. Po okončanju štrajka, dvojica radnika primaju otkaze mimo zakonskih propisa.

Naš pakao su domaći, nisu drugi, zaključili su radnici: - Nas 36 radnika koji smo štrajkovali direktorka je nazvala stokom, ona će stoku izbaciti iz preduzeća sve ako gazda to i ne želi...

- Odavde, iz kafane, želimo Panti Vučureviću da iznesemo naše stavove, jer mislimo da on nema prave informacije šta se dešava u našem preduzeću.

Konobari su čuli, Panto Vučurević nije. On nije kafanski čovek.

Nije problem doći do firme Žitopromet, sporednu ulicu vetar je nabacio kao lišće. Prvo fotografija, pa ostalo. Silosi dominiraju predelom, fotografija nije problem. Aluminijumska  bela kućica za portire. Firmu nikada u životu novinari nisu posetili. Čačani sede po kafanama ili izbegavaju ovo opasno mesto.

Portir je bio ljubazan, mršav, vilice kao srezane od aluminijuma, tanjile su se i skupljale: - Ne znam o čemu se radi, ko će dozvati sindikat, veze ne rade. Sve je laž, nikakvih problema nema. Plate primamo. Primili smo za januar mesec. To je netačna vest.

Sišao je iz mračnog potkrovlja. Mladi čovek obrijane glave. Nasmejan, ljubazan. Ne može da poveruje da se neko usudio da poseti tajanstvenu, a ozbiljnu firmu. Nije se prvo obratio meni, šeta među portirima, šetnja je upozorenje. Patike udaraju u aluminijum kvadratne kućice.

- Kakav štrajk? Šta činiš, jadan? Viđa si šta su ti radnici rekli? Napiši, radnici, šta ti oni kažu...

Shvatam, ovo je odabrana grupica radnika odanih Lidiji. Za njih nema štrajka i nema zime. Ipak, Crnogorac je morao da prošeta, kako bi upozorio portira. Što će reći da lojalnih nema, sumnjivi su svi.

Dopratio me je do fabričke kapije, vratio se u svoje mračne odaje, na osmatračnicu, uskim, hladnim betonskim stepeništem.

Po naglasku je jasno da je iz Crne Gore. Ne znam da li sam razgovaro lično sa Milanom Stijačićem iz Crne Gore, koji radnike privodi u kancelariju i određuje cenu rada.

Šta će vlasniku pored toliko obrijanih Čačana, rođenih za obezbeđenje, obezbeđenje iz Crne Gore - ne mogu da shvatim.

Lidija kontroliše radnike, obezbeđenje kontroliše Lidiju, posao napreduje, kriminal cveta.

Ne mogu da shvatim ni da je lokalna samouprava radnike poslala u kafanu, gde su čaršavi dugački, šareni, a stolovi prazni.

Stoka je na farmi u Mrčajevcima. Radnici su stoka i prva stoka - tako je rekla Lidija. Rešenje postoji. Svi radnici u štrajk! Ali ko će ih složiti, ovo je Čačak.

 

Kako preživeti?

 

Tajanstvena ulica, kratka, vodi do Zelene pijace, kao zamračeni tunel. Lica izdužena, ispijena, boje bakra. Čačane sunce brzo hvata. Čas domaće radinosti. Iza crnih, hladnih tezgi čačanske pijace žene starijih godina bave se vezom i pletenjem. U Čačku se radi bez zastoja.

Na samoj ivici, pored grubog, žutog zida, na crti, Emilija, otpuštena radnica ko zna koje firme, prodavala je korpu jaja. - Dobar je, ume da kupi, ume da proda. Ja nisam... Samokritična sam. Ako ja nešto neću, ne može niko da me povuče. Povuklo ga je društvo iz garaže. Sklapali su automobile, menjali brojeve motora. Ne znam, ne znam šta je to povuklo moje dete? Možda moj život. Nimalo mi život nije bio naklonjen. Muž je otišao 1999. godine. Malome je bilo šesnaest godina. Dobar je. Zna da proda, zna da radi. Svi kažu da nema veze, znam, ima veze sa mojim životom. Nije meni bio naklonjen...

Stajao je bicikl, čovek je slušao Emiliju. Bicikl odjednom pođe, presečen ružnim, jakim glasom.

- Pošto jaja?

- Osam dinara?

Raspala se Emilijina priča, pukla o asfalt kao zgažena kutija cipela. Jaja su još stajala, u čistoj korpi na asfaltu. Jaja su osam dinara, Emilija ne košta ništa, bicikl je bežao.

Jutro je, živo i toplo čačansko jutro. Ponovila se stara priča. Život je bio naklonjen jajima.

Emilija nije uzdrhtala, uzdrhtale su ruke na biciklu. Emilija se skupila kao cvet, zaliven vrelom vodom.

Za osam dinara mora se ćutati. Opet život nije bio naklonjen. Kad nije - on nikada nije naklonjen.

Bicikl je oštro udario u gužvu. Krenuo je dalje. Ometao je mušterije, ugasio je priču. Neko baci pikavac. Nadiru prolaznici.

Emilija se topila na uglu, na suncu. Pričala je o sinu koji je pao u zatvor. Drugačije nije moglo ni da bude. Bicikl je ravnodušno čekao, dok ga kupci nisu pokupili i odneli.

Sa biciklom se ceo Čačak izmakao. Emilija ostade sama.

Priča je bila topla. Toplota se dizala iz korpe. Grubi čovek je natrčao, valjda bivši policajac, kupio je jaja, otišao.

Kafić, pešačka zona, nema saobraćaja, nema kamiona. Guraju se bicikli. Bicikli su, mislim, bezopasni.

Radnici propalih fabrika okrenuli se malinama. Sad propadaju i zbog malina.

Čačanski gradski trg. Penzioneri veseli, kao da su izašli na rad. Šetaju u krugovima, razgovaraju. Pod brkovima nema ništa, lice se uvuklo pod kožu. Pruža novine: - Piše ovde sve. Dali donacije, nama, za penzije, oni uzeli za druge stvari. Nek je po pet posto, to je dvajes posto!

- Pa opet ih glasaj!

- Šta da glasam? Koga da glasam? Za inat ću da glasam Nikolića! Moja olovka, moje naočari. Z' inat, z' inat.

- Nek se menja. Samo nek se menja.

- I ja sam za promene.

 

 

Nek Bog čuje

 

Bog je pored crkve sve morao čuti. Poslednje reči nije mogao čuti - zbog buke motora.

- De si Rajko!

- De si Mirče, sunce ti jebem! Da ja bijem čoveka zbog tebe. Oće se pobiju oni, ja jednom i drugom šamarčinu, mamu vam jebem!

Dve konobarice šetaju unakrsno, kao da pletu mreže, krigla na stolu, osvetljava mu lice kao u crkvi. Janaćko je penzionisani policajac.

Milan tumači: - Nije on bio neki. Bio je više tišak, miran čovek.

Milan u patikama, sportski obučen, fudbalski čovek. Priča o crnom igraču, pobegao jer iz Čačka: - Poznavao sam crnca. Crncu se žena porodila u Čačku, otišao za Solun, tamo igra.

- Vidiš, naš Borac propade. Daj Bože ako ne ispadnu. Nema, loše krenulo. Znaš šta rade, prodaju igrače.

- Vidiš, Javor, Ivanjica, malo mesto. Oni vole fudbal. Složni. Njima crnac nije smetao. Prvo, dobro je igr'o. Nema, njihov trener, seljački trener, nema tu mnogo filozofije. Uzeli ga za reprezentaciju.

- Ja sam stanovao kod Radmila Mišovića. Znaš Jezdu, Jezdu Simovića, što je pravio kopačke. Prvi komšija! Znaš, bio si policajac, bio si u obezbeđenju.

Trafikantkinja odnela četiri kafe. Rekla je konobarici, ništa strašno: - Daj, jebi se.

Policajac poklopio uši: - Ja sam je smatrao gospođom. Mi smo dobri prema ponekima. Međutim, vidiš, od koga ne očekuješ...

- To je uobičajena stvar, srpska...

- Dobro, one su komšinice. Ne zameraju se.

- Nema šta da se zameraju. Nego, koliko je to lep govor? Smatrao sam je gospođom.

Mile Ciganin, sklopljena vilica, oči zatvorene, usta začepljena, prodaje upaljače. Obišao četiri stola, posle je seo. Razgovor sa konobaricama oko duga od 140 dinara.

- Dogovoreno, Mile, molim te...

Mile se skljoka, otvori dušu. Izlete kao iz tašne: - Žena mi luda, nije pametna...

- Što Mile?

- Živčano.

- Dobro Mile.

- Ćerka i zet pitaju gde su mi pare. Ne pitaj me ništa. Muke moje. Dođite, dođite mi na saranu.

- Ih, Mile... šta pričaš? Ko zna ko će pre.

Reklo bi se da za stolom Mile spava. Čašica pred njim baca svetlost kao višnja na suncu. Odjednom u ruci zasija sat. Mile se probudi, oporavi, krete od stola do stola. Svi su mu mušterije, i konobarice kojima duguje, svi su mu nepoznati. Ustao je kao potpuno novi čovek, živahan, mlad i veseo. Pre samo deset minuta je umirao.

Milan ga grubo odbacuje: - Petsto dinara? Da mi daš sedamsto da ti to uzmem. Imam ja sklamerija tih po džepovima. Zajebava imenjak.

- Čekaj, on tebi da plati da mu uzmeš sat? Ha-ha...

Ali Milan mu sad pomaže: - Vredi, vredi.

- Ako mož' da se navija, onda vredi...

- Ja sam zbog terena uzeo seiko, on se ne navija...

- Imam ga pet godina, sad počeo da žuri, mora da se očisti!

- Je l' žuri? Da je čišćenje u pitanju on ne bi žurio, on bi kasnio. Nije to, nego se ona opruga malo zaglavila.

- Kad bi dao za trista... uzeo bi. Džepni, železnički imam, lonžin. Izuzetan sat. Izuzetan. Ne nosim ga. Jednom sam ga gubio. Lanac pozlaćen. Veliki sat, lep sat, taj je za poklon. Igr'o ja jednom u kolu, na jedno mesto, igr'o ja u kolu, u kolu ispao. Odleteo, čujem ga, vidim ga dobro, ost'o čitav. Samo se staklo razbilo. Tresne o beton, zato ga ne nosim, stoji na zidu u lancu.

Probudi se i Milovan. Sedamdesetogodišnjak, debeli crveni vrat, glava podvezana kačketom, kao zavojem. Jedva hoda: - Ja igram, igram u kolu, ispadne mi pištolj. Bio jedan pošten čovek. - Ej, ispade ti pištolj. Bolje da ga staviš ovde, ne može da ispadne.

- Šta će ti pištolj u kolu? - pita Milan.

Pitanje nije na mestu. Ovo je Čačak. Svi igraju u kolu, beli starci, svi nose oružje.

U daljini Čačak se topi kao kocka šećera. Posla nema, grad se pretvorio u selo, žene na trotoaru pletu i vezu. Sindikati, najureni u kafane, nemaju za piće. Lidija će lako naći posao, a stoka neće.

 

  

 

 

 

Upravna zgrada Žitoprometa prodata je za pola miliona evra u decembru 2009. godine, a da novac nije legao na račun Žitoprometa.

 

 

   Račun Žitoprometa sada je u blokadi za 67 miliona dinara, a bio je u blokadi za 93 miliona dinara. Po okončanju štrajka, dvojica radnika primaju otkaze mimo zakonskih propisa.