Sindikati

Aranđelovac: Sindikalni funkcioneri prema radnicima često gori nego poslodavci

Ne branite nas više, izgibosmo

 

Bilo bi interesantno objaviti spisak "uspešnih", odnosno dugogodišnjih sindikalaca, a takođe i, po ugledu na političare, uvesti imovnu kartu za sindikalne vođe, da prijave šta su imali pre nego što su postali "zaštitnici" radničkih prava

 

 

 

Poštovani,

Godinama čitam vaš list i zapazio sam da malo ili nikako obrađujete ili pišete o sindikalnoj mafiji. A kako je definisati? To su interesne i tesno povezane grupe koje su birane od radnika (neretko se biraju i sami između sebe ili nameštaju i falsifikuju izbore) i koji ne rade u korist radnika. Štaviše, neretko rade protiv njih a u interesu poslodavaca, direktora, raznih mešetara, budućih kupaca, raznih agencija itd. Za to su debelo nagrađeni, a visina nagrade zavisi od jačine firme kao i uspešnosti obavljenog posla. Što gore - to bolje, naravno za njihov džep. Što veća i jača izdaja radničkih interesa - više para, više stanova, automobila i ostalih raznovrsnih privilegija.

Nije dovoljno reći da su sindikati nezreli, nespremni, razjedinjeni, nedorasli, needukovani za ova tranziciona i smutna vremena. Pa da li je moguće da za ovih desetak godina tranzicionih krađa, otimačina, pljački, sindikat uljuljkan u svojim privilegijama ne vidi niti bilo šta radi da bi se to sprečilo?! Sigurno je da se od sindikata koji su ogrezli u korupciji i debelim privilegijama, kao i u velikim platama, u ovakvim uslovima ne može očekivati velika pomoć. Ovo se odnosi i na već privatizovane firme i na one koje taj postupak tek očekuje. Nemali broj radnika se po firmama samoorganizuje nezavisno od sindikata, u koje je izgubio svako poverenje.

 

Kastinsko društvo

 

Talas štrajkova je zahvatio i zahvata celu Srbiju. Ali, sindikalce to nimalo ne uzbuđuje. Neretko su sindikalne vođe članovi pojedinih političkih partija, pa se i po tom osnovu prave kombinacije i kalkulacije, a sve na štetu radničkih interesa. Na kraju krajeva, radnički interesi za njih i ne postoje, a sindikat postoji zbog njih i njihovih debelih apanaža.

 I dok se radnici ubijaju, seku i jedu vlastite prste, leže i sede po prugama i putevima, skaču sa mostova i nadvožnjaka, gladuju i preživljavaju jedva sastavljaju kraj sa krajem, "njihovi" sindikalci računaju koju će privilegiju prigrliti i kako se što više obogatiti.

Plate sindikalaca su posebna priča. Nigde u svetu se za izdaju radničkih interesa ne daju tolike plate. Veći deo sindikata u vrhu (a ima ih dosta) imaju veće plate nego ministri u Vladi ili narodni poslanici, ali njih niko ne proziva za to.

Poznate su i razne afere u samom vrhu sindikata (jedna od najvećih je "nestanak" preko 200 funkcionerskih stanova, izdavanje u zakup po raznim cenama, ogroman poslovni prostor koji su nasledili itd.). Republički odbori su "država u državi" sa ogromnim fondovima koji se slabo kontrolišu, a o sindikalcima u osnovnim organizacijama i njihovim manjim aferama i ne treba trošiti mnogo reči. Sve u svemu, sindikat funkcioniše po sistemu kastinskog društva, a sve otimačine, pljačke i nepravilnosti se brzo zataškavaju i stavljaju pod tepih. Već je poznato i da u okviru sindikata funkcioniše preko 9.000 raznih žiro računa od kojih je većina pod slabom kontrolom onih koji plaćaju članarinu.

Ja sam bi član sindikata preko trideset godina, a zadnjih godina sam bio i sindikat funkcioner. I to predsednik sindikata Holding korporacije Šamot - Aranđelovac, a istovremeno i predsednik Opštinskog veća sindikata Aranđelovac. Prva funkcija je bila volonterska, a druga plaćena. Legalno sam izabran na obe funkcije, a bez nameštanja izbora, što se u nekom prethodnom periodu i dešavalo. To se nekim sindikalcima iz pojedinih firmi nije svidelo, jer su na tom mestu videli sebe. Iz tog razloga su automatski prestali da plaćaju članarinu vršeći na taj način pritisak na legalno izabrano rukovodstvo. Treba reći da je to protivno zakonu, kao i svim statutima sindikata. Umesto da takve ucenjivače i bitange kazni, sam vrh sindikata je takve nagradio. Klasičnom ucenom, a zatim i prevarom, ja sam bio prinuđen da mesto predsednika Opštinskog veća ustupim jednom takvom amoralnom čoveku (Živorad Kolarević, predsednik sindikata "Knjaza Miloša"). U tome je lično učestvovao tadašnji predsednik Republičkog sindikata Ljubisav Orbović, kao i jedan deo vrha navedenog sindikata. Ali, to je bio samo početak napada sindikalne mafije na mene. Na osnovu navedenog sam, protivno Statutu, postao sekretar opštinskog veća, a onaj koji je trebalo da bude isključen iz sindikata po Statutu je postao predsednik umesto mene, i još su ga častili mestom člana Republičkog veća.

E, sad je na redu funkcija u matičnoj firmi, to jest Holding korporaciji Šamot. Tu se pojavljuju dva nova junaka, i to iz Republičkog odbora hemije i metala, pojedinih direktora Šamota i jednog sindikata iz navedene firme, a koga iz milosti zovu "podguzna muva".

Dvojica novih junaka, inače, potiču iz dve uspešno privatizovane firme. Jedna je Magnohrom - Kraljevo, a druga je Azotara - Pančevo. Raznoraznim podvalama i mahinacijama i pravnim zavrzlamama to je mesto jednostavno ukinuto i nazvano drugim imenom. Takođe, uz ucene i prevare je na to novoizmišljeno mesto postavljena upravo - "podguzna muva".

 

Od Kurte nema kurtoazije

 

Povratkom na svoje radno mesto, koje mi je pripadalo po Zakonu o radu, doživeo sam razna šikaniranja, pretnje, ucene kao i premeštaj na drugo radno mesto. S obzirom na to da sam po povratku u matičnu firmu na raznim sastancima kritikovao i rad direktora, a pogotovu rad sindikata, doneli su odluku da me isključe iz sindikata, i to kao najobičnijeg člana, uz zdušnu pomoć dve navedene "amorfne mase" iz Republičkog odbora hemije i nemetala. Pored ostalih, o tome sam lično obavestio i tadašnjeg predsednika Orbovića koji kao "veliki zaštitnik radničkih prava" čak ni kurtoazno nije hteo da mi odgovori.

Zbog svega navedenog i ne čude rezultati jedne ankete, koju je sproveo pomenuti sindikalni poverenik, a koja se tiče poverenja radnika u sindikate. Po tom istraživanju veliko poverenje u sindikat ima 0,17 odsto ispitanika. To u prevodu znači da od 100 ispitanih radnika nijedan punim srcem i dušom nema poverenja u sindikate. Navedeni procenat se verovatno odnosi na neke zadnje delove tela ispitanika.

Odgovorno tvrdim da je upravo sindikat najveća nesreća za naše radnike. Štaviše, pojedinci iz sindikata u mnogim slučajevima otvoreno rade protiv njih. To, naravno, ne znači da ne postoji i jedan broj pravih i iskrenih sindikalaca, ali čiji se glas i borba u ovakvom sistemu odnosa jednostavno ne vide i ne čuju.

Najbolje bi bilo kada bi i Tabloid pokušao da razobliči delovanje raznih "uspešnih" sindikalaca, koji su dobro unovčili radničku nesreću u vidu debelih i tankih bankovnih računa, stanova i kuća, voznog parka, raznih privilegija... Bilo bi interesantno i objaviti spisak "uspešnih", odnosno dugogodišnjih sindikalaca, a takođe i, po ugledu na političare, uvesti imovnu kartu za sindikalne vođe, da prijave šta su imali pre nego što su postali "zaštitnici" radničkih prava.

Ako nekima još nije jasno, posle toga bi im bilo mnogo jasnije šta nas je snašlo zadnjih decenija i uz čiju velikodušnu pomoć nas je država dovela na rub fizičkog i mentalnog opstanka.

 

Dragan Babić,

Aranđelovac

 

 

P.S. Da bi vam bilo jasnije koga sindikat brani od vrha pa do samog dna, šaljem vam i moje obračunske listiće svih mojih primanja u prošloj, 2009. godini. Taj iznos je oko 55.000 dinara za godinu dana. Priznaćete da nam je i Afrika što se primanja tiče, daleko. U ovoj godini smo radnici moje firme i ja, za skoro četiri meseca rada, uspeli da od direktora firme, uz veliku pomoć sindikata, naplatimo oko 80 odsto zarade za - juni 2009. To iznosi u proseku oko 10.000 dinara. Isplata zarada za preostalih deset meseci je krajnje neizvesna, kako rekoše naši sindikalci.