Razaranje

Narodni muzej u Beogradu: Šta sve treba učiniti da ova institucija postane veliki kafić u centru grada (3)

 

Ni neurohirurg sam sebi mozak ne operiše

 

 

U civilizovanom svetu, prvo što turista obiđe u nekoj zemlji jeste tamošnji nacionalni muzej. Nažalost, i pored zaklinjanja u Evropu i evropske vrednosti, kod nas to skoro deceniju nije moguće jer je Narodni muzej u Beogradu postao "Skadar na Dunavu". Obnova ovakve jedne ustanove, na kojoj počiva čitava srpska umetnost i kultura, trebalo je još davnih dana da se uradi! A kako su muzeji kulturni i politički instrumenti države, sa snažnom vaspitnom, a danas već i ekonomskom ulogom, onda se može zaključiti da našoj državi doskora do njih baš nešto nije bilo stalo, jer da je nekome zaista stalo, Narodni muzej ne bi bio zatvoren već celu deceniju

 

Stanislav Živkov

 

 

Narodni muzej u Beogradu koji je nedavno napunio 166 godina postojanja, u novu godinu postojanja ušao je u znaku skandala i brojnih sudskih procesa koji su rezultat čitavog niza nepravilnosti karakterističnih za netransparentan burazerski način poslovanja, što je rezultiralo neverovatnim i posve nepotrebnim trošenjem novca svih građana, a sve kako bi se ispunili nečiji najluđi snovi. Zbog svega toga napokon je reagovalo Ministarstvo kulture, a samim tim čitava stvar je na kraju morala stići i do Vlade Srbije, koja je na sednici, pored pitanja daleko važnijih za normalan rad države morala da se pozabavi i predlogom Ministarstva kulture da se što pre izabere novi arhitekta-projektant kako bi se napokon sa mrtve tačke pomakao slučaj beogradskog "Skadra na Dunavu", odnosno pitanje rekonstrukcije palate Uprave fondova na Trgu Republike u kojoj se nalazi Muzej.

Pošto se napokon belodano jasno pokazalo kako zapravo stoje stvari, te da je velika suma novca nepotrebno straćena ni na šta, Vlada je prihvatila izveštaj Ministarstva kulture o do tada preduzetim merama u vezi sa ugovorima za realizaciju projekta za rekonstrukciju i adaptaciju Narodnog muzeja u Beogradu zaključenih između ovog muzeja i Biroa za projektovanje i izvođenje Rakočević inženjering. Tako je napokon doneta odluka da se odustane od dalje realizacije projekta za rekonstrukciju Narodnog muzeja po zamisli arhitekte dr Milana Rakočevića koji srećom zapravo fizički nije ni započet. Vlada se takođe saglasila sa odlukom Ministarstva kulture da se u najskorijem roku sprovede novi postupak za izbor glavnog i odgovornog arhitekte-projektanta, a u cilju izrade funkcionalnog, muzeološki definisanog i ekonomski opravdanog rešenja rekonstrukcije i adaptacije zgrade na Trgu Republike. Samim tim čitav slučaj štetnog ugovora sa biroom za projektovanje Rakočević inženjering svoj epilog dobiće na sudu. Pred pravnim timom Ministarstva kulture nalazi se težak zadatak. Najpre će morati da se raskine štetan ugovor sa biroom Rakočević, kome je nezakonito dodeljena izrada projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja, a tek nakon ovoga moraće da se pokrene poseban spor radi povraćaja novca koji je birou Rakočević na osnovu nezakonitog ugovora do sada isplaćen.

 

Lične licence

 

Inicijalna kapisla za tu odluku bio je izveštaj međunarodnog ekspertskog tima specijalno formiranog za analizu projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja, kojim se pokazalo da je projekat arhitekte dr Milana Rakočevića "nefunkcionalan, konstruktivno nelogičan, neracionalan i ekonomski neopravdan". Iako se o svemu ovome znalo još 2007. godine, tek sadašnjem sazivu Ministarstva kulture pošlo je za rukom da istera stvar na čistac. Tako se ispostavilo da je do sada za izradu vrlo lošeg projekta isplaćeno više od milion evra. Analiza ekspertskog tima pokazala je takođe da se pod hitno od dalje realizacije ovog projekta mora odustati. Zahvaljujući pravovremenoj intervenciji Ministarstva kulture, u zajedničkoj akciji sa Republičkim javnim pravobranilaštvom, utvrđeno da je napravljen čitav niz nezakonitih postupaka prilikom izbora Rakočevića za glavnog projektanta.

Naime, u vreme raspisivanja javnog poziva za izradu idejnog projekta, Rakočević je bio konsultant u inače opskurnom i nestručnom Visokom odboru za rekonstrukciju Narodnog muzeja koji je zapravo formiran samo kao paravan čijim autoritetom bi trebalo sakriti razne mućke i nezakonitosti kojima je obilovao dotadašnji tok priprema radova na rekonstrukciji Narodnog muzeja. Tako je ustanovljeno da je Milan Rakočević u svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta 2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor arhitekte-projektanta. Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo samo pro forma kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić.

Osim više nego evidentnog sukoba interesa Milana Rakočevića, ustanovljen je i niz drugih kršenja važećih zakonskih propisa što je sve namerno urađeno samo da bi se posao projektovanja devastacije palate Uprave fondova po svaku cenu dodelio Rakočeviću. Naime, sama palata Uprave fondova, današnje sedište Narodnog muzeja, zaštićena je po dva osnova: prvo kao spomenik kulture izuzetnog značaja zbog kvaliteta svoje arhitekture i, drugo, kao objekat koji je deo veće kulturno-istorijske ambijentalne celine, koja je sama takođe proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Samim time, ovakva spomenička valorizacija podrazumevala je da se mora ispoštovati zakonski propis po kome projektant, u ovom slučaju Milan Rakočević, obavezno mora posedovati tzv. veliku licencu Inženjerske komore Srbije, koja mu omogućava rad na obnovi spomenika kulture izuzetnog značaja. Prilikom izbora Rakočevića, namerno je prekršena ova zakonska odredba, jer je u samom konkursu taj uslov izostavljen, pošto je Rakočević tada posedovao samo ličnu licencu na osnovu koje uopšte nije imao prava da radi na ovako važnom spomeniku kulture.

Na ovaj način komisiji je bio otvoren put da izradu projekta dodeli Rakočeviću koji uopšte do tada nije imao nikakvog iskustva na obnovi i revitalizaciji kulturnih dobara, što se i te kako  dobro vidi iz njegovog projekta devastacije palate Uprave fondova, koja je isprojektovana veoma "suptilno", poput slona koji uređuje staklarsku radnju. O tome da je rad ove komisije zapravo bio čista formalnost najbolje svedoči i činjenica da je analizom Ministarstva kulture utvrđeno da je zapisnik o radu ove komisije nepotpun i ne sadrži nikakvo obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš Rakočević, koji gotovo da nije imao iskustva u radu na kulturnim dobrima. Takođe je ustanovljeno da je u čitav skandal bio umešan i tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, jer je među do tada pomno skrivanim spornim dokumentima pronađen i dopis upućen Narodnom muzeju datiran 14. oktobra 2004. koji je potpisao Miladin Lukić. Iz ovog dopisa se vidi da je Lukić, očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem na ovaj način, u skladu sa legalističkom politikom vlade Vojislava Koštunice, po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože". U ovom dopisu Lukić iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta.

Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama. Stoga ne čudi da je tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, kako bi uradio jednu od dve gore navedene varijante, čak neovlašćeno i potpisao ovakav dokument, iako je sigurno znao da jedino ministar kulture ima ovlašćenje to da potpiše. Posebna je priča kako je moguće da tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović pojma nije imao šta radi njegov pomoćnik.

 

Sve u "velikoj loži"

 

Nakon analize ekspertskog tima pokazalo se da mnogo toga u vezi sa radom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je za ovakve spomenike nadležan, uopšte nije jasno. Iako je uobičajeno da se pre izrade nekog projekta donesu mere zaštite i odrede projektni zadaci, nakon čega bi trebalo da sledi razmatranje idejnog rešenja, u slučaju rekonstrukcije Narodnog muzeja veliko je pitanje šta je uopšte urađeno. Stoga se nameće sledeće logično pitanje: Da li su uopšte postojale mere zaštite i projektni zadaci? Ako jesu, da li su ti dokumenti bili dovoljno dobri i precizni? Ko je izradio projektni zadatak i odredio mere tehničke zaštite? Ako znamo u kom periodu je rađen projekat, potpuno je izlišno pitanje da li je to postojalo, jer je to period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004), a Miladin Lukić bio šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u direktorovanju Vere Pavlović-Lončarski. U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih, među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda. Nije bilo nikakvih sastanaka stručnjaka, odeljenja, kolegijuma. Parama se raspolagalo tako da je Republički zavod bio često u novinama. I konačno, ako je Republički zavod uopšte izdao neka dokumenta, veliko je pitanje da li je projektant uopšte uvažavao ta dokumenta? U situaciji kao što je slučaj rekonstrukcije Narodnog muzeja, kada se dođe do toga da projekat bude odbačen (ma ko bio projektant), logično se postavlja pitanje gde je napravljena greška: Da li se radi o previdima tokom izrade projektnih zadataka i mera zaštite, ili projektant jednostavno nije uvažavao dokumenta koja su morala za njega da budu obavezujuća?

Prema svim međunarodnim konvencijama i kodeksima u vezi sa rekonstrukcijom spomenika kulture, osnovno je pravilo da je nedopustivo menjati izgled jednog spomenika kulture, a Narodni muzej to jeste. To se najbolje može videti iz primera staklenog krova predviđenog rekonstrukcijom. Osim što je odmah ispod njega kompleks kafana i barova, njegova jedina funkcija je da dovede svetlost u muzej i to samo zato što je sumanutim projektom predviđeno zatvaranje svih prozora na palati Uprave fondova, osim u delu gde je predviđen smeštaj administracije. Samo ovaj podatak pokazuje kako se nepotrebno nabijao troškovnik rekonstrukcije. Naime, postojeća spoljna stolarija sa roletnama, ukupno oko 300 prozora na palati Uprave fondova, delom potiče još iz vremena gradnje (1903), delom iz druge faze (1930), delom iz perioda obnove (1945) i kao takva svakako treba da bude zamenjena. Ideja da se ugradi nova stolarija koja neće osvetljavati dvorane iza, već nekakav instalacioni koridor, podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak, a i to je blago poređenje što se jasno vidi iz sledeće računice: sama zamena 300 prozora koji moraju biti urađeni u svemu identično kao prvobitni, košta približno milion evra, a pošto se osvetljenje enterijera rešava staklenim krovom koji opet košta skoro tri miliona evra, jasno se vidi koliko je tačna analiza ekspertskog tima u kojoj se kaže da je projekat krajnje neracionalan i ekonomski neopravdan!

Pravo je čudo da nekome nije palo na pamet da se stolarija izvadi a nekadašnji prozori, uštede radi, zazidaju, a na njihovom mestu na fasadi naslika freska sa predstavama spuštenih roletni. O tome koliko je projekat konfuzan i kontradiktoran svedoči i činjenica da se prostor za povremene izložbe smešta ispod staklenog krova do koga se stiže ili sa četiri lifta ili preko lavirinta stepeništa. Nikome nije palo na pamet koliko će vremena i koliko vožnji liftovima biti potrebno masi od recimo 1.000 posetilaca da dođe na otvaranje neke izložbe? O ekonomskoj neisplativosti projekta najbolje govori i činjenica da bi po njemu bilo potrebno rušenje više hiljada kubika zidova, odnošenje iste količine šuta kao i statičko ojačavanje preostale konstrukcije samo kako bi se postiglo "prožimanje prostora u istoj ravni uklanjanjem nepotrebnih zidnih pregrada"?

 

Najluđe ideje

 

Sam smeštaj prostora za povremene izložbe nameće i potrebu za teretnim liftom koji se smešta do same fasade u Čika Ljubinoj, isto kao i kompleksi klozeta na svim etažama. I smeštaj prostora za administraciju u najreprezentativnije izložbene dvorane na prvom spratu koje gledaju na Trg Republike očito je rezultat nečijih megalomanskih želja a ne rezultat nečijeg racionalnog razmišljanja. Očito je da je Milan Rakočević bio dvorski arhitekt Tatjane Cvjetićanin i pripadnika njene "velike lože" kojima je bilo najvažnije da sebi obezbede sobe sa pogledom iz Muzeja na Trg, pri tom žrtvujući samu zgradu i izložbeni prostor. Sama po sebi, administracija ne treba da opterećuje Muzej, može i da bude izmeštena iz zgrade Muzeja. Ukratko, projekat ne nudi nijedno rešenje na pravi način, što uopšte ne čudi jer sam uvid u radnu biografiju Milana Rakočevića pokazuje da on uopšte nema nikakvog iskustva u adaptaciji starih zdanja. Međutim, možda je projekat rekonstrukcije baš zato njemu i poveren, budući da se pokazalo da Rakočević ima izuzetno nesenzibilan pristup rekonstrukciji, što je možda bilo i poželjno kako bi se najluđe ideje savremene arhitekture, kao i nečije najluđe lične želje, mogle uspešno realizovati, a to jedino može da sprovede projektant koji ne poštuje starije zdanje koje rekonstruiše. Ono što je u skandalu rekonstrukcije Narodnog muzeja najstrašnije jeste sama činjenica da ovde niko nije lud. Pripadnici raznih "velikih loža" bili su bahati i bezobrazni, a struka i šira javnost nemoćni i doskora veoma namerno isključeni i marginalizovani.

Otkako je ova vlada smogla hrabrost i poništila ranije već usvojeni projekat, ućutali su se autor tog projekta, prof. arh. Rakočević, i direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin. Pitanje je šta sada sledi? Možda žalopojke sirote Tanjice protiv bezdušnog Ministarstva kulture? Ili možda nečija smena i pokretanje pitanja odgovornosti za do sada utrošena sredstva za obnovu, za projekat koji je neadekvatan, kao i pitanje izgrađenog (neprimerenog) depoa što nije u nadležnosti ekspertskog tima niti sadašnjeg Upravnog odbora već drugih državnih organa.

 

 

Sam svoj majstor

 

Činjenica da je Miladin Lukić neovlašćeno potpisao dopis upućen Narodnom muzeju pokazuje da je on sve vreme provedeno u Ministarstvu zapravo radio samovoljno i povremeno bio u sukobu interesa, što najbolje pokazuje činjenica da je pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić omogućio rekonstrukciju i dogradnju Muzeja u Prijepolju sredstvima Ministarstva, a po projektu arhitekte konzervatora Miladina Lukića.

 

Pune ruke posla

 

O radu "velike lože" Republičkog zavoda u vreme direktorovanja Marka Omčikusa najbolje svedoči sledeći primer: svojevremeno je Marko Omčikus odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parka Đerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da se takvi projekti rade u privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje konzervatorske uslove. Teško da je u Narodnom muzeju bilo drugačije, u istoj klimi divlje demokratije? A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga" postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala zavodsku "veliku ložu", ali je zato nova Velika loža proradila u Ministarstvu kulture na čelu sa "velikim majstorom" Miladinom Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni: npr. pisao je (2006) da Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je dislociran. Čitajući to pismo, u dva ministarstva su se krstili i levom i desnom. A možda je samo nekom privatnom birou trebalo posla? Kasnije bi verovatno i novine imale pune ruke posla...