Kriza

Seanse pariskih mudraca: Protekcionizam uništio mondijalizam

Svet ne vode pametni nego bogati

Filozofi nam sada govore da je mondijalizam svetska greška, koja se plaća keš, a nekada su upravo oni bili ti koji su širili ideje tolerancije i saradnje među narodima. Govorili su da je cela zemaljska kugla jedno globalno selo. Da smo svi braća. Da su najudaljeniji ljudi samo na nekoliko stotinki sekunde jedan od drugog, jer informacije lete brzinom svetlosti. Danas je ta brzina više brzina mraka koji pada na sve nas. Mrak jednog tunela iz koga se može izaći samo nekom velikom revolucijom zvanom Treći svetski rat

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Nedavno je u pariskoj knjižari L age d Homme švajcarskog izdavača Vladimira Dimitrijevića, inače poreklom Srbina, održana velika promocija nove i veoma debele knjige  Rečnik ruske filozofije. Ovo je prvi put da se celokupna dela ruskih mislilaca prevedu na francuski jezik. Knjiga je naišla na odziv intelektualaca i francuskih filozofa, kojih ima u neverovatno velikom broju. Ovde se svaki profesor filozofije naziva filozofom, a to može biti i jedan od razloga što je filozofija trenutno u velikom trendu u zemlji ljudskih prava. 

Ne samo da je filozofija u modi nego je mnogi vide kao spas, ili kao jedini pametan  odgovor na krizu. Odavno je svima jasno da političari definitivno ne znaju kako ovoj nemani da stanu na rep. Verovatno da je to i razlog što francuska televizija sve češće organizuje debate na ovu temu i poziva najpametnije da mudruju pred kamerama. U svakom od direktnih prenosa seansi pariskih mudraca rodi se poneka nova ideja. Tako mišljenja onih koji po vasceli dan lupaju glavu o tome ko smo, šta smo i odakle smo, polako ali sigurno ulaze u mentalitet zabrinutog javnog mnjenja. Luk Feri, Bernar-Anri Levi, Alan Finkelkraut ili Noam Čomski su česti gosti francuskih televizijskih kanala kada se diskutuje ponajviše o tome kuda nas sve ovo vodi i kako zaustaviti padanje u ponor.  

Jedna od ideja koju su filozofi ovih dana pokrenuli je u obliku sugestivnog pitanja: zbog čega svet ne bi mogao da se okane mondijalizma? Nije nam baš bogomdano da mondijalizam bude jedina realnost i nezamenljiva budućnost sveta. Nije li ova na prvi pogled evidentnost današnje civilizacije, zapravo jedna veštačka tvorevina koja pravi više problema nego što ih rešava? Druga ideja, koja je dodatak prvoj, filozofsko-političkog je karaktera i predstavljena je u vidu iznenađujućeg zaključka. Svetska kriza uopšte ne postoji, to je samo jedna definicija glupe evropske politike koja je prouzrokovala buđenje Kine i Indije. I oni bi sada da se vozaju automobilima, lete avionima i jedu meso i piju dobra vina! A petrola nema dovoljno za sve. I oni vole da gledaju TV i telefoniraju mobilnim telefonima, a posla nema ni za deseti deo naroda.

Mozak na rasprodaju

Postoji i jedno logično objašnjenje zbog čega je to tako. Filozofi tvrde da je samoubilačko odricanje od prirodnog i logičnog protekcionizma, u Evropi širom otvorilo vrata ogromnoj  masi od skoro tri milijarde siromašnih ljudi da preuzmu inicijativu i uđu u naš način života. Oni to nisu postigli sopstvenim razvojem, već samo raznim finansijskim malverzacijama biznismena i investitora u samim državama Zapada. Sva tehnološka dostignuća Evrope su takoreći poklonjena, ne samo Kini i Indije već i ostalim, nekada nerazvijenim, zemljama, kojima je jedini zajednički činilac veliki broj stanovništva i nizak standard života. Brazil, Koreja, Turska ili Tajland nam sada proizvode domaće proizvode i diktiraju svoje zakone ekonomije.

Niko ne radi toliko protiv sebe i sopstvenih interesa kao što to čini tobož ujedinjena Evropa. Francuska na prvom mestu. Zapad je sebi nabio autogol u poslednjem minutu igre. Naime, u vreme prosperiteta i tehnološke revolucije sedamdesetih i osamdesetih godina, evropske zemlje su odlučile da se obogate još više, tako što će da zaposle nerazvijene - da ne kažemo primitivne - Kineze i Indijce, a oni će kao izuzetno pametni i bistri da izmišljaju nove tehnologije i komplikovane instrumente. Da se živi od prodavanja inteligencije i ideja koje Zapad ima na pretek.

Na žalost po Zapad, ispostavilo se da Kinezi nisu toliko glupi koliko je to Zapad smatrao i da i oni znaju da prave avione, automobile, televizore i ostalu elektroniku samo ako im se pokaže. Sada kada su ukapirali sistem i iškolovali kadrove, ne preostaje ništa drugo nego  protekcionizam ili rat. Za rat nisu sposobni, a od protekcionizma se plaše jer je to mač sa dve oštrice. Ekonomska situacija većine evropskih zemalja je zabrinjavajuća i mnoge su prešle na krizni režim i rigorozne budžete.

Francuska je takođe kao najzaduženija u Evropi uvela drastične mere i na putu je da ih pogorša. I dok se poslodavci i sindikati svađaju da li će radnici ići u penziju sa 60 ili 63 godine, dotle milioni mladih i diplomiranih ljudi obija pragove zavoda za zapošljavanje. Atmosfera podseća na 1914, tvrde filozofi, koji ne isključuju mogućnosti novog sarajevskog atentata i globalnog sukoba za malo mesta pod suncem. Za posao, za vodu, za petrol, za  hranu, za krov nad glavom. 

Ono što naročito brine ljude koji se bave razmišljanjem jeste to što ljudi koji se bave politikom više nemaju nikakvu realnu vlast. Mogu da kažnjavaju sopstveni narod, da mu udaraju globe i zatvorske kazne, da oduzimaju vlasništvo ili teraju u ludnice, ali za svetsku krizu, bezobrazluk bankara i špekulanata - nemaju nikakvog leka. Jednostavno, situacija nije više u njihovim rukama i kako su mahom korumpirani i nesposobni, oni više ne znaju šta im valja činiti. Mnogo toga su pokušali u poslednjih desetak godina, ali im ništa nije uspelo. Sloboda za sve je ujedno i vlast za nikoga. Svako rešenje neminovno prolazi kroz uskraćivanje osnovnih ljudskih sloboda. Na tako nešto svet više nije spreman. Na ovakav pesimizam filozofi odgovaraju filozofski i tvrde da je pesimista samo dobro obavešten optimista.

Svet je poludeo zbog novca

Ako se zna da dva odsto ljudi na svetu drži 50 odsto bogatstva i da, obrnuto, 50 odsto ljudi ima svega dva odsto svetskog kapitala, onda su stvari malo jasnije. Ova jednačina nema nijednu nepoznatu i rešenje se unapred zna. Biće belaja, tvrdi Luk Feri, poznati francuski filozof i bivši ministar školstva. On je u jednoj debati na najgledanijem Petom kanalu  pokrenuo i jednu tezu po kojoj je dovoljno da se Evropa složi i jednoglasno kaže da je uz Ameriku jedini gazda sveta, pa da to odmah i postane. Da zakonima zaštiti svoju tehnologiju i sve autentične proizvode kako bi se situacija vratila na ono stanje u kome je bila pre nego što su po selima Azije počeli da prave francuska vina, da šiju modele Diora i Kardena ili montiraju Reno automobile i Erbas avione, proizvode koji su uvek bili industrijska tajna.

Koliko je ljudi završilo po zatvorima zbog toga što su nekada slikali montažnu traku nekog motora, profil krila konkorda ili planove kočnica za brzi voz? Da su tajne ostale tajne, ne bi se danas otpuštali radnici u strojevima po nekoliko hiljada i to svakog dana. Problem je što ovaj svet ne vode pametni nego bogati.

Kako bogatom investitoru nikada nije dosta profita, tako su i tajne padale jedna po jedna. Licence su donosile bogatstva onima koji su ih prodavali, a fabrike su postale napuštene ruševine i stanovi za klošare. Danas političari apeluju na skromnost građana, na štednju svih prirodnih bogatstava i na ekološki način života. Zagadili su nam planetu, izvezli radna mesta u treći svet i sada narodu stežu kaiševe. Oni kojima je jedini cilj da što više nepravde i nejednakosti nametnu celoj planeti, stežu nam ne samo kaiševe već i jaja. Oni su te izdaje nazvali mondijalizmom da bi se nama učinilo kako je to nešto sveopšte i veoma lepo, jedino moguće u eri interneta i mlaznih aviona.

Filozofi nam sada govore da je mondijalizam svetska greška, koja se plaća keš, a nekada su upravo oni bili ti koji su širili ideje tolerancije i saradnje među narodima. Govorili su da je cela zemaljska kugla jedno globalno selo. Da smo svi braća. Da su najudaljeniji ljudi samo na nekoliko stotinki sekunde jedan od drugog, jer informacije lete brzinom svetlosti. Danas je ta brzina više brzina mraka koji pada na sve nas. Mrak jednog tunela iz koga se može izaći samo nekom velikom revolucijom zvanom Treći svetski rat. Uskoro, kada bogatima koji su naglo postali siromašni padne mrak na oči.

Da filozofi nemaju pojma o realnosti poznato je još od Sokrata. Francuski filozof sa početka prošlog veka Julijan Benda, u svojoj poznatoj knjizi Izdaja intelektualaca, potvrdio je da se filozofi često varaju u prognozi. Filozofi su kao oni navijači koji pogađaju rezultat posle utakmice ili meteorolozi koji najavljuju vreme od juče. Filozofi znaju da filozofiraju, ali uvek greše u predviđanjima budućnosti jer su u raskoraku sa svojim vremenom. Da li su ispred ili iza svog doba, nije baš uvek najjasnije. Ovoga puta izgleda da mogu da zakasne čak za ceo jedan rat.