Prevaranti

 

Ko je krao a ko ćutao: Sve javne tajne Doma Ratnih vojnih invalida u Beogradu

 

Ko je pokrao svetog Dimitrija

 

Umetničko stvaralaštvo savremenih prevaranata ostavilo je dubok trag i u invalidskim organizacijama. Tabloidov serijal o bizarnim pljačkama u Domu RVI u Beogradu, o hohštaplerima koji nikada nisu bili u ratu, žilavim dedama i inspirativnim gospođama "u najboljim godinama", ne prestaje da izaziva zanimanje članova invalidskih organizacija širom Srbije...

 

Milica Grabež

 

 

U Srbiji postoji više od trideset udruženja ratnih vojnih invalida, sa težnjom daljeg umnožavanja. Šta je razlog tome, pokušao je za Tabloid da odgovori predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida Kragujevca Radiša Milivojević, koji je, između ostalog, bio i predsednik Udruženja RVI Srbije, od 1997. do 2005. godine, i predsednik Udruženja RVI svih ratova 2005/2006. godine, sve dok ga nije smenio Željko Vasiljević, čovek čijom krivicom je i nastao nezapamćen haos u organizaciji RVI i zbog koga je nastupila epoha opšteg raskolništva i frakcionaštva među ljudima koji inače spadaju u jednu osetljivu društvenu grupaciju.

Milivojević je, u odgovoru na pitanja koja je prosledio glavnom uredniku našeg magazina, posvetio prostor svakom pojedinačnom slučaju, od haosa u Domu RVI u Beogradu pa do stanja u udruženjima, a Tabloid objavljuje najinteresantnije delove o mahinacijama Željka Vasiljevića, čoveka koji je praktično niotkuda došao među invalide rata i za kratko vreme, putem mita, intriga, podmetanja, manipulacija i grupašenja, uspeo da sebe postavi za gospodara.

 

Radiša o Željku

 

 

- Željko Vasiljević je već 14 godina u Udruženju RVI na mestu izabranog sekretara i sekretara u radnom odnosu. Po Statutu, on je i šef stručne službe, sazivao je i pripremao sednice Izvršnog i Upravnog odbora, vodio materijalno finansijsko poslovanje Udruženja i podnosio izveštaje, što je podrazumevalo i potpisivanje svih vrsta finansijskih transakcija i vodio računa o zakonitosti predloga i donetih odluka kao i finansijskog poslovanja.

O ulozi Ž. Vasiljevića oko gradnje Rehabilitacionog centra u Velikom Gradištu, imam opravdanih sumnji da tu nisu čista posla.

Pomenuo bih samo: prepravljanje ispostavljenih situacija za naplatu, nestalih 100 tona cementa, donatorstvo za manastir Hilandar, koje je Vasiljević dao da iz silosa "VGU Zemun" bude prebačeno na stovarište GP Ratko Mitrović na džakiranje, nestanak trake za uzemljenje (donatorstvo firme "Elkok" iz Kosjerića) i nestanak 400 kubnih metara građe (poklon Vlade Republike Srpske).

Treba reći i to da Fond Sv. Dimitrije, čiji je osnivač Udruženje RVI Srbije, ima status pravnog lica, svoj upravni odbor i organe upravljanja, tako da ja kao predsednik Izvršnog odbora Udruženja nisam imao nikakav uvid u poslovanje Fonda, a i kad sam nešto pitao rečeno mi je da to nije u mojoj nadležnosti i da ima ko brine o tome (Vasiljević, prim. aut.).

 Na sednicama Upravnog odbora Udruženja, osnivač Fonda, bilo je mnogo primedaba članova na rad Fonda, ali kada je stvar dolazila do usijanja, odabrana grupa Vasiljevićevih poslušnika je pravila incidentne situacije i sednice su se prekidale bez donošenja bilo kakvih odluka i zaključaka, jer ljudi su doputovali iz cele Srbije i nisu imali vremena da beskonačno sede i slušaju prazna naklapanja i laži Vasiljevića i njegovih čankoliza. Opravdane primedbe članova su se uglavnom odnosila na utrošak sredstava prilikom gradnje. Zaista, postoje razne protivrečnosti u izveštajima koje je dostavljao Vasiljević što je i izazivalo opravdane revolte članova. Skupština fonda nikada nije formirana a direktor Fonda, posle ostavke Zdravka Bulajića 1996. godine, nikada nije ni izabran. Tako je, kao jedino odgovorno lice u ime Fonda, nastupao nelegalni sekretar Željko Vasiljević.

 

Umesto istrage, briga o dostojanstvu

 

 

Negde 2005. godine bio sam pozvan u SUP Beograd na informativni razgovor povodom nekih prijava na račun udruženja i prodaje zemljišta i objekata u Gradištu. Ispitivao me izvesni inspektor Damjanac iz odelenja za privredni kriminal. Prilikom ispitivanja o prodaji RH centra u Gradištu, rekao sam da sumnjam da je isplaćena suma od oko 170.000 evra nerealna i da mislim da su uzete veće pare, jer po izveštajima Fonda u objekte je uloženo preko milion tadašnjih nemačkih maraka, plus objekti koje je finansiralo ili putem donacija obezbedilo Udruženje.

Tu treba uračunati i trafo-stanicu, pa tako po mom mišljenju realna vrednost celokupne imovine u Gradištu iznosi blizu dva miliona ondašnjih nemačkih maraka!

Inspektor Damjanac me pitao da li mogu da dokažem takve tvrdnje, na šta sam mu rekao da ne mogu, ali ga upućujem u kom pravcu da vodi istragu. U tom kontekstu sam mu i rekao da je čudna podudarnost da mi se vrlo brzo posle prodaje objekta u Gradištu Vasiljević sam pohvalio kako je stupio u ortakluk sa nekim čovekom iz Vojvodine, mislim da je iz sela Neštin, i da je postao suvlasnik neke vinarije koja između ostalog ima i svoj podrum u Beogradu u Karađorđevoj ulici, i da je za taj ortakluk uložio 50.000 evra. Isto tako mi je poznato da je otvorio sef u Komercijalnoj banci u Beogradu kod Ateljea 212.

Nakon šest sati ispitivanja inspektor Damjanac mi je rekao da on želi da sačuva dostojanstvo invalida i da ja svoje sumnje ne mogu da dokažem, tako da se ispitivanje tako završilo...

Još ranije, negde krajem 2004. i početkom 2005. godine, dobili smo dopis od SO Veliko Gradište da pošto po ugovoru nismo priveli objekat nameni u roku tri godine kako u ugovoru stoji, preti nam opasnost od oduzimanja istog. Nakon nekog vremena pojavio se izvesni gospodin Peterle iz Slovenije, koji je prema Vasiljevićevoj tvrdnji nudio jedan milion evra za našu imovinu u Gradištu. Čak smo išli u sud i overili ugovor za koji je taj čovek platio prilično veliku taksu.

Nakon izvesnog vremena, pitao sam Vasiljevića šta je bilo sa Slovencem, a on mi je rekao da je odustao, što sam ja prihvatio zdravo za gotovo.

Nakoliko meseci kasnije, Vasiljević mi je rekao da je za Gradište zainteresovan vlasnik Grand kafe gospodin Vučićević i da postoji mogućnost da dobijemo 500.000 evra!

Nedugo posle našeg razgovora došao je jedan čovek i pokupio kompletnu projektnu dokumentaciju, kao i dokumentaciju o urađenom poslu. Nakon toga, o tome se mesecima nije govorilo...

Odjednom je sazvan UO Fonda i tom prilikom je došao i ondašnji predsednik SO V. Gradište i na sastanku sa rukovodstvom Udruženja i članovima UO Fonda rekao da će nam se uzeti zemljište, ali pošto je on human čovek platiće nam oko 170.000 evra!

Naseo sam na tu priču. Ugovori su sačinjeni, urađeno je šta je urađeno, ali je u meni i dalje bio crv sumnje.

Objasnio sam prijatelju advokatu celu situaciju i on mi je rekao da smo obmanuti.

Na prvoj narednoj sednici sam tražio smenu svih koji su uvukli Udruženje u politiku. Ukazao sam na sumnju o krađi velikih sredstava i obmani članova UO o prodaji Gradišta.

Podržao me veliki broj članova odbora koji su shvatili prevaru. Po istom scenariju, kao i uvek kada je situacija škakljiva za Vasiljevića, inscenirani su svađe i višestruko glasanje za nešto što je već izglasano.

 

Epilog

 

Napustio sam Udruženje, a sledili su me oni koji su verovali u ono što i ja i koji nisu dozvolili da neko u njihovo ime stiče debelu materijalnu korist.

Neposredno po napuštanju Udruženja, obratio sam se kupcu objekata u V. Gradištu gospodinu Vučićeviću sa molbom da mi se odgovori za koju je sumu kupio našu imovinu. Umesto odgovora pozvao me njegov pravni zastupnik, izvesni Ikonović, i u svojoj kancelariji mi održao resital o moralnosti i poštenju gospodina Vučićevića. Sa mnom je bio i kolega bivši član UO Fonda.

 Nakon nakoliko dana, ponovo me zvao gospodin Ikonović, ovaj put na ručak u hotel Park u Beogradu, i zamolio me da dođem sam. Otišao sam na sastanak i ponovo isto, uz preporuku da ne petljam mnogo oko toga zbog ugleda gospodina Vučićevića. Na moje pitanje da mi nezvanično kaže da li je tačna cifra od 170.000 evra, samo se nasmejao. Prošle godine sam ponovo uputio pismo gospodinu Vučićeviću i dobio pisani odgovor od Ikonovića da će me tužiti ako se još jednom obratim Vučićeviću.

 

 

 

 

 

 

Ej Branka, Branka

 

Posle smrti predsednika Saveta Doma Radeta Jojića 1966. godine, na njegovo mesto došao je Slobodan Vukašinović, a za potpredsednika Željko Vasiljević. Odmah potom počele su da se dešavaju čudne stvari i maheri iz invalidske mafije započeli su organizovanu pljačku. Mozak tih operacija očigledno je bila upravnica Doma RVI Branka Stojić.

Ogroman prostor u elitnom delu Beograda izdaje se po enormnim cenama, od kojeg se ubira više desetina miliona dinara godišnje. 

Na taj način, više od osam godina DOM RVI Beograda ''posluje'' bez nadzora, bez Skupštine i Saveta Doma. Sa rezultatima poslovanja upoznati su samo Vukašinivić i Vasiljević.

Gospođa Stojić, kao besprizorna pljačkašica invalidske imovine, sada ima problem, jer osnivači Doma RVI Beograda ne žele da verifikuju Statut, i Domu preti gašenje!

Inspektorka Policijske uprave Beograda Blagica Staletović godinama je pisala tužilaštvu lažne izveštaje o zakonitom poslovanju nekih udruženja i Doma RVI  Beograda. Invalidske organizacije i članovi su uzalud optuživali Stojićevu, jer je ona bila galantna prema inspektorki Staletović. Po nalogu sa najvišeg mesta, istragu sada vodi drugi inspektor, a po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, i može se očekivati njeno hapšenje, ali i hapšenje njenih saučesnika.

   Time bi se višegodišnja besprizorna pljačka invalidske imovine okončala, a pljačkaši priveli pravdi!