Pravomuđe

Smederevo: Pravosudna komedija

 

Ako ne piše u zakonu, ni sudija ne mora da bude pismen

 

Viši sud u Smederevu, Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo pravde su u slučaju Dragana Jovanović, a kao svaka dobro organizovana grupa, solidarno zaključili da se zakoni na njih ne odnPiše: Igor Milanović

 

Igor Milanović

 

U krivičnom postupku K.93/06 Okružni sud u Smederevu je imao težak posao da proceni stepen nevinosti učesnika saobraćajnog udesa sa teškim posledicama. Nekoliko porodica je već bilo unesrećeno, a najmanje još jedna će biti kažnjena odlukom postupajućeg sudije Tomislava Đorđevića. Kako se radilo o delu iz bezbednosti javnog saobraćaja, veštačenje je trebalo da obavi veštak saobraćajne struke.

Umesto toga, sud je angažovao Miroslava Markovića, mašinskog inženjera iz Smedereva, i to lažno ga predstavljajući kao saobraćajnog veštaka. Uz sve to, pomenuti Marković ne samo što nije veštak saobraćajne struke već uopšte nije sudski veštak bilo koje struke.

Bez obzira na te činjenice, Marković se u svom nalazu i mišljenju od 7. novembra 2006. potpisuje kao veštak i iznosi zaključke iz saobraćajne struke. Da sve bude još gore, Ministarstvo pravde u svom dopisu od 25. novembra 2009, koji je potpisala Mirjana Tadić, obaveštava optuženog da prema izveštaju dobijenom od samog Okružnog suda u Smederevu, narečeni Marković već dvadeset godina obavlja posao saobraćajnog veštaka iako nije upisan u Registar stalnih veštaka za oblast saobraćaja.

Čemu onda služi pomenuti registar, ali i Zakon o uslovima za obavljanje poslova veštačenja (ZUOPV), ako pomenutom strukom stalno, u ovom slučaju preko dve decenije, može da se bavi svako koga sud poželi da angažuje?

U članu 4 ZUOPV predviđa da jedino lica koja su stekla svojstvo stalnog veštaka na osnovu tog zakona smeju da rade veštačenja za potrebe suda. U članu 20 ZOUPV jasno se navodi da se svojstvo veštaka stiče tek danom upisa u Registar stalnih veštaka.

Ono što bi trebalo sve posebno da zabrine jeste činjenica da i sudovi, kao i samo Ministarstvo pravde, zakone tumače kako im se isplati. U svom već pomenutom dopisu Mirjana Tadić priznaje da ovo nije izolovan slučaj, ali i da Vrhovni sud Republike Srbije bespogovorno prihvata nalaze i mišljenja ovakvih "veštaka". Ona se pri tome pozvala na član 113 Zakona o krivičnom postupku (ZKP).

Ovaj član, međutim, predviđa nešto sasvim drugo od onoga što se Tadićevoj pričinilo. Doslovno: "Veštačenje se određuje kad za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice treba pribaviti nalaz i mišljenje od lica koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem". Dakle, ovim članom se samo određuje potreba za angažovanjem stručnog lica, bez objašnjenja ko ima pravo da se tim poslom i bavi. Da li su naše sudije zaista diplomirale prava?

Pri svemu tome, komentari ovog člana zakona su jedinstveni u oceni da stručna lica smeju da budu angažovana u pretkrivičnom postupku i u istrazi, a u kasnijim fazama krivičnog postupka samo kad su u pitanju radnje koje u suštini predstavljaju istražne radnje. I, konačno, jasno se u svim komentarima navodi razlika između stručnih lica i samih veštaka.

Na sve to treba dodati i odluku Vrhovnog suda Srbije iz 1996. godine, kojom je precizirano da neuropsihijatri ne mogu da utvrđuju stepen alkoholisanosti počinioca krivičnog dela, već to moraju da rade specijalisti za sudsku medicinu. U pomenutom postupku ovo veštačenje je radila dr Mirjana Ćirić koja je neuropsihijatar.

Suočen sa ovim saznanjima, optuženi Dragan Jovanović traži obnovu postupka u toku koje bi bili pribavljeni nalazi i mišljenja pravih sudskih veštaka i moli sud da mu omogući uvid u spise predmeta. Predsednik Okružnog suda u Smederevu Slavoljub Nikolić nikada nije odgovorio na ovu molbu.

Ubrzo posle toga, veće sada u Viši sud preimenovanog nekadašnjeg Okružnog suda u Smederevu, u sastavu Slađana Bojković, Predrag Lukić i Dragoslav Milanović, odbija zahtev Jovanovića za ponavljanje krivičnog postupka navodeći kako "ZOUPV predviđa i mogućnost da poslove veštačenja obavljaju i druga fizička lica", a ne samo osobe upisane u Registar stalnih sudskih veštaka. Simptomatično je da se u ovom delu svog obrazloženja sudsko veće nije pozvalo ni na jedan konkretan član zakona. Možda zato što takvog člana ni nema?

Pošto je pred Republičkim tužilaštvom pokrenuo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, Jovanović je morao da se upozna sa još jednom specifičnošću našeg pravnog sistema - zakonom koji jeste stupio na snagu, ali se ne primenjuje. To doslovno proizilazi iz dopisa tužilaštva od 24. juna 2009. koji je potpisala Zorica Popović. Kako je to moguće u jednoj uređenoj pravnoj državi, nikome nije jasno.

Pravi kafkijanski proces u kome optuženi više ne zna ni ko, niti po kom osnovu ga tuži, procesuira i na kraju osuđuje. I da je ovo jedini postupak takve vrste u Srbiji bilo bi previše, ali nije. Ovo je samo jedan od hiljada primera koji pokazuju da se u ovoj zemlji zakoni donose da se ne bi primenjivali, a da je pravosuđe glavni zaštitnik nezakonitosti.