Putevi heroina

Avganistan: Opijum pod kontrolom CIA

 

General na poljima maka

 

   U medijima, američkog generala Stenlija Mekristala su već prozvali McCrazy (Mek Ludak) zbog njegovog oštrog i često od pameti bržeg jezika. Konačno je njegov bezobzirni cinizam kojim se neretko podsmevao i civilnim žrtvama rata u Avganistanu dosadio i predsedniku Obami, pa je smenio glavnokomandujućeg savezničkih snaga. Da li je samo u pitanju generalov britki jezik, ili se još nešto upetljalo u američke planove?

 

Marko Vasić

dopisnik iz Amerike

 

Američka novinarka Vejn Medsen je u svom izveštaju (Wayne Madsen Report) navela: "Od jednog veterana jedinice Delta saznajemo da je prvo naređenje CIA koje su dobili odredi ove elitne jedinice posle slanja u Avganistan, bilo da čuvaju polja opijuma. Naš izvor iz FBI potvrđuje da je Avganistan prestigao Kun Sas polja opijuma u burmanskom Zlatnom trouglu, odakle se do sada snabdevala CIA za svoju trgovinu drogom."

Američka tajna služba CIA već deceniju pokušava da obuči islamske ekstremiste kako bi ih posle ubacila u Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgistan, u okolinu Fergana, doline bogate uranijumom. Ovi mudžahedini iz Islamic Movement of Uzbekistan (IMU) se izdržavaju od trgovine drogom.

Još je 13. decembra 2000. godine ekspert Piter Čemberlen pred potkomitetom američkog Kongresa naveo da je IMU "banda švercera drogom koju je stvorila CIA."

  

Polja maka

 

Nakon što je NATO armija prognala talibane iz Avganistana, proizvodnja opijuma je jedno vreme bila u padu. U međuvremenu je ona ne samo dostigla predratni stepen već je dosegla i apsolutni istorijski maksimum, smatra komisija UN za borbu protiv droge i kriminala (UNODC, World Drug Report: 2009). Istovremeno se u ovom dokumentu navodi da godišnji promet drogom iz Avganistana iznosi 3,4 milijarde dolara, a da antivladine snage kontrolišu tek nekih dva odsto tržišta!

U brojkama to izgleda ovako: pošto su zvanično talibani zabranili proizvodnju opijuma, mak je do 2001. bio posejan na 8.000 hektara odakle se dobijalo 185 tona opijuma za proizvodnju heroina, a 2007. pod kontrolom NATO snaga mak je zasejan na 193.000 hektara sa godišnjim prinosom od 8.200 tona opijuma. To predstavlja porast površine pod makom za neverovatnih 44 puta u toku samo šest godina. Do dolaska talibana maksimalna godišnja proizvodnja opijuma je iznosila 4.500 tona.

U julu 2007. britanski Daily Mail objavio je podatak ruskih snaga za borbu protiv narkomanije, po kome je prihod od žetve te godine u Avganistanu trebalo da iznosi 65 milijardi dolara, od čega oko 500 miliona zarađuju seljaci, 300 miliona ide talibanima, a ostatak narkomafiji pod kontrolom američke vojske.

Na samitu Rusija-NATO, šef ruskog Ureda za nadzor opijata Viktor Ivanov otvoreno je pitao svoje zapadne kolege: "U poslednjih deset godina više od milion ljudi je umrlo od overdoza avganistanskim opijatima. To su zvanični podaci UN. Zašto to ne smatrate opasnošću za mir i sigurnost u svetu?"

Tada je NATO morao da prizna da se polja maka od koga se dobija opijum ne uništavaju jer "ona predstavljaju jedini izvor prihoda avganistanskih seljaka". Celom svetu, pa i Srbiji po zlu poznati Ričard Holbruk, koji je još devedesetih uspostavio kontakt sa albanskim švercerima droge, umirivao je svet rečima kako američka vlada ne odustaje od borbe protiv droge u Avganistanu.

  

Lakrdija

 

Sa borbe, međutim, američke snage su prešle na apelovanje da seljaci prestanu da uzgajaju mak. Celokupna američka kampanja protiv droge u Avganistanu, svela se na providnu lakrdiju.

Ne samo da američke trupe tolerišu šverc droge, one ga i aktivno podržavaju, tvrdi analitičar Džeremi Hamond za Foreign Policy Journal od 12. avgusta 2009. Idealno za ovo služe vojni transportni avioni kojima je iz bezbednosnih razloga zabranjen pristup. Baš iz tog razloga su Sjedinjene Države nedavno odbile rusku ponudu da NATO avijacija koristi ruski vazdušni prostor, jer su Rusi postavljali samo jedan uslov: da njihovi službenici u svakom trenutku mogu da kontrolišu sadržaj transportovane robe.

Nekadašnji šef pakistanske obaveštajne službe, general Hamid Gul, u leto 2009. bio je veoma otvoren: "Tvrdi se da glavna ruta za transport droge ide preko centralnoazijskih republika i delimično preko Rusije, pa dalje u Evropu. Jedan deo se, međutim, direktno prenosi američkim vojnim avionima."

Gulu je, inače, od početka devedesetih prošlog veka zabranjen ulazak u Sjedinjene Države i Veliku Britaniju. Razlog za ovo je, kako on sam smatra, njegovo suviše otvoreno iznošenje pravih američko-britanskih planova. Ne zaboravimo da je kao prvi pakistanski obaveštajac Gul usko sarađivao sa CIA i imao pristup nekim od poverljivih dokumenata.

Kao glavnu raskrsnicu na ovom vazdušnom heroinskom putu, Gul je označio aerodrom Manas u Kirgiziji. Ovo su potvrdili i mnogi novinari koji su imali prilike da se upoznaju sa stanjem u toj vazdušnoj luci, a i ruska kontraobaveštajna služba je diskretno dala do znanja da je i ona o svemu obaveštena.

I rođeni brat avganistanskog predsednika Karzaia, Ahmed Vali Karzai, optužen je ne samo da je jedan od glavnih narkobarona Avganistana već i da je na platnom spisku CIA, kako tvrdi The New York Times u svom izdanju od 27. oktobra 2009.

Nekadašnji britanski ambasador u Kabulu, Krejg Murej, tvrdi danas da Avganistan sve manje izvozi opijum, a sve više gotovi heroin. Za proizvodnju heroina potrebne su posebne laboratorije, ali i specijalne hemikalije iz uvoza. I sve se to dešava pod nosom NATO armije?

Sukob strategija

 

Avganistan je odskočna daska za dalju američku ekspanziju u Centralnoj Aziji, a droga je izvanredan donosilac para od Amerikanaca za operacije kontrolisane gerile. Mnogi analitičari su poslednjih godina ukazivali na američki plan da avganistanski pobunjenici steknu prednost u borbama, kako bi se našlo opravdanje za dalju eskalaciju i širenje operacija na okolne države. Puč koji je bandu Bakijeva izbacio iz Kirgizije donekle je usporio provođenje ovog scenarija.

Da li je smena Mekristala sastavni deo ove dugo planirane akcije, ili je tek nepredviđena epizoda?

Nemački dopisnik iz Kabula, Kristof Rojter, otpuštenog generala sa četiri zvezdice je ovako opisao: "Svaki sastanak sa njim je uvek bio ista ceremonija. Mekristal je uz neobičnu uljudnost meni i kolegama objašnjavao strategiju ovog rata: više vojnika, ciljani napadi, ali i velika pažnja da ne dolazi do prevelikih gubitaka među civilima. U osvojenim oblastima odmah treba da bude postavljena lokalna uprava pod američkom kontrolom. U skraćenoj formi, njegova strategija je predviđala rafinisano ubijanje uz ljubazno ponašanje i istovremenu izgradnju državnog aparata."

Američki vojni stratezi, međutim, planirali su da udari NATO okupatora u Avganistanu budu odlučni, što će reći brutalni, uz upotrebu maksimalne sile i bez obzira na protivničke (čitaj: civilne) gubitke. Veći deo rata je tako i činjeno.

Izgleda da je pričljivi general svoje pretpostavljene u Pentagonu i Beloj kući užasnuo mogućnošću da umiri stanovništvo ove centraloazijske države koje je već umorno od višedecenijskog rata. U tom slučaju ne bi bilo razloga za eskalaciju konflikta i Amerikanci bi propustili istorijsku priliku da u regionu stvore najveću plantažu maka za proizvodnju heroina koju je svet ikada video. A time bi presušili i neoficijelni prihodi CIA i njenih prijatelja.

 

 

Jenkiji pukli

  

Bivša vlada Kirgizije objavila je 17. marta 2010. da se priprema izgradnja centra za obuku i trening specijalnih snaga u oblasti Bakten. Po rečima Ministarstva odbrane, izgradnja ovog centra koji bi u perspektivi trebalo da postane glavna baza za borbu protiv narkokartela i terorista u regionu, planirana je još od devedesetih godina sa Amerikancima. Doslovno je tadašnja vlada Kirgizije objavila: "Ovo je jedan od bilateralnih američko-kirgizijskih projekata koji nije usmeren protiv bilo koje treće zemlje i nije u suprotnosti sa našim obavezama iz Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i ostalih međunarodnih organizacija."

Iz američkih redova je procurilo kako bi kirgijski vojnici, koji bi u pomenutoj bazi bili obučeni, kasnije bili korišćeni u lokalnim sukobima sa teroristima, posebno u oblastima uz uzbekistansku granicu. Uzbekistansko-kirgizijski sukob bi bio idealan izgovor američkim snagama da se približe uranom bogatoj oblasti Fergan.

Pošto se Amerikancima i njihovom kirgizijskom savezniku, predsedniku Bakijevu, u međuvremenu dogodio narod, od ovih planova za sada nema ništa. Eskalacija će zato morati da krene iz Avganistana, poslednjeg američkog oslonca u regionu.