Do koske

Koalicija optimista bez pokrića piše svoj poslednji sumanuti manifest

 

Žuti mravi na zelenoj travi

 

Poslednja stanica na kojoj će politički brak Tadić-Jeremić sići i doživeti susret sa grubom istinom, biće palata Ujedinjenih nacija. Putujući cirkus srpske diplomatije nema više gde da ide

 

N. Vlahović

 

U oktobru 2010. godine biće kraj jedne decenije koja je počela velikim nadanjima, a završava se najgorim beznađem.

Nikada u srpskoj istoriji, i staroj i novoj, nije izgovoreno toliko laži i opljačkano toliko dobara za ovako kratko vreme. Ako je i decenija prethodnog režima ojadila državu i građane, ova, takozvana "decenija novog veka", sasvim je sahranila sve što je preostalo od nade u bolje sutra.

Počelo je pljačkom donacija, zaposedanjem državnih i društvenih preduzeća, otimanjem imovine od onih koji su ta dobra stvarali decenijama, a sve završava potpunom pljačkaškom krizom, jer je onoga što se još može opljačkati sve manje...

U međuvremenu je takozvana demokratska koalicija do te mere postala omražena kod svojih dojučerašnjih "prijatelja u svetu", da nijedna siledžijska imperija ne propušta priliku da Srbiji "zavrne ruku" ili udari neki nediplomatski šamar, u čemu vlade SAD i Velike Britanije imaju glavnu reč.

I dok ti "provereni prijatelji" postupaju prema Srbiji kao prema poslednjem dnu, shodno njihovim prioritetima, dotle politički supružnici Tadić-Jeremić pričaju nezamislive bajke o našim evroatlantskim integracijama, našoj evropskoj budućnosti i najboljim resursima koje imamo i možemo da ponudimo kako bi naše članstvo "u društvu civilizovanih naroda" bilo što pre obezbeđeno.

Nažalost, istina je drukčija. Vladu Tadić-Cvetković u Evropskoj uniji smatraju za kompromitovanu, provizornu i - privremenu. Predsednika Srbije Tadića prepoznaju kao tragikomičnog amatera, koji se, za razliku od jednog drugog Borisa (Jeljcina) iz druge države i drugih vremena, razlikuje samo po tome što nije alkoholičar, mada su mu efekti pogubne vladavine isti.

Ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića američki potpredsednik Džozef Bajden vidi kao "malog štetočinu koga treba ukloniti", a celokupnu srpsku spoljnu politiku, ovaj hladnoratovski primitivac vidi kao koprcanje malog, zabačenog, poraženog i beznačajnog naroda na nekom Balkanu.

Uprkos tome, politički supružnici Tadić-Jeremić pišu ovih dana nanovo neku rezoluciju o Kosovu koja će, najavljeno je, biti napadnuta u Ujedinjenim nacijama od strane svih američkih saveznika.

Zašto to čine? Nije li nova politika Ruske Federacije vođena Putinom, Medvedevevom i drugim perjanicama nove-stare imperije koja se vraća na svetsku scenu punom snagom, već odavno i direktno i indirektno skrenula pažnju vlastima u Srbiji da se na dve stolice ne može sedeti, te da ova Srbija nije ona Jugoslavija?

I ne samo to, nego je, prvi put u srpskoj javnosti, jedan ruski diplomata, baš na stranicama ove novine, otvoreno kazao da su "...Politička etika Zapada i Rusije nespojivi", aludirajući direktno na to da je Srbija mala zemlja koja po prirodi svoga položaja i uloge, naprosto mora da odredi ko će joj biti saveznik i čuvati njenu nejaku ekonomiju, njen od ratova umoran, ponižen i potrošen narod i spasavati njeno biće i kulturu.

Može li to Zapad da uradi i kolika je cena? Ako je taj apstraktni Zapad iz Vašingtona, Londona, Pariza ili Berlina odlučio da pravi Veliku Albaniju na Balkanu, ako je odlučio da oduzme Srbiji čak i istorijske teritorije, onda bi to svakom razumnom vođstvu ove slomljene države bio dovoljan signal da potraži azil tamo gde će ga zaista naći, uprkos propagandi ovdašnjih antiruskih lobista.

Jer, nema nikakve sumnje, rat koji je započeo režim Slobodana Miloševića i njegove žene protiv Zapada (ili je bilo obrnuto, istorija će pokazati), nastavljen je ponižavanjem Srbije i nakon potpisivanja bezuslovne kapitulacije u Kumanovu 1999. godine (a zašto baš u Kumanovu, treba zaviriti u udžbenike savremene istorije) i to tako što je instaliran jedan maloletni, bahati, samoljubivi režim, bez mozga, ali velikih apetita.

Baš onakav kakav je bio potreban tom apstraktnom Zapadu koji sprovodi konkretnu volju razularene Amerike.

Samo tako i pod tim okolnostima mogla je da se desi pljačkaška, tajkunska, surova, najgora privatizacija u Istočnoj Evropi, samo na taj način i pod tim okolnostima moglo je da se desi otimanje dela državne teritorije, samo tako i pod tim uslovima mogao je da se desi izbor Borisa Tadića za predsednika države, pa preko njega izbor jednog balavog, bahatog i narcisoidnog orkestra bez životnog iskustva i radnog staža, bez čestitog kućnog vaspitanja i osećaja za prave vrednosti i prave autoritete. Jedna družina klovnova-početnika, čiji karneval preskupo plaća današnja Srbija.

Šta će jesen 2010. godine doneti na ovaj deo Balkana, više uopšte ne zavisi ni od njih ni od njihovih zapanjujućih lupetanja. Traje ozbiljan dogovor Moskve, Vašingtona i drugih, oko toga dokle je čije. Ucrtavaju se nove granice najvažnijih imperija, a Srbiji, po svemu sudeći, sleduje da se povinuje. Rasturanje preostalog po meri Vašingtona, ili očuvanju postojećeg, prema ponudi Moskve.

 

 

 

 

Nije li nova politika Ruske Federacije pod vođstvom Putina, Medvedeva i drugih perjanica nove-stare imperije koja se vraća na svetsku scenu punom snagom, već odavno i direktno i indirektno skrenula pažnju vlastima u Srbiji da se na dve stolice ne može sedeti, te da ova Srbija nije ona Jugoslavija?