Pakao

Zrenjanin: Taksi mafija u odnosu na koju je Al Kapone bio beba 

 

Kuki, Šuki i ostali Frangi

 

   U Zrenjaninu važe stari feudalni odnosi: ko preuzme vlastelinku sa njom dobija i kmetove. Vlastela su gazde iz taksi mafije, a kmetovi su nesrećni vozači. Policija je tu samo da skida kajmak i da se ne meša u svoj posao

 

Milan Malenović

 

   Miladin Cvetić iz Zrenjanina nekada je službovao u MUP-u. Zbog lažne optužbe za zloupotrebu službenog položaja otpušten je sa posla. Pravosnažnom presudom iz 2003. oslobođen je svih optužbi i rehabilitovan, ali nije vraćen na posao. Miladin ima porodicu i kao častan čovek osećao je obavezu da sve učini kako bi svojim ukućanima omogućio koliko-toliko normalan život. Zato je počeo da radi kao linijski taksista u Zrenjaninu. Za posao je koristio auto svoje ćerke, opel suzu.

 

Mama svih tata

 

Oni bezobzirni i bezdušni ovo su iskoristili da bi se obogatili preko tuđih leđa, pa su obznanili kako žele da osnuju taksi udruženje, čiji bi članovi dobili dozvolu da se bave ovim poslom. Neki vozači su poverovali, drugi su bili prisiljeni da poveruju, a najupornije neverne Tome postale su žrtve organizovane bande koja ih je kažnjavala za primer drugima. Tako je nastradao i Miladin.

Članarinu od 2.000 dinara dnevno od Miladina i drugih vozača uzimala je izvesna Olgica Đorđević, medicinska sestra, poznata po svom nevenčanom suprugu Zoranu Frangiju, tati svih bosova nelegalnih taksista u Zrenjaninu. Ko će za koga da vozi u principu je bila odluka proizašla iz dogovora gazda. Vozači se nisu pitali.

Olgica je vozačima pričala da iza nje stoji izvesni Goran Petrović, koga je opisivala kao psihopatu, dvostrukog ubicu i čoveka sa jakim leđima u policiji. Kako će se kasnije videti, izgleda da je sama Olgica bila mama svim tatama taksi podzemlja.

Nesrećni i preplašeni vozači svoju dnevnu članarinu, koja se na srpskom zove reket, kada gazde nisu tu, predaju i prodavačicama u Impelovom kisoku, dok drugi hitaju u taksi udruženje Maksi i tu ostavljaju pare, da slučajno gazde ne pomisle kako neće da plate. Neki se odlučuju i da odbiju poslušnost.

Dvojica taksista sa stanice Bagljaš, tako, prestaju da plaćaju reket. Da bi ih disciplinovao, Zoran Frangi jednog od njih presreće u Novom Sadu i surovo prebija. Nesrećni čovek slučaj prijavljuje policijskoj stanici na Detelinari, odatle predmet prosleđuju u Zrenjanin, gde o svemu obaveštavaju Frangija. Nekoliko dana kasnije pretučenom taksisti biva zapaljen auto, a ubrzo i drugom neposlušnom vozaču vozilo nestaje u plamenu. Policija Zrenjanina se pravi blesavijom nego što i inače jeste, a ostali vozači shvataju lekciju. Pobunjenika je sve manje.

Obavešteni smatraju da divlje taksi tržište Zrenjanina gazdama donosi najmanje hiljadu evra dnevno. Neki veruju da se ubire i preko dve hiljade. Od 2.000 dinara dnevno po glavi vozača toliko para ne može da se namakne, ali može od 4.000, zbog čega podivljale gazde smišljaju poseban plan.

Naizgled, na ulici besni rat između gazda. Jedni drugima bi da otimaju vozače, ali tako da nijedan gazda ili auto u njegovom vlasništvu ne nastrada. Stradaju samo vozači koji voze automobile u sopstvenom vlasništvu. Da bi preživeli, nesrećnici onda plaćaju reket i jednima i drugima. Znači, duplo. Najmanje. Može ponekad da se omakne i trostruko, ali je to, milošću gazda, ipak, retkost.

Banditi sa zaštitom policijske uprave, konkretno načelnika PU Zrenjanin Bojana Markovića, lako reketiraju nezaštićene vozače: neposlušnima pale automobile ili ih prebijaju, a batine neretko dobijaju i sami putnici. Pravi Divlji zapad u vojvođanskoj ravnici.

Policija i pravosuđe, naravno, ni na koji način ne pokušavaju da zavedu red. Haos im je isplativiji.

 

Fini ljudi i poneko ubistvo

 

Miladin je u to vreme radio za nekog Acu Stankovića, gazdu na balkanski način. Čoveka koji mulja čačkalicu po praznim ustima i laže svoje kmetove kako će da im sredi legalizaciju, odnosno da izdejstvuje da dobiju dozvole za taksiranje. Jututunci se svaki put oduševe kada čuju čarobnu reč juhahaha, i tako Aca vlada svojim stadom.

Na drugoj strani su neki Kuki i Šuki, odnosno Dušan Marković i Dragan Zdravković. Oni svojim Jututuncima ništa ne obećavaju - oni ih samo biju. Kada se naljute umeju i vozilo da im zapale, a neki će i glavu da izgube. Inače su Kuki i Šuki pristojni ljudi.

Dana 3. septembra 2009. njih dvojica zaustavljaju Miladinovo vozilo koje se kretalo iz Zrenjanina prema Kleku. U automobilu nije bilo putnika, već samo vozač sa suprugom. To je desperadosima olakšalo posao i oni bez posebne muke od nesrećnog čoveka otimaju 2.000 dinara uz opasku da od tog momenta on radi za njih, a ne više za Acu Stankovića.

Miladin po odlasku drumskih razbojnika zove svog "gazdu", Acu, i prepričava mu ceo događaj. Gazda Aca ga umiruje rečima da on radi za njega, a da Kuki, Šuki i slična boranija ne treba da ga interesuju. Usput mu naređuje da predveče svrati da mu da dnevnu članarinu. Kako, kada mi je sve oteto, pita zapanjeni Miladin. To me ne interesuje, odgovara Aca i prekida vezu. Miladin, kome su nekadašnje kolege iz policije davno okrenule leđa jer nije umeo da saučestvuje u njihovim nezakonitim pohodima, odlučuje da i Aci odnese pare, iako je tog dana već platio reket drugoj bandi.

Posle neke dve nedelje duplog oporezivanja, Miladinovoj ćerki puca film. Ona je vlasnik opela suze kojim njen otac taksira i ona od njega traži da prestane da radi dok se ne reguliše pitanje izdavanja taksi dozvola. Dosta joj je da njen već ionako životom unesrećeni otac plaća dnevni reket svima koji se provuku kroz nečiji krevet. Upravo u to vreme je ona slučajno na ulici naletela na Olgicu i ovo joj rekla. Bilo joj je dosta svega.

Olgica joj na to samo odgovara: "Nećeš još dugo da se smeješ."

U noći 14. na 15. septembar 2009, oko dva sata ujutru, na parkingu ispred zgrade u Veljka Vlahovića 10, u podmetnutom požaru izgoreo je opel suza kojim je Miladin hranio porodicu. Sledećeg dana vlasnica izgorelog auta, Svetlana Cvetić, podnosi krivičnu prijavu protiv lica za koja je verovala da su umešana u ovaj događaj. Umesto da pohapsi počinioce koji su joj već odavno bili poznati, policija o svemu obaveštava Kukija i Šukija, a njih dvojica krajem decembra pokušavaju da dokrajče posao i da ponovo zapale olupinu automobila, koja je stajala ispred kuće Cvetićevih.

Zamenik Okružnog javnog tužioca Edita Tatić zatim odbacuje krivičnu prijavu Cvetića pozivajući se na fingirani policijski izveštaj 960-09 u kome je čak naveden i pogrešan vlasnik zapaljenog automobila. Posle toga Miladinova ćerka podnosi prijavu Ministarstvu unutrašnjih poslova protiv inspektora Kerleta i Marjanovića, kao i protiv samog načelnika PU Zrenjanin.

Ubrzo posle toga sa broja u privatnom vlasništvu (poznatog redakciji) porodicu Cvetić poziva izvesni Milan Aleksić, koji se predstavlja kao da je iz "unutrašnje kontrole". Interesuje ga šta je sve porodica pisala ministru. Koliko je ovaj poziv bio imbecilan pokazuje i to što im se Aleksić izvinio da ne može dugo da priča, jer nema dovoljno kredita. Zato ih je pozvao da se nađu u samoj zgradi policije, kod ljudi na čiji su se rad Cvetići žalili!

Zajedničko dranje kože

 

Ni u pravosuđu Cvetići nisu bili bolje sreće. Ilustracije radi, sudski dostavljač im je pismena istražnog sudije Karolja Šmita obavezno dostavljao nedeljom u večernjim satima, i to bez koverte. Kao da se plašio da ga neko ne vidi da ide u kuću buntovnika.

Krajem prošle godine konačno dolazi do pravog obračuna između vođa klanova u Zrenjaninu. Zoran Frangi, nevenčani suprug Olgičin, puca na Gorana Petrovića, za koga nije sigurno šta tačno dođe Olgici. Tri metka su ranila Gorana, ali je preživeo. Olgica skuplja čaure sa mesta obračuna i njih zajedno sa oružjem sklanja kod taksiste Nedeljka Avinovskog, gde ih policija kasnije i pronalazi.

Pošto su na ovaj način i Zoran i Goran sklonjeni sa ulice, Olgica utehu traži kod drugog. Jedan je malo, a dvojica potaman. Novi izbor su već pomenuti Kuki i Šuki. Njihova sledeća žrtva je Predrag Šiklica, koga u njihovom prisustvu 11. februara 2010. ubijaju Goran Dragić i Đorđe Blažić.

Posle ovog zločina, Dragić pada u ruke policiji, a Blažić uspeva da napusti Srbiju i da privremeno utočište nađe u Hrvatskoj. Na brod koji saobraća između Splita i Ankone 8. aprila 2010. ukrcava se slovenački državljanin Alojz Mirik. Hrvatskom pograničnom policajcu je Alojzov pasoš sumnjiv i traži dodatnu proveru, u toku koje se utvrđuje da je putna isprava ukradena, a da je njen nosilac Đorđe Blažić, za kojim je srpska policija raspisala međunarodnu poternicu.

Do podataka o toku samog ubistva Šiklice istražni organi su, izgleda, došli priznanjem samog Dragića. O spremnosti ovog počinioca da sve ispriča na predstojećem glavnom suđenju, neko iz policije ili pravosuđa obaveštava ljude iz podzemlja, pa oni 13. jula 2010. bacaju bombu na kuću Dragićevih roditelja. Niko nije povređen, ali je to jasan znak upozorenja da i u taksi mafiji važi omerta - zakon ćutanja.

Nesrećni divlji taksisti u Zrenjaninu ćute i rade, ili trpe batine i opet ćute. Miladin Cvetić za sada ne radi. Nema čime, jer mu je auto izgoreo, a na stari posao u policiji ne može da se vrati dok su ovakvi banditi tamo na vlasti.

 

 

 

 

Nije po zakonu, ali mora se

 

Linijski taksi je vrsta prevoza koja liči na autobuski saobraćaj, samo što se koriste manja vozila. Već smo pisali o tome da ovakav način prevoza putnika mogu da obavljaju samo vozila sa najmanje devet sedišta. Opel suza je registrovan za samo četiri putnika i vozača. Znači, ne ispunjava uslove predviđene zakonom. Ni ostala vozila linijskog taksija iz Zrenjanina ne ispunjavaju te uslove, ali ih njihovi vlasnici ipak koriste da bi prehranili porodice. Ima ih nekoliko desetina samo u tom gradu.

 

 

 

 

 

Duško Marković, Dragan Zdravković, Olgica Đorđević i načelnik Bojan Marković još uvek su na slobodi. Rade svoje poslove. Jedni sa ove, drugi sa one strane zakona. Jedinstveni su samo u podeli plena i zaštiti svoje kože.