Imperija

Velika Britanija još uvek ne prihvata činjenicu da više nije svetska sila

 

Priznaj, Albione, da si nula

 

   Gordi Albion, kako se nekada nazivala Velika Britanija, odavno je samo još ime bez nekog većeg značaja, osim kada je istorija u pitanju. Poslednjih pola veka Britanija je prolazila, i još to čini, kroz najteži period svoje duge istorije

 

Milan Malenović

 

Sve je počelo gubljenjem prekomorskih poseda, kolonija koje su jedna po jedna voljom prekoatlantskih saveznika, Amerike, sticale nezavisnost. Konačno je dvomesečni Suecki rat 1956. pokazao da Velika Britanija nije više svetski lider, pa čak ni supersila sposobna da vojnim intervencijama odbrani svoje interese. Na scenu su tada ispred zapadnog sveta konačno i nedvosmisleno stupile SAD.

Britanci su oduvek bili naklonjeni tradiciji, ali od propasti sopstvene imperije to su još i više. Sećanjem na staru slavu oni potiskuju nezadovoljavajuću današnjicu. Britanski monarh još uvek nastupa pompezno, kao u vreme "Imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi", i nimalo građanski kako to čini ogromna većina drugih evropskih monarha. U tim retkim trenucima Britanci se vrate u vremena kada su imali najveće carstvo koje je svet ikada video.

Kao što od britanske kraljevske kuće skoro ništa više ne zavisi u samoj Britaniji, ni od Britanije skoro ništa ne zavisi u današnjem svetu. Dok je "gvozdena premijerka" Margaret Tačer još uspevala da smogne snage i da dosta samostalno određuje spoljnopolitički kurs zemlje na čijem je čelu, jedan od njenih naslednika, Toni Bler, Britaniju je doveo u poziciju kolonije nekadašnje britanske kolonije - Sjedinjenih Američkih Država. Nedavno objavljeni memoari samog Blera to nedvosmisleno pokazuju.

 

Premijeri-lobisti

 

Umišljenost da Velika Britanija može da parira svetskim supersilama, SAD i SSSR/Rusiji, stvorila je preveliko opterećenje za inače slabu britansku ekonomiju. Flota Njenog veličanstva nekada je vladala morima, jer je to Engleskoj donosilo velike prihode iz trgovine sa kolonijama. Današnja ratna mornarica Velike Britanije besciljno luta morima kao Ukleti Holanđanin i samo troši pare ionako deficitarnog budžeta.

Ono što Bler ne pokazuje tako jasno u svojim memoarima, ali što je upućenima odavno belodano, jeste činjenica da je Velika Britanija postala servis onih koji imaju dovoljno para da je plate. Korupcija uzdignuta na nivo državne politike.

Blerov lični imetak se procenjuje na neverovatnih 20 miliona funti, ali to u današnjem Ujedinjenom Kraljevstvu nikoga posebno ne uzbuđuje. Kao ni činjenica da dobar deo tih para potiče iz prodaje droge evropskoj deci od strane albanskih separatista i terorista sa Kosmeta, koji su u Bleru našli zahvalnog i korisnog lobistu za njihove ciljeve.

Dosta para je Bler dobio i od jevrejskih i saudijskih fondacija koje su se okupile u nesvetu alijansu posvećenu rušenju prvo Sadamovog režima u Iraku, a danas planu napada na šiitski Iran. Oba puta je Bler najvatreniji zagovornik vojne intervencije u kojoj će pored britanskih momaka daleko više da ginu američka deca. Među njima neće biti nikoga ko je u srodstvu sa samim Blerom.

Svoj položaj američkog nosača aviona nasukanog na evropskoj obali Velika Britanija i njen politički establišment umeju veoma dobro da unovče. Britanska ostrva imaju izuzetan geostrateški značaj za američku vojsku, zbog čega vlastodršci iz Londona lako nalaze sagovornike u Vašingtonu. Iako možda nije idejni tvorac ovakve saradnje, Bler je bio njen najistaknutiji zastupnik i korisnik.

U suštini, ovakvim delovanjem je postignuto da troškove američkog vojnog prisustva u Velikoj Britaniji plaćaju treće zemlje, one koje izdvajaju milione sopstvenih dolara da bi od britanskog premijera napravili svog lobistu u Beloj kući.

Britanska vlada je pored ovog otkrila još jedan izvor nelegalnog finansiranja - dodelu titula. Englezi su vezani za svoje plemstvo koje tamo ima pravo ne samo da bude oslovljavano kako dolikuje, već i da titulu kao sastavni deo imena upiše u sva dokumenta. Svake godine kraljica podeli i nekoliko doživotnih, ali ne i naslednih titula zaslužnim građanima.

Predlog za dodelu titula daje premijer po savetima članova svog kabineta. Već nekoliko puta, kada se među dobitnicima pojavi i neko potpuno nepoznato ime iz sveta biznisa, javnost je sumnjala da je titula dobijena zahvaljujući podmićivanju. Dokaza, međutim, do sada nikada nije bilo.

U jednom drugom slučaju bilo je i te kako dokaza. Vojvotkinja od Jorka Sara Ferguson, ili jednostavno Fergi, bila je od 1986. do 1996. udata za princa Endrua, mlađeg brata prestolonaslednika Čarlsa. Krajem maja novinar tabloida News Of The World predstavio se vojvotkinji kao bogati industrijalac i ponudio joj pola miliona funti (tada oko 700.000 dolara) da ga upozna sa svojim bivšim suprugom koji je izaslanik Britanije za trgovinu i investicije.

Vojvotkinja je bez dvoumljenja prihvatila ovu ponudu, a ceo razgovor je snimljen skrivenom kamerom. Na snimku se Sara Ferguson vidi kako sedi za stolom na kojem je 40.000 dolara u gotovini, što je trebalo da bude kapara za uslugu lažnom biznismenu. Fergi mu pri tom govori kako za pola miliona funti bez problema može da obezbedi pristup bivšem mužu i doslovno kaže: "Pripazite vi mene, pa će on da pripazi vas".

Bekingemska palata je odmah objavila da princ Endru nije imao nikakve veze sa ovim poslom, a sama  Fergi je izrazila žaljenje što je ispala naivna.

Naivna? Zar se to ne zove podmitljiva? Ne, britanska aristokratija kao i njen politički establišment deluju drugačije od ostalog sveta. Tamo je skoro normalno da se "časti", i to unapred, za završetak nekog posla. Naivnost je samo kada neko dozvoli da bude uhvaćen.

 

Prljave borbe

 

Ovaj moralni pad, kada je dozvoljeno i prihvatljivo sve što javnost ne vidi, deluje daleko teže na britansko društvo od pada Imperije i sigurno će da ostavi daleko dublje tragove.

Već pomenuti bivši premijer Toni Bler posle odlaska sa funkcije čelnika vlade od svog prijatelja i poslovnog saradnika, američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, dobio je u junu 2007. na poklon mesto specijalnog izaslanika Međunarodne grupe za Bliski istok. Na toj poziciji očekivalo se da će Bler tragati za modalitetima okončanja višedecenijskog sukoba između Palestinaca i Izraelaca.

Umesto da bude diplomatski suzdržan, Bler je nedavno izjavio kako najveća opasnost modernom svetu preti od radikalnih islamista. Ništa čudno za ovog političara, jer ga od početka rada na funkciji specijalnog izaslanika Palestinci optužuju da prima novac od jevrejskog lobija.

Ni proletošnji parlamentarni izbori u Velikoj Britaniji nisu mogli da prođu bez skandala vezanih za donacije strankama. Njihov broj je ovoga puta bio toliki da su se i sami glasači umorili od čitanja o finansijskim aferama stranaka i svoje glasove dali ne tradicionalnim strankama laburista i konzervativaca, već malim, često i nepoznatim partijama. Tako su ove godine prvi put u britanski parlament ušli Zeleni, partija za zaštitu ekologije sa dugom parlamentarnom tradicijom na kontinentu.

Odmah posle izbora i povlačenja sa vlasti Blerovog naslednika Gordona Brauna u javnosti se pojavila autobiografija Pitera Mandelsona, najmanje poznatog čoveka iz vladajuće trojke laburista. Mendelson koji je dugo bio na vrhu stranke zajedno sa Blerom i Braunom, u svojim sećanjima iznosi niz detalja o prljavoj borbi između ove dvojice za primat u stranci.

Po onome što je Mendelson izneo, britanski glasači su bili šokirani saznanjem da u njihovoj državi, koju često zovu kolevkom modernog parlamentarizma, vladaju okolnosti koje podsećaju na banana-republike. Istina, u Britaniji ni danas nema politički motivisanih ubistava, ali je borba između Brauna i Blera bila toliko prljava, sa toliko niskih udaraca i sa nedostatkom uobičajene discipline prema šefu partije, da bi cela priča mogla komotno da se smesti u neku zemlju u razvoju.

Braun, po rečima Mendelsona, nikada nije prihvatio činjenicu da je Bler vođa stranke i samim tim i premijer. Do poslednjeg Blerovog dana u premijerskoj fotelji, Braun je oko sebe okupljao istomišljenike i pučiste i konačno u junu 2007. primorao Blera da podnese ostavku.

Posle ovakvih iznurujućih borbi Laburistička stranka je bila toliko podeljena, da je Braun imao problema da sastavi kako novi kabinet, tako isto i stranačke gremije. Poseban problem je predstavljala već očigledna Braunova paranoja i njegovo nepoverenje u svakog saradnika. Na kraju je morao i samog Mendelsona iz Brisela da vrati u London i da mu poveri mesto vicepremijera.

I pored toga što mu je Mendelson omogućio da u naredne tri godine preživi nekoliko pokušaja partijskog puča, Braun mu se nikada nije odužio na odgovarajući način. Sama činjenica da su se laburisti posle Blerovog odlaska pa sve do poraza na ovogodišnjim izborima više bavili sobom nego upravljanjem zemljom, pokazuje dokle je stigao britanski parlamentarizam. Pri tome je baš period Braunove vladavine bio bremenit nepredviđenim teškoćama, kao što je izbijanje globalne ekonomske krize. Ni u takvom vremenu, dakle, britanski političari nisu uspeli da se uzdignu iznad prizemnog politikanstva i odbrane sopstvenih interesa.

Velika Britanija je danas više ime nego realna snaga. Korumpirani politički establišment uronjen u sopstvene probleme teško da je u stanju da bilo šta bitno promeni. A Britaniji, isto kao i celoj Evropskoj uniji, pod hitno trebaju korenite reforme, na prvom mestu u domenu socijalne politike. Nezaposlenost je na Ostrvu sve veća, kao i budžetski deficit. Privreda nije više u stanju da finansira intervencionističku politiku prethodnih vlada i to je svima jasno.

Problem je samo što niko nema hrabrosti da izađe pred javnost i prizna da Velika Britanija nije više velika. Za tako nešto potreban je političar čvrstog karaktera, a ne uspešni tehnokrata, kao što su svi poslednji premijeri od Margaret Tačer naovamo, računajući i aktuelnog Dejvida Kameruna.

 

 

 

Nekad bilo, sad se spominjalo

 

Novinar News Of The Worlda koji prati kraljevsku porodicu Robert Džobson ističe da je njegov list došao da informacije da je vojvotkinja od Jorka Sara Ferguson i ranije pokušavala da proda pristup do bivšeg supruga, te da je nastojao da to i dokaže, naravno u nacionalnom interesu.

"Mislim da ovde postoji ozbiljna poenta, jer ona nastoji da iskoristi ulogu princa Endrua. Ne zaboravimo, on je specijalni predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva za trgovinu i investicije, i novac poreskih obveznika podmiruje njegove troškove. Zbog toga mislim da ona ozbiljno potkopava ugled Velike Britanije koja važi za poštenog igrača u međunarodnoj trgovini i razmeni", objašnjava Džobson.

Džon O'Farel, autor knjige "Komična istorija Velike Britanije", ističe da su siromašni članovi kraljevske porodice novina koju je doneo 20. vek. Iako on to ne kaže, podrazumeva se da su i podmitljivi i pohlepni članovi dinastije takođe novitet u hiljadugodišnjoj istoriji engleske kraljevske loze.