Ekskluzivno

Milorad Ulemek iza kulisa Petog oktobra: svedočenje iz prve ruke o kontaktima sa Zoranom Đinđićem i ulozi "službi" u oktobarskom prevratu 2000.

 

Čume i Spasojević s mašinkama u Đinđićevoj straži

 

Već je dokazano da je za tumačenje događanja od 5. oktobra 2000. godine važnije ono što se događalo iza scene nego ono što se događalo na ulicama. Najrelevantniji mogući svedok tog zakulisnog "5. oktobra" bio je, svakako, Milorad Ulemek, od čijih je poteza i ponašanja, verovalo se, zavisio tok oktobarske revolucije. Iz njegove zatvorske knjige "Revolution - između razuma i srca", izdate ove godine, ekskluzivno prenosimo delove koji govore o kontaktima sa Zoranom Đinđićem 6. oktobra, u vreme kada su događaji još uvek mogli da krenu u sasvim drugom smeru.

...

 

Meni je šesti oktobar počeo na neobičan način. Išao sam na sastanak sa čovekom koji je bio glavni organizator "državnog udara". Jer, ako neko zaista misli da se Peti oktobar desio spontano i voljom naroda, taj je ili mnogo glup ili je neviđeni licemer.

Dok su tri mercedesova džipa klizila skoro pustim ulicama, ne znam ni sam zbog čega sam se setio dvadeset i sedmog marta uoči Drugog svetskog rata. Možda zbog neke sličnosti kojom su podstaknuti događaji. I onda, kao i sada, strana agentura je platila određenu grupu uskogrudih ljudi da izvedu ono što im je odgovaralo i što su hteli da se desi. I desilo se. Tada su platili Englezi, a Petog oktobra, možda su oni opet bili na spisku koji su bili zainteresovani da se ovde promeni vlast. Uostalom, Englezi su to stalno radili i u proteklim vremenima. Jednostavno, moglo im se. Tako je, na kraju krajeva, i izgrađena njihova imperija, u kojoj se, sve doskoro, nikada nije ratovalo.

Kao što su Englezi onog dvadeset i sedmog marta uspeli da pronađu one koji su bili spremni da "prodaju veru za večeru", tako im ni sada nije bilo teško da opet ponove isto, samo što je sada spisak onih koji su bili zainteresovani za promenu, odnosno obaranje režima u Beogradu, bio mnogo duži od onog ranijeg. Onda su komunisti taj događaj dvadeset i sedmog marta pripisali u svoju zaslugu. Da ima ironije u tome, pa čak i u istoriji, pokazuje i ovaj današnji događaj - sada dok se vozim opustelim ulicama već jušerašnji, to će kao zaslugu sebi pripisati njihova deca, mislim od onih komunista, od onomad. Zašto mi je sve to palo na pamet, dok sam išao na sastanak sa Zoranom Đinđićem?! Onako. Ko ono reče da se istorija ponavlja?!

 

Spasojević posrednik

 

Vozio sam polako, hteo sam da malo saberem utiske koji su se danas uvukli u moju glavu. Pre polaska sam popio tri "red bulla" da bih odagnao pospanost i umor, koji su me ogrtali svojim nevidljivim plaštom, sve više kako je vreme zalazilo u noć. Sastanak je ugovoren na vrhu Dobrinjske ulice. Bila je to jedna slepa ulica, koja je išla pored Skupštine Srbije i završavala se trotoarom. Preko puta je bio Evrosalon. Znao sam da su namerno izabrali tu ulicu. Em je bila "slepa", em u centru grada. Ne znam čega su se plašili, nisam razmišljao da je to možda neka zamka za mene. Čemu, nije bilo svrhe da se taj sastanak organizuje juče, pre Petog, onda bih još možda i pomislio da to može da liči na zamku?! Ovako danas, kada je sve bilo gotovo, ne radi se o zamci. Ipak, iako sam pokušao da ostanem potpuno neutralan u vezi sa dešavanjima oko izbora, nije mi to baš pošlo za rukom.

Negde u prvoj polovini septembra, Dušan Spasojević je tražio kontakt sa mnom, i to posredstvom Aleksandre, premda je to mogao da uradi i drugačije, ali valjda je išao na sigurno, jer su se on i Aleksandra poznavali i bolje i duže, nego on i ja. Na toj liniji smo pričali, a o čemu drugom nego o izborima. Pitao me je za mišljenje: šta i kako. Nisam se tada mnogo otvarao. Prvo, nisam znao iz kakvih pobuda je došao na taj sastanak i ko ga je poslao, odnosno u čije ime nastupa. Drugo, u to vreme je, kako u državi tako i u Službi, vladala opšta paranoja, skoro su svi sve gledali nekako popreko. Vrteli smo se u krugu. Kada je video da ne može da me otvori i da neće od mene dobiti nikakvu informaciju, onda je ispalio konkretno pitanje. Pitao je da li bih pristao da se vidim sa Đinđićem? Tajno, nakratko?! Odbio sam. To je bilo zato što sam znao da ne može ostati tajna. Barem ne za Službu. Drugo, da sam hteo da se tada vidim sa Đinđićem, uradio bih to preko meni mnogo sigurnije veze, braće Veruović. Znao sam se sa njima čitav svoj život, i znao sam da su radili i bili bliski sa Đinđićem. Takođe, nisam imao razloga da se viđam sa njim. Ja sam bio pripadnik Službe i jedno takvo viđanje bi bilo ravno izdaji. Mene politika nije zanimala i uopšte nisam hteo da se petljam u te stvari. Nisam hteo da budem bilo čiji jezičak na vagi. Zahvalio sam se Dušanu na ponudi i tako smo se rastali.

Desilo se još jedno slično cimanje, mada je ono bilo posle izbora, kada je već bilo očigledno da će se desiti nekakav pičvajz. Sada, dok pišem ove redove, ne mogu da se setim da li je do kontakta došlo preko mog rođenog brata ili preko jednog pripadnika Jedinice. Nije ni bitno, bitna je suština događaja. To se desilo možda trećeg ili čak četvrtog oktobra, dobio sam poruku da Mali Burgija mora da se vidi sa mnom. Mali Burgija je bio Milan Veruović, onaj mlađi od braće Veruović. Odmah mi je bilo jasno zašto hoće da se vidimo, kao i to ko ga šalje na taj sastanak.

Viđenje smo zakazali u kafiću Firma, kod Politike. Namerno sam odabrao javno mesto, zato što je u tim danima paranoja dostigla vrhunac. Kako smo se poznavali čitavog života i pri tom bili u dobrim odnosima, nismo se mnogo odmeravali niti nešto okolišali. Ja sam znao i to ko ga je poslao i zašto, a on je znao da ja to znam. I zato, čim nam je stiglo piće, ja sam mu rekao da pređe na stvar. On mi je rekao da njegovog šefa zanima da li je Jedinica dobila nekakve posebne zadatke, a koji su vezani za Peti oktobar, odnosno za velike demonstracije, koje bi trebalo da se održe?! Rekao sam mu da ne mogu da mu kažem, a stvarno sam tako i mislio. Zašto bih ja nekom iz opozicije prenosio šta se dešava u Službi?! Sebe nisam smatrao režimskim čovekom, ali sam se smatrao pripadnikom Službe, i nisam hteo da kršim naša pravila. Malo zatečen ovakvim mojim odgovorom, Milanče nije dalje navaljivao. Malo se bio smorio, jer je, koliko sam mogao da procenim, bio siguran da će od mene dobiti neki konkretan odgovor, koji će moći da prenese svom šefu, koji ga je poslao sa konkretnim zadatkom. Ja sam znao da se oni najviše plaše Jedinice. Najviše zbog toga što smo bili totalna nepoznanica. O nama se malo znalo van redova MUP-a, a i u samome MUP-u nisu baš imali neke informacije. To je i bio najveći razlog zbog koga su nas se plašili. Čuo sam da su nas zvali "pretorijanska garda", ali to nije bilo tačno. Takve glasine mi nikada nismo demantovali, tako da je i samo naše izbegavanje od pojavljivanja u javnosti samo još više doprinelo toj nekoj misteriji, koja je bila širena oko nas.

Nas dvojica smo stajali pokraj šanka i prisećali se nekih naših doživljaja iz detinjstva. Došlo je vreme da se rastanemo.

I šta da kažem šefu? - nije izdržao da me ne upita na samom kraju našeg viđenja.

Kaži mu da on radi svoj posao, a ja ću svoj.

 

Anarhija ne sme proći

 

Iz Kneza Miloša ulice skrenuo sam u ulicu Narodnog fronta, u kontrasmer. Parkirali smo se kod bioskopa Odeon. Ovde je bilo poprilično gužve. Pojava tri crna džipa, koja skreću u jednosmernu ulicu, nije prošla nezapaženo. Ljudi su odmah počeli da se skupljaju i da zagledaju. Preko veze sam rekao momcima da ostanu u vozilima. Kako smo svi bili u maskirnim uniformama, znao sam da bi to, ukoliko bismo izašli, samo privuklo dodatnu pažnju. Ovako sam izašao sam. Masa je malo ustuknula, kada sam se pojavio. Na glavi sam imao crvenu beretku. Krenuo sam lagano ka Dobrinjskoj. Deo one mase, koja se već skupila, krenula je za mnom. Kada sam stigao do ćoška, video sam nekoliko naoružanih ljudi, koji su stajali pri dnu ulice i zabranjivali da bilo ko uđe u ulicu. Među njima sam prepoznao Nikolu Bajića, koga sam poznavao godinama ranije, jer je dolazio u moj stari kraj da se kocka. Kada sam video da drži automatsku pušku mogao sam da se samo nasmejem.

- Pazi da ne upucaš koga sa tim!

- Ma tako su nam rekli - odgovorio mi je smušeno.

Nisam ga pitao ko mu je to rekao, niti ko mu je dao pušku. Ionako je bilo ludo i haotično vreme. On me je poveo uzbrdo; negde na polovini puta su me nasred puste ulice sačekali Dušan i Čume. I oni su u rukama imali puške. Hteo sam da ih pitam da li su i njima "tako rekli", ali sam se suzdržao.

Penjući se na sam vrh ulice, primetio sam kako po ulazima njenih kuća stoje neke prilike u senkama. Valjda im je to bilo obezbeđenje?! Kada smo došli do vrha ulice, tu je stajao isti onaj džip kojim su Dušan (Spasojević) i Čume došli onaj dan na Institut bezbednosti. Kasnije sam saznao da je to bio džip koji je pokojni Skole naručio pre nego što je ubijen. Kada smo skoro izašli u ulicu Kralja Milana, tu sam video veliku gužvu. Bilo je kao na korzu. Doveli su me do džipa, tada je Čume počeo da se dere i da maše onom puškom na neke momke, koji su stajali blizu džipa, da se sklone. Valjda se osećao jako važnim, pa je morao da skrene pažnju na sebe. Krajičkom oka sam uočio da je među tim momcima, na koje se Čume drao, bio i Nikola Sandulović, za koga sam znao da je u Đinđićevom obezbeđenju. U tom trenutku mi je Čume bio potpuno smešan. Nikolu sam poznavao još iz klinačkih dana i znao sam da bi Čumeta mogao da nosi samo sa svoja dva prednja zuba. Zato sam rekao Čumetu da malo "smiri doživljaj" i da ne skreće pažnju. Otvorili su mi zadnja vrata džipa i ja sam uskočio u njega. Odmah sam "izvalio" da je blindiran. Zbog ulične rasvete, unutra je bilo dovoljno svetla. Đinđić je sedeo naslonjen na suprotna vrata, nekako poluokrenut prema meni. Na vozačevom sedištu je sedeo Dragoljub Marković. Đinđić ga je zamolio da izađe i da nas ostavi nasamo. Ono što sam odmah primetio u Đinđićevim očima bio je strah kakav sam mnogo puta prepoznavao i kod mnogih drugih ljudi. Nije to bio strah od mene niti od ovog susreta, jer ja nisam dolazio na ovaj sastanak da bih mu naudio na bilo koji način, niti sam to mogao s obzirom na poziciju u kojoj sam se nalazio, osim ako nisam bio suicidan, ali nisam. To je bio strah od onoga što se desilo u proteklih dvadesetak sati. Strah od onog što je učinjeno. Strah od nepoznatog, koje će se možda dešavati.

- Ja sam Milorad - pružio sam mu ruku.

- Zoran - odgovorio mi je i široko se nasmejao. Ćutali smo nekoliko sekundi.

- Šta se dešava? - probio je on prvi nastalu tišinu.

- Dešava se to da je sve otišlo u kurac. Razjebali ste celi sistem i Milošević je totalno aut - odgovorio sam, gledajući ga pravo u oči. On je imao ozbiljan izraz lica, kao da sad vaga, meri ili upoređuje ove moje reči sa nekim informacijama koje je imao ili nije.

- I šta sad? - pitao me je.

- Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam nešto, čisto da bi neke stvari bile jasnije i postavljene na pravo mesto.

Klimnuo je glavom.

- Hoću da te pitam da li si ti inicirao ovo naše viđenje?

Gledao me je malo začuđeno.

- Pitam te to zbog toga, jer ne bih želeo da bilo ko zloupotrebljava celu ovu "priču".

- Ne razumem.

- Vidi, ne bih voleo da su ovi, koji su meni preneli poruku da si tražio da se vidimo, sami to smislili. Meni kažu da si ti tražio da se vidimo, a tebi da sam ja tražio, i da tako iskoriste celu ovu situaciju, praveći poene za sebe.

- A to, pa ne, ja sam tražio kontakt, ali dobro razmišljanje, nisam mislio da bi neko to zloupotrebio na takav način.

- Svašta se dešava, pa sam samo hteo da odmah na početku proverim kako stvari stoje i ništa više - rekao sam, a on se osmehivao. - E, a sad za ono " i šta sad?" Malo je čudno da ti mene to pitaš.

- Pa pitam te zato što je sve ovo išlo nekako brzo. Mislio sam "šta sad" u smislu da li se sprema nekakva intervencija ili će nekakve snage da izađu na ulicu, ili tako nešto?!

Sad sam ja morao da se nasmešim. Ovi očigledno još uvek nisu shvatili šta su zapravo uradili.

- Nema nikakvih snaga i niko neće intervenisati protiv vas.

On me je gledao u neverici,

- Zajebavaš! - nije mogao da izdrži.

- Ne, ne zajebavam, ali morate da znate i da sada ovakva anarhija ne sme da se nastavi.

- Šta predlažeš?

Objasnio sam mu da ni slučajno ne upadaju u policijske stanice, niti da se, pod bilo kakvim uslovima ne približavaju vojnim objektima.

 

Pavković cinculira

 

- Sada treba da pod hitno uspostavite red na ulicama. Ako imate neku redarsku službu ili nešto slično, onda neka oni vode računa da se noćas ne pali i ne pljačka. I pod hitno morate da uspostavite kontakt sa nadležnima u policiji, policija mora da se vrati na ulice i da nastavi da obavlja sve svoje aktivnosti. U suprotnom, imaćete anarhiju. A ona vodi samo u jedno...

Prekinuo me je: - Znam, vodi u haos! - na šta sam ja kimnuo glavom.

- Šta je sa vojskom? - pitao je.

- Ništa, vojska neće intervenisati. Jer, vidi, ako do sada nisu izašli, onda neće ni izlaziti. Pavković cinculira kao i obično, čeka i gleda kako bi mogao da uradi nešto, zbog čega bi baš on bio spasitelj. To je tako sa njim.

- A ako ipak, izađu?!

- Neće, ali opet ponavljam, nemojte da cela ova "priča" potone u još veći haos od ovog sada. Ono sa upadom u policijsku stanicu Stari grad vam nije trebalo. Imali ste sreće. Da je poginuo samo jedan policajac, ti i ja ne bismo ovako sedeli i pričali, a naš današnji izlazak ne bi sigurno izgledao ovako. Ali, dobro, sad bi trebalo samo spustiti loptu - zastao sam, a on je kimao glavom.

- Još nešto, kad sam već počeo. Nemoj slučajno da dozvolite da neka usijana glava pozove rulju na Dedinje, pa onda ona krene. Nikakvog linča neće biti, niti će to biti dozvoljeno. Ovde se sigurno neće ponoviti Rumunija. Nema šanse da nam se to desi, pa da nam se smeje ceo svet.

- Ne, to se sigurno neće desiti. Nije planiran nikakav odlazak na Dedinje. Mi smo hteli da se izborimo za pobedu, koju smo ostvarili na izborima, a sad neke stvari će se odvijati svojim tokom. Meni je najvažnije da znam da nikakve snage neće intervenisati protiv nas...

- Neće! - ponovio sam, presekavši ga upola rečenice. Pričali smo još nekih desetak minuta o nekim neobaveznim temama, kojih se sada, dok ovo pišem, ne mogu baš da setim. Na kraju našeg susreta, pitao me je da li mogu da dam reč da neće biti nikakve intervencije.

- Vidi, ja mogu sada da garantujem samo za sebe, mada ne znam ko bi drugi mogao da interveniše, jer je policija u velikom rasulu.

- A ako vojska izađe?! - izgleda da mu to pitanje u vezi sa vojskom nije dalo mira.

- Rekao sam ti da ne verujem da će vojska da izlazi. Prosto, oni nemaju koga da izvedu na ulice, a ne verujem da bi ih ona deca poslušala ...

- Dobro, evo, je l' možemo ovako da se dogovorimo - presekao me je. - Ako se desi da kojim slučajem vojska interveniše i upotrebi prekomernu silu, da li mi možemo da računamo na tebe i tvoju Jedinicu?!

Htedoh da ga upitam koji to "mi", ali sam odgovorio više diplomatski.

- Ako vojska bude udarila na narod, mi ćemo stati između i nećemo to dozvoliti, mada opet ponavljam da je to skoro neverovatno.

Video sam da mu je laknulo.

- Reč?!

- Reč!

Rukovali smo se.

 

Šta se može za jedan dan

 

Kada sam se vratio na Institut bezbednosti bilo je već prošlo pola tri. U povratku sam vozio polako. Hteo sam u svojoj glavi da na miru saberem utiske i da složim pojedinosti iz ovog susreta.

Prvo, bilo mi je jasno da ovi iz DOS-a nisu baš svesni šta su uradili i šta se to dogodilo, odnosno do koje je mere država, a samim tim i vlast, uzdrmana. Drugo, oni su bili u velikom strahu od nepoznatog i od toga šta će se sada dešavati. Verovatno su bili u čudu kako su tako lako uradili sve ovo danas, a da im policija, praktično, nije pružila nikakav otpor. Zato su bili u nekoj paranoji, misleći da sada vlast sprema neki kontraudar. Treće, oni nisu znali šta da rade sutra, kada svane dan. Bio sam siguran da su se oni spremali za proteste, koji bi trebalo da traju možda nedelju dana, pa i duže, i da će se tako natezati sa državom. Ovo od jednog dana, pa čak ni od jednog dana, zasigurno ih je iznenadilo i malo im poremetilo planove. Morao sam da se nasmejem, kada sam se setio koliko sam puta ranije govorio: "Jebeš državu ako nešto može da je sruši za nekoliko sati". To bih uglavnom odgovarao, kada bi mi ovi iz Službe tražili kontakt gde mogu da me nađu, ako se desi nešto nepredviđeno. Tako je bilo godinama unazad. I, evo, sad se desilo. Država se bukvalno raspala za nekoliko sati. Dobro, bilo je jasno da se nije sve dešavalo baš tako spontano i da su određene struje u policiji odradile medveđu uslugu ovima iz opozicije. Mada sam nekako znao, dok sam vozio praznim ulicama, da je ovo bilo neminovno. Imao sam utisak da se Milošević više svima smučio. I da su svi bili potpuno ravnodušni prema onome što se danas odigralo. I to redom: od visokih funkcionera, pa do onog zadnjeg policajca. Jednostavno, ljudi su se smorili. Milošević se malo preračunao da ne kažem zaigrao u ovom poslednjem ratu. Kao da nije bio svestan da se sada taj rat odvija tu, kod kuće. I da one snage, koje nisu gotovo ni osetile rat koji se odvijao u Hrvatskoj i Bosni, sada i te kako učestvuju u ratu. Kovčezi su razaslati po Srbiji. Devedeset osme i devedeset devete mnogi su policajci rat osetili na svojoj koži. Videli su šta znači uložiti i žrtvovati sebe, a onda biti izigran, izdat, samo jednim potezom olovke, od onog koji te je u taj rat i poslao.

Milošević je baš to uradio, ovom zadnjom kapitulacijom je izdao sve one koji su bili spremni da se bore do poslednjeg. I mislim da mu se to, barem što se tiče policije, obilo o glavu. Ti ljudi jednostavno nisu više imali motiva, niti vere da brane njegovu politiku. Sa druge strane, što se tiče svih onih funkcionera koje smo mogli videti uz njega proteklih godina, mislim da su i mnogi od njih postali totalno ravnodušni prema Miloševiću, pogotovo od momenta kada je JUL počeo da "kosi i vodu nosi".

Sve mi je to prolazilo kroz glavu dok sam u njoj otvarao fioku za fiokom i razgledao njihovu sadržinu i pravio analize. Morao sam to da uradim, jer od sutra, kada svane, sve će biti drugačije. Moraću da budem načisto sa situacijom koja će se ukazati preda mnom.

Kada sam ušao u zgradu Instituta u hodnicima je još bila gužva. Momci su stajali onako u manjim grupama i verovatno "bistrili" situaciju. Iako sam rekao da ne gluvare i da iskoriste ovo zatišje pred buru da se odmore, jer se ne zna šta će doneti jutro, adrenalin koji je bio podignut toga dana izgleda da se još nije spustio. Bracanović je bio u svojoj kancelariji sa svojim ljudima. Kada me je video samo je odahnuo.

- Gde si, čoveče, mislili smo da su te oteli za taoca?

- Ne verujem da bi im trebao neko kao ja. Samo bi se još više uvalili - probao sam da okrenem na šalu, ali nije išlo. Nije baš bio momenat, a ni vreme. Svi su bili ili slomljeni ili zabrinuti. Ispričao sam Debelom šta je sve bilo i kakvi su moji utisci.

- I šta ćemo sad da radimo?

- Koji to mi?

- Pa, mi, Jedinica?!

- Ništa, šta mi imamo da radimo, sada će političari da se prenemažu i da 'vataju što bolje pozicije za sebe?! Šta mi imamo sa tim?! Pravo da ti kažem, ne znam ni koji smo kurac uopšte i išli danas među onu rulju?! Na sekund sam do odluke da izdam naređenje da se potrpamo i vratimo u Kulu. Nemamo mi ovde šta da tražimo.

- Nemoj to da radiš, ko zna šta može sutra, odnosno danas da bude. Nego trebalo bi da odemo do načelnika. Trebalo bi da mu ispričaš sve to sa viđenja sa Đinđićem.

Okrenuo je broj načelnikovog kabineta, sekretarica je rekla da nije tu. Debeli je rekao da mu obavezno javi kada se načelnik vrati.

- Sigurno je da nije otišao kući. Verovatno je otišao do predsednika - mudrovao je Debeli.

Rekao sam mu da idem malo da legnem, jer sam bio potpuno slomljen. Sve ovo što se izdešavalo u poslednja dvadeset i četiri sata totalno me je slomilo. U kancelariji sam na pod prostro vreću za spavanje i ispružio se onako obučen. Tek tada sam osetio koliko sam bio napet. Dao bih godišnju platu za jednu dobru masažu, ne mora ona da bude tajlandska.

 

Kafe kuvar Bagzi

 

Nisam osetio trenutak kada me je savladao san. Jedva sam čuo zvonjavu mobilnog telefona, kao da je dolazila sa kraja nekog tunela. Bio sam potpuno dezorijentisan od umora i spavanja na podu. Kada sam nekako uspeo da se usmerim prema zvonjavi i zgrabim telefon, zvonjava je prestala. Pogledao sam na sat, bilo je tačno pet sati. Taman sam hteo da se okrenem na drugu stranu, kad se telefon ponovo oglasi. Javio sam se. Bio je to Dušan (Spasojević). Samo mi je rekao da moramo hitno da se vidimo. Na brzinu sam se spremio i pozvao svoju pratnju. Ušao sam u kancelariju kod Debelog, on je spavao na stolu. Morao sam da se nasmejem. Kada sam ga probudio umalo nije pao sa stola kako se trgnuo.

- Pokrivaj me u narednih sat vremena! - rekao sam mu.

Kada me je pitao šta se dešava objasnio sam mu da ne znam ni sam. Sa Dušanom sam se sreo na istom onom mestu na kome smo se videli i prvi put, kada je pokušavao da nešto izvuče iz mene. Kum (Luković) je bio sa njim. Zapravo, Kum je uvek bio sa njim. Rekao mi je da je Đinđić tražio da se hitno vidimo. Pitao sam ga da li se nešto desilo od kada sam se sa njim rastao. Nije znao. Krenuli smo prema Surčinu. Kako sam ja sa svojom pratnjom bio suviše upadljiv, prešao sam kod njih u auto, a pratnju sam ostavio u nekoj uličici na Novom Beogradu.

Dovezli su me do neke kuće u Surčinu. Đinđić je već bio tamo. Sedeo je u nekoj maloj kuhinji i pio kafu. Videlo se na njemu da je umoran. Oči su mu bile crvene, kao da je plakao. Pomislio sam kako ni ja ne izgledam bolje. Neki momak me je pitao da li bih želeo kafu. Zamolio sam ga za čaj, ako mu nije teško. Kasnije se ispostavilo da je taj momak bio Dejan Milenković Bagzi i da smo se nalazili u njegovoj kući.

Pitao sam Đinđića šta se to desilo.

- Nije se još ništa desilo, ali se nešto sprema.

Mozgao sam, preturao po glavi šta bi moglo da se dešava, a da ja to ne znam. Onda je on nastavio.

- Vojska je juče i noćas dovukla neke silne jedinice, gore na Banjicu. Helikopteri su non-stop sletali i uzletali. A dobili smo i neke informacije da bi mogle da se dese neke likvidacije.

Sada sam se ja zamislio: ili je Pavković uzeo stvari u svoje ruke, pa je hteo da uradi ko zna šta, ili ih opasno neko plaši i loži, puštajući im ovakve priče?! Tačno je da je juče popodne i uveče sletelo nekoliko helikoptera na heliodrom VMA, tipa M18. Ali, nije se moglo govoriti o dovlačenju nekih brojnih jedinica. Sto, dvesta ljudi uvrh glave. I to najverovatnije momaka iz 63. padobranske iz Niša.

- Dobro, nema mesta panici, ništa krupno ne može da se desi, a da ja za to ne znam. Ti se, Zorane, malo primiri, pa ćemo se čuti oko podne. Je l' imaš gde da se skloniš? - pitao sam ga.

- Imam, već nekoliko noći spavam ovde u Surčinu. A ovi - pokazao je prema prozoru - momci iz Surčina brinu se da se ne dogodi nešto nepredviđeno.

- Dobro.

Sedeli smo u tišini, svako u nekim svojim mislima i srkali svako svoje piće.

- Šta misliš o Jovici Stanišiću? - upitao me je on iznenada.

Ovo pitanje je postavljeno tako iznenada da me je malo zateklo.

- U kom smislu?

- Pa, šta misliš o njemu, ovako? - pitao me je.

- Pa, ne znam. Ja sa njim nisam imao nekih bitnih kontakata, osim službenih. A od kada je smenjen, nisam ga ni video ni čuo. Što me to pitaš?

- Ništa, onako, pojavljuje se u nekim pričama, pa sam čisto hteo da te pitam.

Video sam da je izbegavao da mi da potpun odgovor, ali nisam dalje navaljivao. Pogledao sam na sat, bilo je šest sati i deset minuta. Rekao sam mu da moram da se vratim. Dok su me vraćali ka mojim vozilima, nismo ništa pričali, iako je Dušan pokušavao da me pita o čemu se radilo. Smatrao sam da on ne treba da zna, pa mu nisam ni rekao o čemu smo pričali. Brzo sam stigao u Institut. Hteo sam da se vratim pre, kako se to kaže, buđenja, mada sam znao da je te noći retko ko spavao. Debeli je bio budan. Purnjavio je cigaretu za cigaretom. Bio je sam u kancelariji. Ispričao sam mu ceo razgovor koji sam vodio sa Đinđićem.

- To njih neko loži, nije isključeno da među njima imaju nekog lika koji radi ili je čak operativac Vojne službe i on im potura sve te podatke. Ja imam informacije da Pavković jedino što trenutno radi, to je da štiti svoje dupe. A usput gleda kako da i on malo, od cele ove situacije, ućari, pošto je juče propustio svoju priliku - mleo je Debeli kao navijen.

Inače, on je imao veoma jake i dobre informacije. Bio je već dvadeset i pet godina u Službi i više puta odlikovan. Znao je da napravi procenu, a to je u njegovom poslu bilo važno. Dok mi je sve ovo deklamovao, shvatio sam da se neka moja procena poklapa sa svime što je govorio. I to me je malo smirilo. Sada, kada je situacija u smislu "jebe lud zbunjenog" i obrnuto, važno je ostati smiren i imati dobru procenu.

 

Na pragu izdajništva

 

Kada me je pozvala načelnikova sekretarica i rekla mi da odmah dođem pozvao sam Debelog da ide sa mnom. Bilo mi je važno da uz sebe imam nekog sa kime mogu posle da se konsultujem i da izbistrim sve ono što bude rečeno. Načelnik je bio umoran, a i mi nismo bolje izgledali. Istina, uspeo sam na brzinu da se obrijem, da baš ne izgledam kao kakva baraba u uniformi. Ispričao sam mu šta se sinoć desilo na sastanku Đinđića i mene. On je slušao ne prekidajući me. Kada sam završio vladala je tišina nekoliko minuta. Taman je hteo nešto da nam kaže, kad mu na radnom stolu zazvoni telefon. Po priči smo odmah shvatili da je sa druge strane bio Milošević. Debeli i ja smo se samo pogledali. Čekali smo da nam Marković pokaže da izađemo. Međutim, on je stajao iza svog radnog stola i slušao šta mu onaj priča i povremeno bi samo tiho odgovarao sa "da" ili "ne". Razgovor je trajao oko deset minuta. Dok sam sedeo, setio sam se da nisam ispričao o svome jutrošnjem susretu sa Đinđićem u Surčinu. Motao sam po glavi da li to uopšte da pominjem. Razmišljao sam da to sve ne bude pogrešno shvaćeno. Sad odjednom Đinđić i ja kao najrođeniji viđamo se svakih nekoliko sati. Tumbalo mi se u glavi i to što mi je jednom Debeli rekao da nešto treba zadržati i za sebe. I tako sam taj susret prećutao.

Kada je završio razgovor načelnik je seo s nama. Bio je zamišljen. Nisam motao u glavi šta mu je to Milošević rekao. Mogao je da mu kaže svašta i ništa. Onda je on rekao da mu je Milošević preneo da se ovi iz DOS-a spremaju da emituju program iz studija RTS-a na Košutnjaku i da bi to trebalo sprečiti. Na ovo poslednje morao sam da se nasmešim. Izgleda da Milošević još nije shvatio da je gotovo. Načelnik me je pitao šta mislim o tome i ja sam mu rekao da je to besmislica. Već je u toku noći odozgo emitovan neki program. U rukama DOS-a već su bili TV Politika i Studio B, i sada neko upadanje u Košutnjak ne bi imalo nikakvog smisla. U sebi sam mislio da bi se agonija samo produžila.

Dok sam to izgovarao, bio sam svestan po kako tankom ledu hodam i da ove moje reči mogu pogrešno da se shvate. Nisam imao pojma kakvi su planovi Službe, niti šta načelnik misli o svemu ovome što se izdešavalo. Sama činjenica da sam se, posle svega, u noći sastao sa vođom "državnog udara", mogla je da me okarakteriše kao državnog izdajnika. To su neki, u danima koji su dolazili, i pokušali da urade, u nastojanju da sa sebe skinu krivicu, opravdaju svoju nesposobnost, strah i histeriju, u koju su upali pre nego što su počeli da okreću džempere naopako.

U kancelariju je ušao Frenki. Seo je i slušao ono o čemu se pričalo. I on je, kada je čuo o čemu se radi, rekao da se u to ne bi trebalo mešati. Rekao je da sada treba da se koncentrišemo na to da sprečimo da ne dođe do eventualnih pokušaja upada u zgrade u kojima je bila razmeštena Služba. Ona je, inače, što se tiče toga, bila malo u nepovoljnom položaju. Kako je zgrada Saveznog MUP-a, u kojoj je pre rata bila smeštena glavnina Službe, bila pogođena, sve uprave su bile razmeštene na nekoliko lokacija u gradu. Samo sedište Službe bilo je smešteno na Institutu bezbednosti i tu nije pretila nikakva opasnost od napada, zato što su oko čitavog Instituta bili vojni objekti. Najveća opasnost je pretila onoj upravi u zgradi Ineksa, koja je bila u centru grada, u ulici 27. marta. Takođe je u nezavidnom položaju bio i Beogradski centar, koji se smestio na Novom Beogradu, u staroj zgradi SIV-a. U ništa boljem položaju bila je i Sedma uprava, smeštena u jednoj zgradi preko puta hotela Metropol. Sedma uprava je možda bila i najveća meta, jer je preko nje išlo sve prisluškivanje. Ja sam ponovio ono što sam noćas rekao Đinđiću, a to je da im slučajno ne padne na pamet da napadaju Službu, jer to neće biti dozvoljeno. Nije mi padalo na pamet da dozvolim tako nekim polupijanim likovima da upadaju u objekte Službe i da ponove ono paljenje, koje se desilo u Skupštini.

Načelnik me je pitao koliko se Đinđiću može verovati.

- Ne znam koliko mu se može verovati, video sam ga na pola sata i prvi put u životu, ali sam mu ozbiljno predočio šta može da se desi ukoliko neko bude pokušao da napadne objekte Vojne policije, posebno Službe. Mislim da me je on ozbiljno shvatio.

Predloženo je da pošaljemo nekoliko timova na te lokacije, ali sam ja zastupao to mišljenje da ne bi trebalo usitnjavati brojnost Jedinice, jer nas ionako nije bilo mnogo. Na tome je naša priča i završena.

Dok smo se vraćali nazad ka zgradi u kojoj smo bili stacionirani, video sam da me Bracanović gleda ispod oka.

- Šta je bilo, šta me gledaš tako? - morao sam da ga upitam.

- Nisi pomenuo svoj jutrošnji izlet u Surčin.

- Pa, ti si mi rekao da nekad nešto treba ostaviti za sebe.

- Ja ti rekao?! - izbečio se na mene.

Potapšao sam ga po leđima i zagrlio ga. Tako smo i ušli u zgradu, u kojoj su nam bile kancelarije.

 

Kraj u sledećem broju

 

 

 

 

 

 

 

 

PORUDŽBENICA

 

Knjigu Milorada Ulemeka "REVOLUTION - Između razuma i srca" možete poručiti pouzećem, preko Tabloida, Savski trg broj 9/2, Beograd, ili na telefon (011) 7610-208, ili na internet adresi: tabloid"verat.net po ceni od 399 dinara plus troškovi poštarine.

 

 

 

 

"Sada je sve na političarima, neka se oni dogovaraju i jebavaju među sobom."

 

 

"Kada ste se pojavili sa onim vašim čudovištima od vozila, svima se smrzlo govno."

 

 

Dok sam sedeo, setio sam se da nisam ispričao o svome jutrošnjem susretu sa Đinđićem u Surčinu. Motao sam po glavi da li to uopšte da pominjem. Sad odjednom Đinđić i ja kao najrođeniji viđamo se svakih nekoliko sati.

 

 

Devedeset osme i devedeset devete mnogi su policajci rat osetili na svojoj koži. Videli su šta znači uložiti i žrtvovati sebe, a onda biti izigran, izdat, samo jednim potezom olovke, od onog koji te je u taj rat i poslao.

 

 

Prepoznao sam Nikolu Bajića, koga sam poznavao godinama ranije, jer je dolazio u moj stari kraj da se kocka. Kada sam video da drži automatsku pušku mogao sam da se samo nasmejem.

 

 

 

Negde u prvoj polovini septembra Dušan Spasojević je tražio kontakt sa mnom... Pitao je da li bih pristao da se vidim sa Đinđićem. Tajno, nakratko?!