Život

Kragujevac: grad u kome su ljudi izgubili dostojanstvo

 

Plastična operacija i korejsko državljanstvo, preko Dinkića

 

Kragujevac nije izuzetak u Srbiji. Sitne prevare, na svakom koraku prevare, iza svakog ugla prevare... I tamo gde se odlučuje o ozbiljnim pitanjima, sudbinama, životima

 

Miodrag Milojević

 

 

Vreća našla zakrpu. Srpski ministar Mlađan Dinkić zadržao se u Koreji, gde je doživeo visoke počasti. Južna Koreja ima propalih firmi, spremnih da budu investitori. U Srbiji - deset hiljada evra po jednom radniku.To je poklon ludoga ministra, lude zemlje - ko kec na desetku!

Radiša Pljakić, inženjer iz Kragujevca, izmislio je brend "žuta osa", tj. domaću rakiju koja ima prestiž na svetskom tržištu.

Pljakiću bi dobro došle subvencije, proširio bi kapacitet, zaposlio dvesta-trista ljudi.

- Zašto meni ne daju subvencije? - pita se Radiša Pljakić.

"Žutu osu" u kafani na periferiji ne pije niko, zbog kvaliteta i visoke cene.

U kafani imaju rešenje:

- Pljakić ne ume da se snađe. On treba da bude kao Kleo. Da uzme korejsko državljanstvo. Da napravi plastičnu operaciju, da mu ugrade kose oči. Takav treba da dođe u Srbiju. Brzo će dobiti subvencije.

 

Beli horor

 

Bolnica u Kragujevcu, na brdu, na udaru svih vetrova.

Oštre ivice klupa, punih pacijenata, krzaju i jedu zidove. Zbog gole cevi za centralno grejanje, utopljene, obučene u aluminijum, kao papir nad sijalicom, ovaj deo liči na nekakav podrum iako je deo bolničke zgrade. Svuda starice sklještenih grudi, suvi kosturi, ne trepću. Putuju kolica, bolnica liči na železnički čvor pod snegom. Nožni prsti vire iz šolje sa gipsom.

Svuda je krcato, i dalje pristižu, popunjava se prostor u sredini. Njihova klupa je prazna. Nema gužve. Samo troje, najviše petoro, čekali su istog lekara.

Nje nema, ušla je u ordinaciju, zatvorila su se vrata kao oklop sjajne bube. Iz obzira prema starim ljudima, uzela je knjižice da ih ona preda. Ali, dok je predavala, knjižice je okrenula, došla je poslednja, ušla prva. Vidosav je penzioner, vidi se po kačketu, brkovi mladalački masni. Penzioner, nikuda ne žuri ali ne može da shvati šta se odigralo.

- Metnuli svi knjižice. Kao, ona davala knjižice. Kad je dala knjižice - ona daje prevrnute. Došla poslednja - ušla prva. Pa posle, kaže, gaji poverenje u nekoga... Kao, uze da daje knjižice... Nije davala odozgo, nego odozdo... To je Srbin. Ma, trebali su Amerikanci da nas pobiju, bre, do kraja...

Mi smo narod... mi smo narod... mi smo zao narod! Znaš šta znači zao narod, ona zna da je došla posle... Ja sam kriv što sam joj dao da drži... Ma, mi smo narod bezobrazan, nemamo karakter uopšte...

Pobiti jedan narod, zbog knjižice, zbog deset, petnaest minuta, on je penzioner, njemu se žuri... Žena je mlađa, ima obaveza. Što se ne smiri.

- A kako da se smiri, što da se smiri? Kako je uzela, sakrila knjižice, tako bi lako lažno svedočila. Nevinog bi osudila, smestila u apsanu, samo da ona ne čeka!

A on vidi hodnike pregrađene zidovima, farbana dvokrilna vrata širom otvorena, to je publika, on vidi bioskop.

Ako starica ima penziju deset hiljada ona onda... Krv na pregled! Pregled se plaća, dve hiljade sto dinara, šta gledaš u mene, nisam ja to izmislila!

- Ja nemam da platim!

- Nemaš, onda ništa.

Starica, kao da vrača, šapuće neke reči, rastvara čvorove, razvezuje tvrdo vezanu maramicu, nalazi dve hiljade ali nedostaje sto dinara!

...Bolnica i dalje. Majica, ogrnut je trenerkom. Trenerka je sletela s leđa, zbacili su je talasi napetih mišića, škrgut zuba. Čuvaju ga trojica policajaca. Policajci se zagledaše, zgranuti pogledi, zar ovde? Elegantni i bezbrižni, nehajno začešljani, ako bi počela borba, pokazali bi surovost svog zanata:

- Brate, ja vadim lekarsko uverenje, vi mi to uskraćujete... Neću dobiti lekarsko uverenje. Šta će misliti lekar? Da sam kriminalac?

- Ćuti, provocirao si ga.

- On je mene provocirao.

Policija bi želela preko reda, mnogo je radoznalih pogleda.

Doveli su ga i spustili na klupu. Prolaznici vide samo farmerke. Vide se i patike, poigravaju, kao u kolu. Trenerku je vezao oko glave da mu se ne vidi lice. Tako, vezene glave, privlačniji je prolaznicima, policajcima je još teže. Zabavlja ih usiljena, vesela priča. Uniforma, ona je nemoćna pred belim mantilom.Čekali su čitav sat...

 

Niski udarci

 

Kragujevac. Dijalog preko ozvučenja. Za skupštinskom govornicom.

- Razumem koleginicu, ja sam je i zaposlio - izjavio je Dragoslav Milošević, glavni za obrazovanje u Kragujevcu.

Odbornik Nina Vitorović neprijatno se osvrnula, pocrvenela, oborila pogled, pribrala se i rekla:

- Gospodine Miloševiću, ja sam nezaposlena, to je pod jedan, a pod dva, da ste me vi zaposlili - to ne stoji.

Sedela je visoko, u zadnjim redovima. Kamere su uhvatile kako se vrti, kako crveni, uvređena, neshvaćena. Bio je to mučki izveden udarac.

Nina Vitorović, mlada učiteljica iz Kragujevca, učlanjena je u najbolju moguću stranku, a to je vladajuća Demokratska stranka. Nećemo insinuacije da se Nina učlanila radi zaposlenja. Nina Vitorović je malo više od običnog člana, odbornik je u Skupštini grada Kragujevca.

Lakoverni ljudi veruju da je politika uvek privilegija. Evo jednog sjajnog primera. Mlada, ambiciozna, politički aktivna i opet nezaposlena.

Ako neće nju, iz vladajuće stranke, koga će?

Milošević je iskoristio priliku i u holu dodatno izvređao učiteljicu.

Dragoslav Milošević je preletač. Član Demokratske stranke koji je telefonirao Verku da će preći u njegovu stranku, zvanično je, sa članskom kartom DS, postao član Gradskog veća. Dok ne naprave drugu partijsku knjižicu.

Dragoslav Milošević je rekao:

- Činjenica je da je Nina Vitorović, inače profesor razredne nastave, pokazala potpuno neznanje kada se govori o realizaciji programa za fizičko vaspitanje u četvrtom razredu osnovne škole. Naravno, da je nju zbog toga sramota pa se sada "pere" na drugačiji način - tako što se kvalifikuje u smislu nekog verbalnog konflikta između mene i odbornika. Dakle, to je želja da svoje naznanje prebaci na nekog drugog.

Brine o deci s posebnim potrebama, zgazio je devojku sa jednom potrebom - da se negde zaposli, u nekoj školi.

 

Sukob interesa

 

Na evidenciji Zavoda za zapošljavanje može se utvrditi da je učiteljica Nina Vitorović nezaposleno lice. Nije zaposlena ali prima "pomoć u zapošljavanju."

Milošević je pred kamerama izjavio da je on zaposlio Ninu Vitorović:

- Pretpostavljam da je moja koleginica Nina Vitorović uvređena mojom izjavom da sam joj pomogao da se zaposli. Kada sam to rekao nisam mislio na protekcionašku pomoć, nego na činjenicu da sam autor programa "Asistent u nastavi" u kojem je ona angažovana u poslovima prosvete u Kragujevcu.

Šta je "asistent u nastavi", profesor koji pritiska zvono i pomaže u poslovima prosvete u Kragujevcu? Može se zaključiti da je Nina volonter. Radi u nastavi, pomaže učiteljicama, nosi instrumente, šestar i lenjire. Nina Vitorović nije plaćena za posao koji radi, ili dobija neku crkavicu.

Nagrada joj je što se vrti u krugu škole, što je, brojne nezaposlene koleginice, mogu videti među decom u školskom dvorištu.

Nina Vitorović ima diplomu, solidne ocene u indeksu ali ipak - ona je kreten koji ništa ne zna! Treba podvući, Nina Vitorović je kao član DS privilegovana, ona je kao odbornik po političkoj liniji dobila šansu da - volontira. Ako je to pozicija Nine Vitorović, kakve su šanse onih normalnih, običnih učitelja, koje politika ne interesuje?

Skratimo priču, Nina Vitorović je reagovala iz interesa, njen interes je - radno mesto. Iz interesa je govorio i Dragoslav Milošević. On ima sina, profesora fiskulture, sina je zaposlio u Osnovnoj školi "Svetozar Marković" još u mandatu direktora koji je raspisao konkurs za profesora predmeta "istorija i geografija" jer misli da je to jedan predmet.

Znači, ako su učitelji kompetetni da i u razrednoj nastavi izvode nastavu fiskulture, sin Dragoslava Miloševića postaje višak radne snage. Ne okreći se, sine! Ne okreći se na profesore razredne nastave, oni volontiraju a ti primaš platu!

Nina Vitorović, mlada, nadobudna a neobaveštena, verovatno iz neznanja dirnula je u porodični osinjak. Čačkanje po porodičnom budžetu strogo je kažnjivo. A Nina je prošla s uvredama, ali bez povreda.

 

Žrtva rata - dezerter

 

 

Milenko Milićević, zidar. Iz Nemačke deportovan posle punih deset godina. Izbačen iz kolektivnog centra. Nisu ga mogli videti, prvo se pojavio na krovu. Menja crep na kući što se slomio. Nije to neko veliko čudo, za zidara žutih zuba. Zidara krakatog, visokog, nakrivljenog.

Vodio se, zvanično, kao žrtva rata. Dezerter koji se sklonio u Nemačku od mobilizacije, žrtva politike Slobodana Miloševića. Nije bio mobilisan, o tome ne može biti ni govora, otišao je u pedesetoj godini. Sin jeste, njegov sin se nije odazvao pozivu.

U kolektivnom centru, da li u Bilifeldu ili u poljani pored Bilifelda, proveo je punih deset godina kao jedini Srbin među muslimanima. Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji centar su popunjavali muslimani iz Bosne, neki su otišli dalje, u treće zemlje, Kanadu, Australiju, neki su ostali. Zatim se desio rat na Kosovu, stigli su Albanci sa Kosova.

Kako je preživeo kao jedini Srbin, ako ne spavaju u istoj sobi, spavali su pod istim krovom? Deset godina. Politika ga ne zanima, došao je na rad, druge politika zanima. Ljudi su ruinirani, ucveljeni, ogorčeni. Ući u osinjak i tražiti utočište, mnogo je bolje.

Mogao se predstaviti kao Bošnjak, prikazati lažno ime i prezime. Ali on nije prevarant, kriminalac, jednostavno nije sposoban za to, morao je reći da je Srbin, morao je reći ime i prezime. Jednostavno, dao je mito da ode u Nemačku, dobio pasoš. Nažvrljali su da je mobilisan.

Vratio se oduševljen:

- Nemačka, to je jedna država gde niko nije gladan! Ali on gladan nije bio ni devedesetih, zidarska dnevnica je u markama. Dvadeset, trideset maraka dnevno. Radio je i druge poslove. Bez škole, došao sa sela ali što očima vidi to napravi.

Otac mu je bio alkoholičar i siromah. Ali je kao vojnik doživeo počast. U Beogradu, među hiljadama vojnika, izabran je da bude položajnik. Položajnik kralja Aleksandra. Otac za kralja i monarhiju. Hapšen u pijanstvu ko zna koliko puta. Pijan ide ulicom i viče:

- Živeo KP!

Kad ga privedu, brani se, rekao je:

- Živela Komunistička partija. Kad mu je otac, Drago, stigao u Nemačku bio je starac sa šajkačom. Doneo dva dvogleda, dva bicikla i gomilu vojnih ćebadi. Napunio voz. Radio kao čuvar, čuvao englesku ili američku bazu.

Kako je dugački, nepovezani, klimavi čovek stigao do Nemačke? Ne da nije žrtva mobilizacije, nego sa politikom nema veze, niti ga politika interesuje. Platio je pasoš, ne zna se koliko su pojeli i popili, plus tri hiljade maraka.

Kao samouki majstor šetao je po otpadima, prevrtao gvožđe, posle je glancao cevi i limove, pravio kapije, gvozdene ograde. Počeli su da mu traže prikolice. Kupi dve felne, osovinu izglanca i zavari, nakači gibnjeve, to se nakači na kuku. Obavezno treba ugraditi žmigavce.

Postao je i zidar u tridesetoj. Napravio crkvu na novom kragujevačkom groblju. Posle je tri godine zidao kuće popovima, popovi kad poste i hrana je posna. Pola godine kod jednog, pola godine kod drugog popa. I prođe godina...

 

 

 

 

Kako je uzela, sakrila knjižice, tako bi lako lažno svedočila. Nevinog bi osudila, smestila u apsanu, samo da ona ne čeka!

 

 

Rodio se kao siromah, napravio je mnogo, zadužio je mnoge, zaradio je za mnoge. Onda je došla oluja koja ga je raspolutila, razvukla na četiri strane kao čopor pasa masnu, kožnu fotelju.

 

 

 

Dragoslav Milošević je preletač. Član Demokratske stranke koji je telefonirao Verku da će preći u njegovu stranku, zvanično je, sa članskom kartom DS postao član Gradskog veća. Dok ne naprave drugu partijsku knjižicu.