Diplomatija

Libijski sindrom: tačno je da nije važno koje je boje mačka, ako lovi miševe, pod uslovom da mi nismo miševi

 

Da bi ušao u šator, moraš da se sagneš

 

Intenzivna putovanja do Libije i nazad, i kad imaju i kad nemaju smisla, nisu samo svojevrstan simbol površnosti i brzopletosti srpske diplomatije, nego i specifičan primer nepostojanja orijentira, prioriteta i granica preko kojih se mora a ispod kojih se ne sme. Ovo nije nikakva duboka analiza srpsko-libijskih odnosa, nego slikovit i karakterističan primer za mnogo širu i očiglednu srpsku diplomatsku pojavu    

 

Ana Borković

 

Kada bi postojao nekakav način, kojim bi se, na osnovu frekvencije uzajamnih i jednosmernih poseta, ranga, raznovrsnosti i brojnosti posetilaca, karaktera poseta i komunikacija svake druge vrste, uključujući i procenu njihovog smisla i opravdanosti, mogle rangirati srpske diplomatske destinacije, onda bi se na vrlo visokom mestu, verovatno čak i najvišem, a podaleko od očekivanog, svakako našla - Libija. Činjenica da to gotovo sigurno ne bi bila nikakva Švajcarska, Nemačka, Amerika, Francuska, Ruska Federacija, pa ni na svaki način osetljive zemlje bivše Jugoslavije ni drugi susedi, samo cementira misterioznost tog diplomatskog odnosa.

U libijskom slučaju se to vidi i iz činjenice da najčešće nije jasno niti zašto je tamo neko išao (čak ni kurtoazni ili počasni protokoli često nisu dovoljan alibi), niti šta je tamo i zašto radio, niti koja je očigledna ili moguća korist, šteta ili druge posledice takvih "diplomatskih aktivnosti", pogotovo zato što se Libija kao diplomatska destinacija, i pored svega, po svom kompleksnom karakteru ne svrstava u red "spontano srdačnih" ili "neobavezno prijateljskih", sa kojima su diplomatske improvizacije i nonšalancija dozvoljene i prihvatljive. A takvih diplomatskih odredišta ima.

 

Univerzalna teorija

 

Tako je, 24-26. oktobra, neposredno nakon zaključenja prethodnog broja Tabloida, u (nekoliko meseci ranije najavljenoj) zvaničnoj poseti Libiji bila predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović, u društvu sa Vesnom Marjanović, predsednikom Odbora za kulturu i predsednikom Grupe prijateljstva s Afrikom u Narodnoj skupštini! Iako se iz uopštene diplomatske frazeologije u propratnim saopštenjima ne vidi zbog čega, gospođu Đukić-Dejanović su u Libiji primili svi visoki državni funkcioneri koji išta znače, čak i oni s kojima izuzev pristojnih klimoglava nema šta da razmeni.

Vrhunac posete je, kako se pokazalo, bila večera koju je u Tripoliju, pod šatorom, priredio libijski vođa Moamer el Gadafi, uz zvuke libijske muzike i tradicionalnog plesa. Posluženo je nekoliko vrsta domaćih jela, uz obavezni kus-kus. Gospođa Đukić-Dejanović nije krila fascinaciju prijemom i ugođajem, žaleći zbog toga što nije mogla da to ovekoveči kamerom (a verovatno bi, dok večera, i to radila, i to lično, sve spuštajući se na kolena zbog boljeg rakursa), jer je u "rezidencijalnom" šatoru libijskog vođe upotreba kamera i fotoaparata iz bezbednosnih razloga strogo zabranjena.

Posle kurtoaznih izraza dobrodošlice i produbljivanja večnog prijateljstva naša predsednica Skupštine je libijskom vođi "poklonila" plaketu i državne simbole Srbije, a libijski vođa nije ostao dužan pa joj je, znajući za jadac, uzvratio svojom legendarnom Zelenom knjigom (vidi okvir), koju, inače, ne poklanja baš svakom, inače retkom gostu ženskog pola, nego samo onom za koga (koju) proceni da je to potrebno, pre svega zbog edukacije o ženama odnosno o socijalnoj ulozi žena i dometima i ograničenjima njihovog tela i mozga iz trećeg dela Zelene knjige - Socijalnih osnova Treće univerzalne teorije. 

U svemu tome najvažnije je da od gospođe Đukić-Dejanović nije došlo ama baš ništa o diplomatsko-političkom kontekstu činjenice da ta večera nije bila upriličena samo za nju nego i za čuvenog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza i "francusku parlamentarnu delegaciju". U diplomatiji, a pogotovo kod Arapa, ništa nije slučajno, pa je bilo za očekivati tumačenje ovog više nego neobičnog aranžmana-kombinacije, čemu bi značajan doprinos dala, na primer, informacija o strukturi te francuske delegacije (komunisti, fašisti, socijalisti, anti-EU elementi, mešavina...?). Bilo kako bilo, ostalo je pitanje: a kojeg je to vraga prva žena Srbije (ili, bolje rečeno, drugi čovek, koji u slučaju onesposobljavanja ili smrti predsednika države seda u njegovu fotelju) tražila u Libiji o trošku poreskih obveznika Srbije. To što je generalnom koordinatoru Biroa za veze Revolucionarnih komiteta Libije Abdelu Kadaru "izrazila zahvalnost zbog principijelnog stava u vezi sa nepriznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i poštovanja Povelje UN" i što je rekla da će biti mesta i za "srpske kolege" u nekim medicinskim centrima koji su još u projektu, nedovoljno je i za uzgrednu telefonsku izjavu, a kamoli za službenu posetu jednoj osetljivoj i još uvek zagonetnoj diplomatskoj destinaciji.

Možda ova "visoka" poseta i ne bi bila vredna pomena da samo 50 dana ranije nije bila jedna još viša. Naime, 1. septembra je kod Gadafija, povodom proslave 41. godišnjice libijske revolucije bio predsednik Srbije Boris Tadić, koji je, sa svoje strane, bio fasciniran što je na večeri pod onim istim šatorom sedeo odmah do Gadafija (s druge strane bio je Haris Silajdžić) i što mu se ovaj obratio sa nekoliko srpskih reči (pokazalo se da su to mogle da budu i bosanske i hrvatske i slovenačke reči). Tu su još bili slovenački premijer Borut Pahor, hrvatski Jadranka Kosor, italijanski šef diplomatije Franko Fratini i predsednici nekoliko afričkih zemalja.

Kuriozitet ove posete je da, iako je baš Libija trebalo da predsedava Generalnom skupštinom UN, koja je trebalo 9. septembra da raspravlja o srpskoj rezoluciji o Kosovu, ona uopšte nije pominjana, nego se ćaskalo o lakšim i probavljivijim temama. Možda zbog toga što je Gadafi odlučio da malo promeni kurs prema Kosovu (vidi okvir), a možda i zbog toga što je Tadić ove godine već jedanput bio kod Gadafija, i to 3. aprila, kada se, navodno, razgovaralo o "ekonomskoj saradnji" i o visokom poštovanju "odluke Libije da ne prizna nezavisnost Kosova i Metohije".

 

Berluskoni zna kako

 

Da Libijci ne bi mogli mirno da spavaju, između ove dve Tadićeve posete desile su se i dve sporedne, ali dovoljno važne. Tako je krajem juna tamo tri dana boravio ministar odbrane Dragan Šutanovac, i to samo 15 dana posle njegovog kolege iz vlade, ministra prosvete Žarka Obradovića.

Ni prethodne, 2009. godine, Libiju nije zaobišlo nekoliko visokih delegacija. Početkom aprila je do Gadafija, na čak dva dana, svratio brzi Gonzales, ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji je došao da se lično uveri "da ta zemlja ne odustaje od svog stava da ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova".

A već 1. septembra tamo je bila poveća delegacija na proslavi pomenute 40. godišnjice libijske revolucije. Za ovu potrebu Tadić je poveo ministra Vuka Jeremića, delegaciju Ministarstva odbrane, u kojoj su bili ministar odbrane Dragan Šutanovac, državni sekretar Dušan Spasojević, zamenik načelnika Generalštaba Mladen Ćirković i generalni direktor Jugoimporta SDPR Stevan Nikčević (plus neformalni bivši predsednik SRJ Zoran Lilić), ali i 26 pripadnika Vojske Srbije, koji su učestvovali u paradi "armija sveta". (Tako su barem objavili različiti mediji, i to svaki različito, pa se, u stvari, i ne zna ko od pomenutih nije bio, a ko od nepomenutih jeste). Inače, obeležavana je jubilarna četvrta decenija od puča kada je pukovnik Gadafi sa vlasti svrgnuo kralja Idriza. Na svečanost su pozvani šefovi država ili premijeri svih zemalja sveta.

Ovaj događaj vredan je malo veće pažnje. Zanimljivo je da su od svih pozvanih Evropljana na svečanosti, pored Tadića & co., bili još samo tadašnji predsedavajući BiH Željko Komšić i predsednik Crne Gore Filip Vujanović, dakle nijedan lider iz zemalja Evropske unije. Dan ranije, doduše, diplomatski je u Tripoli doplivao Silvio Berluskoni i odmah zbrisao "zbog neodložnih državničkih obaveza" sa potpisanim ugovorom o izgradnji autoputa duž libijske obale (ali zbog toga od Gadafija nije dobio orden, koji je naš Tadić uredno sačekao).

Tih dana se cela diplomatsko-politička Evropa, pa i značajan deo javnosti u Srbiji iščuđavao nad mogućim motivima neselektivne srpske diplomatske servilnosti prema Libiji, u vreme kada se time direktno dovode u pitanje ionako krhke veze sa svetskim centrima moći kojima se takav odnos ni najmanje ne dopada. Kontraargumentacija koja je obuhvatala svetsku ekonomsku krizu, libijsku naftu, libijski uticaj u afričkom i arapskom svetu, nasleđene "nesvrstane" veze i devize poput sila boga ne moli ili koga moraš da moliš nemoj da ga ljutiš nisu naišle na dovoljnu dozu razumevanja. Neki su tumačili da stepen "zavisnosti" Srbije od Libije i njenih prirodnih, političkih i diplomatskih resursa uopšte nije toliki da bi se s toliko entuzijazma igralo na Gadafijevu muziku koju ne razumeju ili je pogrešno čuju.  

 

Prevelika intimizacija

 

Tadiću su naruku išle i brojne bizarnosti koje je libijski vođa za 40 slavljeničkih godina produkovao gotovo svakodnevno. Poput one kad je jedan od Gadafijevih sinova priveden u Švajcarskoj pod optužbom da je maltretirao poslugu u nekom hotelu. U vezi s tim, tata je izneo predlog da se Švajcarska, kao minorna i bezvezna država, podeli između Francuske, Italije i Nemačke. Ali to je bio manji problem od činjenice da je obustavio isporuku nafte švajcarskim firmama i povukao pet milijardi dolara iz švajcarskih banaka. Ko zna šta bi mu još palo na pamet da se švajcarski predsednik nije izvinio tvrdeći da je sve to bio nesporazum. Oni skloniji bizarnostima likovali su i od same pomisli šta bi pod tim okolnostima uradio Tadić.

Podrazumeva se da je srpski predsednik i tada i ranije bio svestan da se prevelikom intimizacijom s libijskim režimom (za koji se smatra da je "u svađi sa svima", bez obzira na to to je, na primer, za razliku od drugih, pozvao svet u "borbu protiv Al-Kaide") u znatnoj meri dovodi u pitanje jedan drugi opsesivan plan - evroatlantske integracije - te da "uvoz nafte i izvoz oružja, poljoprivrednih proizvoda i građevinskih usluga u Libiju", kao dobar kooperantski alibi, neće od međunarodnih faktora da budu ocenjeni ocenom slabijom od "kontroverzno". U igri je, međutim, bio i jeste i politički-moralni kredibilitet ne samo Tadića već i celokupne srpske diplomatije, jer se u međunarodnim diplomatskim krugovima već sa izvesnom dozom sprdnje odnose prema srpskim ad hoc spoljnopolitičkim i diplomatskim prioritetima, koji, prema potrebi, "trčkaraju" između EU, SAD, Rusije, Kine, Iraka, Libije... A kad se stekne takva reputacija, onda nikakve objektivne prednosti i mogućnosti libijskog tržišta, plus "prijateljski", dakle, siguran izvor nafte, neće pomoći u održavanju te ionako labilne međunarodne ekvilibristike.

U istorijskom kontekstu ne treba zaboraviti da i u pisanju libijske istorije Boris Tadić slovi za "prvog predsednika Srbije koji je zvanično posetio Libiju". Bilo je to januara 2005. godine.

I do tada je postpetooktobarska vlast nastojala da poveže pokidane veze, a da one nepokidane učvrsti. Tako je prvi korak u izražavanju lojalnosti kontinuitetu srpsko-libijskih odnosa učinio Vojislav Koštunica krajem 2001. godine šaljući u "izvidnicu" Rasima Ljajića u svojstvu specijalnog emisara predsednika SRJ. Ljajić je, izgleda, utro dobar put, jer nisu prošla ni tri meseca, a predsednik Savezne vlade Dragiša Pešić je, krajem februara 2002, poveo u Libiju celu političko-privrednu delegaciju "na najvišem nivou". Bilo je kasnije još delegacija, a jednu veliku "državno-privrednu", koja je brojala više od 40 ljudi, poveo je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović februara 2004. godine. Podrazumeva se da je potpisano i dogovoreno svašta od istorijskog značaja za obe zemlje i njihov odnos.

Šest meseci nakon što je počeo svoj prvi predsednički mandat Boris Tadić, kako je rečeno, vodi u posetu Libiji svoju prvu i najveću, sedamdesetočlanu državno-privrednu delegaciju, navodno, pretežno sastavljenu od privrednika iz 32 "vodeća preduzeća" u Srbiji. Te godine, tačnije samo tri meseca kasnije, na osnovama dogovara i ugovora tokom pomenute Tadićeve posete, Privredna komora Srbije je organizovala objedinjen nastup privrede Srbije na Međunarodnom sajmu u Tripoliju, ali je učešće u poslednji čas otkazano, "zbog štrajka jednog dela JAT-a i nemogućnosti da se obezbedi prevoz za putnike i eksponate". Kod onih koji poznaju razmišljanja, manir i navike pukovnika Gadafija, takvo opravdanje izmamilo je osmeh na lice, jer se podrazumeva da bi Gadafi, da mu je stalo i da mu se uklapa u nešto, u tom slučaju izdao direktivu libijskom avio-prevozniku da besplatno preveze to malo ljudi i eksponata.

 

Puno platiš, malo dobiješ

 

S obzirom na to da je pored, za primer, pobrojanih, i kasnije i ranije bilo još barem dvadesetak reprezentativnih delegacija, možda baš taj i takav detalj oslikava svu kontroverznost srpsko-libijskog privredno-političkog odnosa i srpske turističko-diplomatske hiperaktivnosti. Dovoljno je uzeti obiman spisak konkretnih bilateralnih sporazuma između različitih subjekata, pa zaključiti da njihova vrednost, za poslednjih deset godina, premašuje 3,5-4 milijarde dolara u oba smera. Kada se potom pogleda realizacija srpskog izvoza, svih onih projektovanih poslova, investicija i usluga, vidi se da ni na koji način nije prešla ni pet odsto od one ugovorene tokom desetina "visokoproduktivnih" privredno-političko-državničkih poseta. Tako se dolazi do dva možda površna ali dokaziva zaključka: 1. Poslednji relativno delotvoran sporazum koristan za Srbiju, a ne samo za Libiju, bilo je usaglašavanje potraživanja jugoslovenskih preduzeća (oktobra 1999, dakle pre "nove vlasti") kojim je utvrđen nesporan iznos tih potraživanja, što je pravni osnov za realizaciju naplate. Sporazumom ("Zapisnikom") je data mogućnost da sva preduzeća koja (tvrde da) od Libije odranije nešto potražuju (najčešće iz predratnog vremena), u skladu sa jasno propisanom procedurom i na bazi prezentovane nesporne dokumentacije, i naplate. I sa tim sporazumom ide teško, ali ipak neuporedivo bolje nego sa brojnim kasnijim. 2) Nekako se ispostavlja da je celokupna srpsko-libijska diplomatska ikebana aranžirana da bi se Gadafi umilostivio da proda naftu, i to po regularnim svetskim cenama, čak i onda kada je na tržištu ima u izobilju. Izuzev ako se ne računa na naftno-političke fusnote za koje su arapski diplomati za više kopalja spremniji nego srpski.   

Ali, izgleda da nema načina da to saznamo a da prethodno "naši" iz naših džepova ne plate neuporedivo više nego što je očekivana i uopšte moguća korist. Konačno, Libija je tu samo jedan od mnogih, nešto karakterističnijih primera.   

 

 

 

 

 

Bratska ljubav jača od prijateljske

 

Biće zanimljivo sačekati reakcije Ministarstva spoljnih poslova Srbije i srpskih vlasti uopšte kada Libija prizna Kosovo.

U tom kontekstu srpska vlada iza sebe već ima jedan bizaran diplomatski slučaj u vezi sa reprezentativnim muslimanskim zemljama, a reč je o Maleziji. Sa ovom bogatom dalekoistočnom azijskom zemljom postoji, naime, relativno strog vizni režim. Desilo se, međutim, da je odmah nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Malezija najavila da će ga priznati, što je automatski prouzrokovalo povišen stepen borbene gotovosti i garda sa srpske strane. Ali, u septembru 2008. godine ovdašnji pametnjaković je pogrešno protumačio jednu izjavu malezijskog ministra spoljnih poslova kao odustajanje od namere da se prizna Kosovo, pa je brzinom munje doneta odluka da se "ubuduće za državljane Malezije vize izdaju i bez saglasnosti MUP-a", uz obrazloženje da "državljanima Malezije nije potrebna viza ni za ulazak do 90 dana u zemlje EU, da se Malezija ne svrstava u kategoriju migraciono visokorizičnih zemalja, a i da - nije priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova". Još se ova "nagradna" odluka srpskih vlasti nije ni ohladila, a Malezija je priznala nezavisno Kosovo. Samo mesec dana nakon ove blamaže, vizni režim sa Malezijom vraćen je na staro, a ona argumentacija za preskakanje saglasnosti zaboravljena je kao da nikada nije ni postojala. U diplomatskim analima nije, međutim, zaboravljena "srpska diplomatska glupost".

Iako su gotovo svi  Gadafijevi srpski gosti posle proglašenja nezavisnosti Kosova potcrtavali libijsku rešenost da ne prizna nezavisnost ove srpske pokrajine, po čemu se Libija i razlikovala od nekih drugih "dojučerašnjih prijatelja" koji su Srbiji veoma brzo "okrenuli leđa", polovinom oktobra ove godine Gadafi je, uz izjavu da su "Srbi naši prijatelji, a Kosovari - naša braća", u Sirtu primio 120-članu kosovsku delegaciju. Ovoj velikoj grupi, koju je predvodio Bedžet Pacoli, Gadafi je odobrio da u Libiju doputuju sa kosovskim pasošima i bez libijskih viza. U diplomatskom čitanju to "bez libijskih viza" moglo je da znači ne samo počast i simboličan gest blagonaklonosti već i izbegavanje priznavanja pasoša i svega što on znači (što se viziranjem direktno čini), ali je Gadafi poručio da bi "Kosovo trebalo da bude suverena država", bez preciziranja kada bi Libija mogla da donese odluku o tome.

 

 

 

 

 

 

 

Komplikacija na vrhuncu ljubavi

 

I pored velike "ljubavi i uzajamnog poštovanja" između Libije i Srbije postoji relativno strog vizni režim. Za uzajamne posete u ovim zemljama potrebna je viza ne samo za "obične i druge putne isprave" već i za diplomatske i službene pasoše.

Zanimljivo je da je libijska strana taj režim pooštrila faktički tokom najintimnijih trenutaka s aktuelnim srpskim režimom. Naime, decembra 2007. godine libijski konzul u Beogradu Abdurauf M. Ermali isporučio je MSP-u odluku o "arabizaciji" podataka u srpskim pasošima da bi se s njima moglo ući u Libiju. To znači da je pored važeće vize neophodan i prevod podataka iz pasoša na arapski jezik, ovlašćenog prevodioca za arapski jezik i overen njegovim pečatom ili pečatom organa koji je izdao pasoš (MUP Srbije), ili pečatom diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije za lica koja žive u inostranstvu, a u Libiju putuju sa srpskim pasošem.

Takav gest nisu sebi dopustile mnoge druge arapske zemlje s kojima Srbija nije u takvim privilegovanim prijateljskim odnosima.

 

 

 

 

Malo trgovinske statistike

 

Zanimljiv je makar i površan pogled na neke spoljnotrgovinske pokazatelje u odnosima sa Libijom. Tako se iz priloženih podataka vidi da je privredna "saradnja" sa Libijom veoma neujednačena i, u poslednje tri godine, izuzetno neravnopravna na štetu Srbije. Doduše, takav debalans vidljiv je i u odnosima sa brojnim drugim zemljama, ali u koje naše delegacije ne idu ni tako srdačno, ni često, ni u tolikom broju. Povrh toga, srpski izvoz u Libiju gotovo da nije vredan pažnje, što postavlja pitanje hiperangažovanosti srpske strane u ovom odnosu.     

 

 

Godina	Izvoz (EUR)	Uvoz (EUR)
2006.	3.446.000	681.000
2007.	3.584.000	1.546.000
2008.	5.397.000	143.431.000
2009.	18.537.000	83.877.000
2010 (1-9)	2.2000.000	111.900.000

 

Lako je pretpostaviti da gotovo stopostotni deo uvoza iz Libije čini sirova nafta. Zanimljivo je, na primer, da je u tom fluktuirajućem statusu Libija 2006-2007. godine za Srbiju bila zanemarljiv izvor nafte, a da je onda od 2008. godine (godina naftnog šoka, ali i gotovo dvostruko povećane cene nafte na svetskom tržištu) naprasno smenila sa drugog mesta Kazahstan, koji je godinama bio naš drugi izvor nafte (iza standardne Rusije).   

 

Godina	Prve dve zemlje porekla	Količina  (u tonama)	Vrednost u USD
2006.	1. Rusija 2. Kazahstan	2.423.045 84.482	1.107.088.000 45.746.000
2007.	1. Rusija 2. Kazahstan	2.467.597 118.414	1.256.894.000 60.488.000
2008.	1. Rusija 2. Libija	2.333.923 250.836	1.712.045.000 202.605.000
2009.	1. Rusija 2. Libija	2.023.462 248.397	878.643.000 117.656.000

 

 

 

 

Dr Slavici a na znanje

 

Nesporna je činjenica da su muškarac i žena ljudska bića. Iz toga sledi očigledna činjenica da su žene i muškarci jednaki kao ljudska bića...

Žene su žene a muškarci su muškarci. Prema ginekolozima, žene imaju menstruaciju svaki mesec, dok muškarci nemaju menstruaciju i ne pate tokom mesečnog perioda. Žena, prirodno, ima mesečno krvarenje. Kad žena nema menstruaciju, ona je trudna. Ako je trudna, ona postaje, zbog trudnoće, manje aktivna tokom otprilike godinu dana, što znači da su sve njene prirodne aktivnosti ozbiljno smanjene, sve dok nosi svoju bebu. Kad rodi dete ili pobaci, ide na porodiljsko ili se leči od pobačaja. Kao što muškarac ne zatrudni, on nije ni odgovoran za stanje i patnje ženskog pola. Nakon toga žena rodi ona i doji bebu. Dojenje traje oko dve godine. Dojenje znači da je žena toliko nerazdvojiva od svoje bebe da joj se aktivnost ozbiljno smanjuje. Ona postaje direktno odgovorna za drugu osobu kojoj pomaže da obavlja biološke funkcije, bez kojih bi ta osoba umrla. S druge strane, muškarac ne ostaje u drugom stanju niti doji.

Sve su ovo urođene karakteristike zbog kojih muškarci i žene nisu isti.

                             (Iz Zelene knjige)

 

 

 

 

 

Ima neka tajna veza

 

Iz nekih, samo arapskom diplomatskom senzibilitetu dokučivih razloga libijski vođa je gotivio i još uvek, izvan protokola i, čak, diplomatske pristojnosti, bivšeg predsednika SRJ i funkcionera SPS Zorana Lilića, kojeg je Slobodan Milošević u više navrata, tokom sankcija i nestašica nafte, slao na Gadafijeva vrata. Poslednji put 25. aprila 1999, tokom bombardovanja Srbije. Samo se ne zna u kom svojstvu je tada Lilić odaslat: kao potpredsednik Savezne vlade Momira Bulatovića, kao predsednik UO Jugoimporta, kao predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije, ili kao lični Miloševićev izaslanik. Gadafiju je, izgleda, bilo svejedno. 

Godine 2006. Lilić je pominjan (a i bio je kod Gadafija) kao mogući posrednik u slučaju bugarskih medicinskih sestara optuženih za nesavesno ili namerno širenje side.

Zanimljivo je da je, podrazumeva se na Gadafijev zahtev, Zoran Lilić bio član službene Tadićeve delegacije na obeležavanju 40. godišnjice libijske revolucije u Tripoliju 2009. godine. Jedina funkcija koju je u tom trenutku imao bila je mesto predsednika Upravnog odbora JP Putevi Srbije!