Kolaps

Glad pred vratima: nestašica mleka i drugih prehrambenih proizvoda najavljuje konačni raspad sistema kojem je istekao ionako kratak rok upotrebe 

 

Volovi se okrenuli sebi, krave takođe

 

Za one koji prate stanje u srpskoj poljoprivredi, ni nestašica mleka ni skok cena većine prehrambenih proizvoda nisu neko iznenađenje. Iznenađenje je jedino da je ovoliko trajalo dok do očekivanog stanja nije došlo. A iznenađenje će biti i ako dogodine uopšte budemo imali domaćeg poljoprivrednog proizvođača

 

Milan Malenović

 

 

Srbija je nekada bila veliki izvoznik poljoprivrednih proizvoda. I to ona Srbija, kneževina i potom kraljevina, u čijem sastavu nije bila beskonačno plodna Vojvodina.

Pre otprilike godinu dana naš list je objavio članak Samo je glad sigurna, čiji se proročanski naslov na žalost svih stanovnika Srbije upravo ostvaruje. Tada smo objavili da domaća poljoprivreda propada zbog konstantne nebrige države zainteresovane jedino da u mandatu onih koji odlučuju, niskom cenom agrarnih proizvoda bude sačuvan socijalni mir.

Činjenica da nerealno niske cene nisu nimalo podsticajne za seljake nikoga u ovoj državi ne zabrinjava. A niska cena, bez državnih subvencija, na duže staze znači zamiranje proizvodnje, jer niko nije zainteresovan da posluje u korist sopstvene štete.

Za samo deset poslednjih godina stočni fond Srbije smanjio se za više od četvrtine. Ovaj vek smo dočekali sa oko 700.000 grla, a u ovom trenutku imamo tek njih 468.000 (ne računaju se ona po skupštinama, izvršnim odborima i drugim forumima). Razlika veća od 230.000 grla nastala je zato što se seljacima više nije isplatilo da drži stoku.

Najcrnji deo ove vesti je činjenica da je za uredno snabdevanje mlekom Srbiji potrebno 200.000 krava, ali onih koje daju godišnje između šest i šest i po hiljada litara mleka. Takvih je u Srbiji malo iz razloga koji s individualnim proizvođačima imaju najmanje veze.

 

Naučna fantastika

 

Krave koje daju visok prinos mleka postoje u centralnoj i zapadnoj Evropi, ali su navikle ne samo na specifične uslove koji tamo vladaju već i na određenu hranu, ali i klimu. Klimu sigurno ne možemo da promenimo, pa je jedino rešenje ukrštanje tih goveda s domaćim rasama naviknutim na ovo podneblje. To je dug i skup postupak koji treba da sprovode za to osposobljeni instituti. Takvih instituta ima u Srbiji, ali za njihov rad je potreban novac, koji država ne izdvaja, a ni privatni investitori se nisu pokazali zaintresovanim za tu vrstu ulaganja.

Tako se sve svelo na puku sreću koja se ogleda u tome da li će neko uvezeno goveče da preživi ili neće. Ako ne preživi, štetu trpi seljak koji ga je kupio. I tako se krug zatvara i kola se obavezno lome na leđima onih najslabijih.

Da ne bi rizikovali, seljaci umesto osetljivih i skupih stranih rasa kupuju domaća grla koja su otpornija, ali daju i manje mleka. Tako dolazi do nestašice na tržištu.

Stočarstvo je, pored voćarstva, najosetljiviji deo poljoprivrede, jer zahteva dugoročne investicije. Tele ne samo što ne donosi mleko već ga još i troši. Meseci prolaze dok od teleta ne postane junica, a od junice krava koja daje mleko. Sve to vreme seljak mora da hrani to grlo odnosno da na njega troši novac.

U normalnim zemljama to nije neki problem, ali Srbija nije normalna zemlja. Da bi seljak uopšte krenuo u avanturu nazvanu stočarstvo, on bar narednih pet godina mora da bude načisto kakvi će uslovi vladati ne samo na tržištu već i u državi. A u Srbiji se ne zna ni za pet meseci unapred kako će da bude.

Direktor Instituta za stočarstvo Ratko Lazarević smatra čak da je za stabilnu proizvodnju mleka potrebno da i seljak i mlekadžija imaju viziju poslovanja za narednih 15-20 godina, a u Srbiji je takvo nešto u domenu naučne fantastike.

U Srbiji sve funkcioniše po principu trange-frange i "brzo okreni pare, pa beži". Svi razumni ekonomisti, ali i stručnjaci za poljoprivredu upozoravali su da ne sluti na dobro to što će skoro celokupnu mlekarsku industriju Srbije da preuzmu investicioni fondovi.

Jedan je takav, Salford, po rečima generalnog direktora Imleka Slobodana Petrovića, u razvoj farmi u Srbiji uložio 50 miliona evra. Mlekarstvo i stočarstvo su, međutim, dugoročne investicije, a investicioni fondovi po svojoj prirodi nisu skloni takvom načinu poslovanja. Iako navedena svota izgleda velika, ona je samo kap vode na usijanoj ringli. Poređenja radi, planirani uvoz junadi za uslužno uzgajanje za potrebe ruskog i beloruskog tržišta vredan je 60 miliona evra, a za te pare biće uvezeno tek 50.000 grla. Kao što smo već videli, za stabilno snabdevanje mlekom samo srpskog tržišta, bez ikakvog izvoza, potrebno nam je da imamo najmanje 200.000 krava evropskog kvaliteta.

Zbog svega ne čudi najava Salforda da želi da se povuče s ovdašnjeg tržišta i mlekare proda nekom drugom. Salfordova ideja, kako su svojevremeno upozoravali trezveni analitičari, od početka je bila samo da ovlada srpskim tržištem mleka, a ne da ga razvija. Sa mesta dominantnog proizvođača, skoro monopoliste, on će lakše i skuplje da proda ceo paket svojih mlekara, a to je i bio njegov jedini cilj.

 

Daleko je Finska

 

Proizvodnja hrane je od strateške važnosti za jednu državu. Da ne bi dospeli u zavisnost od uvoza jeftinih prehrambenih proizvoda iz Amerike (kako Severne, tako i Južne) Evropljani su ubrzo posle Drugog svetskog rata krenuli u osmišljeno podsticanje sopstvene proizvodnje. Farmeri u Evropskoj zajednici su godinama unapred znali kolika će premija biti za neki proizvod i šta će za te pare moći da nabave.

Ovakva državna intervencionistička politika dovela je do toga da su ne tako davno i EZ isto kao i njena naslednica EU morali da uvedu posebne podsticajne mere za seljake da smanjuju proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda, jer se Evropa doslovno davila u maslacu.

Na severu Evrope postoji jedna skoro zaboravljena zemlja - Finska. Osim po nokiji i hiljadama jezera, ona je poznata još jedino po kravama i enormnoj proizvodnji mleka. Finska je, računajući po glavi stanovnika, jedan od najvećih proizvođača mleka na svetu.

Prosečna finska farma ima dvadesetak grla stoke oko kojih brine jedna jedina porodica. Ponekad, kada ima puno posla, njima u pomoć priteknu i sezonski radnici dovedeni iz južnih evropskih država. Nije, međutim, retkost, da na jednoj farmi ima više od 200 krava o kojima brine svega nekoliko radnika.

Sve je na finskim farmama automatizovano, zbog čega nema potrebe za brojnom radnom snagom. Automatizacija je uvedena pomoću povoljnih državnih kredita, deljenih i mnogo pre ulaska ove zemlje u EU i pristupanju njenim razvojnim fondovima. Jednostavno, država je bila dovoljno razborita da vodi dugoročno planiranu podsticajnu politiku.

Ma koliko neki kredit bio povoljan, on je, ipak, kredit i kao takav predstavlja finansijsko opterećenje za dužnika. Finskim, kao uostalom ni drugim farmerima iz EU, nije bio problem da izračunaju da li im se isplati da uzimaju kredite za razvoj, budući da su unapred znali cenu svog proizvoda. Jer, kada neka zemlja zaista želi da zaštiti svog poljoprivrednika, ona stalno, iz godine u godinu, određuje najnižu cenu proizvoda uzimajući u obzir interese proizvođača. Pošto je ta cena često iznad one koja vlada na produktnim berzama, razlika se nadoknađuje iz državnog budžeta.

Tako seljak skupo prodaje svoj proizvod koji konačni kupac kupuje povoljno. I svi su zadovoljni.

 

Ministrova pastorala

 

Pošto dodela zaštitnih subvencija ne omogućava ministrima i partijskim oligarsima da se ugrade u transakciju, politika srpske države u ovom segmentu je, blago rečeno, nerazumna. Umesto da podstiče domaću proizvodnju, Srbija podstiče uvoz, budući da uvoznički lobi i te kako ume finansijski da se oduži političkom establišmentu.

Državna zaštitna premije za litar mleka sada u Srbiji iznosi samo 1,5 dinara. Čak i da naš seljak nekim čudom ima kravu koja po evropskim standardima dnevno daje 20 litara mleka, on od države godišnje kroz premiju za mleko od te jedne krave dobija celih 100 evra. Srbija dobro pazi na zdravlje svojih seljaka i ne dozvoljava im da se prejedaju!

Uz to ide i nerazumna politika naših vlasti, koja uporno podstiče malu proizvodnju. Slika seoskog domaćinstva sa dve kravice koje hrane decu, a za prodaju malo šta ostane, jeste romantična, ali nije isplativa. Kao što smo iz finskog primera videli, prosečna porodična farma ima dvadesetak grla, jer se tako smanjuju troškovi po jednom grlu. Pomenutu premiju kod nas, međutim, ne dobijaju veliki proizvođači mleka, već samo mala domaćinstva koja se uklapaju u pastoralu ministra Saše Dragina.

Tako, umesto da podstiče revitalizaciju sela kroz omogućavanje seljacima da prošire svoju delatnost, Srbija sve čini da u ruralnim oblastima ostanu samo staračka domaćinstva kojima one dve krave više služe za prekraćivanje vremena i sopstvenu ishranu, nego za snabdevanje tržišta. Kada i takva domaćinstva izumru, Srbija će mleko da kupuje u obližnjim zemljama, koje su bile mudrije i humanije prema sopstvenom seoskom stanovništvu.

Da mali proizvođači mleka, sa svoje strane, nisu interesantni za mlekare, pokazuje i primer Imleka, koji je broj dobavljača sa 46.000 sveo na samo 8.000 odnosno prekinuo saradnju sa skoro svim individualnim domaćinstvima. Logika poslovanja je u ovom slučaju jasna: cena transporta mleka od dve krave nije drastično niža od cene transporta mleka koje daje 20 krava, zbog čega mlekare svoje cisterne radije usmeravaju ka velikim farmama.

Velike farme, međutim, ne dobijaju od države ni onih 1,5 dinara mizerne premije, a mlekare ne vide logiku da one subvencionišu ono što država neće. Zbog toga je i cena mleka kod velikih farmera i pored nižih troškova koje imaju po grlu u odnosu na male proizvođače, gotovo identična u odnosu na staračko domaćinstvo sa dve kravice.

Tako se dolazi u situaciju da su mlekare - kako bi pokrile sopstvene troškove nastale plaćanjem mleka po gotovo evropskim cenama - prinuđene da na tržište šalju sve manje mleka, a sve više skupih mlečnih proizvoda. U međuvremenu je većina stanovništva Srbije zaboravila ukus maslaca, koji je kod nas, već izvesno vreme isključivo strani, dostigao cenu kavijara, a slično će se desiti i s ukusom svežeg mleka.

 

Ako išta ostane

 

Uz male premije dolaze visoki nameti, koji su neretko potpuno iracionalni. Već je legendarna situacija u kojoj farmer koji stoku drži daleko od kuće, zbog čega ima dva brojila za struju, mora da plaća i TV pretplatu za štalu. Verovatno po maksimi Aleksandra Tijanića Ako bivo može da pravi program, mogu i krave da ga gledaju.

Pored toga, seljak mora da plaća i veterinarske preglede koji su obavezni, a nisu jeftini. Nekim čudom i hrana za stoku u Srbiji doseže evropske cene iako je domaćeg porekla. Zatim, dolaze sitni porezi, doprinosi i harač na zemlju, domaćinstvo pa i stočni fond. Kada se sve to sabere država od seljaka uzme mnogo više od onoga što mu kroz subvencije vrati.

Da bi se stabilizovalo snabdevanje tržišta mlekom, potrebno je povećanje stočnog fonda. Za prirodnu obnovu u Srbiji je na prvom mestu potrebno čudo ravno onom Isusovom kada je hodao po vodi, kao i tri godine fore. Tog vremena u trenutku kada je nestašica mleka već akutna, jednostavno nema, pa je jedino rešenje hitan uvoz novih grla.

Za tako nešto proizvođači, poučeni ranijim iskustvom, nisu zainteresovani. Onaj ko je pre nekoliko godina odlučio da uveze nova grla plaćao je evro 80 dinara. U međuvremenu, tačnije u periodu kada je potrebno da uvezena junica počne da daje mleko, evro je otišao iznad 100 dinara, tako da je analogno narastao i kredit koji seljak mora da otplaćuje. U istom tom periodu cena mleka je zarad veštačkog održavanja socijalnog mira ostala manje-više nepromenjena.

"Od države očekujem da mi omogući da radim, a sada su državni podsticaji nedovoljni. Naša država ne vodi dovoljno računa o farmerima, a poljoprivreda lepo izgleda još jedino iz Nemanjine ulice", rekao je nedavno za medije proizvođač mleka Radislav Čobanin, inače trostruki rekorder Imleka.

Rešenje bi bilo hitno povećanje cene mleka za najmanje pet dinara, kako to traži Asocijacija poljoprivrednika Novi Sad. Ona bi, međutim, dovela do još niže potrošnje ovog prehrambenog proizvoda, jer narod ni za sadašnju cenu nema dovoljno para. Niža prodaja bi značila i nižu zaradu za proizvođače, pa se time ništa ne bi postiglo osim kada bi višu cenu otkupa država ublažila višim subvencijama.

Za tako nešto, međutim, u budžetu nema para, iako je već za sledeću godinu planirano dodatnih 44 miliona dinara za povećanje plata narodnih poslanika. Važno je da su nam vladajući pregaoci siti, a za narod šta ostane. Ako, uopšte, nešto ostane i od samog naroda.

 

 

 

 

Svaljivanje, kako god uzmeš

 

Ova vlast može još samo da se bavi spinovanjem i političkim, jeftinim marketingom. U tu rubriku ubraja se i najavljeni posao uslužnog uzgoja stoke za potrebe Rusije i Belorusije, za koji se jedino sa sigurnošću zna da je potpisano pismo o namerama, a veruje se da i od toga neko u vlasti ima ličnu korist.

Po potpisanom načelnom sporazumu, ruski partner bi investirao približno 60 miliona evra u nabavku 50.000 krava u Evropi, od kojih svaka daje prosečno 20 litara mleka dnevno. Krave, tj. junice koje tek treba da postanu mlekodonoseće bile bi dovezene u Srbiju i ovde bi se "uslužno" hranile.

Mleko, koje tek treba da poteče, bilo bi ostavljeno domaćim uzgajivačima, a ruskim investitorima bi zauzvrat bila isporučena junad poreklom od tih krava. U celoj euforiji naša se vlast nije ni dosetila da mi uopšte nemamo kapacitet za prihvat tolike stoke.

Mali proizvođači, kao što smo videli iz Imlekovog primera, nisu interesantni za velike mlekare, a veliki farmeri nemaju interes da povećavaju sopstvenu proizvodnju mleka, jer ne dobijaju državne subvencije.

Ko će, onda, da preuzme to stado?

Uz sve narečeno, dolazi i pitanje da li će uvezene junice uopšte da se priviknu na ovdašnju klimu koja se razlikuje od one u njihovim prirodnim staništima u Centralnoj Evropi. Mnoge će uginuti odmah posle uvoza, preživele će sigurno davati manje mleka nego što bi bio slučaj da su ostale u onim klimatskim uslovima na koje su se prilagodile, a nikome još nije jasno ko će trpeti štetu od toga. Poznajući nemaran odnos naše vlasti prema agraru, rizik uginuća i manje produktivnosti svaliće se na domaće uzgajivače. Ko će u tom slučaju uopšte biti zainteresovan za ulazak u takav posao?

Da će mnoga grla uginuti, pa čak i ako prežive neće donositi onoliko mleka koliko se očekuje, govori i to da su ona, pored klime, navikla i na posebnu negu i ishranu kojih u Srbiji nema, tj. može da ih bude ako je neko u stanju da za ta grla izdvoji dodatna novčana sredstva. Ako bi krave dobijale evropsku negu i hranu, i mleko bi moralo da ima evropsku cenu koju domaći potrošači ne mogu da plate, a država nije voljna da povećava subvencije.

Kome će onda farmeri da prodaju mleko dobijeno od tih uvoznih krava kako bi im se koliko-toliko posao isplatio?

Poseban problem predstavlja i stavka otplate preuzetih junica. Ruski partner će, verovatno, insistirati na određenom kvalitetu i kvantitetu junica koje zauzvrat treba da budu isporučene. Na stranu to što seme za kvalitetne sorte za koje će, verovatno, strani partner jedino biti zainteresovan, dodatno košta, pitanje je šta se dešava ako zbog više sile prirast stada podbaci. Da li će nedostajuće junce domaći seljak morati iz svog džepa da nadoknadi stranim investitorima, ili će oni odlučiti da nas časte?

Kako sada stvari stoje, vlast je spremna da na sebe preuzme jedino slavu za zaključivanje dogovora sa stranim partnerom, uz poneku proviziju ministrima i drugim visokim službenicima, a sav rizik svaliće se na leđa naivaca koji se upuste u ovakav posao.

 

 

 

 

Sve neprirodno

 

Za poljoprivredu, a ne samo za stočarstvo, nastupaju crnji dani. Kada već nema dovoljno mleka ne mora da bude ni hleba, rezonuju u srpskoj vladi.

Hleb bi uskoro trebalo da poskupi, ako država ne obuzda cenu pšenice, što je malo verovatno. Hlebno žito je u Srbiji za četiri meseca poskupelo 133 odsto i skuplje je nego u većini evropskih država.

"Cena pšenice će nastaviti da raste, pa će pekari morati da menjaju cene. Da bi se to sprečilo, država mora da reaguje kako bi uticala na cenu žita", predlaže Vukosav Saković, direktor poslovnog udruženja "Žita Srbije". Pošto je naša vlast luda, kao što svi znamo, reakcija države svešće se na interventni uvoz i veštačko snižavanje cena.

Narod će ovim, na trenutak, biti zadovoljan jer će i dalje jesti jeftin hleb, ali ćemo ceh na kraju svi mi morati da platimo.

Neprirodno snižavanje cena putem damping prodaje žita iz robnih rezervi, dovodi do nezadovoljstva proizvođača, pa će oni za sledeću godinu da zaseju manje žita, što će dogodine dovesti do još veće nestašice i još viših cena.

Prirodno bi bilo da vlada kroz subvencije pekarima amortizuje trenutne gubitke u ovoj industriji, ali to se, sigurno, neće desiti.

 

 

 

 

 

Mi smo izuzeci, kao i i inače

 

Problem s kojim se suočavaju proizvođači u srpskom agraru predstavljaju i monopol iz kojih proizlazi nerazumno ponašanje otkupljivača na koje su naši farmeri upućeni. Zahvaljujući svom monopolističkom položaju mlekare neretko odugovlače s isplatom preuzetog mleka od seljaka i do šest meseci. A sve to vreme i seljak i njegovi članovi domaćinstva, kao i krava od koje je dobijeno mleko moraju da jedu.

Pored toga što u Finskoj ne postoje monopolisti, pa se preuzeto mleko seljaku uredno isplaćuje početkom svakog meseca za prethodni mesec, postoji i državni fond koji priskače u pomoć kada iz nekog razloga mlekara ne može da ispuni svoje finansijske obaveze. U takvim slučajevima država isplaćuje farmera i, otkupivši njegovo potraživanje, ona sa svim svojim moćnim aparatom goni mlekaru, neurednog platišu.

U pojedinim slučajevima su u evropskim državama, razumnijim od Srbije, krediti za razvoj poljoprivrede bili povezani sa cenom proizvoda koji će biti dobijeni iz takvog državnog investiranja. To je značilo da anuitet farmera po osnovu tog kredita može da bude povećan jedino srazmerno poskupljenju njegovog proizvoda.

Pri dodeli kredita za razvoj poljoprivrede u Evropi strogo se vodilo računa o tome da posađena voćka ne daje odmah plod, kao i da tele ne daje odmah mleko, pa su i grejs periodi za početak otplate kredita bili usklađeni s tim.

Ni na istoku našeg kontinenta situacija nije mnogo lošija nego u EU. Tako, na primer Rusija, za čije navodne potrebe treba da uzgajamo 50.000 junica, svom seljaku subvencioniše čak i cenu goriva, pa on tamo za litar nafte plaća samo 35 dinara.

 

 

 

 

Sve pada

 

Poljoprivreda je najjača grana srpske privrede i zajedno s pratećim delatnostima u punjenju budžeta učestvuje sa čak 40 odsto. Zauzvrat, u budžetu za 2011. planirano je da se za poljoprivredu izdvoji 20 milijardi dinara, tj. tek 2,5 odsto!

Privredna komora Srbije, koja ionako već planirani budžet za narednu godinu smatra antirazvojnim, tražila je da se za poljoprivredu obavezno izdvoji 10 odsto s tim što je bio moguć i kompromis da se iduće godine izdvoji pet odsto, a zatim svake godine po još dva odsto do planiranih deset.

S druge strane, od izvoza hrane u ovoj godini ostvariće se devizni priliv od 2,1 milijardi dolara, pa će ova oblast i u vremenu krize ostvariti spoljnotrgovinski suficit od milijardu dolara.

Stočarstvo u ovom trenutku u bruto društvenom proizvodu poljoprivrede učestvuje sa samo 30,5 odsto iako postoji kapacitet za daleko veće učešće. Stočarstvo, da podsetimo, sa sobom povlači i niz drugih, pratećih delatnosti, kao što je, na primer, prehrambena industrija ili industrija prerade mesa.

Ideja da se u Srbiji stvori najmanje 350.000 komercijalnih gazdinstava, čime bi za duži period bilo obezbeđeno uredno snabdevanje domaćeg tržišta, a dosta bi preostajalo i za izvoz, definitivno je napuštena s obzirom na planirani budžet za narednu godinu, smatraju u Privrednoj komori Srbije.

I dok u ovom trenutku u Srbiji postoji 600.000 hektara zapuštene obradive zemlje, država očigledno i ne razmišlja da nahrani narod. Da je prava glad sve prisutnija u našem narodu, govore i podaci o katastrofalnom padu potrošnje prehrambenih proizvoda.

Obično u vremenima krize raste potrošnja hleba budući da je to osnovna namirnica kod nas. Ovoga puta, iako smo nedvosmisleno u ekonomskoj krizi, i potrošnja hleba opada. U 2007. godini trošili smo po stanovniku 109,5 kilograma, u 2008. godini 105,8 kilograma, a prošle godine 103,3 kilograma hleba.

Isti slučaj je i sa mesom i mesnim prerađevinama, jer prosečan stanovnik Srbije godišnje pojede manje od 60 kilograma ove vrste namirnica, s tim da je potrošnja mesa pala na nešto manje od 43 kilograma.