In memoriam

Nekrolog s povodom: Nikola Simić (1944-2010)

 

Kakva bruka, kakva tuga od otkrića

 

   Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakvo bolno saznanje, s druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Tačka, u znak neopravdano odsutnih

 

Ljubiša Panić

 

 

Suzbijam očaj i tražim nove razloge za nadu... Uvek isto (o)sećanje... Uvek nekako tražim sebe u čuvenoj Sartrovoj rečenici svaki put kada se vratim s Bežanijskog groblja, kad...

Ništa se promenilo nije ni minule subote kada smo obeležili godinu otkad se naš Nikola odjavio iz života... kad smo se vratili u njegov skromni dom. Tačnije, u mnogo komforniji tastov stan na istom spratu stare novobeogradske lamele.

Jedini naslednik Pavle s bolnom grimasom, danima uvežbavanim osmehom usmerava - desno rodbina, levo prijatelji. Stidljivo sedamo u masivne maslinastozelene fotelje, žalnim pogledom tražimo jedni druge... Nikome, razumljivo, nije do velike priče. Al' red je red, opet, jed je jed...

Fotografska sećanja naviru rafalno, snažne emocije želudac pretvaraju u pire. Ne progovaramo, još... Čangrljanje leda u viskiju buši kamenu tišinu... Gutljaj, dva, za pokoj duše, za prijatelja. Valja se, kažu.

Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakva bruka, kakva tuga od otkrića. S druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Tačka, u znak neopravdano odsutnih. Što se moje malenkosti tiče, otpisanih i isključenih za sva vremena.

Samo, ne znam kako će(te), tuberanski izbljuvci, duhovni bogalji, Nikoli na oči... jednog dana. Kako? Smisliće bednici već nešto, izgovoriće se nedovršene duše vešto. Poznajući Nikolu, njima uludo arčenje pizduljive im energije.

S potonjim u vezi, nisam se pisanom rečju minule zime, preciznije rečeno, 14. februara oprostio od mog Nidžonija... Nisam ni imao redakciju, opet, nisam ni hteo da molim negdašnje kolege za nekoliko "karaktera"... Nisam, najiskrenije, imao ni dovoljno kuraži. Obilićevu petlju i Vukadinovićevu veštu ruku, mislio sam, da se natpisujem s boljima od sebe. S Nikolinim dugogodišnjim prijateljima po peru, s njegovim dužnicima u poslu, u životu.

Omutavili su, vilično okoštali, naprasno. Nekrološku apstinenciju nevešto pravdali uredničkom (samo)voljom. Izuzev dobrih i poštenih, Miroslava Vislavskog i Nebojše Petrovića. Znam, njima je najmanje činio. Najmanje bio potreban. Znam, jer naše poznanstvo ima dugo vreme.

Elem, Nikolu sam upoznao sredinom osamdesetih godine XX veka u mojoj matičnoj redakciji, u našem Tempu. Bio je...

Bio je sve koji bi mu stali na crtu! Kasnije o tome, jer onovremeni glagol "biti" ili danas odomaćeniji "tući" pristaje uz Nikolu kao šal na vratu... Zaista, pisao je i makljao fajterski. Spektakularno! Iz tog razloga bih voleo da talentovani sledbenici čitaju Nikolu, ne kao novinara komentatora već kao cara kolumni i intervjua, mnogo nezgodnog. On je, odista, bio korifej pisane reči i nezgodan. Mnogo...

Dakle, bio je odista netipičan lik u redakciji. S uvežbanim pogledom snajperiste, nabubrelim bicepsima i debelim vratom blago povijenim od zlatne kajle k'o prst debele odavao je utisak urbanog gladijatora, mislio sam, zalutalog u novinarstvo. Pitam svog prvog učitelja Branka Markovića: "Bajk, koji je, bre, ovaj drvoseča?" Njegov u trenu namrgođeni izraz lica govorio je više od reči, ja istog trena shvatih da je reč o redakcijskom tabadžiji. Podigavši obrve, vešto prošaputa: "To je, ludače, Nikola Simić!" Daaaj, bre... Nikola... Simić... Da l' da ustanem, servilno pružim ruku broju jedan tada najtiražnijeg jugoslovenskog i balkanskog sportskog nedeljnika. Da l' da, uuuh...

Nikolu sledeće nedelje nikako nisam uspevao da sretnem, šatro slučajno zapodenem pomirljiv razgovor s idolom. Žurnalističkim, kasnije sam spoznao i životnim. Pitam gde je Nidža, kažu uglas, naljutio se nešto na Tošu (Tomislav Marković, glavni i odgovorni urednik - prim. aut) i zapalio kući. Čovek je, ispostavilo se, otišao i vratio se tek nakon godinu i po dana! Toša ga je vodio u listi kao da radi. Iz straha, iz poštovanja. Ko bi ga znao, u potonje želim više da verujem.

Kada sam prvom prilikom, doduše, u drugom pokušaju, pronikao u njegov štim, shvatio sam da nije imao rezervnu varijantu: ili lav ili ništa. S tim u vezi, lelemudi Nikoli dar nisu oprostili. Punio je šlajfne s teško opisivom lakoćom, svojeručno. Kako je smatrao, kako je mislio. Nikada sa zadrškom, nikada za tuđi račun. Rečju, bio je svoj, svojcijat. Pogotovo kada je do srži ogoljavao traumatizovane biografije junaka Bele knjige, kada je kroz njihov lik i (ne)dela skicirao ovdašnji fudbalski establišment.

S druge strane, umeo je i javno da se izvini starijem i mlađem, pismenijem i manje pismenom, pametnijem i glupljem, bogatijem i siromašnijem. Što sam najviše cenio, nikada nikome za svoje mišljenje. Nikada!

Nikola, jednostavno, nije imao žlezdu u mozgu koja ima glavnu ulogu u stvaranju osećanja straha. Ovaj genetski feler, ispostavilo se, trasirao je njegov životni put bez mnogo izbora. Bio je jedan od onih koji su šezdesetih godina XX veka stvarali mangupsku auru Beograda, njegovu vitešku naraciju. Zakone velegradskog asfalta izučio je s najvišom ocenom u klasi najeminentnijeg uličnog profesora Miroslava Čite Čitakovića, sa Ljubom Zemuncem, Giškom, Ćentom, Batom Kamenim, Gidrom. Otud i gradska legenda da je mogao jedino da strada od srca ili od metka.

I bi tako, nažalost. Što se potonjeg tiče, zbilja, njega ste jedino mogli da ubijete - izistinski. Ili, pak, budete ubijeni!

Bez zrna baruta, razumljivo. Portabl olimpijom, njegovim najubojitijim oružjem. Njegovim sečivom za tranširanje fudbalskih skotova, u samoodbrani.

Da bude nepovoljnije po njega, najčešće je targetirao miljenike Politikine rukovodeće vrhuške. Prvi su zazirali od njegovih dinamitnih rečenica, drugi od njegovog munjevitog krošea. Nemoćni da se suprotstave, posezali su za sofisticiranim metodama njegovog redakcijskog pacifikovanja.

Bezuspešno, naravno. Njega nisu interesovala putovanja, urednička pozicija, nagrade. Novac. Nikola je bio uvek novinar, za sve druge - novinarčina!

Sada, kada ga je sredinom drugog životnog poluvremena nebeski trener izveo s terena, ako je za utehu, barem je znao koju je utakmicu igrao. Nenameštenu, naravno, kao deo njegove novinarske i životne zaostavštine.

Stoga, poenta genijalnih reči francuskog filozofa, književnika i autora čuvenog pozorišnog komada Prljave ruke s početka ovog okasnelog, ispostavilo se, nekrologa s povodom, nije samo moje dobrano narušeno duševno stanje, žal za dragim prijateljem već pitanje svih pitanja prilagođeno današnjem vremenu, aktuelnom trenutku u sportskom novinarstvu: da li je moguće baviti se žurnalizmom čistih ruku.

Teško, razumljivo, u ovoj pastirskoj Srbiji. Lako, naravno, ako ste Nikola Simić ili njemu sličan poslenik pisane reči. Revolucionar koji zarad esnafske čistote rečju ubija fudbalske transvestite, novinarske prostitutke.

Najvećeg u svome vremenu, nažalost, više nema. Preselio se u večnost, u bolji svet. Časnih žurnalista je, na veliku žalost, sve manje. Malo, premalo za ovoliko čobana u ovdašnjem fudbalu, u sportu. Parlamentu.

Želim da verujem da s njim nije upokojeno i novinarstvo sa stavom, sa stilom. Otuda mi je još žalije što umalo ne uspedosmo da pokrenemo prvi srpski neudvorički sportski list. Afirmativan za čestite, narogušen za sakate u glavu. Ili, što neinkarnirasmo naš Tempo. Politikin, izvorni. Pravi, pravcati.

Meni najbolnije što mu se život naprasno i prebrzo potrošio. Prošlogodišnjeg studenog februarskog jutra, četrnaestog... a da nije okončao ovaj preostali, jedan jedini ovozemaljski posao.

Opet, važno je da je sve profesionalne i životne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.

Sve profesionalne lomove, stotinak tužbi fudbalskih kuronja, pretnje lokalnih, republičkih i federalnih revolveraša rešio sam i u svoju korist kako i dolikuje urbanom samuraju raskrečenog i u cijanid umočenog pera...

Počivaj u miru, legendo. Novinarčino! Čovečino!

Dobri brate moj.

 

 

 

 

 

Važno je da je sve profesionalne i životne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.