Natrag

Druga strana

Druga strana

Zašto se na vlasti ustoličuju ilegalne i antidržavne organizacije

 

Dijagnoza

 

Nema te dijagnoze na koju ni Dinkić ni bilo ko drugi nema legitimno pravo, ali nema te šugave vlasti u istoriji civilizacije koja je birala bolesnijeg od nje da je leči

 

Ivan Molotok

 

Gluposti i tragikomično sprdanje sa državom, njenim institucijama i perspektivama, iskazani od strane glavnih glumaca povodom i tokom takozvane rekonstrukcije Vlade Srbije, pokazatelj su da država ne samo da je u krizi, u kojoj je i inače i koja joj je trajno stanje, nego da je zaglibila u živom blatu malodušnosti iz kojeg nema ni želju ni potrebu da se vadi. Naglasak je ovde na državi, jer pojedinci, privatnici, samozvanci i slučajni prolaznici koji je zastupaju, dovoljno su se, za dovoljno vekova i generacija, obezbedili da im je sada već apsolutno svejedno da li će država propasti ili će poživeti još koji dan. Zapravo, i u jednom i u drugom slučaju izvući će još malo koristi i - kraj.

Već i površinski pogled na pomenutu "rekonstrukciju" sve to temeljno objašnjava, i to na više nivoa. Da li, na primer, postoji u ovoj zemlji čovek, van kruga onih koji su lično, porodično ili interesno zainteresovani, koji u ovoj bizarnoj Cveković-Tadićevoj rekonstruktivnoj hirurgiji vidi išta što je ikakav korak napred u bilo kom smislu - političkom, organizacionom, finansijskom, moralnom, kadrovskom, personalnom, kriznom... Da li, u istom kontekstu, postoji ijedan čovek u ovoj zemlji koji će u besmislenim prespajanjima i redukovanjima nadležnosti, mehaničkim preraspodelama vlastonosnih parcela i postavljanjem faktički nepromenjene, uveliko i na svaki način kompromitovane vlastelinske strukture za nove, "krizne" predradnike, koji nemaju ni volje, ni snage, ni izbora nego da učine onaj sudbonosni korak u provaliju, videti išta od onoga što tragikomični Cvetković i oni koje predstavlja žele da narod vidi... Da li tadić-cvetkovićevci znaju ili poštuju ono što naaaaaarod sada već do detalja zna o kriminalu, primitivizmu, nesposobnosti, nedoličnosti i bahatosti ovih koji treba da nas leks-specijalizovano izvlače iz krize, iako su i do sada, u vezi sa narodom i njegovim potrebama, samo izvlačili onu stvar i njome javno i smejući se grohotom mlatili narod po čelu.

Objektivno uzevši, međutim, ni o jednoj vlasti nikad nije toliko govorio revolt onih koji su njene neposredne žrtve, ma koliko da ih je i ma koliku propast trajno nosili na svojim leđima, koliko ponašanje i odnos onih koji je neposredno čine. Pri tome, ovde za primer ne služi onaj DS-ovski demokratsko-kriminalni stranački stub Vlade Srbije, čija će mizernost, podzemnost, štetnost i istorijska nakaznost potrti sve one dosadašnje uzore koje je ova zemlja u izobilju imala, nego zakrabuljena ćelijska struktura G17 plus trivijalnog maskiranog Mlađana Dinkića, koji više ne traži ni alibi-formu da pokaže da mu država nije ništa više od privatnog budoara ili đakuzija. To kako Dinkić zamišlja državu i na koji način svojim finansijskim legijama hara njenim sve manjim i tanjim sefovima i prostranstvima, bio bi njegov psihijatrijski slučaj, njegova lična i diskretna dijagnoza, da od strane koalicionih partnera, formalno glavnih šefova države, sve to nije prihvaćeno kao državnu stvar najvišeg ranga, kao spiritus movens bez kojeg se ne može i da se hoće, što ovu zemlju prosto naprosto čini Dinkićevom ćelijom.

Čovek, dakle, koji je i praktično i funkcionalno poharao državu i sistemski joj onesposobio sve prekidače za samoreprodukovanje, javno i bolesno sprdajući se nad tim lešom formalno napušta brod sa kojim tone, ali ne želi da se reši leša. Kao da je anaerobna bakterija kojoj nisu potrebni zdravorazumski uslovi za preživljavanje. Međutim, i to je, u odnosu na nešto drugo, racionalno i politički prihvatljivo ponašanje. Ono što od ove zemlje (sa sve Dinkićem) čini klasičnu zonu sumraka jeste Dinkićevo odricanje od na izborima verifikovane i pravno regulisane političke stranke G17 plus (dakle legalne i legitimne) i doslovno odnošenje velikog dela navodne zajedničke, srpske države u mračni, neistraženi, privatni budoar koji naziva Ujedinjeni regioni Srbije. Kao i svaka legalna politička organizacija, pogotovo ona koja čini ključnu vlast u državi, G17 plus je registrovana u Ministarstvu za upravu i lokalnu samoupravu (datum osnivanja 15.12.2002, datum donošenja rešenja o upisu: 28.08.2009, sedište: Beograd, Trg Republike 5, zastupnik: Mlađan Dinkić). Pokušaj, međutim, da se neki privatni Ujedinjeni regioni Srbije pronađu u tom registru legalnih političkih organizacija nije uspeo. Ali, možda se ne radi o političkoj organizaciji nego udruženju. Međutim, ni u registru udruženja koji po slovu zakona vodi Agencija za privredne registre nema ničega sličnog. Iako ničeg sličnog nema ni među legalnim političkim strankama ni među udruženjima, Ujedinjenim regionima Srbije barata se i tokom rekonstrukcije vlade kao ključnim izvorom kadrova, ideja i ideologija. Čak, u Skupštini  Srbije misteriozna organizacija formira poslanički klub. Konačno se u kakav-takav formalan trag ovom čudu ulazi na sajtu organizacije na kojem se vidi da se radi o "političkoj uniji" nekih partija (među kojima je i G17 plus), grupa građana i pojedinaca, koje i ovde, sa iste adrese, predvodi Mlađan Dinkić.

I umesto da se alarmiraju svi državni bezbednosni mehanizmi makar u analizi, ako već ne u istrazi, ovog  svojevrsnog i očiglednog upada u ustavni, politički i monetarni sistem zemlje, da se pokaže ko, kako, zašto i iz kojih (moguće pacovskih, moguće klasičnih neprijateljskih) kanala i pobuda povlači konce u trenucima kada je zemlja pred kolapsom težim od onog u vreme sankcija, ratova, bombardovanja i drugih zala, jednoj ilegalnoj organizaciji u aranžmanu i uz blagoslov samog vrha države omogućava se, tačnije blagonaklono i nekritički ustupa, "krizna" okupacija svih njenih resursa i perspektiva. Čak, ukoliko prozvani bezbednosni mehanizmi ne žele da igraju na kartu katastrofičnosti i pesimizma, ili za mnoge očiglednog državnog udara, postavlja se i logično pitanje: zašto se na zvanično-državnom nivou verifikuje jedna nedovršena, politički sporna a strateški bitna opcija u vezi sa regionalizacijom Srbije i njenim smislom u "celokupnoj" državno-pravnoj i političkoj sudbini zemlje, u tesnoj vezi sa međunarodnim finansijerima i političkim mentorima. Da šlag na misterioznoj torti bude crnji, i onaj Predrag Marković, kojeg "ujedinjeni" vade iz naftalina i instališu da "dosredi" što se još srediti može, u "strukturi" Ujedinjenih regiona Srbije ima status člana-pojedinca, institucije samog po sebi, toliko je značajno, veliko i nezaobilazno njegovo prethodno delo.

Još jedanput, nema te dijagnoze na koju ni Dinkić ni bilo ko drugi nema legitimno pravo, ali nema te šugave vlasti u istoriji civilizacije koja je birala bolesnika, uz to iskazanog u bezbrojnim kriminalnim radnjama koje su dovele do propasti zemlje, uz to iz pravno ilegalnog i politički neligitimnog statusa, da se i sama izvuče iz samrtničkog ropca. Iz kojih razloga je na to pristala tadićevska kamarila, koja ima makar lični motiv da dočeka sutrašnji dan, pokazaće istraga, ako ne ovih dana, a ono čim se steknu uslovi.

 

 

 

Bezbednosni mehanizmi moraju da budu alarmirani u vezi sa ilegalnim upadom u ustavno-pravni, politički i finansijski sistem zemlje.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane