Natrag

Do koske

Do koske

Projekat samostalne i demokratske Srbije nije uspeo, na redu je protektorat

 

Prinudna uprava na F odeljenju

 

  Ako je sve ovde lažno i ništa nije pošteno, zašto bi neki budući protektorat bio tako loš? U nekim državama nesposobnim da budu države, taj projekat je bio spasonosan

 

Nikola Vlahović

 

  Nema nikakve sumnje da je takozvano višestranačje u Srbiji klinički mrtvo. Usmrćivanje je počelo neposredno nakon političkog i državnog prevrata u oktobru 2000. godine. Bivša opozicija odjednom je postala vlast, a bivša vlast nije imala nikakve moralne, organizacione ili bilo koje druge snage da postane opozicija. Ali, i ta nova vlast je odmah pokazala sav svoj nemoral i svu svoju nemoć, jer je samoetala u već stvorenu strukturu vlasti iz devedesetih, samo što više nije bilo ratova i piramidalnih banaka. I ne samo što je ušetala nego je preuzela većinu metoda prethodnih vladara. Od zatvaranja u klub vlastohlepnih, do jednog sektaškog divljanja u kome je zavladala već poznata ideologija - "svako ko nije sa nama, taj je protiv nas".

Da je ta nova vlast zaista imala nameru da se radikalno obračuna sa prošlošću, sigurno bi nekim vanrednim dekretom poništila svaki pravni akt koji je potpisala prethodna vlast, a koji je bio nepovoljan po Srbiju i njene demokratske ambicije.

Umesto toga, nastupilo je doba drugih zadovoljstava. Uvedena je nova vrsta selektivne pravde, sve stranke su dobile komandu da se integrišu oko Demokratske stranke, pa je čak i fantom Srpske radikalne stranke, sa brojnim članstvom, razbucan iznutra prema potrebi pobednika iz oktobra 2000. godine, i stvorena je nekakva Srpska napredna stranka, takođe sa brojnim članstvom, koja danas uglavnom liči na rezervni sastav i "stajaću vojsku" vladajućeg režima.

Taj radikalski otpadak danas ozbiljno konkuriše za ključnog strateškog partnera Demokratske stranke i njenog antipolitičkog preduzeća, pa je na taj način, verovatno u kabinetu predsednika Srbije Borisa Tadića, došlo i do sumanutih ideja o "dvostranačju".

Tako je Srbija u novom veku, umesto da razvija pravo na različita mišljenja i podstiče kreativnost svojih političara i njihovih birača, došla do novog jednoumlja, ili dvoumlja, ali u svakom slučaju do bezumlja koje svom snagom razdire preostale tragove zdrave pameti.

Tragikomično izgledaju dojučerašnji radikali kako svom snagom podupiru evroatlantske integracije i kako disciplinovano konzumiraju svoje pravo na jednokratni protest zbog lošeg života i najnižih plata u Evropi.

Ali je zato nekadašnja perjanica srpske opozicije, Demokratska stranka, od kako je dopala u ruke čoveka koji hoće po svaku cenu svakome da se dopadne, sasvim pretvorena u njegovo lično preduzeće koje proizvodi glupost u ogromnim količinama i štetu na svakom koraku.

Čak je i u vreme jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, društvena kontrola bila toliko razvijena da predsednik države nikako nije mogao istovremeno biti i predsednik partije, pa je taj običaj nakon smrti neprikosnovenog Tita bio pravno suspendovan. Ko je mogao pretpostaviti da će maršalske ambicije sadašnjeg predsednika Srbije dovesti do povampirenja tako objedinjenih funkcija kojima treba dodati i funkciju v.d. predsednika vlade? Je li iko razuman mogao da poveruje da će nanovo biti podstaknut kult ličnosti, da će državna televizija nanovo emitovati program prepun kontrolisane istine i birane "političke korektnosti", da će biti kao što je nekad bilo (ne diraj Tita i partiju) samo prepevano u formu: ne diraj Borisa i bratiju?

I konačno, u ovom samrtnom ropcu demokratije i istovremeno snažnom razvoju monstruoznog projekta zatiranja višestranačja, treba se upitati: ko to može da zaustavi, i sa kim je uopšte ovde moguće ostvariti ideju političkih i drugih sloboda, razdvojiti samrtni zagrljaj sudske, zakonodavne i izvršne vlasti, razbiti birokratske bastione, lopovsku i doušničku psihologiju, lažne akademske autoritete... Sa kim i kako napraviti novu, modernu Srbiju, oslobođenu od laži, sa kim i kako poraziti već poražene naslednike prethodnih režima?

Kad se na predstojećim izborima, na bilbordima i plakatima, na televizijama i na internetu pojave ona ista, sumorna lica Tomislava Nikolića, Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića, Mlađana Dinkića i svih drugih dobro znanih, hoće li se nekome konačno zgaditi njihove izveštačene grimase i pobedničke fraze, hoće li iko razumeti da ti ljudi nemaju drugu ideju osim posedovanja vlasti i novca i da osim toga raspolažu još sa desetak nepismenih, nedotupavih, ali unapred naučenih fraza?

Ako ti ljudi i te fraze nekoga zavedu i ovom prilikom, onda je sasvim sigurno da će protektorat nad Srbijom biti i zvanično proglašen u nekoj formi. Hoće li to biti nova ruska gubernija ili će biti nova članica NATO pakta, drugo je pitanje. Ali, da će nestati i ono malo predstave u suverenitetu, u to uopšte ne treba sumnjati.

Jer, ako ova država još uvek ne zna veličinu svoje ustavom zagarantovane teritorije, ako ima nerešeno pitanje granica sa barem dve bivše jugoslovenske republike, ako državni grb ne izgleda isto na automobilskim tablicama, na zastavi i u pasošima, ako predsednik države vrši još deset dužnosti za koje je nenadležan, ako je predsednik vlade običan beskičmenjak kome predsednik partije vodi kadrovsku politiku, ako je došlo dotle da par režimskih televizija presuđuju osumnjičenima za krivična dela pre svakog suđenja, ako je reforma zdravstva završila u blatu kriminala a reforma pravosuđa u haosu, nepotizmu i "demokratskom kadrovanju", ako je sve ovde lažno i ništa nije pošteno, zašto bi taj budući protektorat bio tako loš? U nekim državama nesposobnim da budu države, taj projekat je bio spasonosan.

 

 

 

 

 

Ko to može da zaustavi, i sa kim je uopšte ovde moguće ostvariti ideju političkih i drugih sloboda, razdvojiti samrtni zagrljaj sudske, zakonodavne i izvršne vlasti, razbiti birokratske bastione, lopovsku i doušničku psihologiju, lažne akademske autoritete...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane