Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Falsifikovanje istorije, naroda i nacija

 

Ko zna prošlost zna i budućnost

 

Položaj Jevreja u svetu i njihova uloga savršeno vidi iz dokumentarnog filma mladog izraelskog reditelja Jova Šamira iz 2009. Film je upravo nazvan "Defamacija".

S obzirom da je Šamir rođen u Izrealu i da mu je maternji jezik takozvani hebrejski, on je pokušao da iznutra, u okviru jevrejske zajednice, sagleda gde leži problem "opšte mržnje" koja u svetu postoji prema ovom "drevnom narodu"

 

Piše: Ivona Živković

 

 

Medijska slika je postala važnija i realnija od stvarne slike o  nekome ili nečemu. Zato se često čuje iz političkih krugova kako treba raditi na promeni medijske slike (ili imidža) o narodu, državi i sl. Realan život je postao zamagljen i sve manje vidljiv, pa je uloga medija u održavanju te zamagljenosti zapravo suštinska funkcija. Onaj ko kontroliše medije, kontroliše sliku stvarnosti (koja to nije) pa se tako u dugom vremenskom periodu jedna zamagljena slika sastavlja sa drugom još mutnijom, i nakon više decenija ili više stotina godina ovakve izvitoperenosti - nastaje potpuna kontrola uma običnog naroda.

Za funkcionisanje velikog globalnog tržišta koji vlastelinima donosi bogatstvo, nije dovoljno imati narod koji radi i troši, već i narod koji je spreman da ratuje, da krade (umesto vlastele) da vara i manipuliše i trguje trguje onim što je većini običnog naroda zabranjeno. To je prodaja droge, tajna prodaja oružja, trgovina ljudskim organima i samim ljudima, posebno decom i ženama.

Zapravo, nema organizovane mafije i velikih finansijskih prevaranata i mešetara, ako iza njih ne stoji vlastela. Nema bezbednosnih službi i špijuna, ako iza njih ne stoji vlastela.

Ipak, jedan od najvećih zločina prema prirodi i ljudskom rodu koju su vladari počinili jeste mešanje naroda i rasa i stvaranje podobnih naroda-mešanaca koji bi se po potrebi mogli ubaciti bilo gde u svetu kako bi obavljali mnoge perfidne zadatke za istu vlastelu.

Sa ovim je išlo i teško falsifikovanje istorije, unitavje mnogih drevnih  arheoloških nalazišta. Mnogo toga što se danas uči u školama o drevnom Egiptu, Sumeru, Grčkoj ili Rimskoj imperiji, prepuno je falsifikata.

 

Falsifikovanje istorije

 

Malo je poznao da je istoričar Nikolaj Morozov u svojoj knjizi A Russian Seaman's Trip trough Egypt, Syria and the Greek Archipelago, objavljenoj sredinom 19. veka napisao kako je  posetio grobove i građevine drevnog Egipta, koje je opisao proslavljeni egiptolog Žan Fransoa Šampolion, ali nije na njima našao ništa od onoga što je Šampolion opisao.

Arapin koji je bio i pratnji Morozova tada mu je rekao da je sve to uništio sam Šampolion kako bi njegove knjige i njegovi zapisi ostali jedini dokument na osnovu koga će drugi naučnici proučavati drevnu istoriju Egipta.

U knjizi Tragedija Piamida (Tragedy of the Pyramids), Peter Elebraht opisao je slučaj arhitekte Frica Maksa Hesemera koji je, nakon što je stigao u Egipat, svom finansijeru i patronu Georgu Avgustu Kestneru (osnivaču nemačkog arheološkog instituta) poslao poruku: "Velika je šteta što sam stigao u Tebu nakon Šampoliona. Poštujem Šampolionovu učenost ali moram da kažem da on kao čovek pokazuje narav koja ga veoma diskredituje kod ljudi. Grob koji je pronašao Balkoni u Tebi je bio jedan od najboljih. Bio je potpuno očuvan i nigde nije bio oštećen. Ali, sada zbog Šampoliona, najbolje stvari koje su tu bile su uništene. Lepe freske prirodne veličine leže polomljene i razbacane na zemlji."

Da li je Šampolion, kao i Napoleon, bio deo jezuitske mašinerije koja je imala za cilj da falsifikuje ove arheološke nalaze i zauvek preusmeri naše poznavanje istorije na drugu stranu. Jer ko zna prošlost zna i budućnost. I to je perfidna kontrola uma kroz obrazovanje koje se danas plasira milionima ljudi širom sveta.

Kako je većina evropskog naroda pre samo sto godina bila bukvalno nepismena, jezuiti su imali puno vremena i znanja da mnogo toga prepišu, dopišu, docrtaju, prefarbaju ili konstruišu. Posebno teoretski, jer većina stiče akademsko znanje iz knjiga, koje mogu biti teško "zamagljene".

Američki teolog Sajrus Skofild je svakako najmlađi doterivač onogo što je u Bibliji zapisano. On je svoje napomene i tumačenja prilagodio političkim potrebama cionista 1909. O tome šta je zaista pisalo u originalnoj Bibliji, teško da iko više zna.

Ipak, najteža kontrola uma izvršena je nad najvećim delom ljudi koji se nazivaju jevrejski narod i koji je za potrebe služenja u raznim poslovima od interesa za globalnu oligarhiju, uklopljen i u Bibliju i u brojne istorijske knjige, iako arheoloških dokaza za sve navedeno - nema. Nema dokaza o Davidovom carstvu u Palestini.

 

Klevetanje

 

Da nije Jevreja, koji su danas praktično prisutni na strateškim pozicijama u svim vodećim državama sveta, trebalo bi ih izmislite. Jer oni obavljaju najvažnije poslove u oblastima globalnog transfera novca, zlata i ekonomskog uticaja. Politika, kao vrsta prevare, domen je u kome su apsolutno dominantni.

Kritikovati ovu moćnu veoma dobro izatkanu mrežu moralo je zato biti na neki način sprečeno, pa je smišljeno da se svaka kritika na njihov račun naziva defamacija (klevetanje) drevnog biblijskog naroda - Jevreja. Ali, da je u pitanju teška kontrola uma, jedna od najperfidnijih ikada sprovedenih, može se videti ako se malo bliže upoznamo sa životom i filozofijom ovih ljudi.

A to se savršeno vidi iz dokumentarnog filma mladog izraelskog reditelja Jova Šamira iz 2009. Film je upravo nazvan "Defamacija".

S obzirom da je Šamir rođen u Izrealu i da mu je maternji jezik takozvani hebrejski, on je pokušao da iznutra, u okviru jevrejske zajednice, sagleda gde leži problem "opšte mržnje" koja u svetu postoji prema ovom "drevnom narodu".

Verovali ili ne, to da "čitav svet mrzi Jevreje" - uči se od malih nogu u izraelskim školama. Ta mržnja formulisana je kao antisemitizam. U ovoj kovanici je tako imanentno da su Jevreji semitski narod (kao i Arapi), s tim što se pod pojmom antisemitizam misli isključivo na Jevreje. Kako se mladi ljudi Izraela ideološki oblikuju da budu u stalnom strahu i sa osećanjem žrtve, prvi put je široj javnosti razotkriveno upravo ovim sjajnim filmom. Film je u celosti dostupan na internetu, ali s obzirom da je kod nas malo ljudi čulo za njega, pogledajmo sažeto šta on prikazuje.

Iako sam nikada nije osetio dejstvo antisemitizma, Šamir kaže da je ta rač prisutna u čitavom njegovom životu i to najviše zahvaljujući medijima i školi.

Tri reči se najviše nalaze u naslovima kada se prelistaju najuticajniji izraelski mediji - nacizam, holokaust i antisemitizam. One se stalno pojavljuju u kao veoma važne informacije.

Ljudima koji žive u Izraelu, koji je idejnim angažovanjem Teodora Hercla nastao kako bi Jevrejima koje su proganjali širom sveta bilo obezbeđeno sigurno utočište, ovo sve deluje veoma uznemirujuće.

"Jediot Ahronot" je jedna od najpopularnijih dnevnih novina u Izraelu i po priči samih novinara i urednika u filmu, oni stavljaju na udarna mesta tekstove o široko rasprostranjenom antisemitizmu u čitavom svetu, i to samo kada je antisemitizam u porastu, jer za njih je samo to vest. Kada je u opadanju, onda nije vest.

Na primer, 2007. je, kažu, bila visoka stopa rasta antisemitizma u SAD i to je vredelo zabeležiti. Ali, antisemitizam je rasprostranjen po čitavomm svetu, i kako kaže glavni urednik, koji je preživeo holokaust, skoro sve zemlje Evrope su antisemitske. Francuska (iako je predsednik Sarkozi Jevrejin), Nemačka, Engleska, Litvanija, baltičke zemlje, Južna Amerika (mnogi predsednici država su Jevreji), sve su antisemitske. O muslimanskim zemljama ne treba ni govoriti, jer je njihova mržnja prema Jevrejima poznata.

Odakle im te procena i informacija o antisemitizmu, zapitao ih je Šamir. A odgovor je da im sve vesti i procene o porastu antismitizma dostavlja organizacija nazvana Antidefamacijska liga (ADL) koja ima svoje glavno sedište u Njujorku.

I Šamir je pošao u Njujork u ADL da to istraži. I oni su mu to dozvolili. Po rečima samih ljudi iz ADL-a to je najveća jevrejska organizacija koja ima za cilj da se bori protiv antisemitizma kao i kritikovanja izraelske politike. Godišnji budžet im je oko 70 miliona dolara, a njihove lepo uređene kancelarije smeštene su u srcu Menhetna, dakle blizu sedišta UN, odnosno današnje svetske vlade.

Na čelu ove organizacije je još od 1965. Abraham Ejb Foksman, koji po zvaničnoj biografiji ima poljsko poreklo, ali je prezime očito nemačko. Roditelji su mu se zvali Jozef i Helen, a pošto su oni morali 1940. da odu u jevrejski geto, Ejba je u katoličkom duhu vaspitavala nekoliko godina guvernanta iz Litvanije (nacističke i antisemitske). Onda je vraćen roditeljima, i preselili su se u SAD, gde je Foksman dalje visoko obrazovan. Foksman je veoma rečit, samouveren i uticajan čovek.

Pored njujorške centrale ADL ima još 20 kancelarija u SAD koje im precizno dostavljaju podatke o svim antisemitskim ispadima. Na primer bilo ko da je čuo ili je čuo za nekoga ko je čuo da se nešto ružno i uvredljivo govori o Jevrejima, proslediće tu informaciju ADL-u i oni će sve to evidentirati kao antisemitizam i proslediti izraelskim medijima. Zašto je važno da Izraelci o tome budu informisani? Upravo zato da bi znali koliko su u opasnoti i koliko ih čitav svet mrzi. Izrael je cion - raj i spasesnje za prognane Jevreje.

U prostorijama ADL-a se vidi da svi zaposleni veoma predano rade svoj posao duboko verujući u postojanje teške netrpeljivosti prema Jevrejima. Da je strah kod ovih ljudi zaista prisutan, vidi se iz reči samog Foksmana koji ih uverava da se ne plaše kamere, da im Šamir neće ništa nauditi i da mogu da ispričaju sve o radu ove organizacije (jer on, Foksman, to odobrava).

Foksman je očito čovek koji zna mnogo više od ostalih, ne samo zbog svoje funkcije u ADL-u već i zbog svog uticaja koji ima na mnoge državnike i političare sveta, a koji njemu itekako dolaze u goste svake godine kada on ispred ADL-a priređuje poseban skup na kome okuplja upravo najuticajnije ljude sveta.

I tu se otkriva još jedan zanimljiv detalj, a to je da ADL očito nije samo informativna agencija koja se bavi antisemitizmom, već veoma moćna politička agentura o čijim poslovima Foksman zna mnogo više nego mnogi državnici sveta. Naravno, sve se obavlja pod formulom "borba protiv antisemitizma".

Na jednom takvom skupu u Rimu, koji je Šamir snimao kamerom, a koji je obezbeđivala italijanska policija, Šamir je iskoristio priliku da pita Foksmana otkud njemu takav uticaj među ovom svetskom elitom? (Šamir očito ne zna da su svi samo marionete za slikanje).

I Foksman (čovek lisica) imao je spreman odgovor. Ti ljudi dolaze "jer je u njihovoj percepciji moć jevrejskog društva".  Jednostavno svi oni veruju u moć jevrejske zajednice na određenu političku scenu. Dakle, Foksman koristi reč "veruju", ali ne priznaje da je uticaj stvaran... Po njemu, oni samo misle da im jevrejska zajednica svojim uticajem može otvoriti neka važna vrata u Vašingtonu ili u nekom poslu i sl.

Šamir tako zaključuje da Foksman možda ima ulogu da blefira o svom velikom uticaju u političkom svetu kako bi jevrejsku organizaciju prikazao moćnijom i uticajnijom nego što ona stvano jeste. Dakle, to je viđenje jednog Izraelca.

 

ADL daje instrukcije vladama?

 

Foksman ima bliske veze sa izraelskom vladom, pokazuje se dalje u filmu.

Verovali ili ne Izrael ima i ministra za antisemitsku politiku. Antisemitizam je zapravo više od klevete u Izraelu. Antisemitizam je ideologija ključna za definisanje politike Izraela. Zato se u definisanje svoje državne politike Izrael mora osloniti na stručnjaka za ovu ideologiju koji sedi na Menhetnu, ali dolazi u Izrael da vladi preko nadležnog ministra saopšti važne smernice.

Ali, Foksman nije samo prenosilac političkih smernica (instrukcija) za izraelsku vladu, već i za vlade mnogih drugih država. U filmu se tako prati njegova poseta Ukrajni kada veoma uplašena i ozbiljna politička grupa ukrajinskih političara, koju predvodi savetnik za spoljnu politiku tada izabranog predsednika Juščenka (po meri zapada) pažljivo sluša šta ima da im kaže čovek sa kancelarijom u blizinu UN.

I ta instrukcija je opet umotana u formu antisemitizma i holokausta i kao da je ta kovanica zapravo neka vrsta kodne političke poruke (lozinke). Onaj ko je prima mora da zna kako da na ovu poruku odgovori adekvatno (lozinkom) i to tako što će time globalnoj političkoj eliti izjaviti svoju pokornost.

Dakle, Foksman diplomatskom rečitošću pozdravlja demokratske parlamentarne izbore u Ukrajni i postavlja pitanje antisemitizma za koji postoje određene "naznake" da ga u Ukrajini ima i pita da li su politički lideri u Ukrajini u stanju da na to budu osetljivi. Foksman im upućuje poruku da budu oprezni po tom pitanju jer to za njih može biti kontraproduktivno. I Juščenkov savetnik jasno odgovara da je "razumeo poruku" i da "oni poštuju holokaust".

Ali Jevreji u Izraelu i oni van njega veoma se razlikuju. Jer oni koju su unutra, tu su našli utočište. Oni koji žive van njega Izraelce doživljavaju kao svoju decu, koja iako mogu biti "malo nestašna" ipak ostaju "njihova deca". Tako bar govore sami Jevreji koji žive na Zapadu i koji na svojoj koži nisu osetili dovoljno antisemitizma da bi napustili blagodeti dobrog života u  zemljama gde zauzimaju strateške pozicije - u politici, medijima (kulturi, izdavaštvu) i u finansijskom sektoru. Sport ih ne zanima. Težak fizički rad, po Talmudu, ne donosi lagodan život kao trgovina, pa se Jevreji ovoga pridržavaju. Skup pravila ponašanja i jevrejske filozofije naziva se judaizam. I to je ono što ih sve povezuje širom sveta, jer su praktično različitih nacionalnosti i različitih rasa.

Šta o Jevrejima misle oni koji su našli utočite u Izraelu, u filmu potvrđuje Šamirova baka, koja živi u Tel Avivu i ima 90 godina. Njena porodica je emigrirala iz Rusije, upravo zbog antisemitizma koji je tamo vladao. A on je, kako ona kaže, nastao zbog jake cionisičke ideologije kojom su Jevreji (uglavnom hazarskog porekla) u Rusiji bili zadojeni. (Cionizam i komunizam su internacionalističke ideologije, suprotne nacionalizmu i imaju istog kreatora). Baka kaže da je ona lično bila oduševljena cionizmom.

Sama reč "cion" označava idealno društvo u kome vlada apsolutno blagostanje, zapravo utopijsko društvo. Baka još kaže da je veoma pogađa i vređa antisemitizam i loše vrednovanje Jevreja jer oni nisu imali nameru nikoga da ugroze svojim doseljavanjem u Palestinu. Ipak, ona ne razume zašto ogroman broj Jevreja koji živi na Zapadu i koji je suočen sa takvom količinom antisemitizma, ne dođe da živi u Izrael. Taj zapadnjački antisemitizam ona vidi kao posledicu jevrejskog načina života, jer, kako kaže, Jevreji su varalice. Maheri su da rade "prljave poslove" kao što je zelenaštvo, prodaja alkohola itd. I zato ih niko nije voleo. Ali, ona još smatra da ako bi došli u Izrael, oni bi morali zaista da rade, i ne bi mogli samo da žive od varanja, kao na Zapadu. Baka još kaže da nju novac nikada nije zaslepljivao i da upravo zato sebe vidi kao pravu Jevrejku, u stvari cionistkinju. (To se u Jugoslaviji zvalo "pošteni komunisti"). Ona se boji  da zbog svog ponašanja Jevreje na Zapadu opet može zadesiti pojava nekog novog Hitlera.

 

 

 

 

Crnačko poreklo

 

I mnogi drugi izvori danas nalaze da su drevni Judeji ipak  bili stari etiopski  narod, nazvan Kananiti. Od njihovih 12 plemena jedno se zvalo Judeji.

Njihov grb je bio lav, upravo onaj koji se i danas nalazi na etiopskoj zastavi, koji se našao i u Vavilonu, pa na grbu mletačkih trgovaca, kao i današnjih moćnih evropskih vlastelina, dok je pleme Levi imalo grb menoru. Hebrejski jezik je kušitski, jedan od mnogobojnih devnih etiopskih jezika. Drevni narod koji se pominje u bibliji bili su crnci. Reč "izarel" označava narod "iz raja" (odatle i turska reč raja za narod) i upravo je Etiopija stanište afričkog homosapiensa koji je krenuo ka severu. Dakle, pravi Judeji su crnci o čemu postoje i arheološka nalazišta.

 

 

 

 

 

Vizuelna ekskurzija u prošlost

 

Desetine hiljada izraelskih srednjoškolaca obavezno ide u Poljsku svake godine kako bi im vizuelno bilo dočarano ono što se naziva Holokaust. To su obavezne lekcije o koncentracionim logorima, spaljivanju zarobljenika i ubijanje gasom ciklon B. Sve ono što smo i mi učili u školi.

U filmu se Šamir priključio jednoj takvoj ekskurziji, pa gledaoci filma mogu da vide kako nastavnica mlade Izraelce priprema za ovaj put u antisemitsko inostranstvo.Ona ih upozorava da antisemitizam nije samo deo jevrejske prošlosti, već da on i dalje postoji. Đacima je zabranjeno da u Poljskoj kontaktiraju sa lokalnim stanovništvom, koje može biti veoma neprijateljsko prema njima.

Sa đacima na put ide i agent službe bezbednosti kako bi ih zaštitio od eventualnih neprijatnosti. Nakon večere u hotelu, svi moraju da idu u sobe i ne smeju da izlaze u grad zbog antisemiizma. U intervjuu đaci Šamiru sami priznaju da su oni od malih nogu vaspitani tako da ih svi mrze, ali da su ponosni na to.

Zato oni moraju da ostanu u hotelu zatvoreni u sobama. I oni su nezadovoljni jer misle da tu danas nema više nacista. Ali bezbednjak kaže da ima Poljaka koji mogu biti potencijalno opasni, jer oni mogu ući u sobe i izbaciti im stvari napolje. Rečeno im je da su u neprijateljskoj zemlji (!) (iako su većina stanovnika Izraela Rusi i Poljaci).

 Mogu na ulici da ih kamenuju, pa im je rečeno da su pre dve nedelje pijani poljski nacisti kucali na vrata hotelskih soba i tražili Jevreje (kao u holivudskim filmovima koji su im pred put prikazivani u školi). Priču o grozomornim nacisičkim zločinima đaci su čuli baš u vreme večere. Ko im je to pričao? Pričao im je agent tajna službe. "On je lud", kažu klinci. Dok su svi tiho bili za večerom on je rekao da mora nešto da im kaže. I onda je počeo da im priča o nacistima. Toliko su svi bili šokirani njegovom pričom da su prestali da jedu.

U Poljskoj su svi antisemiti. Đaci su čak si na aerodromu primetili kako poljski vojnici hodaju nacističkim korakom.

Imaju ljutit izraz na licu. Onaj što im je udario pečat u pasoš izgleda kao SS vojnik (iz holivudskog filma naravno).

 

 

 

 

 

Po rečima samih ljudi iz ADL-a, to je najveća jevrejska organizacija koja ima za cilj da se bori protiv antisemitizma kao i kritikovanja izraelske politike. Godišnji budžet im je oko 70 miliona dolara, a njihove lepo uređene kancelarije smeštene su u srcu Menhetna, dakle blizu sedišta UN, odnosno današnje svetske vlade.

 

 

Foksman je očito čovek koji zna mnogo više od ostalih, ne samo zbog svoje funkcije u ADL-u već i zbog svog uticaja koji ima na mnoge državnike i političare sveta, a koji njemu itekako dolaze u goste svake godine kada on ispred ADL-a priređuje poseban skup na kome okuplja upravo najuticajnije ljude sveta.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane