Natrag

Razaranje

Razaranje

Skandal oko opskurnog doktorata na Filozofskom fakultetu

 

Srbi nastali od ameba, i to vojvođanskih

 

   Ko je progurao opskuran doktorat Stanka Trifunovića. - Ko su članovi arheološkog paketa derišta Filozofskog fakulteta. - Kako su nekompetentni članovi komisije pisali pozitivan referat o tezi iz oblasti kojom se uopšte ne bave. - Zašto je svojevremeno Trifunoviću otkazana izložba i štampa kataloga. - Kako je natežući podatke Trifunović sabirao babe i žabe da bi na kraju ispale čavke.

 

Stanislav Živkov

 

Arheologija u Srbiji ima dugu tradiciju. Naime, proučavanje srpskih starina započeo je Vuk Karadžić dvadesetih godina XIX veka, ali tek 1881. knez Milan Obrenović postavlja Mihaila Valtrovića za prvog profesora arheologije na Velikoj školi i upravnika Narodnog muzeja. Prva naučna iskopavanja obavlja on u Viminacijumu 1882. godine, ali su ona vezana za antički period.

Od tada se u arheološkoj nauci mnogo toga promenilo, napredovao se u metodologiji i tehnici samih iskopavanja, ali prema onome šta se kod nas dešava, čini se da u mnogim stvarima nismo odmakli dalje od početka. U arheologiji vlada neviđena zavist, sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepotizam i anarhija. Postoji čitav niz samoproklamovanih arheoloških eminencija, a kada se malko zagrebe ispod površine uvek se potvrđuje stara poslovica spolja gladac iznutra jadac, a čitavu situaciju dodatno kompromituje diletantizam i fanatizam koji sve više podsećaju na loš naučno-fantastični roman koji se kasnije za potrebe dalje razrade nebuloznih teorija proglašava za apsolutnu istinu. Tako je u poslednje vreme, u tzv. "nacionalnoj arheologiji" postalo jako moderno dovlačenje kubika kojekakve bezvredne grnčarije. Naime, donose se i najmanji komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju kako bi se na osnovu prisustva ove neugledne keramike dokazalo navodno prisustvo Slovena (čitaj: prasrba) kao autohtonog stanovništva na nekoj teritoriji. Ovakav metodološki postupak, zasnovan praktično na friziranim dokazima, proizvoljnoj interpretaciji istorijsiih izvora, pogrešnim premisama ili nedokazivim hipotezama koje se kasnije interpretiraju kao nepobitni dokazi, u našoj i svetskoj stručnoj javnosti ocenjen je kao neprimeren arheološkoj i istorijskoj nauci. Opšte mišljenje i u Srbiji i u svetu je da je ovakva arheološka metodologija zapravo najordinarnija pseudonauka, vrlo opasna kao ideja koja truje srpski narod fantazijama i nebulozama bez ikakvog naučnog osnova te da su opasne kako za studente arheologije tako i za širu javnost.

Sve ovo podseća na svojevremeni slučaj Troje u Gabeli, kao i na najnovije otkriće bosanskih piramida. Izgleda da ne postoji jasna granica koja bi se mogla povući između patriotski motivisane ili patriotski pisane arheologije i nacional-šovinističke ideologije. Stoga ni jedan ozbiljan časopis nikada nije objavio teze o tzv. piramidama u Visokom ili o prasrbima u praistoriji, ali se zato ovakve nebuloze sa uspehom plasiraju na raznoraznim klerofašističkim sajtovima poput stormfronta, foruma srpskinacionalisti, serbstvo.yuku.com i mnogih drugih, gde uglavnom pišu raznorazni propali studenti i drugi opskurni likovi koji duševnu hranu obilato pronalaze u javnom delovanju podjednako marginalnih likova koji sramote struku arheologa, kao i srpsku nauku uopšte.

 

Opšta kompromitacija

 

O tome kakvi su sve marginalni likovi tokom vremena uspeli da završe arheologiju najbolje svedoči i činjenica da oni najčešće nemaju gotovo nikakvu bibliografiju, pri radu se koriste proizvoljnim interpretacijama i "natezanjem" dokaza, tako da njihove knjige i izložbe ni jedna ugledna naučna ustanova ne bi prihvatila za štampu. Najidealniji primer za ovakvo nešto je slučaj izvesnog Stanka Trifunovića, kustosa Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, čije je štetočinsko delovanje uveliko kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju.

Stanko Trifunović rođen je inače 1964. godine u Nišu, a diplomirao je na Katedri za srednjovekovnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1989. Od 1993. godine zaposlen u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu kao kustos-arheolog, od kada i samostalno vodi arheološka iskapanja na više lokaliteta u Bačkoj i Banatu, iz oblasti slovenske arheologije III do X stoleća, takođe je poznat i po tome što jedva da govori neki strani jezik, a i po intimnoj saradnji sa izvesnom Ivanom Pašić, svojom najvernijom epigonkom!

U poslednje vreme na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odnosno na tamošnjem Odeljenju za arheologiju, najnovija afera vezana je za nesuđeni doktorat Stanka Trifunovića pod krajnje nebuloznim naslovom Naseljavanje Barbarikuma na tlu Bačke i zapadnog (srpskog) Banata u vreme između III i V veka. Neupućenima bi ova tema mogla još i izgledati donekle racionalno kada bi se izuzela činjenica da u geografiji i istoriji uopšte ne postoji podela na nekakav srpski i nesrpski Banat. Po svemu sudeći, čini se da je u pitanju iznuđeni pokušaj Trifunovića da po svaku cenu doktorira, a u toj njegovoj nameri svesrdno su se angažovali i pojedini članovi komisije za odbranu doktorske teze, koja je očigledno formirana samo kako bi Trifunović po svaku cenu nekako smandrljao doktorat. Ono što odmah bode oči je činjenica da su u tročlanu komisiju za odbranu doktorata imenovani Staša Babić, profesorka klasične arheologije i specijalista za arheologiju Grčke, te Nenad Tasić, specijalista za praistorijsku arheologiju, koji nikakve veze nemaju sa problematikom kasne antike i ranog srednjeg veka, baš kao i Trifunovićev mentor za izradu doktorata, izvesni Miroslav - Miki Vujović poznatiji kao Vujke, takođe profesor antičke arheologije, koji je mentor Trifunoviću postao nakon smrti prethodnog mentora, prof dr Aleksandra Jovanovića, kod koga je ama baš svako mogao da diplomira ili doktorira, pošto je Jovanović na samo fakultetu bio poznat kao "dobrica".

 

Voli čovek da izlaže

 

Međutim postoji nešto što je u ovom slučaju jako važno napomenuti a to je činjenica da su svo troje gorenavedenih nastavnika Odeljenja za arheologiju pripadnici takozvanog brat packa, odnosno u prevodu sa engleskog (brat = derište) - arheološkog paketa eminentnih derišta Filozofskog fakulteta, pošto je Staša Babić kćerka Dragana Babića, novinara poznatijeg kao svojevremenog ljubavnika glumice Liv Ulman.

Nenad Tasić je sin akademika Nikole Tasića, rotarijanca, ex direktora Narodnog Muzeja u Beogradu i sadašnjeg direktora Balkanološkog instituta SANU, dok Miroslav Vujović ima čak dvostruki pedigre, kao sin istoričara umetnosti Branka Vujovića, ex dekana Univerziteta umetnosti, i Gordane Marjanović Vujović, ex kustosa Narodnog Muzeja u Beogradu, što je sve zasigurno imalo odlučan uticaj za njihov angažman na Fakultetu. Jedini član komisije za doktorat Trifunovića koji ne pripada ovom brat packu, odnosno beogradskom arheološkom paketu derišta, jeste prof. dr Mihailo Milinković, jedini član ove komisije čije je polje naučnog rada upravo problematika ranog srednjeg veka i kasne antike, jedini član komisije koji nema porodični arheološki pedigre i jedini član komisije koji je izdvojio svoje mišljenje u slučaju ovog doktorata.

Ovde se nameće pitanje zbog kojih kompromisa i kakvih protivusluga su očigledno nekompetentni članovi komisije dali svoja pozitivna mišljenja o ovom opskurnom doktoratu sa tako bombastičnom temom koja uopšte ne spada u domen njihovog istraživanja i kompetencije, kao i zbog čega je toliko bitno da taj doktorat po svaku cenu bude odbranjen. Međutim, o sadržaju doktorata, metodologiji istraživanja, pronađenim nalazima i zaključcima koje Trifunović generalno donosi, indirektno se u javnosti već zna pošto je to dobrim delom poodavno već objavljeno, o čemu jasno govori Glasnik Srpskog arheološkog društva br. 15-16. Naime, u javnosti je malo poznata činjenica da je Trifunović, praktično odmah po dolasku u Muzej Vojvodine, započeo čitavu seriju arheoloških iskopavanja na više lokaliteta u Vojvodini, sa zajedničkim ciljem da se po svaku cenu pronađu dokazi za teoriju da su Sloveni (čitaj: prasrbi) zapravo bili starosedeoci Vojvodine. Nakon nekoliko sezona iskopavanja bez nekih vidnih i značajnih rezultata, tadašnja uprava Muzeja Vojvodine naložila je Trifunoviću da prekine arheološka iskopavanja koja je vršio na nekoliko lokaliteta i naredila da priredi izložbu kako bi se javnost upoznala sa rezultatima iskopavanja koja su izvođena u vreme hiperinflacije i odmah posle, kako bi se zapravo videlo na šta su godinama trošena dragocena sredstva. Međutim pokazalo se da ni izložba ni predviđen katalog ne ispunjavaju najosnovnije muzeološke i naučne norme te je stoga uprava Muzeja Vojvodine otkazala gotovo pripremljenu izložbu i odbila da štampa pripremljen katalog.

Trifunović je stoga teško zloupotrebio Srpsko arheološko društvo i njegov časopis Glasnik kako bi se nakon nekoliko godina zahvaljujući benevolentnosti redakcije u Glasniku pojavila čitava grupa priloga koja je prvobitno trebalo da bude objavljena u katalogu neodržane izložbe. Specijalno za ovo objavljivanje u Glasniku srpskog arheološkog društva br. 15-16 tekstovi su ponovno, ovog puta pozitivno recenzirani, ali je takođe tražena i nova recenzija od dr Miloja Vasića, jednog od naših najeminentnijih arheologa koji je dao izrazito negativnu recenziju Trifunovićevom opsežnom tekstu, čime je potvrdio ispravnost ranije odluke uprave Muzeja Vojvodine da otkaže izložbu i štampanje kataloga. Na ovaj način stručna i šira javnost napokon su bile obaveštene o kakvim se zapravo Trifunovićevim nebulozama radilo. Po Vasiću, svaki pokušaj osporavanja starih teorija i stvaranje novih mora da se bazira na čvrstim i dobro obrazloženim pretpostavkama. Svaki novi nalaz mora svestrano da se analizira i da se vrlo pažljivo pristupi njegovoj interpretaciji... a arheološka izložba bila bi kruna mukotrpnog istraživačkog rada na materijalu posle koga će se širokoj publici prikazati sasvim iskristalisano mišljenje o problemu koji se na njoj želi prikazati.

Vasić dalje navodi da nijedna od ove dve pretpostavke nije zadovoljena u ovom katalogu i dobija se utisak da je ceo posao bio ishitren samo da bi se opravdala sredstva data za istraživanja koja su opet bila preduzeta sa već unapred stvorenom kabinetskom slikom šta i kako će se iskopati, u koju je onda trebalo uklopiti otkriveni materijal. Stanko Trifunović gradi svoje zaključke na rđavo postavljenim ili pogrešnim premisama. Često od više mogućih hipoteza gradi gotovu teoriju... stiče se utisak da je S. Trifunović svesno izbegavao sav materijal koji mu se ne uklapa u njegovu tezu, što je nedopustivo u arheološkoj metodologiji. Isti je slučaj sa korišćenom literaturom te on koristi radove slovačkih ili ukrajinskih naučnika, a vrlo malo ili skoro nikako mađarskih i rumunskih sa prostora mnogo bližih Vojvodini, zato što se oni u većini slučajeva protive njegovom mišljenju. Dakle, ovde se radi o jednom neadekvatnom naučnom postupku iz čega onda proizilaze i sumnjive interpretacije!

 

Nisu to te rupe, Trifunoviću

 

O Trifunovićevom maniru rada najbolje svedoči čitav niz bisera poput namernog izbegavanja da tačno citira navode iz pojedinih knjiga na koje se poziva. Umesto originalnih tekstova koji su odavno objavljeni, zbog nepoznavanja jezika koristi stare prevode na bugarski pošto verovatno latinski ni ne razume. Sledeći Trifunovićev biser odnosi se na nalaze stanovanja, gde na osnovu najobičnijih rupa u zemlji tvrdi da se radi o naseobinama sa kućama Slovena (čitaj: prasrba) iako je odavno poznato da su ostaci takvih kuća pronađeni na području čitave Evrope i da nikako ne mogu predstavljati neku etničku karakteristiku!

Trifunović dalje sam sebi skače u usta tvrdeći da nisu pronalažene gvozdene poljoprivredne alatke, jer je gvožđe bilo skupo, ali su uprkos skupoći na lokalitetima koje je iskopavao pronađeni drugi gvozdeni predmeti.

Vasić dalje navodi da u priči o zanatima ima toliko opštih mesta da se ona ne razlikuje od bilo kog površnog opisa ljudske delatnosti na celoj zemljinoj kugli u predindustrijskom periodu. Kako bi pojačao svoje teze u vezi sa pronađenim podacima o tkanju, Trifunović čak navodi tkački zanat bez čijeg se znanja devojke u nekim delovima Srbije nisu mogle udati do najnovijeg vremena, zaboravljajući pri tome da pojasni kakve veze sa područjem Vojvodine u 4. i 5. veku imaju narodni običaji u Srbiji s polovine XX veka? Odgovor je jasan -nikakve!

Sličnu metodologiju "natezanja" nalaza Trifunović je primenio analizirajući keramiku, gde je po svaku cenu, tražeći analogije na najudaljenijim mogućim mestima, po svaku cenu hteo da dokaže da je samo na osnovu keramike, koju on uporno naziva grnčarijom, moguće dokazati nedokazivu teoriju da je u pitanju slovenska, odnosno starosrpska keramika za koju analogije uopšte nije mogao da pronađe među objavljenim nalazima sa područja oko Vojvodine.

Sama Trifunovićeva metodologija datovanja nalaza predstavlja najidealniji primer za pravi arheološki falsifikat, jer Trifunović podatke za datovanje nalaza izvodi iz pronađenih novčića, iz čega bi se pak moglo pretpostaviti da je na svakom lokalitetu pronađeno barem po nekoliko novčića na osnovu kojih bi se datovanje moglo izvršiti. Međutim, čitavo datovanje nalaza sa desetak lokaliteta na kojima jedva da je začeprkano, izvodi se sa svega dva pronađena rimska novčića, za koje ne postoji čak ni apsolutni datum datiranja. Prema Vasiću, time otpada glavni autorov argument za podelu kasnoantičkog perioda u Banatu na dve faze.

 

Amaterskije ne može

 

Trifunović je takođe natezao i zaključke vezane za same pronađene tragove arhitekture preko kojih po svaku cenu povezuje geografski vrlo udaljene lokalitete preskačući pri tome ogromna područja između. Posebna je priča kako se na osnovu nepostojeće arhitekture, odnosno najobičnijih rupetina u zemlji može govoriti o nekakvom čvrsto postavljenom planu kuća, na osnovu kojeg se pak mogu praviti dalje analogije i paralele.

Na osnovu svojih istraživanja Trifunović je čak zaključio da je područje Vojvodine čvrsto bilo teritorijalno povezano sa teritorijama donje Austrije preskačući pri tome čitavo područje Alfelda u današnjoj Mađarskoj. Na ovaj način Trifunović je lepo nategao i geografiju spajajući oblasti koje su međusobno udaljene skoro 1000 km!

O Trifunovićevoj nakaradnoj metodologiji i natezanju i štimovanju podataka najbolje govori i njegov zaključak da opis Limiganata iz 4. veka navodi na zaključak da su u pitanju Sloveni (prasrbi) pošto se vrlo slični opisi Slovena nalaze kod pisaca 6. veka! Prava je istina da ova dva opisa imaju međusobne sličnosti kao dupe i milihbrot, a o tome koliko su nakaradni Trifunovićevi zaključci najbolje govori sam Vasić koji jasno navodi da bi se svaka Trifunovićeva rečenica u odeljku o datovanju mogla podvrći kritici i da su izvedeni zaključci sasvim neupotrebljivi. Ovde se do pune mere pokazala tendencija nasilnog uklapanja iskopanog materijala u već stvoren kalup teze o Slovenima u 4. stoleću u Banatu i Bačkoj. Ovu tezu Trifunović nije mogao da dokaže nijednim valjanim argumentom!

U nastavku Vasić je sa pravom dokazao da je Trifunović gotovo na svakom koraku po svaku cenu dokazivao nedokazivo, i da je čak na nekim mestima vršio i prave falsifikate iskopavanja samo kako bi natezanjem podataka i njihovim proizvoljnim interpretacijama podupro svoje nebuloze. Na kraju se Vasić osvrće na različite analize koje su donete kao prilozi koji bi u principu mogli da budu dragocena dopuna glavnog teksta, ali je umesto toga ovde pripremljen pravi galimatijas pošto su analize rađene nesistematski, bez nekog jasnog prethodnog plana na koja sve pitanja one mogu da odgovore. Posebno je rđavo urađena analiza arhitekture ako se to uopšte može nazvati analizom, jer je to samo prepričavanje rezultata koje je u ranijem tekstu prikazao Trifunović. Analiza je do te mere urađena amaterski, kao da je nije radio diplomirani arhitekta, bez ikakvih tehničkih obrazloženja, detalja konstrukcije i sl. Zbog toga su i rekonstrukcije rđavo urađene i neobrazložene!

Bilo bi jako zanimljivo videti zbog čega je kao recenzent ovog dela angažovana prof dr Nađa Kurtović Folić koja se uopšte ne bavi praistorijskom arhitekturom, a sama ta činjenica najbolje svedoči da je i ona svojevremeno učestvovala u pokušaju rehabilitacije Trifunovića.

Vasić je stoga sa pravom zaključio da bi bilo pogubno da se ova knjiga štampa u ovom i ovakvom obliku navodeći dalje da to ne bi bilo ni u interesu Muzeja Vojvodine. Na kraju je skrenuo pažnju da srpska arheologija ima zavidan položaj u svetu i ne smemo da dozvolimo da taj ugled upropastimo izmišljenim interpretacijama.

 

 

 

 

 

 

Privatni zabran

 

 

Iako je javno upozoreno o Trifunovićevom diletantizmu i štetočinstvu te kompromitovanju srpske arheologije, on je neometano nastavio dalje po svome, radeći pre svega na terenu u Čurugu, o čemo smo pisali u prethodnom broju Tabloida. Osim toga čini se da je u toku i svojevrstan zajednički zločinački poduhvat oličen u projektu Arheološka topografija Vojvodine u ranom srednjem veku, na čijoj realizaciji su angažovani redom sve sami opskurni likovi iz Trifunovićeve arheološke ergele mediokriteta. Tako se već deceniju kopa i prekopava sve i svašta, prasrbi se traže u Padeju, Horgošu, Židovaru, novac se arči na sve i svašta, a najznačajniji vojvođanski lokaliteti i dalje propadaju zbog ovakvih stručnjaka. U svemu ovome uz Trifunovića učestvuju i drugi opskurni likovi proizašli iz arheološke ergele Trifunovića i bratije. Očigledno je da se stanje arheologije u Srbiji iz dana u dan sve više urušava i taman kada se pomisli da se više ne može urušiti, pokaže se da ipak može, o čemu najbolje govori čitav ovaj slučaj Trifunovićevog doktorata i nemili događaji oko njega Arheologija je nažalost postala pseudonauka i privatni zabran, a kako se čini uskoro će biti potreban nekakav Heraklo da očisti sve arheološke Augijeve štale Trifunovića i njegovih epigona!

 

 

 

 

 

 

Trifunović je lepo nategao i geografiju spajajući oblasti koje su međusobno udaljene skoro 1000 km!

 

 

 

 

Na osnovu najobičnijih rupa u zemlji tvrdi se da se radi o naseobinama sa kućama Slovena (čitaj: prasrba) iako je odavno poznato da su ostaci takvih kuća pronađeni na području čitave Evrope.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane