Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (14)

 

Izar Grozni ili Napoleon

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

...

 

Nakon trodnevne vožnje vozom, preko Varšave, Beča i Rima, Iser i drugovi stigli su u Đenovu, gde ih je čekao italijanski teretni brod Santa Magdalena, koji će ih odvesti u Haifu. Čupavi kapetan s tri podbratka, nesumnjivo pozamašno potplaćen i prema tome rizično povezan sa jevrejskim organizacijama koje su slale useljenike u Palestinu, gladeći prosede brčiće a la Klerk Gejbl, saleteo je svoje golobrade putnike pre nego što su zakoračili u pograničnu zonu i rekao im gotovo mamurnim glasom:

"Sinovi, vi idete u oblast koja je pod britanskom upravom. Iz iskustva slutim, ako niste baš svi, ali siguran sam da je većina od vas ponela neko oružje. No znajte da će vas engleski carinici i policajci pretresti i ispod gole kože. Prevrnuće svaku mrvicu u svačijem prtljagu. I koga god ulove u pokušaju da prokrijumčari pištolj, revolver pa i nož, okovaće ga i prvim brodom prisilno vratiti u Italiju. A mene će papreno oglobiti kao zapovednika zbog kršenja zakona. Pred Britancima sam morao da pristanem na bolne ustupke i potpišem izjavu da garantujem za svakoga od vas. Izgledi da u Palestinu unesete komad vatrenog ili hladnog oružja svedeni su na jedan prema milion. Dakle: nemogući su! Zato vas upozoravam, sinovi: smesta ga se rešite! Bacite ga u more. Bolje vam je da to učinite sada nego kad isplovimo. Čak i italijanski carinici ovde u Đenovi, koji su diletantska družina prema engleskim buldozima u Haifi, poneki put ipak nešto nabodu, kao slepa kokoš zrno kukuruza. Nemojte da im se danas posreći s vama. Zato se dozovite pameti, sinovi, i poslušajte me. Da vaša svečanost ne završi pre nego što je počela!"

I poslušali su. Na dno Đenovskoga zaliva potonulo je tridesetak primeraka pištolja i revolvera i pet do šest noževa-skakavaca pride.

Iser se jedini nije rastao od svog malog pištolja. Rastavio ga je i delove uvaljao u veknu hleba. Kamenog pogleda i nečitljivog zatvorenog lica prošao je pokraj sumnjičavih carinika. Ponadao se sretnom završetku i nije se prevario.

"Ne znam šta bih ti rekao: jesi li divlje prkosan, lud ili ludo hrabar!" - prigovorio mu je u Haifi zaprepašćeni Geazi Elijas, najbliži prijatelj iz Rige, pred kojim je Iser sastavljao pištolj.

 

Vrbovanje

 

U Palestini je Iser Halperin prestao da postoji. Pokorio se uslovu koji je useljenicima nametnuo Ben Gurion naloživši im da promene bar jedno slovo u imenu ili prezimenu kako bi se time odvojili od prošlosti. Rabin Jišmael, koji gaje prihvatio, smislio mu je hebrejsko ime - Izar Harel. Od tada će ga zauvek nositi. Na belorusku domovinu podsećala su ga samo prva dva slova u imenu i prezimenu.

Izar je najpre tegobno kopao na gradnji puta od Tel Aviva do Ramat Gana, a u leto 1933. uzeli su ga u brigadu koju su poslali da podigne kibuc u Šefaimu, uz Sredozemno more, na pola puta od Tel Aviva do Netanije.      

Završavao je osmu palestinsku godinu kad je posle podne, u nedelju 3. septembra 1939, dok je žega gušila kibuc i glavato sunce se zlaćano smešilo, a iz kuhinje se širio opori miris užeglog ulja, nepoznati posetilac koji se dovezao džipom potražio Izara Harela u želji da razgovara s njime. Bilo je to dva dana nakon što je nemačka vojska upala u Poljsku. Taj datum mu je presudno izmešao životne puteve.

Kad su se udaljili prema zasadu mandarina, toliko da im se glasovi nisu mogli razabrati, neznanac glatko obrijane glave se predstavio:

"Zovem se Moše. Kako ti moje ime ništa ne znači, svejedno ti je je li pravo ili izmišljeno. Ipak, pravo je. Bitnije je što me je tebi poslao tvoj instruktor iz Rige, pomoćnik Elijahu. Pre nego što ti otkrijem razlog dolaska, pitao bih te: jesi li čuo za pokret Hagana? Ako si čuo, molim te, kaži mi šta znaš o njemu?"

"Čuo sam o Hagani, ali površno. Najkraće, ona je rodoljubiva tajna, naoružana organizacija koja ovde, u Palestini, štiti Jevreje od Arapa. I to je sve što znam o Hagani" - reče još nepoverljivi Izar.

"Dovoljno si upoznat... A sada ću biti vrlo određen, Izare. Dakle, došao sam tebi zato što su me zadužili da te ispitam bi li želeo da postaneš pripadnik Haganinih jedinica? U Šefaim nisam pao slučajno, kao meteorit s neba. Rekao sam ti: na tebe nas je uputio poručnik Elijahu, koji je treću godinu u Palestini i sada vežba naše ljude."

Izarov odgovor, za razliku od prošlog, bejaše brz, čvrst i nepokolebljiv:

"Čoveče, naravno, da bih oduševljeno postao Haganin vojnik. Zar misliš da bih potegao u Palestinu da mi nije na srcu sveti cilj stvaranja sionske države? Zar bih tri godine u Rigi bez posustajanja prolazio Elijahuovu školu, najnaporniju na svetu, a da nisam bio zadojen idejom vodiljom o novom Sionu? Još kao dečak u Letoniji o sebi sam snivao da sam borac koji je spreman da za budući Sion umre u čizmama. Eh, Moše, kad bi samo znao koliko sam puta u sebi razgovarao s nekim kao što si ti; s nekim ko će doći i ponuditi mi ovo što si mi ti ponudio. Zato sam od danas postao tvoj dužnik" - reče naglašeno i upita Mošu: "Ali sada me muči nešto što bih voleo da saznam: gde ste bili do sada, momci iz Hagane?"

Zadovoljni  Moše je pesnički i parolaški zakitio kako veruje svakoj njegovoj reči jer mu u očima vidi i oganj i led. Otvorio je karte:

"Odavno te pratimo, Izare Harelu, tako reći od prvih sati kad si se iskrcao u Haifi. Ostavili smo te dugo u ovom kibucu zato što si učinio prepuno korisnih stvari. No od prekjuče, otkako je Hitler nasrnuo na Poljsku, što šta se promenilo. Jevreji u Evropi, Egiptu, na Bliskom istoku i u delu Azije u smrtnoj su opasnosti. Treba li da podsećam da su naše nezapamćene nevolje počele s usponom nacizma u Nemačkoj, s noćima dugih noževa i užasnim terorom nad jevrejskim življem? Nastavilo se napadom Japana na Kinu, lanjskim anchlussom Austrije, italijanskim osvajanjem Etiopije i Albanije, komadanjem Čehoslovačke i nemačkom aneksijom Češke i Moravske... Pa pobeda falange generala Franka u građanskom ratu u Španiji, uz izdašnu Hitlerovu i Musolinijevu podršku. I kao vrhunac, ovo u petak s Poljskom, kojoj su odbrojani dani do potpune okupacije... A vazduh je sve puniji mirisa baruta i krvi jer sumanuti Hitler poput morske nemani koja guta sve pred sobom i dalje preti. Ljudi se panično pitaju: ko će mu biti sledeća meta?"

"Šta ti misliš, Moše, koje na redu posle Austrije, Čehoslovačke i Poljske? Je li to Francuska? Moguće Norveška? Belgija, Holandija ili Danska?"

"Ne bih se začudio, Izare, da firer zarati i s Engleskom, koju je saterao u bespuće da mu mora ugađati. Uprkos obećanju premijera Nevila Čemberlena da će, dođe li do nemačke agresije, oružano braniti Čehoslovačku i Poljsku, Englezi su ih, prestravljeni od Hitlerove vojne moći, izneverili. Ostavili su ih na cedilu."

"Poznato je" - udenuo se Izar - "da Engleska nema ni večnih prijatelja, a ni večnih neprijatelja. Večni su samo engleski interesi."

"To i mi ovde odavno znamo i osećamo. Englezi se drže palestinskih Arapa i sve su otvorenije protiv Jevreja. A upravo se kod palestinskih Arapa budi pritajena zver. Podstaknuti Hitlerovim pomahnitalim satiranjem Jevreja podigli su glavu i uveliko se pripremaju za džihad da svojim bojnim pokličem: Gazavat! - polete u juriš i pojačano navale na nas. Uvereni su da je ovo njihov ples."                                                                             

"A šta ćemo, Moše, učiniti mi?"

"Upravo su nam zbog toga potrebni branioci, druže. Mnogo branilaca, na hiljade. Posebno i ratnički istesanih, koji znaju da se bore prsa u prsa kao ti, koji si istesan pod Elijahuovom rukom. Stoga smo ti ponudili mesto u Hagani."

Moše ga je udario po ramenu: "Izare, dragi moj, vraćam se srećan iz Šefaima zato što si posle svega tri sekunde prelomio i pristao da nam se pridružiš.  Zato što si mi bez suvišnih reči, prosipanja pameti i mudrijanja odsudno odgovorio da si za akciju!"

Izar Harel je od došljaka, Haganinog posrednika, saznao da se zove Moše Dajan. Tri godine je mlađi od njega. Rodio se 1915. u Palestini, u kibucu u Deganji. Ponosi se što je najmlađi dobrovoljac od nastanka Hagane, u koju je ušao pre dvanaest godina, kao dvanaestogodišnji klinja i zakleo joj se na večnu poslušnost. Umesto kod kuće, u porodičnom okruženju, Moše je svečani, jevrejski obred bar micva, kad se dečak za trinaesti rođendan uvodi u zajednicu za punopravnog člana, dočekao u Hagani. Posle završene gimnazije organizacija ga je poslala u visoku oficirsku školu u Engleskoj, a po povratku postao je njen vojni instruktor. U Hagani je upoznao poručnika Elijahua, s kojim ga je zbližila strast prema vojničkom pozivu. Moše sada studira ekonomiju u Tel Avivu.

"Šta ćeš raditi ubuduće, Moše?" - pitao ga je Izar dok su kasno ručali košer lemehadrin u kibuckoj trpezariji na otvorenom, s pogledom na peščanu plažu.

"Šta god budu odlučile vođe Hagane. A šta će odlučiti, e to doista ne znam. No duboko slutim, da ćemo ubrzo, i ti i ja, i to godinama, morati da koristimo svoje ratničko znanje. Ti svoje, koje si u Rigi stekao od poručnika Elijahua, a ja svoje, iz Engleske!"

Senka mraka počela je rezati odlazeći dan kad je Moše Dajan obrisao zamašćena prozorska stakla, upalio džip, kojem su nepodmazani točkovi plačno zacvileli, i otprašio put Tel Aviva.

Minut nakon što se oprostio od njega, Izar Harel se udubio u razmišljanja o svojoj budućnosti u Hagani. I pri tom nesvesno počeo da gricka nokte. Više nije prestao.

Postao je zaštitnik jevrejskih naselja i nadjunačivao se s arapskim napadačima. Ali posle trogodišnjeg staža, krajem 1942, Hagana ga je oterala zbog nezapamćenog, nepromišljenog skandala. Došlo je do loma kad se Harel sporečkao s nadutim britanskim oficirom koji je u Nablusu, zaslepljen mržnjom, bahato i potcenjivački vređao njegove saborce. Bridom gaje udario po nosu. Umesto da kaže bilo šta u svoju odbranu, Harel je pred sudijama sažeto izustio:

"Zavidni Englez nije izabrao dobar trenutak da bih bio dobar s njime!" Osuda bez prava žalbe glasila je: napolje iz Hagane!

 

Vitez Šaija

 

Izaru nije bilo po volji da ostane besposlen. Dan proveden u plandovanju za njega je bio prazan, bez lepote, boje, ukusa i mirisa. Zato je posle ražalovanja iz Hagane ušao u policijski bataljon, sastavljen od jevrejskih useljenika.

U Hagani su sačekali da zub vremena učini svoje. Sve dok Harelov greh ne izbledi i bude gurnut pod otirač. Bio im je zlata vredan pa su ga 1944, nakon dvogodišnjeg držanja na ledu, izvukli iz vakuuma i pozvali sebi. Odlučili su da pojačaju mrežu svoje špijunske službe Šai.

Zamolio ih je neka mu dadu dan da odluči. Razmišljanja su mu se rastakala poput kišnih lokvica koje se razlivaju i krivudavo klize u više smerova.

Njegov mentor u Hagani, Moše Dajan, sada u sastavu britanske vojske, ratuje u Siriji protiv francuskih kolaboracionističkih trupa. Gotovo se oduzeo kad je sa žaljenjem saznao kako je u okršaju s višijevskim Francuzima Moše bio opasno ranjen i izgubio levo oko pa sada preko njega nosi gusarski crni povez. S njime se, dakle, nije mogao posavetovati i pitati ga šta mu je činiti? Zato je Izar sam dokonao u glavi. Ući će u Šai!

Prvi koraci na novom radnom mestu nisu mu obećavali cveće i aplauz na otvorenoj sceni. Šefovi i kolege su u neprihvaćenom i odbojnom samotnjaku, koji za doručak, užinu, ručak i večeru grize nokte, nazreli nekomunikativnog i nesimpatičnog homunkulusa, kilometrima udaljenog od njih. Ali kad je tajni agent Harel briljantno priveo kraju poslove unapred osuđene na krah, mišljenja o njemu su se korenito okrenula. Cena muje dvostruko skočila, a on divovski izrastao u viteza Šaija.

Zahvaljujući poznavanju ruskog jezika i prirode Rusa kao i slonovskom pamćenju, genijalno je prodro u najskrivenije, godinama najpreciznije pripremane planove, kombinacije, sisteme, šifre i lozinke sovjetskog obaveštajnog diva KGB-a i razorio ih. Harel je tiho likovao jer se u ime roditelja, a i svoje, osvetio komunistima zbog rana iz Vitebska. Naglašeno uzdržljivo (ali ne i skromno, jer jedno od njegovih gesla bilo je da se skromnošću diče prosečni) primio je pohvale nadređenih. Umesto frazama ukrašene zahvalnosti naveo je Mojsijeve reči iz Knjige Postanka koju je znao napamet: I najboljoj među zmijama smrskaj glavu! Kolege su ga uporedile s okrutnim ruskim carem Ivanom Groznim. S poštovanjem su ga prozvali Izar Grozni.

Nakon što je razobličio francusko-sovjetsku špijunsku spregu, naciljanu da našteti palestinskim Jevrejima, zbog niskog rasta i blistavo vučenih strateških poteza prilepili su mu još jedan nadimak - Napoleon. Kumovi su zanemarili nemalu razliku u držanju ruku. Napoleon Bonaparte stavljao je desnicu, uvučenu u carski mundir, na grudi. Njegova palestinska reinkarnacija Izar Harel i levu i desnu stavljao je neprilično u usta. I pri tom grizao nokte.

Fama o Harelu je bujala. Govorili su da je kao tromi tigar koji se odjednom prene, divlje izobliči i pomahnita kad namiriše lovinu.

 

Služba

 

Ubrzo po proglašenju države Izrael (14. maja 1948), šezdesetdvogodišnji premijer David Ben-Gurion pozvao je svoje najsposobnije obaveštajce: Reuvena Šiloau (koji je stvorio Šai, a tog saharskog leta je kao prvi direktor od njegovog osnivanja šefovao u Mosadu); i Izara Harela, čelnika Šaija u Tel Avivu. Rekao je Harelu - nakon što se Šiloa prethodno s time bezuslovno saglasio - da ga je odredio za zapovednika koji će postaviti na noge novu instituciju Šin Bet, unutrašnju agenciju za kontrašpijunažu. Ona će pratiti i delatnosti opozicionih stranaka koje su, u ovim staklenim, kriznim danima, nasuprot njegovoj vladajućoj Mapai.

"A iznad svega ćeš, Izare, budno motriti i stalno poput senke pratiti" - Ben-Gurion se vrlo otvoreno obratio Harelu - "krajnje levičarsku, prokomunističku radničku partiju Mapam, kojoj, kako znaš, pristupa sve više Arapa; ali i krajnje desničarsku i arapofobičnu Herut, koju vodi onaj svadljivac i prgavi jarac, tvoj ruski zemljak Menahem Begin. Njihovo članstvo, a posebno vođstvo nemala su opasnost našem mladom režimu."

Harel nije puštao da vreme teče uzalud. David Ben-Gurion uredno je dobijao na sto izveštaje Šin Betovih svečujnih a neprimetnih uha i tako bivao najiscrpnije obavešten o čemu razgovaraju i šta smeraju oni gilipteri u Mapamu i Heruti. Skandal je pukao četiri godine nakon ugrađivanja prislušnih uređaja. Stranački tehničari otkrili su ih u prostorijama, domovima i automobilima svojih prvaka. Nisu se usudili da ih traže i u ložnicama njihovih ljubavnica, mada su bili više nego uvereni da su posejani i na tim putenim livadama. Halabuka koju su udruženi desničari i levičari podigli u Knesetu ostala je kao prosuto sirće i nedorečena priča. Javnost je saznala da su Mapam i Herut bili pod danonoćnim nadzorom, ali nije dokučila koja ih je agentura prisluškivala.

Šin Bet je umesto glasnih demantija i protivudara puštao licemerno sročene uznemirujuće glasine da su mikrofone ugradili finansijeri tih stranaka. U Mapamu - sovjetska vlada putem KGB-a, a u Herutu ortodoksne jevrejske struje iz SAD putem CIA. Mecene žele da znaju u šta i u koga ulažu novac, nagađala su ulična naklapala. Izar Harel, koji je skuvao i zapržio tu špijunsku zapetljanciju, ostao je neulovljiv kao duh.

Reuven Šiloa, ćutljivac privlačne protivrečnosti, praotac sve respektabilnije i raširenije izraelske špijunske mreže, ustoličen 1. aprila 1951, proveo je tek nešto manje od osamnaest meseci na čelu svoga čeda Mosada (kraći oblik od hebrejskoga naziva: Ha Mossad Le Modi'in Ule Tafki-dim Meyuhadim - Institut za obaveštavanje i posebne zadatke). Povukao se u septembru iduće godine, jer je teže nastradao u saobraćajnoj nesreći, ali i što se njegova ljubav s Ben-Gurionom nenadano mimoišla.

Prvi ministar se nije prepustio nagađanjima i nije razbijao glavu koga će ustoličiti za Šiloaovog naslednika. Dogovor s direktorom Šin Beta, četrdesetogodišnjim Izarom Harelom, budućim, drugim po redu gazdom u Mosadovoj dinastiji, nije potrajao ni pet minuta. Uz Harelovo odmereno pitanje:

"Ali šta će biti s mojiin poslom u Šin Betu, Davide? Još ga nisam do kraja uhodao kako sam zacrtao..."

"Eureka! Kad je tako, onda ćeš voditi oboje. I Šin Bet i Mosad!"

"Ne može se u isto vreme i jedno i drugo..."

"Ti ćeš to moći, Izare" - usklikne odglumljeno Ben-Gurion kao da se upravo lucidno setio rešenja, a za njega se još juče bio odlučio. Vizionarski je naslutio kako će se jednog dalekog dana, za pedeset leta, kad iz zemlje izraelske budu iskopavali najskrivenije državne tajne nove ere, iz usmenih i pisanih predaja saznati da je od 26. septembra 1952, ili od meseca tišrija 5712. godine po jevrejskom kalendaru, po njegovoj zamisli Izar Harel postao najzaposleniji policajac na svetu. Kasnije će ga nazvati: ha memuneh. Harel je jedini u Mosadu počašćen tim uzvišenim nazivom.

Zadugo će Harel uporedo zapovedati Šin Betom i Mosadom, savršeno organizovanim ustrojstvima za špijunažu i kontrašpijunažu. Brže i brže grabili su u korak sa starijim uzorima: sovjetskim KGB-om, britanskim MI-6, američkom agencijom CIA i francuskim DST-om. U iscrpljujućoj trci bez prestanka sve češće su ih preticali i ostavljali za sobom.

Nastavlja se

 

 

 

 

 

 

Iser se jedini nije rastao od svog malog pištolja. Rastavio ga je i delove uvaljao u veknu hleba. Kamenog pogleda i nečitljivog zatvorenog lica prošao je pokraj sumnjičavih carinika. Ponadao se sretnom završetku i nije se prevario.

 

 

 

Prvi koraci na novom radnom mestu nisu mu obećavali cveće i aplauz na otvorenoj sceni. Šefovi i kolege su u neprihvaćenom i odbojnom samotnjaku, koji za doručak, užinu, ručak i večeru grize nokte, nazreli nekomunikativnog i nesimpatičnog homunkulusa, kilometrima udaljenog od njih. Ali kad je tajni agent Harel briljantno priveo kraju poslove unapred osuđene na krah, mišljenja o njemu su se korenito okrenula. Cena muje dvostruko skočila, a on divovski izrastao u viteza Šaija.

 

 

 

Šin Bet je umesto glasnih demantija i protivudara puštao licemerno sročene uznemirujuće glasine da su mikrofone ugradili finansijeri tih stranaka. U Mapamu - sovjetska vlada putem KGB-a, a u Herutu ortodoksne jevrejske struje iz SAD putem CIA. Mecene žele da znaju u šta i u koga ulažu novac, nagađala su ulična naklapala. Izar Harel, koji je skuvao i zapržio tu špijunsku zapetljanciju, ostao je neulovljiv kao duh.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane