Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Naš predsednik u Japanu, Piksi, Prosinečki, Platini i druge priče

  

Nema odakle ne smrdi

 

    Ukinut je vizni režim između Japana i Srbije. To je vest koju nam donosi predsednik Boris Tadić nakon prve posete predsednika Srbije zemlji izlazećeg sunca. To je rezultat od ogromnog značaja za Srbe. Sada nam preostaje da iskoristimo ovu pogodnost i organizujemo turističke kolone put Japana, da trgujemo svim i svačim, da razvijamo saradnju u svim oblastima. Sport je jedna od neiskorišćenih šansi. Ako se po nečemu moglo saznati o Srbiji u Japanu, onda se to pojedini sportisti sa naših prostora bez svake sumnje omogućili.

 

 

Miroslav Vislavski

 

 

Dragan Stojković Piksi, najbolji ambasador Srbije, u Japanu je svojoj japanskoj igračkoj auri pridodao i trenersku. Poneo je naslove šampiona i pobednika u nacionalnim takmičenjima, koji su mu obezbedili mesto u najsvetlijoj istoriji ovog drevnog naroda i ostrvske zemlje. Uz naziv ulice koja je ponela ime ovog Nišlije u Nagoji, nakon novih uspeha koje ostvaruje kao trener, Piksi može da doživi i mnoge druge počasti koje vremenom mogu da ovaplode slogan "Srbija do Tokija". Gotovo je hipnotisao mistične Japance. Harizmatičan, očarao ih je do besvesti, zbog čega mu se klanjaju više nego što to čine uobičajeno. On je u ličnim odnosima sa premijerom Japana. Takav Piksi Stojković je pripremio teren predsedniku Tadiću za istorijsku posetu srpskog šefa države. Saopšteno nam je da je tom prilikom zaključen ugovor o japanskom investiranju u termoelektranu "Nikola Tesla", vrednom oko 200 miliona evra, što je za pedesetak miliona evra više od japansko-srpske spoljnotrgovinske razmene. Vreme je pred nama pa će se videti hoće li se kredit realizovati i da li će doći do povećanja obima spoljnotrgovinske i druge saradnje. Koliko će i da li će Srbija imati koristi od ove posete, pokazaće bliska budućnost. Sigurno je da će od ove posete imati koristi Boris Tadić i Dragan Stojković Piksi.

 

Od propasti do potopa

 

Dakle, Srbija se u Japanu prepoznaje po sportistima. Bili su tamo i još neki fudbaleri, koji su uz Piksija ostavili traga, poput "Grofa" Božovića. Na hali u kojoj se odvijao program u rvanju na Olimpijskim igrama 1964. u Tokiju, uz sve olimpijske šampione u ovoj disciplini, uklesano je i ime našeg velikana, Zrenjaninca Branislava Simića, osvajača zlatne i bronzane medalje. Japanci znaju i legendu koja je obeležila slučaj profesora Jaše Bakova, velikog sportsmena i entuzijaste, koji je iz Novog Sada u Tokio putovao stopom i kao slepi putnik na brodu. Do ulaznica za Olimpijski atletski program je došao tako što su ga racionalni Japanci počastili setom ulaznica, pošto je zvaničnicima otpevao himnu na tečnom japanskom jeziku.  Jedini srpski odbojkaš koji je igrao japansku ligu, bio je grandiozni, pokojni Žarko Petrović, jedan od najboljih srednjih blokera u svetu. Odbojkaška reprezentacija je često gostovala u Japanu i postizala sjajne rezultate. Najveći je bio 1998, tada pod nazivom Jugoslavija, kada je osvojila jedinu srebrnu medalju na svetskim prvenstvima u odbojci. Ako je malina naš najpotencijalniji izvozni program u okviru ukupnih "čak" 1.500.000 dolara, dobro bi ga bilo marketinški začiniti sportskim likovima. Možda bi to povećalo obim izvoza srpskih proizvoda.

Boris Tadić je predstavljen u široj japanskoj javnosti, zahvaljujući Piksiju Stojkoviću. Pored njega je bio važan i značajan. I naravno, nije mala stvar biti predstavljen u političkim i poslovnim krugovima zemlje koja pripada najsnažnijim svetskim ekonomijama. Sa druge strane, Tadić je poručio srpskoj javnosti da je Piksi rešio sve svoje probleme zbog kojih je žurno napustio Srbiju i u nju nije dolazio više od godinu dana. Čak ni tada kada je imao razloga da obiđe svoje najrođenije, a bio je nadomak Srbiji. Rizik je bio zbog ljutnje koju je navukao kod opasnih momaka sa kojima nije najposlovnije "sarađivao" u vreme kada je bio čelnik Crvene zvezde. Rizik je bio i zbog službenih organa koji su imali povoda barem da provere osnovanost sumnji u "poslovne aranžmane" koje je u vreme predsednikovanja u Crvenoj zvezdi sprovodila peta Zvezdina zvezda. Glasine govore da je lansirao "formulu" po kojoj je nosilac transfera igrača ostvarivao svoj interes ili proviziju čak i prilikom kupovine igrača. Ljubiteljima fudbala, Crvene zvezde posebno, ostala je uspomena na Piksijevu vladavinu klubom za koje vreme je prodao sve što je valjalo, među njima i veliki broj reprezentativaca. Dovodio je polufabrikate iz Južne Amerike, koji su kupovani za ne male pare. Kupci su se ugrađivali toliko da je nekadašnji evropski šampion ubrzo došao u dužničko ropstvo. U tim aranžmanima, čovek iz senke, naslednik pokojnog komandanta Srpske dobrovoljačke garde Roberta Betege ili Maria Valentina, neki novi Marselo de Keka, ostao je uskraćen u rezultatu "formule" koja je izbacivala dobit u postupku kupovine igrača! To ga je naljutilo jako! A njegova ljutnja je bila opomena Piksiju, koja ga je do izmirenja obaveza prema kupcima Zvezdinih propalih "investicija", držala podaleko od Srbije. Od tada, Crvena zvezda se nije oporavila. I dalje je prezadužena, bez izgleda da to poravna u skoro vreme. Sa finansijskim pehom, usledio je i takmičarski! Već godinama ne zna za naslov. Niti prepoznaje šampionsku titulu, niti trofej pobednika Kupa!

Borisov blagoslov u Japanu koji je dao Piksiju najverovatnije je relativizovao odgovornost i grehe koje je nekadašnji predsednik FS Jugoslavije naneo klubu koji ga je smestio u zvezdano nebo sopstvene najsvetlije istorije. Državni organi se, barem dok je Boris u sedlu, neće baviti Piksijevom prošlošću. Nije on Džajić, niti ga prati Džajina (ne)sreća. Džaja je doveo Zvezdu na vrh Evrope i sveta. Piksi je čovek savremenog kova. Njegovo delo u Srbiji po završetku igračke karijere je inspirisano delom Borisovih prethodnika i Borisa lično. Ono se zove propast i potop!

Koliko su srpske vlasti karakterne imali smo čitavo istorijsko razdoblje u minuloj deceniji kao ilustraciju. Ništa novo nije ni danas. Najilustrativniji su primeri "koropecanja" tužilaštva koje raspisuje poternice i preti privođenjem pravdi raznih zločinaca. Čestitog je građanina sramota od poniženja koja mu nanose bombastične najave da će se isporučiti ovaj ili onaj ratni zločinac. I dok Srbi tamnuju pod kaznama političkog suda u Hagu, neki drugi, koji su trebali da odgovaraju na osnovu srpske optužnice, nakon halabuke naših vlasti i medija puštaju se "usled nedostatka dokaza". U novije vreme je bio slučaj sa Agimom Čekuom, Ejupom Ganićem, Tihomirom Purdom, pa sad i sa Jovom Divjakom. U suštini, radi se o nemoći da završimo ono što proklamujemo. U susedstvu se diže buna zbog branitelja Purde, a u Srbiji se zbog političkih podela stavljaju na raspeće mnogi koji su bili purde.

 

Slučaj Prosinečki

 

U sportu je samo refleksija onoga što nas čini poniženim i podaničkim. Jedan od primera je slučaj prava na dozvolu za rad Robertu Prosinečkom u srpskom fudbalu. Mada je svojevremeno bio u funkciji srpskog fudbala i nekadašnje, danas nepostojeće nacionalne zajedničke selekcije, Robi je najviše dosegao i sa time bio u zanosu pod crveno-belom šahovnicom. Šahovničari i ne pominju naročito njegov udeo u šampionskoj evropskoj tituli koju je izborio pod Zvedinim crveno-belim dresom. Ako Srbi, za razliku od drugih jugoslovenskih zemalja, poštuju i neguju istoriju sporta pod jugoslovenskom trobojkom, to ne znači da ih je Robi više zadužio sa petnaest utakmica za jugoslovensku u odnosu na Hrvate za čiju selekciju je odigrao 49 utakmica. I umesto da mu šahovničari stvore "uvjete" da bi radio kod "cigana", Srbi se guze da mu pod sumnjivim uslovima izdaju dozvolu i omoguće da na brz i efikasan način dođe do "profi" licence.

Koliko god su se "odgovorni" u Fudbalskom savezu Srbije zaklinjali da on nema uslova da dobije dozvolu da šefuje u stručnom štabu Crvene zvezde i da pod srpskim propisima neće moći da dođe do "profi" licence, očigledno je da je srpska servilnost najbolji demanti kategoričnih tvrdnji "odgovornih" o poštovanju propisa i principa. Štaviše, pozivali su se na propise UEFE kao argument koji potvrđuje njihovu odlučnost u istrajavanju na principima i propisima. A tako se ponašaju i udvorički mediji. Larmaju i dižu prašinu, a kada praksa opovrgne njihove talambase, sami sebe ignorišu!

Sve je izgledalo, do dan pred odigravanje prvog kola nastavka prvenstva u kome je Crvena zvezda ugostila Smederevo, da Robi neće predvoditi Zvezdu ili da će u najboljem slučaju sedeti na klupi kao asistent Žarku Đuroviću, bez prava da se kreće u restriktivnom prostoru. Ali, iako nije imao to pravo, Prosinečki se ponašao najnormalnije kao šef struke, uprkos zabranama koje proističu iz propisa. Nije sedao na klupu! Delegat FSS na utakmici Branko Stojaković nije ni u jednom trenutku intervenisao, iako je on vrhovni organ koji vodi računa o regularnosti utakmice. Nije se bunio ni sudija utakmice Miodrag Gogić, sa pomoćnicima Radetom Vukelićem i Nikolom Tomičićem. Ni četvrti sudija koji se nalazi u blizini restriktivnog prostora namenjenog za kretanje trenera, Srđan Kaurin, nije opomenuo pomoćnog trenera Prosinečkog da mu je mesto na klupi, bez prava kretanja i ustajanja!

Ako je posredi formalno pitanje, onda nam nisu potrebni propisi! Zanimljivo bi bilo uporediti praksu na evropskim utakmicama ili drugim na kojima se, recimo, sa usana Radomira Antića "pročita" da je opsovao sudiju, zbog čega biva kažnjen zabranom vođenja selekcije na četiri zvanične utakmice!

Međutim, Robijev autoritet je jedna barijera servilnim fudbalskim zvaničnicima, a autoritet Crvene zvezde je drugi pred kojim se klanjaju nedorasli da vode utakmicu, ali i fudbalsku organizaciju. Setimo se samo kakvu su komunikaciju imali Tomislav Karadžić, predsednik FSS, i Vladan Lukić, predsednik Crvene zvezde. To nije bio nivo razgovora i poruka dvojice predvodnika najznačajnijih fudbalskih institucija. Kakav je naboj bio kod Vladana Lukića koji se predstavlja za legalistu, čoveka propisa! Setimo se njegovih frustracija i napada na čelnika fudbalske organizacije. To je bilo taman tako i toliko uljudno da je Tole Karadžić posegao za telesnim obezbeđenjem. Štaviše, MUP mu je odredio čuvare! E, sada se Zvezdin prvak zahvaljivao Karadžiću koji je sa svojim jednakim u Lijepoj njihovoj kao što je i sam, dogovorio o formuli koja je omogućila Robertu da već u prvom kolu, makar i neregularno, šefuje stojeći. Zahvalio je Vladan na saradnji i pomoći da Prosinečki dobije prvo A licencu od Hrvata, da bi bilo naloženo našoj Fudbalskoj školi, na čijem je čelu Dušan Dule Savić, da mu se omogući po ubrzanom postupku da dođe do profi licence sa kojom će kasnije raditi u bilo kojoj zemlji u Evropi. Možda Prosinečki to zaslužuje sa svojom karijerom fudbalera svetskog kalibra. Ali njegov trenerski status mora da se rešava tamo odakle je, u Hrvatskoj. Servilni Srbi su i ovog puta pokazali svoj karakter! A njihovi desperadosi, kako u državnom, tako i fudbalskom vrhu, prodaju muda za bubrege. Seju nam lažne priče i slike, lažu nas i varaju.

 

 

 

 

 

Eto ga kod predsednika

 

Skorašnja iznenadna poseta Mišela Platinija Srbiji i Borisu Tadiću (!?), a ne Tomislavu Karadžiću, potvrđuje da smo u govnima do guše. Da su nameštaljke i dalje model srpskog fudbala. Glasno je poručio da UEFA ima konkretne dokaze o "štelovanju" rezultata u našoj ligi, zahtevajući energičnu akciju i iskorenjivanje ove pošasti, da cehove ne bi platili naši najbolji klubovi i nacionalne selekcije. Ono što Platini nije razumeo: ne smrdi riba od repa! Sav smrad kreće od glave!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane