Stav

 

Japan

 

Piše: Branko Dragaš

 

 

JAPAN - Tragedija se desila Japanu. I sada, kada se radijacija širi kao zaraza, više nije važno da li je to bila zaista prirodna slučajnost ili je, kako ističu dobro obavešteni, sve deo jednog istog paklenog plana, da je sve najavljeno nekoliko godina ranije, da se čak poteglo za Teslinim ekserimentima u Tunguziji, da je Japan namerno izabran da bi se širio planetarni haos. Ništa, dakle, od toga više nije važno osim činjenice da se ta tragedija zaista desila, da je sve to izgledalo biblijskih razmera i da su Japanci pokazali svoju nacionalnu crtu koja ih odvaja od drugih Zemljana.

Preskačem i činjenicu da je bilo mnogo propusta u samoj organizaciji nuklearne elektrane i da nuklearni otpad nije skadišten van elektrane skoro četri decenije, što je pokazalo ne toliko neorganizovanost Japanaca, koliko tu preteranu sitničavost da se naprave uštede na svakom mestu, što nije dobra osobina u slučajevima gde se ne sme nipošto preterivati. Preskačem sve ono što će biti predmet analiza japanskih stručnjaka i zadržavam pažnju samo na dva zapažanja.

Prvo, odnos prirode prema nama i, drugo, moralne karakteristike japanskog društva. U odnosu prirode prema nama Zemljanima, potvrđeno je ono što svi dobro znamo, a što se tako često zaboravlja, da smo mi, stanovnici planete, zajedno sa svim svojim tehnološkim dostignućima i pronalascima, potpuno nemoćni pred prirodnom snagom i da je potrebno samo nekoliko sekundi da se sruši kula od karata komercijalno-tehnološke civilizacije. U razvijenom Japanu, gde su naučno-tehnološka dostignuća primenjena u praksi gotovo do savršenstva, gde je moderan, gradski čovek svakodnevno uljuljkan tehničkim dostignućima savremene civilizacije, gde se za nekoliko minuta prelaze ogromne destinacije sa jednog kraja milionskog grada na drugi kraj, gde je sve bilo robotizovano i prilagođeno smanjenju fizičkih aktivnosti komercijalnog konzumenta, da je gradski čovek morao da ide i plaća trenere da ga pokrenu iz te fizičke zamrlosti, desilo se u nekoliko sekundi da je sva ta savremena uljuljkana civilizacija propala i da se mali čovek, uplašen za svoju egzitenciju i svoje porodice, našao sam pred prirodnom stihijom i da mu nije preostalo ništa drugo nego da svoje fizičke snage upotrebi da bi opstao. Trčali su ljudi i pešačili i po osam sati po srušenom gradu da bi došli do svoje porodice ili da bi pronašli svoje izgubljene. Uprkos svim tehničkim inovacijama, čovek se vratio svojim životinjskim precima i svoju fizičku snagu je upotrebio da bi se spasao ili zaštitio svoju porodicu. Ova metafora je odličan primer svima onima koji nas decenijama ubeđuju u našu naučno-tehničku superiornost i koji su, opijeni svojom umišljenom veličinom, potpuno zaboravili da smo mi samo sluge a da je Priroda gospodar naših života.

To ne treba zaboravljati ni u poimanju samoga života. Nekoliko sekundi je dovoljno da se vratimo hiljadama godina unazad i da ponovo, sabijeni po pećinama, oko tople vatre, krenemo sve otpočetka. Pogrešan smer kretanja civilizacije nas je vratio na početak i dao nam novu priliku da ispravimo prošle greške. Ako, naravno, dobijemo tu priliku. Drugi utisak ove nesreće je pokazana moralna vertikala japanskog društva. U svim drugim slučajevima koje smo posmatrali od Haitija do Nju Orleansa, imali smo priliku da vidimo kako raspuštene horde pomahnitalih ljudskih stvorenja kao divlje grabežljive životinje otimaju i pljačkaju sve za sebe, kako kriminalne grupacije pustoše, poput prirodne nepogode, sve pred sobom, ali u slučaju Japana toga nije bilo. Naprotiv, jedna drevna civilizacija je pokazala svoju istorijsku zrelost i vaspitanje. Toliko pažnje prema drugim ljudskim bićima i međusobnog razumevanja, poštovanja, strpljenja, požrtvovanja i smirenost - zapanjujući su. Zajednica je pokazala svu svoju snagu. Zajednica ljudskih bića. Ne društvo pohlepnih potrošača koji grabe samo za sebe, jer je jedan život i treba živeti punim plućima. Trošiti, trošiti i samo trošiti. Uzimati od života sve za sebe. Gutati život sad i odmah. Jednom se živi! Japanci su pokazali snagu zajednice. I kada se dobrovoljci javljaju da uđu u nuklearni reaktor i da ga očiste i spreče nacionalnu katastrofu, oni to rade dostojanstveno, bez patetike, bez pompe, grupa dobrovoljaca mirno i odlučno ide u smrt kao da ulaze u metro i žure na posao. Neverovatan televizijski snimak samosvesnih ljudi koji se žrtvuju za spas zajednice. I to se smatra normalnim. Nema kalkulacija, nema manipulacija, nema političkog lešinarenja i parazitiranja. Nema holivudskog spektakla i vulgarnosti. Niko od tih samuraja ne daje intervjue i ne pravi egzibiciju od tog moralnog čina. Niko ne profitira na toj tragediji. Kažu nam prijatelji uz Tokija da su pred vratima svojih stanova nalazili ostavljenu hranu. Niko nije pljačkao samoposluge i nosio zalihe hrane kući. Kriminalci nisu iskoristili priliku za svoje poslove.

Japanci su pokazali kako se brani zajednica, država i nacija. Uprkos svemu, branili su moralnu vertikalu. Jer bez nje nema opstanka zajednice. Niti opstanka čovečanstva. Ako smo nešto naučili iz ove tragedije, onda je to dobro. Ako nismo, nema nam pomoći.

ODISEJEVA ZORA - Intervencija dela NATO snaga je otpočela u Libiji. Amerikanci su je nazvali Odisejeva zora. Nas su ubijali u akciji Milosrdni anđeo. Perverzno, nema šta. Šta NATO ustvari brani? Koji princip? Zbog čega je došlo do intervencije? Razlog koji su naveli je humana katastrofa. Ali zašto nisu intervenisali pre mesec dana, na samom početku sukoba? Šta je cilj ove oružane intervencije? Kažu da se skine Gadafi. Kao što su skinuli Miloševića. Ali, NATO bombama se nije skinuo Milošević. Stradali su samo nevini ljudi. Političari velikih sila su sedeli sa Miloševićem i pili viski, pregovarali su i dogovarali se o političkoj budućnosti Srbije. Bili su oduševljeni, kako su javno isticali, Miloševićevim šarmom i smislom za humor. Kada se nisu dogovorili i kada im se on otrgao kontroli, počeli su da ga disciplinuju bombama obogaćenim uranijumom. Taj zlikovački poduhvat je vršen pod parolom humanitarne zaštite, uvođenja demokratskih načela i zaštite sloboda građana. Danas mi znamo da je sve to bila laž. Doveli su na vlast unutrašnje okupatore koji su rasprodali državu i potpuno uništili ekonomiju Srbije. Isto se sada dešava i sa Gadafijem. Isti ovi skotovi koji danas bombarduju Gadafija, odnosno vrše napad na nezavisnu i suverenu zemlju, sedeli su u njegovom šatoru, primali ga u goste, uzimali novac u svoje banke, uzimali novac u svoje fudbalske klubove, uzimali novac za svoje političke kampanje, novac koji pripada libijskom narodu, očekujući da će od te naftom bogate zemlje dobiti još više.

A danas, prvoga dana, sa 112 krstarećih raketa uvode demokratiju i reforme u Libiju. Strašno! Prvoga dana je poginulo 48 ljudi. Drugoga dana 90, ali su Gadafiju već našli bojne otrove kojima on može da pobije, kako ističu u svojoj propagandi, sopstveni narod. Tu prevaru smo imali u slučaju Iraka. Epilog znamo. I u slučaju Avganistana. Danas okupacione snage SAD u Avganistanu pozivaju talibane na dogovor oko saradnje. CIA je postala najveći krijumčar opijata na planeti. Stručnjaci misle da se preko 600 milijardi dolara nalazi u prometu opijatima i da sve to kontroliše CIA, kojoj je taj novac osnovni izvor prihoda za otvaranje novih žarišta po svetu. Jer, kao što sam to već mnogo puta istakao, Imperija u rastrojstvu mora da stvara žarišta po svetu da bi izbegla građansku revoluciju u Imperiji. Zašto bi Gadafi bojnim otrovima ubijao svoj narod? Zašto to nije do sada uradio? Sve smo ovo već videli u slučaju bombardovanja Srbije. Sve smo ovo već prošli. Zato ne verujemo u lovce bombardere koji krstarećim raketama donose demokratiju u Libiji. Na Savetu bezbednosti nisu veto stavili ni Rusija ni Kina. Rusija iz dva razloga. Svaki sukob koji donosi rast cena nafte njima odgovara jer im puni budžet i pomaže da trenutno izađu iz sadašnjih problema. Nažalost, izlazak iz krize nije moguć jer nema strukturalnih promena u sistemu. Parazitizam sistema se ogleda u činjenici da zavisi od rasta cena nafte. S druge strane, Rusija je ostala uzdržana da bi imala pokriće za svoje akcije koje bude vodila, ako je na to primoraju, pobunjenici u sopstvenoj državi. Samo se plašim da ludaci iz NATO snaga ne stanu u zaštitu tih pobunjenih snaga. Tada bi izvesnost izbijanja svetskog rata bila mnogo veća. Kina gleda svoja posla i ostala je uzdržana jer ne želi da se meša u tuđe politike. Tako dobijaju pokriće za uvođenje reda u svojoj državi. Nemačka je procenila da nije mudro krenuti sa vojnom intervencijom iz više razloga, jedan od njih je da to predstavlja ogroman dugoročan rizik. Ne zbog toga što Gadafi nešto ozbiljno može da uradi u svojoj vojnoj odbrani, vidimo da ta sva pompa oko njegovog naoružanja se završava na sličnom scenariju raspada koji je bio namenjen za JNA, nego zbog toga što se ovom intervencijom udružuje islamski svet i potpaljuju vatre ekstremnom islamskom fundamentalizmu. Oglasili su se već talibani koji tvrde da je ovo krstaški rat protiv islamskog sveta i pozvali ostale islamske narode na otpor. Nemačka je procenila da je ulazak u frontalni rat sa čitavim muslimanskim svetom krajnje opasan i zbog toga su prepustili perveznom psihopati Sarkoziju da leči svoje bolesne ambicije.

Bilo kako bilo, ostarela i bankrotirana Evropa ne može da se nosi sa narastajućim muslimanskim nadiranjem na teritorije te iste Evrope, tako da ovo disciplinovanje krstarećim raketama donosi samo trenutnu pobedu nad snagama Gadafija, ali dugoročno gledano rat će dobiti Arapi. Sadašnje kažnjavanje najnepokornijeg Arapina, makar se završilo i njegovom likvidacijom, samo će dovesti do ujedinjavanja svih Arapa u odbrani kako svoje civilizacije, tako i svog pogleda na svet i svojih naftnih resursa. Gadafi to jako dobro zna, pa igra, posle svih propusta koje je napravio u toj svojoj dugačkoj paradno-estradnoj vladavini, na tu pobedničku kartu. Njegov život više nije u igri. Njegov stradanje može da bude baklja ostalom arapskom svetu. Paljenje vatre u arapskom svetu i ponižavanje Arapa, naređivanje da vojska Saudijaca upadne u Behrein i pobije 40 demonstranata, smenjivanje diktatora i postavljanje vojne hunte, postavljanje okupacionih snaga da vladaju bogatim arapskim svetom, kontrola nafte i pljačka koja će uslediti, po uzoru na Irak i Avganistan, samo su potvrda muslimanskim fundamentalistima da moraju da udruže sve Arape u ratu proti divljih krstaša koji su bankrotirali i koji to pokušavaju da sakriju.

Arapi će se udružiti jer shvataju da se radi o neizbežnom sukobu civilizacija i oni imaju dovoljno mladosti i sirovina da dočekaju konačno umiranje ostarele Evrope. Iz tog razloga smatram da se Odisejeva zora može pretvoriti u evropski nokturno u kome će poražena Evropa tumarati decenijama, pokušavajući da pronađe put koji vodi ka njihovoj kući, a kada im to i pođe za rukom, kada uspeju nekako da se domognu kućnoga praga, shvatiće da to više nije njihova kuća, da Penelopa više nije njihova žena, da je Telemah promenio veru i da su oni samo podstanari u muslimanskoj kući. Pedantni Nemci sve to shvataju, okupljaju sve sopstvene resurse oko svoje nacionalne tvrđave, multikulturalizam proglašavaju za mrtvu ideologiju, islamskom svetu zagorčavaju život u njihovom germanskom svetu i polako ih istiskuju ispod svog krova, ne sukobljavajući se na širokom frontu sa islamskim svetom, pogotovu ne u njihovom prirodnom okruženju. Bankrotirana Francuska, Velika Britanija i SAD nasilno hoće da zaustave tok svetske istorije, ne razumeju šta se stvarno dešava na terenu i puštaju političare diletante, koji razmišljaju najdalje u granicama pobede na novim izborima, da rasplamsaju vatre islamskog gneva. Onaj ko pali vatre u tuđem dvorištu, stradaće od požara u svom.

Gde smo tu mi? Srbi? Možemo da naučimo lekciju da pripadnost NATO snagama donosi samo nevolju. I zato je bolje da se u narednih hiljadu godina mi Srbi klonimo svih nevolja. Dosta nam je bilo istrčavanja i stradanja za tuđe interese. Treba da gledamo sopstvene interese i da sarađujemo sa svima, praveći dvojno knjigovodstveni račun gde prihodujemo, a gde imamo rashode. Sa ovim nesretnim političarima na vlasti i u opoziciji imaćemo samo rashode i gubitke. Treba ih sve što pre smeniti da nam sine rujna zora. Odisejeve zore ostavljamo onima koji podižu Trojanskog konja u svom dvorištu.

 

 

 

 

Nema kalkulacija, nema manipulacija, nema političkog lešinarenja i parazitiranja. Nema holivudskog spektakla i vulgarnosti. Niko od tih samuraja ne daje intervjue i ne pravi egzibiciju od tog moralnog čina. Niko ne profitira na toj tragediji. U Japanu.