Policija

Zvezdara: slučaj zbog kojeg su građani počeli da zaziru od organa reda

 

Samoubistvo policijom

 

Sačuvaj nas Bože od ovakvih zaštitnika, za koje red i mir mogu da nastupe tek kada ne bude nijednog građanina. Žalosno je da ni posle mnogo decenija od svog nastanka čuveni stihovi "otadžbine naše to su ponajbolji sinovi, kada pobiju neoprezne čuvaju ih činovi" ne gube na aktuelnosti, kao što pokazuje slučaj egzekucije koju je policija nedavno izvršila u Beogradu

 

Milan Malenović

 

 

Život Mirona Milutinovića nasilno je prekinut kada je imao samo 24 godine, i to hicima iz vatrenog oružja koje su 28. novembra 2010. ispalili pripadnici policijske stanice Zvezdara. Cela ova tragedija ima dva dela: onaj kratki, nesporni, i drugi, daleko duži i veoma sporan.

Nesporno je da se pokojni Miron tog kobnog dana zatvorio u stanu svoje bake u ulici Vitezova Karađorđeve zvezde 2b u Beogradu. Prethodno je gledao televizijski izveštaj o hapšenjima navodnih huligana koji su 10. oktobra pokušali da spreče održavanje Parade ponosa, odnosno javno promovisanje homoseksualnosti. Iritiran ovim, mladi Miron je zapao u psihozu i kroz prozor stana u prizemlju u kome se nalazio - izbacio TV-aparat.

Svojim gestom Miron, istina, nije nikoga ni povredio ni ugrozio, ali su njegova majka i baka, koje su bile prisutne, htele da pozovu policiju i hitnu pomoć kako bi Mirona hospitalizovali, budući da je i ranije imao slične psihičke probleme od kojih se ambulantno lečio. Da bi im to onemogućio, Miron je isključio telefone u stanu, pa je baka morala da ode do komšije na drugom spratu i da odatle pozove policiju.

Baka je dobro poznavala svog unuka i mnogo ga je volela. Policiji je prvo telefonom, a zatim, kada je pristigla patrola, i usmeno objasnila da se radi o licu sa psihičkim tegobama koje nije nasilno prema članovima porodice zatečenim u stanu. Samim tim što je baka mogla da napusti stan videlo se da njoj i majci Miron nije ograničavao kretanje. Nije ih, dakle, koristio kao taoce.

Miron je jedino odbijao da napusti stan ili da u njega pusti patrolu policije. Zbog toga je pozvana posebna, za ovakve slučajeve obučena ekipa stručnjaka koja je trebalo da pregovorima navede Mirona da se preda i odu u bolnicu.

Do ovog momenta sve je nesporno. Sada počinje ono što je sporno i o čemu postoje najmanje dve verzije.

 

Šta je bilo i šta im se snilo

 

Četiri tog dana pristigla policajca Policijske stanice Zvezdara bili su Momir Mladenović, Željko Veličković, Nenad Ilić i Miloš Stojković. Umesto da se strpe i sačekaju dolazak ekipe specijalista, ova četvorica ulaze u verbalni duel sa nesrećnim mladićem.

Isprovociran nečim što su mu policajci dobacili, Miron iz kuhinje uzima malu sataru za meso i iskače kroz prozor stana. Ovu verziju događaja daju očevici, članovi Mironove porodice. Policija tvrdi suprotno: da Miron ničim nije bio isprovociran i da je bezrazložno sa satarom u ruci krenuo na patrolu.

U tom trenutku je, po policijskom izveštaju, ispred prozora stana u kome je Miron boravio, bila samo tročlana ekipa policajaca, jer je jedan od pristigle četvorke, navodno, otišao iza zgrade da osmotri situaciju. Od pomenute trojke, opet po policijskom izveštaju, dvojica službenika su pobegla odmah kada je Miron iskočio kroz prozor, a na licu mesta je ostao samo Momir Mladenović. Zašto i on nije pobegao kao njegove kolege?

Iz Zapisnika komisije o razmatranju okolnosti upotrebe sredstava prinude potpisanog 24. decembra 2010. od strane glavnog policijskog savetnika Nikole Laketića, glavnog policijskog savetnika Neđeljka Munjasa, policijskog savetnika Vasa Kobca i, kao zapisničara, samostalnog policijskog inspektora Dejana Bojovića  ne vidi se ni gde su ostali pripadnici policijske patrole bili niti šta su radili. U Izveštaju se pominje samo Momir Mladenović.

Ceo izveštaj je kao da su ga pisali osnovci, a ne visoki policijski službenici. Tako se na jednom mestu navodi kako je pomenuti Mladenović ispalio dva ili tri hica u vazduh, kao znak upozorenja, a da je zatim, navodno životno ugrožen, ispalio nekoliko hitaca u pravcu nesrećnog Mirona. Ovakva nepreciznost u pogledu ispaljenih metaka ne postoji ni u nekom seoskom lovačkom društvu.

Policijski službenici duže tačno određeni broj metaka i posle upotrebe vatrenog oružja lako se utvrdi koliko je hitaca ispaljeno. Nakon ove tragedije pristigla je kriminalističko-tehnička ekipa koja je pronašla sve čaure i to uredno evidentirala. Iz obdukcionog zapisnika od 29. novembra 2010, potpisanog od strane dr Radojevića, dr Nikolića i dr Pavlekića proizilazi da je Miron pogođen sa pet metaka.

Policijska komisija je, dakle, lako mogla da utvrdi koliko je Mladenović ispalio hitaca upozorenja: dva ili tri, kao i koliko je metaka ispalio u pravcu Mirona.

Problem je u tome što svedoci ove tragedije, sa izuzetkom pomenute policijske četvorke, tvrde da nije bilo hitaca upozorenja i da je Miron egzekutiran u pravom smislu te reči.

Da ovakav prikaz događaja nije bez osnova pokazuju i mnoge nelogičnosti koje se pojavljuju u daljem radu državnih organa, kako same policije, tako i pravosuđa.

 

Zvezdarci - oprez

 

Pomenuta policijska komisija je u svom radu koristila samo ono što joj je odgovaralo, pa je tako došla do zaključka da je policajac Momir Mladenović ispravno postupio i Mirona lišio života u krajnjoj nuždi. Komisija nije uopšte ni razmatrala obdukcioni nalaz, jer joj on nije išao u prilog.

U svom zapisniku tročlana lekarska komisija je utvrdila da su četiri od pet rana nanetih Mironu iz vatrenog oružja bile smrtonosne. Ona peta, iako nije bila smrtonosna, morala je Mirona da onemogući u daljem kretanju, budući da je bio pogođen u butinu.

Policijska komisija, nasuprot ovome tvrdi da je Miron policajca Mladenovića oborio na zemlju i da je zatim na njega nasrnuo sa satarom u ruci, zbog čega je policajac morao da upotrebi vatreno oružje. I to čak pet puta, kako proizilazi iz obdukcionog zapisnika, iako je koristio poluautomatski pištolj CZ 99. Kao što vidimo, ovo oružje po policijskim tvrdnjama može da ispaljuje i rafale.

Već posle prvog pogotka u gornji deo tela, Miron je morao da izgubi svest i klone. Samim tim nije postojala potreba da mu se nanose ostale rane. Tako govore činjenice, ali jedino ako je tačna policijska informacija da je vatreno oružje koristio samo policajac Mladenović, a ne i njegove kolege.

Obdukcioni zapisnik, koji je policijska komisija ignorisala, otkriva još neke nelogičnosti iz službenog izveštaja. Policija tvrdi kako se policajac Mladenović nalazio na zemlji u trenutku kada je pucao u Mirona, koji mu se približavao u uspravnom položaju.

Nesrećni mladić je bio visok 183 cm, pa u kom god položaju da se nalazio policajac na zemlji, visinska razlika između cevi njegovog pištolja i ulaznih rana u gornjem delu Mironovog tela morala je da bude najmanje jedan metar. Kako je onda moguće da su kanali rana, u najboljem slučaju po policiju, blago naviše, kada bi po logici morali da budu oštro naviše?

Postoje, međutim, bar dva kanala koja su tanad načinila u gornjem delu Mironovog tela koja idu naniže. Kako je moguće da policajac koji leži ili sedi na zemlji nanese ovakve povrede licu koje stoji iznad njega? Izgleda kako policija želi da prikrije ili da policajac Mladenović nije bio na zemlji ili da su u Mirona pucali i ostali članovi patrole. Ili i jedno i drugo.

U međuvremenu se u zataškavanje celog slučaja uključilo i domaće pravosuđe. Zamenica višeg javnog tužioca u Beogradu Mirjana Jovanović već mesecima u nekoj fijoci drži predmet protiv policajca Mladenovića i njegovih saučesnika, ali tvrdi da vodi istragu, a da od suda nije zatražila pokretanje istražnog postupka. A radi se o sumnji da je izvršeno jedno od najtežih krivičnih dela, čije procesuiranje ima prioritet u odnosu na brojna lakša dela.

Kada bi zamenica tužioca i odbacila krivičnu prijavu, to bi omogućilo porodici nastradalog Mirona da podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage ipak pokrene sudski postupak. Zbog toga tužilaštvo, međutim, ništa ni ne preduzima, čekajući da vreme učini svoje.

Pokojnog Mirona niko i ništa više ne može da vrati među žive. Njegova porodica očekuje, bar toliko, da se utvrdi prava istina i da se eventualni krivci za ovaj nemili događaj pravedno osude.

Policajac Mladenović i trojica njegovih kolega još uvek su u službi, zbog čega bi stanovnici Zvezdare morali da budu posebno oprezni. I zabrinuti.

 

 

 

 

 

Ne čačkati mečku

 

I u Smederevu pravosuđe pokušava zataškavanjem da amnestira policiju. Borko S. je pred istražnim sudijom iz tog grada Mirkom Šarićem priznao delo koje mu se stavljalo na teret, a to je posedovanje narkotika.

U istoj izjavi, Borko je naveo i osobu od koje je nabavio drogu - Srećka Dogandžića. Pomenuti je u tom trenutku bio šef odeljenja smederevske policije za suzbijanje narkotika.

Zbog ove činjenice tužilac prisutan pri davanju izjave, Gordana Maksimović, istog momenta odbija da preduzme istražne radnje protiv Dogandžića tvrdnjom da ga je Borko optužio iz osvete zbog ranijih privođenja. Ništa drugo u prilog eventualne nevinosti visokog policijskog službenika tužilaštvo nije uspelo da iznese.

Istraga bi mogla da ide i u prilog samog Dogandžiću, jer bi se njome definitivno otklonile sve sumnje. Ali, postoji i mogućnost da se to ne desi, već da se utvrdi policijska umešanost u trgovinu narkoticima u Smederevu.

Iz tog razloga pravosuđe ćuti i zabija glavu u pesak, a sam inspektor mora da živi pod teretom sumnje da umesto suzbijanja narkomanije on istu pospešuje.