Epizoda 47.

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Gledam svoju sliku iz onog jutra devetomartovskih demonstracija. Bio sam mlađi dvadeset godina i verovao da još ima ljudi koji umeju da vole druge ljude. Nisam ni u snu pomišljao da kriminal može da postane običaj i način života. Gledam se na slici, pa kažem onom mlađem sa slike naivnost pod zaštitom ima istu sudbinu kao i nevinost bez zaštite.

Rekonstruisana vlada! To je kao kad biste smešom kolubarskog uglja i zaječarskog kreča zamenili bistu od bronze. A bista, kao bista, hladna i nema! Opozicija bi da stavi novu bistu, napravljenu od stiropora i čačanske ovnujske vune. Narodu je svejedno koja je bista, čija je, od čega je pravljena i ko je potpisan na postamentu. Narodu je važno da oko biste postoji prazan prostor na kome bi mogao da upali sveće za svoje zdravlje.

Sergej Trifunović na projekciji "Montevidea" u Sarajevu nosio majicu sa likom generala Jovana Divjaka, Srbina, ubice srpske dece, iz Dobrovoljačke ulice. Brani se da nije znao čiji lik mu je na majici. Dragan Bjelogrlić je "žalio" što general-ubica nije na projekciji, kao njegov prijatelj. Drakče bakalin gleda sliku Bjelogrlića, pa kaže: "Sergej mu se... na sliku potpisao". Moša i Tirke su pucali u gol, a Divjak pucao u nenaoružane vojnike u povlačenju. Austrijanci pustili Divjaka uz kauciju, a Divjak srpsku decu pobio bez kaucije. General Divjak je davno postao počasni gost svih muslimansko-hrvatskih mehana u Bosni. Naši generali su starosedeoci ševeningenskih zatvora. A zemlja se okreće oko sebe, pa oko Sunca, a od pre dvadeset godina se okreće u svim pravcima. Ko kako shvati...

Vlada Crne Gore protestuje što Srbija želi da Srbi u Crnoj Gori budu konstitutivan narod. Stručnjaci tvrde da je ljudsko meso najpokvarenije i da se zato ne jede. Osim... ako meso nije srpsko...

Srpskom narodu se podmeće antisemitizam. Posle izjave praznoglave uspaljenice. Srpski narod ne ume da mrzi. Čak ni Turke ("danak u krvi"), čak ni Austro-ugare (vešali zapadnu Srbiju!), čak ni Nemce ("sto za jednog"), čak ni Amere i Britance... Srpski narod ne ume da mrzi! Pogotovo ne Jevreje čije kosti leže sa srpskim žrtvama fašizma na obalama novosadskih reka, na Banjici, u Jajincima, na Sajmištu, na Bubnju. Srpski narod ne ume da mrzi jer zna: ti si TO što mrziš!

Dva "informisana voditelja" su utvrdila da postoji "kulturna manjina". Jedna od njih izreče da su to, najvećim delom, gledaoci Studija B i B92. Drakče bakalin to čuo, pa viče: "Piskaralo, šta ti o ovome misliš?" "Eto", rekoh, "ja sam radio sedam godina u Studiju B sa Acom Kostićem, Desom Ćurčić, Pecom Maršom, Branom Milunov i drugima i nismo smatrali da su naši slušaoci i gledaoci vredniji od drugih. Doduše, ja i dalje slušam srpsku izvornu muziku, čitam Janka Veselinovića, ne govorim englesku varijantu srpskog jezika, ne idem na hepeninge, ne volim performanse, ne razumem umetnost Đorđa Davida". Na to Drakče bakalin dobaci: "Ti si relikt prošlosti, ti misliš da je televizija još uvek prozor u svet, a ne znaš da je taj prozor zazidan i sa njega se vidi samo kroz špijunku. Ti si tipičan predstavnik nekulturne većine!"

Na pitanje šta misli o svojoj koleginici sa kojom je u stalnoj svađi, mlada "umetnica" ogovara: "Ne bih o tome, pitanje je jako MEĐUSOBNO!" Mnogo puta sam čuo reči koje podsećaju na strv. Ovoga puta sam se glasno nasmejao. Osmehom na smrad, to nam još samo preostaje.

Na Kosovu ništa novo. Pišu novine: počeo dijalog, a neki kažu počeli pregovori. Nema tu ni dijaloga, ni pregovora, ni dogovora. Da toga ima sa okupatorima, zar bi Čiča išao na Ravnu goru?

Sačuvajte osmeh na svom licu. Okupator ne sme videti suze u našim očima!