Raskršće

Putevi srpskog bespuća i posledice jedne opasne avanture i improvizacije

 

Ni na Istok ni na Zapad

 

Nije ova današnja Srbija ni Srbija cara Dušana niti Srbija dinastije Nemanjića. Još je manje Srbija Obrenovića ili Karađorđevića. Ova Srbija je socijalističko siroče, ostalo bez Tita i partije, bez nekada moćne Jugoslavije, bez ugleda u svetu, bez velikih saveznika, bez članstva u globalnim utopističkim projektima kakav je bio projekat nesvrstavanja. Današnja Srbija nije nigde.

Ako su pređašnji vladari znali šta hoće i gde im je mesto i u svetu i na Balkanu, ovi današnji sigurno ne znaju na koju će stranu. Tu su gde jesu, ni na Istoku ni na Zapadu, zabavljeni svojim svakodnevnim lopovlukom i intrigama, spremni samo da patološki lažu i iskrivljuju stvarnost, raspoloženi jedino kad ih niko ne pominje, sklonjeni u svoje kabinetske zavetrine i uplašeni da im prljavštine ne procure u medije koje ionako plaćaju da se istina o njihovom izopačenom životu ne sazna

 

Nikola Vlahović

 

 

Današnja Srbija ne može sa sigurnošću da utvrdi gde su joj granice (nego joj to komšijski protektorati saopštavaju svaki put kad se zalete "na svoju teritoriju") niti može da utvrdi šta su njeni spoljni i unutrašnji prioriteti. Haos u kome se našlo ovo socijalističko siroče ide dotle da ni državni grb nije jedinstven na registarskim tablicama automobila i na ličnim dokumentima.

Od kako se raspala Jugoslavija, svako od bivše braće potražio je svoju državu i našao je. Kao da je ta bivša zajednička domovina svima bila robijašnica, a samo je Srbiji bila rajska dolina.

Čudno, jer je upravo Srbija imala sva prava da prva izađe iz zajednice za koju je u Prvom svetskom ratu dala trećinu svoga naroda, izgubivši tada i deo svoje najbolje genetike, a u Drugom svetskom ratu stala na čelo antifašističke borbe u veri da stvara veliku zajednicu po meri novog čoveka i novih vremena.

Strašnim žrtvama je Srbija platila svoj san o velikoj južnoslovenskoj zajednici. Istina, u nju su, zajedno je sa Srbima, verovali i drugi ovdašnji narodi, i stvarali su je zajedno sa njom, ali niko tako strasno i bespogovorno nije prionuo na posao izgradnje te nove zajednice kao što je to učinila Srbija.

Prirodno bi bilo da je iz toga izvučena neka pouka. Ako je najskorija prošlost dala najgore moguće rezultate, gde se izgubila vera u novu, demokratsku Srbiju, onu Srbiju koja će svoje najbolje izdanje napraviti najpre za sebe, a onda i za neku novu zajednicu kojoj teži, ukoliko išta od te zajednice ostane do tada? Nije teško pronaći odgovor na ovo pitanje. Srpska pljačkaška elita, predvođena vlastohlepnim balavcima na čije čelo je stao njihov dojučerašnji nastavnik, onaj koji uporno odbija da odraste, otišla je predaleko.

 Ona danas javno laže da je Evropska unija obećala datum početka pregovora o pridruživanju Srbije već bankrotiranoj zajednici, ona ovde svakodnevno proizvodi, huška na zaveru, a onda hapsi, osuđuje, i zatvara, marginalne grupe starijih adolescenata, ili neukih momaka, kojima niko nije objasnio da je i maršal Tito preko tajnih službi pravio zaveru protiv sebe samog, organizujući neki Barski kongres kad mu je ponestalo para, a sve sa ciljem da zaplaši Amerikance "staljinizmom" u Jugoslaviji u vreme kad se Staljin već odavno raspao dva metra ispod zidina Kremlja!

 

Slučaj evroljuba

 

Eto, kako onda tako i danas, tajne službe demokratske familije delaju u pravcu zastrašivanja Evropske unije. Samo što ne govore o pošasti "staljinizma" nego "putinizma" i "militantnog pravoslavlja". No, metoda je ista a razlozi takođe. Nikome danas na Balkanu nije toliko potreban oreol žrtve i lik ugroženog demokratskog pastira, kao što je potreban Borisu Tadiću, njegovoj stranci i njegovim koalicionim partnerima. Nikome kao njima nije tako očajnički potrebno par velikih investicija kako bi politički nadživeli sebe same. Konačno, niko tako žarko ne želi da bude u milosti Evropske unije kao što to oni žele, i to što duže i sa što manje obaveza. Ali, ovo nije vreme Josipa Broza, niti je ovo vreme kad su iz Vašingtona na svaki njegov "antistaljnistički" apel donirali silne milijarde dolara, nego je vreme dužničke krize, vreme neizvesne budućnosti i kraj jedne utopije o srećnoj zajednici ravnopravnih ekonomija.

Utoliko je kolektivna bedastoća i potpuna dezorijentacija raznih evroljuba u Srbiji vidljivija, njihov politički pamflet mizerniji, a njihov parlamentarni kokošinjac vulgarniji. Ne znajući da se orijentišu ni politički ni geografski, svoju najsnažniju tačku oslonca pronašli su u opoziciji, ili onima što sebe zovu opozicijom. Jer, dokle god rizničari i ideološki stražari režima iz devedesetih budu postojali kao sadašnja opozicija, mada je očigledno da je u pitanju masa koja zveči od idejne i kreativne praznine, demokratska familija ima nade da će svojim prevarama, nuđenjem lažne nade i optimizmom bez pokrića, živeti par meseci ili pola godine duže.

 

Lopovska psihologija

 

Prirodno bi bilo da su današnji vladari koji sebe smatraju demokratskim lučonošama, budu strogo opredeljeni u pravcu novih okolnosti svetske politike. Da im je, recimo, jasno šta biva od sedenja na dve stolice, i u ljubavi i u političkom braku. Ako je to savršeno dobro znao prvi posleoktobarski premijer Srbije Zoran Đinđić, ovaj današnji vršilac svih dužnosti svakako ne zna. Ili, ako zna, utoliko je njegova istorijska krivica teža a posledice manje sagledive.

Uostalom, ako treba tražiti direktnog krivca zašto Srbija danas nije ni na Istoku ni na Zapadu, niti na tragovima "raskršća svetova" kako su u prošlosti ovu "kuću na sred puta" nazivali svi umni ljudi, od  Save Nemanjića do Ive Andrića, onda je to takozvana demokratska familija, koja je stvorila političko-propagandnu klimu u kojoj samo oni nemaju alternativu, a sve je drugo podložno zameni i inovacijama.

Za samo deset godina od pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je na taj način izgubila oslonac čak i tamo gde ga je taj prethodni režim imao!

Istina, Srbija je za razliku od nekih drugih naroda uvek mogla da računa barem na Treći Rim i njegovo sedište u Moskvi, ali današnjoj vlasti čak ni tamo ne veruju, nego kad Vladimir Putin odobri Srbiji kredit od 800 miliona evra, onda kao revizora i superkontrolora potrošnje tog novca šalje Borislava Miloševića, proverenog poznavaoca ovdašnjih političkih naravi, ali i najodanijeg službenika svake ruske vlade.

Ovo, naravno, biva kao posledica lopovske psihologije srpske političke klase u novom veku i kao logičan odgovor na rad lokalnih džeparoša sa titulama ministara i drugih državnih službenika najvišeg ranga.

Tako to vide srpski prijatelji na Istoku...

No, slika srpskog državnog vođstva nije bolja ni na Zapadu. Samo je pristup zapadne političke i privredne mašinerije prema Srbiji manje roditeljski, jer je njihova briga za trošenje kredita svedena na pravljenje novih "kreditnih aranžmana", sa ciljem dubljeg davljenja u dužničko ropstvo ove male i sirote balkanske države.

 

Uslovi mira

 

Danas, dok nanovo traju pregovori o Kosovu (uz uslov one druge strane da to bude "dijalog dve ravnopravne i međunarodno priznate države"), dok predsednik Vlade Mirko Cvetković bez imalo stida objavljuje kako će polovinu dobijenog kredita Svetske banke dati za podmirivanje najbrojnije državne birokratije u Evropi, vlastodršcima ne pada na pamet da se upitaju u kom pravcu će dalje Srbija i kako je država stigla dovde.

Velika je verovatnoća da se ni Tadić ni Cvetković ni Dinkić ni Đelić ni armija njih koji zatiru zadnje tragove zdrave pameti ovog naroda, uopšte ne sećaju kako je ovde sklopljen mir nakon ratova iz devedesetih, ko ga je sklopio i pod kakvim okolnostima, koji su uslovi tog mira bili i gde je Srbija tom prilikom smeštena, u koju sferu međunarodnih interesa.

Podsećanja radi, treba reći da je taj mir sklopljen putem tri sporazuma, Dejtonskog, Kumanovskog i Ohridskog (kojim je politika SAD dala Albancima i zapadnu Makedoniju, što je Srbiji trebalo da bude još jedna lekcija, gde treba da se okrene i gde joj je mesto), te da je politika SAD uticala na uništenje Republike Srpske Krajine, na etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, na razbijanje ondašnje Savezne Republike Jugoslavije, preciznije rečeno, na otcepljenje Crne Gore i nastojanje da se izbriše srpski identitet u Crnoj Gori...

Takođe, da anglosaksonska politika, koja je, inače, duže od jednog veka na tom poslu, nastoji da uzdrma pozicije Republike Srpske koje su definisane Dejtonskim mirovnim sporazumom, da sprečava ostvarenje onoga što je potpisano u Kumanovu. Jer, nikada srpska vojska i policija nisu vraćene na Kosovo i Metohiju u broju koji je predviđen Kumanovskim sporazumom, niti su UNMIK i KFOR sprečili nasilje nad Srbima, već su se otvoreno stavili na stranu Albanaca, podržavši konačno i separatno proglašenje njihove nezavisnosti...

Treba li danas dezorijentisane i sobom opsednute članove demokratske familije podsećati da se negdašnji Sovjetski Savez nije raspao, kao što se to dogodilo sa Jugoslavijom (krvavo i ratom) i Čehoslovačkom (mirnim putem, sporazumom)? Znači li tim odnarođenim političkim preduzetnicima išta činjenica da se taj bivši Sovjetski Savez transformisao u Zajedinicu nezavisnih država?

Zna li taj takozvani srpski državnih vrh da je u ovu labavu uniju, slično konfederaciji, ušlo oko petnaest nekadašnjih sovjetskih republika i da je van te zajednice ostala samo ona grupa pribaltičkih državica poput Litvanije, Estonije i Letonije (koje su i u vreme nacističke Nemačke bile na pogrešnoj strani), te da današnja  Rusija raspolaže kapitalnim planetarnim resursima, ne samo gasa, dijamanata i raznih metala, već i onim najvažnijim: čistom pitkom vodom, hranom, drvetom i zdravom životnom sredinom. Sibir je prostor preko koga ova planeta diše, umesto Amazona u kome američke i evroameričke kompanije divljački krče šume.  Sve više se razvija sistem saveza i integracija na postsovjetskom prostoru. Među članicama ove velike postsovjetske zajednice ostvaruju se najsnažnije moguće ekonomske, vojne i bezbednosne veze, a ukazala se i potreba da se nezavisno od ove unije uspostave još uži i homogeniji integracioni odnosi. Tako su nastale državna unija Rusije i Belorusije, Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju, ili "ruski NATO" kako ga neki zovu, Carinski savez, Evroazijska ekonomska zajednica...

Šta je to što Srbiju danas koči i sprečava da postane najbogatiji balkanski eksponent ovih velikih ekonomskih, vojnih i političkih saveza? Jesu li to obaveze srpske demokratske familije prema svojim finansijskim i obaveštajnim centralama u Vašingtonu, Londonu, Briselu i drugde, ili je u pitanju čisto kreativno slepilo? Biće ipak da je kockarski sto na Zapadu dovoljno veliki za svakoga od njih, a mogućnost kurvanja neograničena, dokle god se ima čime. Pa i kad nestane, tu su zelenaške banke da pomognu.

 

Žedni preko vode

 

Ta ista srpska politička elita misli da će je Zapad i dalje dočekivati dobrodošlicom, ako što je to činio neposredno nakon takozvanog demokratskog prevrata u oktobru 2000. godine. I ne samo to nego se i dalje nada da će iznova stalno naplaćivati smenu režima Slobodana Miloševića. Ali, u stvarnosti, nakon više od jedne decenije onoga što i dalje uporno zovu "demokratskim promenama", Srbija nije ništa bliže Evropskoj uniji nego što je bila i u onom kratkom periodu kad joj je ceo svet aplaudirao zbog svrgavanja omraženih prethodnika i njihove vojno-policijske hunte, i kad je prvi demokratski izabran predsednik, Vojislav Koštunica, proglašen "državnikom sveta".

U međuvremenu se dogodio skoro spontani povratak Zapada na liniju pređašnjeg političkog animoziteta prema Srbiji, ne tako rigidnog kao što je bio devedesetih, ali vrlo jasno zacrtanog. Naime, većina članica Evropske unije i SAD nastavile su da snažno podržavaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova u februaru 2008. godine, čime je još jednom jasno poručeno svakoj vladi u Beogradu da će Srbija biti tretirana kao poražena strana u ratu koji se desio, te da će ta poražena strana imati tretman kakav i priliči poraženom.

Danas, kad demokratski pastiri pokušavaju svoje ovce da još malo šetaju žedne preko vode i kad je sa petnaest odsto teritorije i potpuno izgubljenim suverenitetom nemoguće dalje lagati nijedno stado, čak ni ovo srpsko, neverovatno je da njihova propala ideologija još uvek jaše na leđima 40 odsto zaposlenih (od 60 odsto ukupnog radno sposobnog stanovništva) i surovim nametima koje ni one pozne otomanske vlasti nisu uzimale potlačenoj raji.

Mada odlazeći vlastodršci to ne žele da vide, ne želi ih više niko. Ni Istok ni Zapad. Ipak, ruski privredni interesi u Srbiji rastu i imaju veliki uticaj na čitavu političku scenu, pa su se tako među onima koji su se osvestili, našli određeni krugovi, kako oni nacionalno naglašeni, tako i oni koji su prozapadne orijentacije, posebno nakon poslednjeg dolaska Vladimira Putina, a pre njega Dimitrija Medvedeva.

Ako nekome još treba objašnjavati u kom smeru se svet okreće, treba i na to podsetiti da je u Beogradu, ne tako davno bilo ravno 100 vladinih i privrednih zvaničnika Rusije, da će doći do konačne realizacije ruskog kredita od skoro milijardu dolara, da su na vidiku i drugi sporazumi (pomenuti u poslednjoj poseti ruskog ministra spoljnih poslova Lavrova), tu su i planovi oko ruskog investiranja u srpsku infrastrukturu, kao i učešće svih postojećih srpskih građevinskih firmi u pripremama za Olimpijadu 2014. u Sočiju (treba se na ovom mestu setiti kakav je tranzicioni masakr napravljen upravo u sferi građevinarstva, a za račun čistog kriminala i uz pomoć demokratske familije!).

 

Padali kao kruške

 

Očito je da dezorijentisanim vlastodršcima i njihovom političkom preduzeću ništa ne znači ni ono što je golim okom vidljivo. Na primer, kad potpredsednik SAD Džozef Bajden dođe u Srbiju sa pregrštom obećanja, a ruski predsednik Medvedev sa konkretnim projektima. 

Okolnosti koje su pomogle da makar narod sagleda u kom će pravcu, svakako je i svetska kriza, pa u vezi sa tim i nezapamćeni bankroti nekoliko članica Evropske unije, poput Grčke, Irske, Portugalije, ali i konstantna ekonomska beda Rumunije i Bugarske. Jedan američki politički komentator (Starfor) piše kako  "...Beograd počinje da sumnja da će se integracija u EU ikada dogoditi Srbiji", pa još dodaje da se  "...u Beogradu smatra da Brisel ne želi dalje širenje Unije na Zapadni Balkan, naročito ne na Srbiju, i da se zahtevi postavljeni Srbiji da izruči ratne zločince koriste kao izgovor da se taj proces zaustavi".

I zaista, sadašnja srpska vlastela pokušava da na jedan bahat i neinteligentan način uceni Evropsku uniju, pokazujući svakom prilikom kad se pojavi "ruski ekonomski faktor", kako oni imaju "i druge opcije", istovremeno demonstrirajući biračima kako beleže uspehe na svim frontovima.

Evropska komisija jeste u jednom trenutku ponudila svoj kredit od 200 miliona evra Srbiji, ali ne kao odgovor na ruske investicije i na ruski kreditni aranžman, nego planirano kreditno zaduženje Srbije.

Ovakva spoljna politika Srbije na principu "igra na Zapad i Rusiju, jedni protiv drugih" mogla bi u konačnom zbiru, i to vrlo skoro, da se pokaže, ne kao "unosna strategija", nego kao potpuna strateška tragedija, posle koje će i poslednji ostaci suverenosti nestati, a nastupiće i suštinska feudalna vazalnost.

Ako je Jugoslavija sa takvom strategijom imala velike koristi od iste takve strategije tokom godina hladnog rata, valjda i oni potpuni politički slepci znaju da je Berlinski zid pao i da je takozvani hladni rat nestao zajedno sa novim pomeranjem ekonomske snage u pravcu Istoka, Južne Amerike i Kine.

Čudno kako nijedan srpski analitičar ne ume ili ne zna da kaže svom demokratskom impresariju, da je, iz perspektive Brisela, Srbija okružena članicama NATO pakta i izolovana od Rusije, Evrope i SAD, te da tamo veruju kako ta mala balkanska država može da čeka koliko god oni hoće.

Još je čudnije, da na dvoru srpske demokratske familije nema junaka da saopšti kako se igra između Moskve i Vašingtona u centralnoj Evropi i na Balkanu nanovo igra, ali sa pravilima znatno drukčijim nego u vreme Borisa Jeljcina i Bila Klintona.

U prošlosti su sve dugovečne autokratije, trijumvirati i apsolutizmi padali kao kruške ne videvši ono što im je bilo ispred nosa. Sadašnja srpska pseudoelita veruje da joj je najbolje tu gde jeste. Ni na Istoku ni na Zapadu. Jer, niti se razume u istoriju, niti u geografiju. Ako je šta snađe, iznenada, pripisaće sudbini.