Kontranapad

Postoji li pravo vreme za svrstavanje na pogrešnu stranu

 

Glavni kolosek zvani prosek

 

Period od dvadeset godina je gotovo trećina prosečnog života, polovina radnog veka, to je period u kome se mogu desiti ogromne promene u istorijskom hodu države. Država koju imamo u minule dve decenije,  prošla je kroz više faza transformacije u unutrašnjoj organizovanosti i teritorijalnoj organizaciji

 

Miroslav Vislavski

 

Od nekadašnje SFRJ, danas smo u Srbiji bez Kosova i Metohije, samo što tu realnost ne priznaje srpski ustav. Srbija sa "proevropskom" pa i svakom drugom političkom opcijom "demokratskog sistema", podseća na virtuelnu državu u kojoj su njeni građani zamorčići ogleda kontra Darvinove teorije o evoluciji. Srbija je zemlja koja dokazuje da je od čoveka, moguće stvoriti majmuna! Dakle, setimo se dvodecenijskog opusa u našim životima: nacionalno ludilo, raspad SFRJ, međunarodne sankcije i blokada,  ratovi sa nekadašnjom braćom, protesti sa pištaljkama i šerpama, bombardovanje, "demokratska revolucija", uspostavljanje vlasti stranih plaćenika i večitih neradnika, privatizacija i pljačka, neoliberalni kapitalizam, strančarenje, uništavanje institucija, korupcija i kriminal, laži i prevare političke elite, opšti sunovrat i beznađe...

U posmatranom razdoblju, sport je izlagan posledicama nenormalnog društva i stanja u njemu. Mnogi sportski akteri i klubovi su nestali sa pozornice. Pominju se samo u istorijskom omažu istinskim vrednostima koje su nekada krasile zemlju koju smo smatrali našom. Ali, ko tvrdi da su dinosaurusi izumrli, u velikoj je zabludi. Oni, zaodenuti čovekolikom maskom vršljaju po srpskom sportu. Poput gmizavaca, nalaze puteve do  najugodnijeg utočišta. Sportski dinosaurusi to postižu pod skutovima vlasti, čiji "eksperti" i večiti neradnici raspolažu parama poreskih obveznika.

 

Protivprirodni bludnici

 

Desilo se da je nakon tačno dvadeset godina, u najtrofejnijem sportu kakvim ga čine reprezentativni rezultati naše odbojke u novijoj istoriji, na domaćoj sceni na presto došao Partizan. Ne bi bilo ništa neobično u toj činjenici, da na njegovom čelu nije prvi potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, drugi u hijerarhiji srpske odbojke, Nenad Golijanin! Oni koji znaju filozofiju ovog odbojkaškog zaljubljenika, sa razlogom se pitaju da li je to dobro za domaću odbojku ili se radi o daljem poniranju kvaliteta ligaškog takmičenja. Golijaninu odbojka predstavlja zadovoljstvo. I on je to zadovoljstvo plaćao dvadesetak godina u meri koja mu je obezbeđivala neprikosnovenost u klubu koji nije posebno budio pažnju i interes za višim takmičarskim ciljevima u Sportskom društvu Partizan. Zato ga je i prepustio Golijaninu, koji je trenere i igrače plaćao "na kašičicu" bez namere da ulaže u ambicioznije projekte i ostvarenja. I to je za razumeti kada se ulaže svoj novac. Doduše, poznato je da je u proteklih dvadeset godina Partizan lansirao odbojci dvojicu svetskih velemajstora u koje nije posebno ulagao. Oni su doneli Partizanu (i Nenadu) najveće obeštećenje u istoriji srpske odbojke. Reč je o Goranu Vujeviću Kvisku i još uvek aktuelnom Ivanu Miljkoviću. Upućeni hoće da kažu da je iz ta dva transfera, Partizan (Golijanin) održavao Klub pune dve decenije! Zato je veliko pitanja da li sa takvom filozofijom neko treba da bude na samom vrhu nacionalne odbojke.

Nekada, Golijanin je bio najznačajnija logistička i svakojaka podrška Aleksandru Boričiću, predsedniku odbojkaške organizacije u minulih dvadeset godina. Njihova sprega je kvalifikovana kao "neprirodni savez" ili "protivprirodni blud" dvojice čelnika Partizana i Crvene zvezde! Radili su u paketu i nakon dugo vremena uspeli su da oslabe i uproseče ulogu novosadske Vojvodine, nekada neprikosnovenog šampiona. Kluba koji je i našu odbojku i njih kao uzurpatore vlasti u ovom sportu, vozdigao na pijedestal odbojkaških međunarodnih foruma. Danas Boričić, vešt u približavanju vlastima i državnoj kasi šlepa svog "protivprirodnog bludnika". Javna je tajna koja se prepričava po kuloarima, da je Boričić mnoge stvari u životu Zvezde i Partizana rešavao na projektu nacionalnih selekcija koje je finansirala država. Dok nije ojačao unazad četiri-pet godina i ubedio neke sponzore poput austrijskog VIP ili Viner štediše da ulažu u našu odbojku, što mu je donelo status najomiljenijeg predsednika strukovnog saveza kod ministarke Snežane Marković Samardžić.

Ta neraskidiva veza dvojice iz "neprirodnog bluda" uspešno funkcioniše i danas. Zvezda je osvojila Kup, a Partizan je nakon dve decenije prvak u srpskoj posrnuloj klupskoj odbojci. I jedan i drugi su škrtice. Smatraju da srpska odbojka treba da bude amaterska i da se igra za "tepsiju ribe". Igrači i treneri treba da se "opare" kada odu u inostranstvu, u kome se u svega par zemalja poput Italije, Grčke, a potom, Rusije,  Turske mogu postići kvalitetniji ugovori. Tamo odlaze samo uzorci vrhunskih igrača i trenera, dok najveći broj njih odlazi "trbuhom za kruhom". Tamo se ne zaradi poseban novac, a svojim odlascima slabe srpsku klupsku odbojku i ligu! A predsednik i prvi potpredsednik svoje interese zadovoljavaju svaki na svoj način. Nenad preko Bore dobija povlašćeni tretman kod političkih i državnih vlastodržaca za poslove koje bi teško dobio bez "neprirodnog saveza". A Boričić? Čovek koji potiče iz skromne porodice, koji je devedesetih bio prepoznatljiv sa dva odela, baškari se u superluksuznoj vili u najelitnijem delu Beograda, u skupocenim odelima i uvek u najmoćnijim automobilima. Živi na relaciji Ženeva - Beograd, tokom godine stiže i na sve kontinente. Da li je do toga došao samo na račun evropske i svetske odbojkaške federacije? Koliko je vratio i dao srpskoj odbojci i državi? Da li je dovoljno što Srbiji donosi zvanična takmičenja evropskog i svetskog karaktera, po pravilu u mlađim kategorijama, na račun srpskih građana i obveznika? Na žalost, podanici su mu zbog toga najviše, ovih dana poverili novi mandat. To znači da će na njegovom kraju, Boričić biti četvrt veka predsednik.

Golijanin je ostao prvi potpredsednik (još da objasne šta to znači), a tu su i "provereni" odbojkaški kadrovi: Aleksandar Vlahović i Goran Pitić (oni su posredovali u sponzorstvu VIP i Viner štediša). Ostao je potpredsednik i legenda odbojke - Vladimir Grbić! Samo je nepoznanica šta radi, da li je konačno "odmrznut" kao potpredsednik ili ostaje Boričićev i njihov argument. Nije primećeno da Veliki Vladimir pokušava da u strukture uvuče one koji su dali "autoritet" Boričićevoj kompaniji. Kao ni u prošlom mandatu, ni dalje nema nekadšnjih idola nacije: Dejana Brđovića, Gorana Tanaskovića, Đule Meštera, Slobodana Kovača, Gorana Vujevića, Vladimira Bateza, Đorđa Đurića, Slobodana Boškana, Vase Mijića, Rajka Jokanovića, bez obzira što su na izmaku četvrte i ulasku u petu deceniju života i što su pojedinci poput prerano preminulog velikana Žarka Petrovića, počeli da silaze i sa životne scene. Da li ovakav status čeka i poslednje mohikance najtrofejnije generacije koji privode kraju igračku karijeru: Nikolu Grbića, Ivana Miljkovića i Andriju Gerića? Sećate se, ova imena su stavili potpise na zlatne olimpijske i evropske medalje, srebrnu svetsku i niz drugih manjeg sjaja, danas nedokučivog! Mesto njih koji su već u istoriji, a kao i svaka tako i najsvetlija istorija je sigurna podloga za naslage prašine, nalaze se poslušnici i klimoglavci koji služe uzurpatorima odbojkaške organizacije.

Šta vam govore imena Čedomira Nedeljkovića i njegove najdraže delegatkinje na utakmicama u zemlji i inostranstvu Jelene Reljin, Dragana  Tadića, Miroslava Ristića, Darka Đuričkovića i drugih "tim menadžera" nacionalnih selekcija? Oni su lojalni Boričiću, Golijaninu i drugim uzurpatorima, kao što je Boričić lojalan "demokratskim" vlastima. I to je u stvari sistem na kome počiva Srbija. Sumnjive vrednosti, prosečnost s jedne strane i okovi vlasti su prepreka kvalitetu i pameti, stvarnim vrednostima. Kao što Srbija dokazuje da se od čoveka prave majmuni, tako odbojkaška organizacija pokazuje održivost sistema da prosečnost nadvladava vrhunske vrednosti, da je ona poslužila dinosaurusima za opstanak uprkos zakonitosti da ih evolucija i napredak čovečanstva odavno smestiše u rani period zemaljskog života.

 

Vreme sudija

 

Model prosečnosti u klupskoj odbojci i Boričićeva "strategija razvoja" domaće odbojke su se "primili" i kod onih koji su bili revolucionarni u zaokretu odbojkaške filozofije devedesetih, u kojima su iznedreni i stvoreni velika većina pomenutih zlatnih dečaka neponovljive odbojkaške istorije. Koliko je bila dominantna i superiorna Vojvodina NIS RNS devedesetih, sada sa pridevom NS seme, danas je na žalost u proseku ambicija i ostvarenja. Hrani se autoritetom minulog perioda u kome je bila nedodirljiva u zemlji i među deset evropskih klubova u elitnom nadmetanju šampiona u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka. Od decenijske šampionske krune u tom periodu, Vojvodina je od 2000. u kojoj se okončala njena dominacija, osvojila samo dva šampionska naslova. Nije uspela u godini u kojoj obeležava 65 godišnjicu postojanja da obraduje svoje pristalice i poštovaoce rođendanskom titulom, kao ni NS seme koje je u prvoj godini sponzorstva uz Vojvodinu! I niko u redovima nekadašnjeg velikog šampiona i ne pomišlja, a kamo li da uđe u analizu uzroka takvog uprosečavanja. Ljudi iz Vojvodine su se stavili na raspolaganje Boričiću i vladavini "žutih", ne bi li sačuvali lične pozicije, makar nauštrb kluba, a time i odbojkaškog sporta. A nekada, neki drugi koji su vodili klub, bili su najžešći oponenti i konstruktivni kritičari današnjim uzurpatorima srpske odbojke. I Vojvodina, kao ni OSS ne haje što u njenom sastavu nisu na određenim poslovima oni koji su je proslavili, a žive u Novom Sadu ili u blizini, poput Slobodana Boškana, Vladimira Bateza, Đorđa Đurića, Vladimira Grbića, Đule Meštera. Prosto je neshvatljivo da nemaju mesta uz svog reprezentativnog kolegu direktora kluba, Vasu Mijića (u vreme kada su oni pronosili slavu Vojvodine, Mijić je bio na ispomoći uglavnom u crnogorskim ligašima i Futogu). Ili uz njihove nekadašnje kapitene koji su skromnijeg igračkog formata, ali su zato danas treneri ili rukovodioci u Klubu poput Gorana Ćate, Nikole Salatića, Strahinje Kozića, Siniše Reljića ili Branislava Đurića. Pošto su klubom upravljali uglavnom profesionalci, a amaterski radnici bili logistička podrška, logično je pitanje šta su radili selektori današnjeg kadrovskog sastava u Klubu, dugogodišnji direktori Goran Ćato i Nikola Marić. Znaju li oni da su najodgovorniji za uprosečavanje Vojvodine? Malo je verovatno da nisu svesni svoje odgovornosti, ali im sistem u Srbiji savršeno odgovara. Da su tu na vrhu, pa makar i u prosečnom klubu! Poput Nenada Golijanina koji voli odbojku, tako i vojvodinaši vole svoj klub, samo neka su u svojim foteljama.

I na kraju se vraćamo pitanju: da li je šampionska titula Partizana nakon dvadeset godina posta ili Kup koji je izborila Crvena zvezda dobro za našu odbojku ili je to novi korak ka daljem poniranju? Vreme neka bude sudija.

Ali, valjalo bi da sudbinu srpske odbojke, konačno u svoje ruke preuzmu oni koji su krčili puteve za njeno svrstavanje na zvezdanom nebu!

 

 

 

 

Dinosaurusi

 

U vreme kada sam bio Ćatin prethodnik u Vojvodini i u Udruženju klubova saveznih liga, trudio sam se i uspeo da skinem Boričića da uručuje pehare šampionu države jer je to formacijski kao predsedniku Udruženja, pripadalo meni! A šampionski pehar je devedesetih svake godine osvajala Vojvodina! Hteo sam da ja uručim trofej onima zbog kojih sam izgarao 24 sata dnevno, a ne Boričić, samo zato što je predsednik OSJ, kome to nije bilo u "opisu" funkcije! Moj sledbenik Goran Ćato već nekoliko godina uručuje pehar da li Crvenoj zvezdi, Radničkom iz Kragujevca ili ove godine Partizanu. Ali šta to ima veze kada je čovek od poverenja dinosaurusima srpske odbojke.