Druga strana

Nadvilo se crno vreme propadanja

 

Čerupanje Srbije

 

Dok traju svečanosti u Crnoj Gori povodom Dana nezavisnosti (od Srbije), Srbija ne slavi datum svoje nezavisnosti. Zašto je to tako, ako je poznato da upravo Srbija ima hiljadu razloga da se raduje što su se "braća podelila". Nažalost, današnje vlasti u Beogradu ne znaju ni šta je sa ovim preostalim delovima njihove domovine od koje, izgleda, svako traži svoj deo, osim samih Srba

 

M. Grabež

 

Otkako je početkom devedesetih godina počeo raspad Jugoslavije, glavni optuženi što je ta zajednica uopšte i postojala bila je - Srbija. Od tada pa do danas, svaki od te bivše braće je sebi potražio i dobio nezavisnost i međunarodno priznanje, osim Srbije! Pa i kad je priznata kao nezavisna država u Ujedinjenim nacijama, prošlo je to nekako bez velikog publiciteta, a većina građana u Srbiji nije ni znala da se to desilo.

Čudno i neobjašnjivo, jer je upravo Srbija imala najviše razloga da se zahvali "svim našim narodima i narodnostima" i da se prva iseli iz Jugoslavije, zbog koje je od osnivanja nosila oreol "krivca za ujedinjenje".

Iako je poznato da su vodeći umovi Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine svom snagom podupirali jugoslovensku ideju, desilo se da je Srbija proglašena krivom što je pomogla tim narodima da se oslobode viševekovnog austro-ugarskog jarma. Tu, kako su je zvali "tamnica naroda", srušila je srpska vojska u Prvom svetskom ratu, a narod srpski je izgubio jednu trećinu svog stanovništva kako bi svoju braću oslobodio i ujedinio. No, na kraju veka, desilo se da su oslobodioci proglašeni okupatorima, da je neko Srbe proglasio čuvarima "Titoslavije", mada su i taj zaslužni građanin hrvatskog Zagorja i njegova ideologija vladali ovim delom Balkana na radost svih Slovenaca, Hrvata, Bosanaca i drugih naroda koji danas ni za živu glavu ne žele da se sete Jugoslavije niti života u njoj.

Zašto danas u Srbiji nema junaka koji će da kaže ono što je neko morao da kaže još 1991. godine: zahvaljujući srpskoj vojsci i njenim pobedama u Prvom svetskom ratu, nastale su najmanje tri države koje inače nikako ne bi ni postojale niti su na to imale ikakvo istorijsko pravo.

Takođe, nikad nije kasno i to da se kaže: Srbija je zemlja saveznica antifašističke koalicije i bila je na strani prava i pravde u oba svetska rata. Koliko je to bila odgovorna država, neka kaže i podatak da je srpska vlada, iako u ratu sa Austro-ugarskom, uredno plaćala penzije, plate, vraćala kredite...

 Danas, na početku novog veka, srpska država se doslovno raspada bez jakih saveznika i bez unutrašnje državne organizacije koja bi štitila svaki pedalj ove namučene zemlje. Muftija sandžački, onaj grlati i nepristojni portparol svakog ekstremizma, kojim je zgađen ostao čak i bosanski predsednik Bakir Izetbegović, traži i najavljuje autonomiju! Što direktno, što indirektno, on tvrdi da Sandžak nije Srbija.

To isto tvrde i Bugari u Dimitrovgradu, da im je država tamo, iza srpske granice, i da ta granica njih uopšte ne zanima, pošto u Dimitrovgradu i drugde gde su Bugari uopšte nema Srbije.

Skoro u dlaku isto govore i albanski političari u Bujanovcu i Preševu, mada ih pojedini ministri iz Srbije ubeđuju u suprotno, pokušavaju da ih fino zamole da budu dobri i poštuju zakone Srbije. Uprkos tome, svake godine u ove dve opštine, Albanci slave neki "Dan zastave", i to zastave jedne tuđe države koja se zove Albanija. Prethodno je Kosovo uz pomoć SAD nasilno izašlo iz Srbije, još ranije su Slovenija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska ratovima pokazali Srbima i Srbiji šta su ustvari mislili.

Da nije bilo malo razumne politike od strane vlasti u Budimpešti, do sada bi se već i desila "personalna autonomija" Mađara na severu Bačke, ali ni taj scenario nikada nije stavljen u fioku.

Otcepljenjem Crne Gore od državne zajednice sa Srbijom, zadat je poslednji podmukli udarac potomcima oslobodilaca i ujedinitelja najvećeg dela Balkana...

Konačno, kad se sabere učinak samoubilačke politike iz devedesetih, ali i ranije u vreme Titove Jugoslavije, i još unazad, kad se pogledaju besmisleni razlozi za oslobađanje uvek nejakih i večnih slugeranja, jasno je onda da je ovoj današnjoj vlasti u Srbiji preostao grobarski posao koji upravo obavljaju, nudeći pregovore tamo gde pregovora nema. Jedino nije jasno zašto ova današnja Srbije ne slavi dan svoje nezavisnosti, kao što ga slavi Crna Gora! Nije valjda da je potomcima veličanstvenih pobeda vojvode Mišića taj datum nevažan? Pa upravo je vojvoda Mišić doslovno molio Kralja Aleksandra da nikako ne ide na ujedinjenje "južnoslovenske braće", jer je Srbija ta koja je iskrvarila i pobedila Austro-ugarsku. Bio je za to da Srbija postavi svoje južne, severne, zapadne i istočne granice, i da kao zemlja pobednica, konačno stane na svoje istorijske granice. No, kako je poznato iz naopakih sto godina srpske politike, ova zemlja i ovaj narod išli su iz pobede u pobedu, do konačnog poraza!

Danas ova država pregovara sa predsednikom opštine Preševo i predsednikom opštine Bujanovac, kao da su u pitanju dve države, pa se tako i odnose prema njima. Danas ova srpska vlast koja sebe zove demokratskom pregovara sa nekom nepriznatom državom Kosovo, mada u Ustavu jasno piše dokle je Srbija i šta je njeno! Danas i ovde, vlasti raznih demokrata i evrokrata čereče Srbiju onako kako im besprizorni kuferaši iz posrnule Evropske unije kažu, kako im zapovede poluidioti iz američke diplomatije...

Ova i ovakva vlast u Srbiji ne dozvoljava ni onima koji bi bili njeni prijatelji, da to zaista i budu. Nema boljeg primera za to od Rusije.

Srbija, ta veličanstvena zemlja pobednica iz dva svetska rata, umesto da bude ravnopravni sagovornik svojim bivšim saveznicima, danas se pretvorila u njihovo siroče, napušteno i prezreno.

Njen infantilni predsednik, kraljevskih ambicija, laže narod i govori da je to siroče "lider u regionu"! To mora da je došao kraj jedne svetle i velike istorije!

Kraj istorije u kojoj Srbima uzimaju i veru, u kojoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, suprotno kanonu, uzimaju i veru i imovinu u Makedoniji, u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u kojim tvorevinama se traži i da se imovina, kanonski priznate Srpske pravoslavne crkve uknjiži kao imovina Crne Gore, Hrvatske, Bosne, Makedonije i Kosova. Čije su ruke pravile ove svetinje, i čijim novac? Muslimanskim, hrvatskim, makedonskim, albanskim...?

Borisa Tadića zanimaju samo njegovi novci. On je čovek bez identiteta, predsednik Srbije koji ponosno ističe da u njegovoj porodici ima polovina hrvatske krvi. Uostalom, njegov otac je rođen u Crnoj Gori, majka u Bijeljini, a on u Sarajevu. A predsednik je Srbije, čiju istoriju ili ne poznaje ili - ne priznaje!

 

 

 

 

 

Predsednikov otac je rođen u Crnoj Gori, majka u Bijeljini, a on u Sarajevu. Pri tome je predsednik Srbije, čiju istoriju ili ne poznaje ili - ne priznaje!