Kontranapad

Pouke Kupa Srbije: Autogolovi srpskom fudbalu

 

Gospodski je nešto drugo, gospodo!

 

Da li su akteri finala Kupa Srbije, Vojvodina i Partizan, i službena lica utakmice najodgovorniji za nezabeleženi skandal u istoriji ovog takmičenja, kada su svojim nesportskim ponašanjem pljunuli u lice sportskoj javnosti i pogazili tradiciju najsvečanijeg događaja u domaćem fudbalu?

 

Miroslav Vislavski

 

Finale Kupa Srbije je svetkovina koja se ne prepušta rutinskoj organizaciji utakmice. Zato nije bilo dovoljno događaj poveriti operativcima koji se bave tehničkom organizacijom utakmice. Njenom organizacijom, morali su se baviti najodgovorniji organi Fudbalskog saveza Srbije. Oni to nisu učinili i zato su najodgovorniji za skandal koji su priredili nedolični akteri finala Kupa Srbije.

U čemu su propusti funkcionera i organa FSS?

Prvo: u tome što nisu pravili, niti imali procenu o mogućim skandaloznim dešavanjima na utakmici od posebnog značaja.

Poznato je da su od raspada SFRJ, nacionalni kup od 1991/92. uglavnom osvajala dva kluba - Crvena Zvezda i Partizan. Izuzetak su bile dve godine kada se naša država zvala Srbija i Crna Gora u kojoj su kup osvajali i Sartid (2003/2004) i Železnik (2004/2005). Nesporne su činjenice da su dva prestonička kluba svojim kvalitetom izborila najviše trofeja. Ali, bilo je situacija u kojima su oni bili neprincipijelno favorizovani, kada je prevagu njihovim pobedama donosio autoritet kluba i moć pojedinaca koji su bili pod njihovom zastavom. Uz ove činjenice treba imati u vidu još drastičnije u šampionatima države. Od pomenute 1991/92. naslov prvaka su osvajali samo beogradski crno i crveno-beli, a jedino ih je u tome osujetio Obilić 1997/98, predvođen Željkom Ražnatovićem Arkanom! Dakle, titula šampiona od raspada nekadašnje Jugoslavije nije napuštala Beograd!

 

Preveliko breme

 

Prvih sedam godina finale Kupa SRJ igralo se u dve utakmice, da bi se od 1997/98. osvajač kupa dobio na jednoj utakmici. Na taj način su favorizovani, inače naši najbolji klubovi iz Beograda. Dakle, pravedniji sistem u završnici kup takmičenja je u više navrata potenciran od klubova iz unutrašnjosti. Pre svih Vojvodine, koja je u poslednja pet finala tri puta bila učesnik. Dve utakmice na stadionima učesnika finala ili jedna na neutralnom terenu, van mesta odakle su učesnici završnice kup takmičenja bio bi pravedniji i sportskiji sistem.

Mnoge sumnje u regularnost takmičenja u fudbalu, osnovane ili ne, veliko su breme fudbalskoj organizaciji. Veruje se da su sudije izložene pritiscima moćnika - fudbalskih, političkih ili kriminalnih kojima ne umeju da odgovore.

Korupcija je sledeće breme koje nose fudbalske sudije. Nedokazana, ali u koju najveći broj ljudi sumnja i veruje da su joj delioci pravde podložni!

Antagonizmi i direktne konfrontacije klupskih moćnika koji smatraju da su im klubovi oštećeni u takmičenju, sa čelnikom FSS i njegovim saradnicima, zatim optužbe iz najuticajnijih klubova na račun Tomislava Karadžića, učestale su. Sve je to dolivalo ulje na postojeće tenzije uoči finalne utakmice na Marakani, kojima rukovodstvo fudbalske organizacije nije pridavalo značaj. Pobede Vojvodine u poslednje tri utakmice nad Partizanom, što je nezabeležen rezultat u istoriji međusobnih susretanja ova dva kluba, kao i sjajne igre u prvenstvu Srbije, dale su veliku nadu Novosađanima da će se u svom petom finalu kupa konačno domoći pehara koji nije izboren u vekovnom postojanju kluba. Na temelju toga je stvarana atmosfera trijumfa i vođena kampanja za dovođenje od pet do sedam hiljada Novosađana na finalni meč u Beograd. Ne pamti se da je unazad tri-četiri decenije više ljudi iz Novog Sada pratilo Vojvodinu niti bilo koji sportski klub na utakmici van Novog Sada. Podstican je i potenciran problem inferiornosti novosadskog sporta u odnosu na beogradski, i ne samo sporta. To je dalo povoda za svojevrsnu euforiju sa kojom se pristupilo organizaciji nastupa Vojvodine u "utakmici stoleća".

Samoizolovana struktura rukovodećeg kadra Novosađana, udaljena od foruma fudbalske organizacije i drugih institucija, sa, čini se, jedinim saveznikom - najvernijim slaninarima, nije razmišljala o posledicama nekih poteza koji su je vodili ka njihovom jedinom cilju - osvajanju Kupa Srbije!

Sa druge strane, frustrirani od brojnih medijskih sumnjičenja i insinuacija koje su posebno dolazile iz komšiluka, do optužbi za "neregularne" uspehe, partizanovci su po svaku cenu hteli da vrate pehar u Humsku 1 i time dokažu svoju apsolutnu superiornost u našem fudbalu.

U takvim okolnostima nije bilo dovoljno delegirati nedavno proglašenog najboljeg sudiju u Srbiji za prošlu godinu Slobodana Veselinovića iz Valjeva. Ne, iz prostog razloga što je veliko pitanje kriterijuma i ocena na osnovu kojih je poneo epitet najboljeg!

Jednostavno mnoga proglašenja u fudbalu su isforsirana bez stvarne analitike i ozbiljnosti, površna i krajnje pojednostavljena, kojima nekritička medijska kampanja i pozicioniranje daju autoritet i težinu koja postaje jedina istina i svest javnosti!

 

Nedorasli

 

Da su moćnici u Fudbalskom savezu Srbije ozbiljno i odgovorno pristupili izvršavanju svojih obaveza, da su procenjivali sve okolnosti, verovatno bi predupredili određena dešavanja. Zar nije logično da su najodgovorniji ljudi FSS i učesnika finala imali sastanke u vezi sa organizacijom finala kupa? Zar nije logično da su i pored ličnih antagonizama pokazali odgovornost prema fudbalskoj organizaciji, prema događaju, prema solidnom broju posetilaca i milionskom auditorijumu televizijskih gledalaca na taj način da su se dogovarali da događaj protekne na najvišem nivou? Ko im daje za pravo da se oglušuju o interese fudbala i sporta u celini? Konačno, ko ima koordinativnu funkciju u fudbalskoj organizaciji, ko treba da je u inicijativi, ko drugi od fudbalske organizacije i njenih najviših funkcionera. Oni imaju i pravo i obavezu da saopšte javnosti ukoliko bi Đurić ili Buturović odbili saradnju te vrste. Tada bi imali pravo i da prenesu odgovornost na neke druge, dajući do znanja da su sve učinili sa svoje strane da događaj poput finala kupa protekne na nivou značaja utakmice.

Međutim, na žrtvenik FSS prvo je stavljen sudija Slobodan Veselinović. On je automatskom suspenzijom poneo teret odgovornosti već u prvom udaru organa FSS na aktere meča. I ne ulazeći previše u kriterijum suđenja zbog koga je pao, čini se da je pokazao relativnost svog sudijskog autoriteta plašeći se da postupi po pravilima suđenja i odsudi kraj pre nego je počela utakmica. A to je mogao učiniti da je pozvao ekipe i najavio šta ih očekuje ukoliko se ne pojave na terenu 15 minuta od zvaničnog početka utakmice. Bila bi to teška odluka, ali jedina ispravna koja bi zaštitila ozbiljnost takmičenja, ali i njega od svih daljih grešaka koje je načinio u vođenju utakmice. U tom slučaju bi se potencirala odgovornost organizatora finala Kupa Srbije, a to je FSS! E tu je bio problem: kako će podređeni, on i delegat (Miodrag Janković, sekretar zajednice superligaša) donositi odluke koje su direktno uperene protiv njihovih nalogodavaca.

Postupak Vojvodine da ne izađe na teren dok se na stadionu ne pojave svi navijači koji su bili u organizovanoj koloni autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća iz Novog Sada je nesuvisao i neodgovoran. Koliko god se identifikovali i solidarisali igrači i rukovodstvo sa navijačima, pravila fudbalske igre ne poznaju situaciju po kojima ekipa ima pravo da bojkotuje početak utakmice zbog iščekivanja svojih navijača. Zbog toga je Veselinović zaslužio da padne na ispitu. Ali, oni koji su mu sudili, nisu uzeli tu činjenicu u obzir koliko su ga teretili za primenu pravila suđenja u slučajevima koji se mogu podvoditi pod slobodno sudijsko uverenje. Reč je o (ne)dosuđenim kaznenim udarcima i poništenom golu novosadskih crveno belih, pa i sankcionisanju pojedinih prekršaja.

Još je skandaloznija odluka da nakon prekida u 80. minutu ne nastave utakmicu. Bez obzira na nepravde koje su doživeli sudijskim odlukama, za ne verovati je da su se konsultovali sa navijačima da li da nastave meč! Ili sa funkcionerima koji su bili na istočnoj tribini? S kime god su to činili, pogrešili su zajedno sa svojim izvanrednim trenerom Zoranom Milinkovićem što su doneli ili se povinovali nesportskoj odluci! Oni su sportisti koji moraju da ponesu i teret nepravdi, pa bile one i sudijske! Nisu ni svesni da će već za koju nedelju dana, u istoriji ostati zabeleženo da su oni, dakle fudbaleri i stručni tim Vojvodine oskrnavili finale Kupa Srbije, svojevoljno napustivši meč! Drugo se ne pamti! Njihovi staratelji i navijači neće biti ni pomenuti! Što je razumljivo, oni su periferni u utakmici, oni su svedoci događaja. Oni nisu akteri najznačajnije utakmice u nacionalnim takmičenjima u godini! Sva ljaga zbog odluke o napuštanju meča ide na pleća igrača i stručnog štaba Vojvodine. Jednako kao što je fudbalska organizacija prebacila sav teret na svog čoveka, sudiju Slobodana Veselinovića! To je nepravda koju sportisti bez potrebe nose na svojim plećima u ime onih koji nikada nisu bili i ne znaju šta je biti sportista.

 

"Rang lista" zaslužnih

 

Bilo kako bilo, Vojvodina će i kao klub i igrači ponaosob, uz ponekog funkcionera (možda), iz ovog slučaja poneti veliki ceh disciplinskih kazni. Pitanje je šta će dobiti? Klub koji ne učestvuje u radu fudbalske organizacije svojom ili voljom moćnika, koji nema logističku niti bilo kakvu drugu podršku među drugim klubovima (ili se ona ne nazire), koji nema medijsku premoć, doživeće možda najžešći udarac u svojoj istoriji. Sličan onome kada su ga moćnici iz Crvene zvezde (in)direktno isterali iz prve lige 1985/86. Bio je to  revanšizam silnika koji je izazvan Vojvodininom žalbom na registraciju Miralema Zjaje za Crvenu zvedu. Zbog toga je Beograđanima pretila sankcija Fife. Danas su neki drugi revanšisti na sceni, a istorijski točak možda neće biti tako drastičan kao pre četvrt veka!

Džaba "lalošima" što su im najverniji u saradnji sa predstavnicima novosadske vlade priredili ovacije na Trgu slobode u ranu zoru, nakon povratka sa utakmice koju su Novosađani učinili velikom brukom srpskog fudbala. Džaba im i besmislena politička podrška koju im je pružio "treći čovek u državi", kako Radisav Rabrenović, zvaničnik Vojvodine, reče u jednoj TV emisiji za dr Bojana Pajtića. Predsednik vojvođanske vlade je na opšte iznenađenje javnosti priredio prijem za igrače i rukovodstvo kluba odmah sutradan nakon skandala u Beogradu, ali na tom prijemu nije bio poželjan prvi čovek Kluba, Ratko Buturović. Zašto? To znaju verovatno "treći čovek u državi" i prvi čovek Vojvodine.

Na kraju, neizbežno se nameću pitanja: da li čovek iskustva Ratka Buturovića može da izvuče pravu pouku iz akcija koje su u vezi sa finalnom utakmicom Kupa Srbije pokretali on i njegovi saborci u Vojvodini? Može li da shvati da je okružen saradnicima koji nisu kredibilni niti uživaju ugled u Novom Sadu i fudbalskoj organizaciji, sa kojima nema potencijal da Vojvodinu učini uspešnijom od postignutog ili gospodskim klubom? Kakva je snaga odbrane Vojvodine ako potiče od diskreditovanog u moralno-sportskom smislu nekadašnjeg korumpiranog sudije koji mu je najveći adut u vođenju kluba? Hoće li Vojvodina posle svega zabiti gol u mrežu Fudbalskog saveza Srbije ili će se njena mreža i dalje tresti od autogolova svog nedoraslog sastava za velika takmičarska dela?

 

 

 

 

Pehar, ipak

 

Iz cele tragikomične priče, Novosađani nisu ostali bez pehara! Preko noći, novosadske vlasti su ustrojili pehar za (ne)osvojeni kup koji su namerili da uruče kao utehu ekipi Vojvodine! Na kraju je dodeljen najvernijim navijačima Vojvodine. Niko nije razumeo zašto, ali ono što se mora poštovati i u FSS, jeste da je dodeljen u ambijentu pred 5.500 posetilaca koliko ih se okupilo na utakmici sa Spartakom! A kada Spartak gostuje u Novom Sadu gleda ga svega par stotina posetilaca, i to onih najvernijih pristalica Vojvodine.