Bankrot

Desnica se zalaže za jedno, levica za drugo, a ni stručnjaci nisu baš sigurni

 

Avet ekonomske krize lebdi nad Amerikom

 

Konzervativci tvrde da je borba za ekonomski oporavak borba za „dušu Sjedinjenih Država", progresisti optužuju Baraka Obamu da ih je izdao u korist pohlepnih bogataša, nije proglasio pobedu, ali je podvukao da Avganistan više ne predstavlja terorističku opasnost za Sjedinjene Države...

 

Piše: Milan Balinda

 

Sjedinjene Američke države nisu još od pre Drugog svetskog rata imale ovoliku stopu nezaposlenosti dve godine uzastopce. Poslednji podaci pokazuju da se ona kotira na 9,1 odsto. Skoro 14 miliona radno sposobnih nema zaposlenje.

Među mladima nezaposlenost je dostigla alarmantnih 24 odsto. Ekonomija, mada se procenjuje da je u oporavku, ne raste dovoljno brzo i mnogi strepe da kriza može da se vrati u bilo kojem trenutku. Problem sa ekonomskim kolapsom iz 1929. godine nije bio toliko što je ekonomski slom bio katastrofalan, već zbog toga što je dužina trajanja krize izazvala takozvanu Veliku depresiju. Da li to može da bude i slučaj danas?

Američka politička desnica tvrdi da je katastrofa neizbežna. Konzervativci imaju svoje ideje kako da se izađe iz kriza i u svim njihovim scenarijima predsednik Obama je najveći, ako ne i jedini krivac za nastalu situaciju. Politička levica, progresisti, takođe krive Baraka Obamu za ekonomsko stanje u zemlji.

Međutim, kao što je i za očekivati, progresisti traže od stanovnika Bele kuće da uradi sve suprotno od onoga što traže konzervativci, jer to bi, po njima, bio jedini način ekonomskog oporavka. Politički centar zna da je situacija loša, ali nije baš siguran kako je problem nastao. Oni ekonomisti, koji se ne bave politikom, pojma nemaju kako izaći iz krize.

   U svakom slučaju, usporeni ekonomski oporavak Sjedinjenih Država nije dobar za zemlju, nije dobar za predsednika Obamu, nije dobar za Demokrate i, definitivno, nije dobar za ostatak sveta. Međunarodni monetarni fond, koji mnogi smatraju „Ujedinjenim nacijama monetarne politike", tvrdi da nesposobnost Sjedinjenih Država da kontroliše svoj deficit može da oteža svetski ekonomski oporavak.

 

Umesto paprika obrali bostan

 

Svet gubi poverenje u sposobnost SAD-a a taj bi gubitak poverenja mogao da doprinese porastu kamatnih stopa i samim tim usporavanju ekonomije na globalnom nivou. Sve to što tvrdi MMF je najverovatnije tačno, ali to zna i Vašington. Šta Bela kuća ne zna je kako da popravi situaciju bez izazivanja težih socijalnih i političkih previranja.

   Konzervativci tvrde da je borba za ekonomski oporavak borba za „dušu Sjedinjenih Država". To može da zvuči donekle patetično, ali patetičnost nije strana političkoj desnici. Kažu da zemlja ne može da se oporavi dok god u Beloj kući sedi predstavnik Demokratske partije. Insistiraju da predsednik i većina u Kongresu moraju da budu Republikanci da bi se stekli uslovi za ekonomski rast.

Istina, u Beloj kući i jeste bio Republikanac kada je kriza počela. Na stranu to što je predsednik Buš zaratio u dva rata i istovremeno smanjivao poreze. Pokazalo se da tako nešto nije bila najbolja kombinacija za balansiranje državnog budžeta. Konzervativci tvrde da je za oporavak zemlje potreban ekonomski rast od 5 odsto i to tokom jedne decenije.

Takođe insistiraju da su velike korporacije akumulirali ogromnu količinu novca koju nisu voljne da investiraju u zemlji, a kada to i rade, ulažu više u tehnologiju nego u radnu snagu. Tu su konzervativci u pravu jer taj novac zaista postoji, kao što postoji i nešto što se naziva FOO (skraćenica na engleskom za - strah od Obame).

   Potom desnica zastupa već uglavnom poznate stavove: smanjene poreza, pre svega za bogate; smanjene troškova za zdravstveno osiguranje (starijih od 65 godina) kao i troškova za lekove tih istih korisnika; smanjene svih drugih socijalnih ulaganja; striktnu kontrolu imigracije i, naravno, nastavak izgradnje zida prema Meksiku.

Pitanje ilegalne imigracije je više političko nego ekonomsko pitanje, jer bez berača paradajza i paprika iz Meksika i Gvatemale, ti bi proizvodi na američkim trpezarijskim stolovima imali višestruko veću cenu.

   Što se političke levice tiče, progresisti optužuju Baraka Obamu da ih je izdao. Da je napustio ideale levice u korist zadovoljavanja pohlepa bogatih.

Ponašaju se kao uvređena frajla. Većina njihovih predloga za način izlaska iz krize nisu ništa manje suludna od onih koje predlaže desnica. Uz to, levica insistira da raspoređuje nečije tuđe novce, tvrdeći da je to dobro za naciju, ali bez ikakvog dokaza da bi to zaista tako i bilo. Progresisti su veoma glasni, ali su ipak malobrojni.

Mnogi od njih su slični desničarima u smislu da su u suštini neodgovorni. Njihova se neodgovornost pre svega ogleda u nemogućnosti da shvate i prihvate da većina Amerikanaca ne dele njihove ideale. Da je prosečan Amerikanac ipak naklonjen političkom centru a ne desnim ili levim ekstremima.

 

Alibaba i 25.000 savetnika

 

A kakvo je raspoloženje Amerikanaca u ovom trenutku pokazuju neka od istraživanja javnog mnenja. Barak Obama ima zagarantovanih 30 odsto glasova za reizbor sledeće godine. Po jednom istraživanju, sprovedenom od 17 do 20 juna, 67 odsto glasača tvrdi da bi Obama imao više šansi da pobedi ukoliko bi do dana glasanja, novembra 2012. godine, uspeo da „suštinski poboljša" ekonomiju. Inače, 36 odsto glasača tvrde da „definitivno ne bi" glasali za sadašnjeg predsednika.

Među nezavisnim glasačima, onim koji nisu unapred opredeljeni ni za jednu od dve velike partije, takođe 36 odsto tvrde da ne bi ponovo izabrali Obamu, a samo 26 odsto bi stalo na njegovu stranu. Među tim „nezavisnim glasačima" 47 odsto tvrdi da ih brine mogućnost da Republikanci preuzmu vlast, a 37 odsto to isto misle o Demokratama.

   Među 60 odsto glasača preovladava mišljenje da bi republički kandidat, da bi dobio kandidaturu na partijskim izborima, morao da zastupa veoma desničarske pozicije u sferi socijalnih i fiskalnih pitanja i da bi zbog toga bilo „zaista teško" podržati ga na predsedničkim izborima. Ipak, čini se da je još rano predvideti Obaminu sudbinu na izborima 2012. godine. Ostalo je još skoro 18 meseci do tada, a kada je Regan krenuo na drugi mandat imao je 17 meseci pre izbora podršku 43 odsto Amerikanaca.

Pobedio je na izborima ogromnom većinom. U ovom trenutku Barak Obama ima sveopštu podršku od 49 odsto, dok su protiv njega 44 odsto Amerikanaca. Današnjeg predsednika Amerike po pitanju borbe protiv terorizma podržava 69 odsto Amerikanaca, uključujući i 51 odsto iz republikanskog tabora.

   Iako se izbori u Sjedinjenim Državama dobijaju u skladu sa ekonomskom situacijom, Obama je rešio da skine s dnevnog reda pitanje američke intervencije u Avganistanu. U sredu, 22. juna, u petnaesto-minutnom obraćanju naciji iz Bele kuće Barak Obama objavio je značajno povlačenje američkih trupa iz Avganistana.

U svom govoru, održanom poslovnim tonom, Obama je rekao da povlači 10.000 vojnika do kraja ove godine i još 20.000 tokom leta sledeće godine. Ta cifra od 30.000 identična je onom broju vojnika koje je 2009. godine Obama poslao u Afganistan kao pojačanje za značajnu ofanzivu protiv Talibana i Al kaide.

 Dodao je da će povlačenje ostatka američkih trupa biti nastavljeno sve dok sigurnost Afganistana ne bude prenesena u ruke autoriteta iz Kabula 2014. godine. U svakom slučaju, očekuje se da u Avganistanu ostanu 25.000 američkih vojnika kao „savetnika" domaćim bezbednosnim snagama.

   Obama nije proglasio pobedu u Avganistanu, ali je podvukao da Avganistan više ne predstavlja terorističku opasnost za Sjedinjene Države. To i jeste bio originalni i zvanični cilj za napad na Avganistan. To i onesposobljavanje Osame bih Ladena. Tokom debate u Beloj kući Obama se suprotstavio svom vojnom vrhu koji je tvrdio da je povlačenje tolikog broja vojnika nepreporučljivo.

Obamin glavnokomandujući u Avganistanu general Dejvid Petraeus, koji je u međuvremenu postavljen za direktora CIA, zalagao se za smanjene 5.000 vojnika ove godine i 5.000 kasnije. Sa Obamom se nije slagala ni državna sekretarka Hilari Klinton. Odnosno, izrazila je sumnje. Obama je već, kako je bio obećao u predizbornoj kampanji, povukao trupe iz Iraka, a sada, po istom obećanju ponavlja to u Avganistanu.

   Jedan od razloga za ovakav potez je i nezadovoljstvo u zemlji koja uz postojeću ekonomsku krizu nije spremna da podnese cenu rata u Avganistanu, kao ni cenu američkog prisustva u Iraku. Istina je, međutim, nešto drugačija. Naime, u tom Avganistanskom ratu izgubilo je živote 1.500 američkih vojnika, ali troškovi iznose samo 0,75 odsto bruto nacionalnog dohotka.

Drugim rečima, taj rat nije preskup za Sjedinjene Države, ali kako postoji ubeđenje da su troškovi veliki, bolje je za Belu kuću da to i prihvati, tim pre što je Obama povlačenje iz Avganistana već odavno planirao.

 Nakon Obaminog obraćanja oglasili su se iz tabora potencijalnih kandidata iz Republikanske partije na sledećim predsedničkim izborima. Jedan je insistirao da je bilo kakvo povlačenje američkih trupa velika greška. Drugi da bi on povukao mnogo veći broj „američkih čizama", a treći da on ne bi objavio raspored povlačenja jer to povlačenje ne bi trebalo da bude iz „ekonomskih i političkih razloga". Toliko o politici.

     Nekoliko sati nakon napada na Njujorške bliznakinje administracija predsednika Buša uručila je ultimatum vođama Pakistana. Rečeno im je da Sjedinjene Države ne mogu da napadnu Avganistan bez pakistanske pomoći, između ostalog avioni su morali da preleće preko Pakistana, i da Islamabad mora da se odluči između Talibana i Sjedinjenih Država.

Opše je poznato da im je Vašington poručio da ukoliko ne pristanu na saradnju da će ih Sjedinjene Države „vratiti u kameno doba".

Nepunih 10 godina od tada američka vojna sila sada zavisi od Avganistana da bi kontrolisala Talibane i Al kaidu u Pakistanu. Procenjuje se da se u Avganistanu još nalaze manje od sto pripadnika Al kaide, ali da ih u Pakistanu ima nekoliko stotina, mada je njihov broj uglavnom nepoznat. Vašington isto tako mora da bude u poziciji da kontroliše sve rastući pakistanski nuklearni arsenal i da ne dozvoli da on padne u ruke pogrešne strane. To je jedan od važnih razloga zašto će u Avganistanu ostati 25.000 američkih vojnika.

U svom obraćanju naciji te srede Barak Obama je podvukao da Sjedinjene Države ne nameravaju da od Afganistana naprave „idealno mesto". Drugim rečima, neka se snađu uglavnom sami. Stanovnik Bele kuće je rekao da je sad vreme da se popravi sopstvena kuća. Amerika neće da gradi Afganistan, već Ameriku. Drugim rečima, Obama je najavom povlačenja trupa iz Afganistana želeo da stavi tačku na ratove i spoljnu politiku i da se usredsredi na domaće, ekonomske teme.

Obama je krenuo da radi na najvažnijoj stvari koja donosi pobedu na predsedničkim izborima, a to je - stanje ekonomije. Mnogi detalji odlučuju ko će pobediti u trci ka Beloj kući, ali je ekonomija neuporedivo značajnija od bilo čega drugog. Amerikanci su u suštini izuzetno pragmatičan narod. Gledaju svoja posla, odnosno svoj džep, odnosno svoje blagostanje. Ispostavilo se da takvim načinom razmišljanja postižu najbolje rezultate.

 

 

 

 

Zabluda o slobodnom tržištu

 

   Sjedinjene Američke Države su zemlja preduzetnika koja je, samo zahvaljujući ličnoj inicijativa tih preduzetnika, ekonomski najsnažnija na svetu. Kapitalizam je istorijski najuspešnija ekonomska forma društva. Sam kapitalizam se zasniva na slobodnom tržištu. Uglavnom su ovo prihvatljivi stavovi, osim što se postavlja pitanje koliko je slobodno tržište zaista slobodno.

Koreanski ekonomista Ha-Jong Čang, koji živi u Engleskoj i predaje na Kembridžu, objavio je knjigu pod naslovom 23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu. Knjiga je odmah postala veoma popularna. U prvo poglavlju pod naslovom Ne postoji tako nešto kao slobodno tržište, profesor Čang razotkriva bazične istine o takozvanom slobodnom tržištu. Odnosno, autor tvrdi da država, u kapitalističkom sistemu naravno, reguliše većinu ekonomskih i finansijskih događanja.

   Prvo što kaže je da - slobodno tržište ne postoji. Da svako tržište ima regulacije i limitacije koje ograničavaju slobodu izbora. Da nama tržište izgleda slobodno jer prihvatamo zaključak da je ono takvo iako nije. Definicija „slobodno tržište" je po profesoru Čangu samo jedan politička definicija.

 Navodi da je takvo stanje počelo još 1819. godine kada je Britanski parlament doneo uredbu o fabrikama pamuka. Po toj uredbi zabranjen je rad deci mlađoj od devet godina. Deci od 10 do 16 godina starosti dozvoljen je rad ali ne više od 12 sati dnevno. Taj akt važio je samo za fabrike pamuka, ali se njime po prvi put stavila „kočnica" na slobodno tržište. Kako je svima bilo jasno da je to pravednija regulacija, nije bilo opšteg protesta protiv nje. Možda bi bila drukčija priča da je deci zabranjeno da rade više od osam sati dnevno. Ipak, kapitalisti i „puritanci legaliteta" su oštro protestvovali kad su takva akta postepeno stupala na snagu đirom Evrope i Severne Amerike.

   Zabrana trgovine robovima u Sjedinjenim Državama takođe je uzbudila pristalice slobodnog tržišta. Međutim, kako je robovlasništvo moralno osuđeno, vremenom su svi progutali knedlu „ne tako slobodnog tržišta". Kad danas vlade donesu odluku o ograničenju izduvnih gasova više se niko ne buni protiv ograničenja prava tržišta da se ponude proizvodi ili fabrike koje zagađuju prirodnu sredinu.

Danas većina ljudi prihvataju takve regulacije kao „normalne". Početkom prošlog veka radna nedelja u Sjedinjenim Državama bila je zakonom ograničena 60 sati. To je bilo 1905. godine, precizno. Baš tada je Vrhovni sud proglasio jednu odredbu iz Njujorka kao neustavnu jer je ograničavala rad pekara na deset sati dnevno. Sud je tako odlučio na osnovi da pekarima ne sme da se uskraćuje mogućnost da rade više od 10 sati dnevno.

    Profesor Čang u svojoj knjizi zaključuje da je „debata o zanatstvu u suštini debata o moralnim vrednostima, a ne suštinski u ekonomskim". Drugim rečima, o dužini radnog vremena ne odlučuju ekonomisti na osnovu ekonomskih zakona koristeći „zakone ekonomske nauke".

   Kada je u julu 2008. godine krenuo da se topi američki finansijski sistem, američka vlada ubrizgala je 200 milijardi dolara dve najveće banke za finansiranje kupovine nekretnina. Republikanski senator iz države Kentaki Džim Baning osudio je odluku Vašingtona kao nešto što ne bi moglo da se dogodi ni u „socijalističkoj zemlji kao što je Francuska". Predsednik Buš se nije složio sa takvom karakteristikom poteza Bele kuće i rekao da je ta odluka „deo američkog sistema slobodnog biznisa koji se zasniva na stavu da vlada interveniše samo kada je to nephodno".

   Profesor Čang insistira da zbog tih „neophodnosti" slobodno tržište je samo jedan iluzija. Kaže da bi se mogao razumeti kapitalizam potrebno je znati da slobodno tržište ne postoji.

 

 

 

 

Plan Bila Klintona

 

   Prošle nedelje bivši američki predsednik Bil Klinton izlagao je svoj plan za smanjenje nezaposlenosti. Plan se sastoji od 14 tačaka u kojima Klinton detaljnije iznosi svoje ideje o poboljšanju američke ekonomije. Neki od stavova tog plana su sledeći:

 

Ubrzati odobrenja

 

   Za raznorazna odobrenja za izgradnju nekog objekta treba čekati i do tri godine. To bi trebalo ubrzati.

 

Gotovina za početnika

 

   Nije dovoljno samo odobriti poreske olakšice novim preduzećima, već im je potrebno pomoći i subvencijama.

 

 

Garancija pozajmica

 

   Banke imaju trilione u gotovini ali se plaše da daju poslovne pozajmice. Država bi trebalo da osnuje fond kojim će te pozajmice da garantuje.

 

Oboji ih u belo

 

   Svi ravni krovovi bi trebalo da budu obojeni u belo jer ta boja odbija sunce i štedi se na struji za hlađenje prostorija.

 

Obučavaj na poslu

 

   Preduzećima su potrebni radnici za specifične poslove, a za koje ti radnici nisu obučeni. Država bi trebalo da pomogne, poreskim olakšicama, da se radnici obučavaju na poslu.

 

Obučavaj ono što nam je potrebno

 

   Neka se u školama predaju ona znanja koja su ljudima potrebna da bi mogla da ih primene na poslu.

 

Smanji poreza korporacijama

 

   Država mnogo oporezuje američke korporacije koje zbog toga nisu konkurentne na svetskom tržištu.

 

Sprovodi trgovinske yakone

 

   Zakoni međudržavne trgovine se ne sprovode. Sjedinjene Države gube u takvoj klimi.

 

 

 

 

Povratak u kameno doba

 

     Nekoliko sati nakon napada na Njujorške bliznakinje administracija predsednika Buša uručila je ultimatum vođama Pakistana. Rečeno im je da Sjedinjene Države ne mogu da napadnu Avganistan bez pakistanske pomoći, između ostalog avioni su morali da preleće preko Pakistana, i da Islamabad mora da se odluči između Talibana i Sjedinjenih Država.

Opše je poznato da im je Vašington poručio da ukoliko ne pristanu na saradnju da će ih Sjedinjene Države „vratiti u kameno doba".

Nepunih 10 godina od tada američka vojna sila sada zavisi od Avganistana da bi kontrolisala Talibane i Al kaidu u Pakistanu.

 

 

Vidi ko je došao na ručak!

 

   Krajem juna u Vašingtonu najviše se govorkalo o ručku koje je Barak Obama priredio za „debele mačore", kako ih je on sam nazivao u svojim poslednjim javnim nastupima, odnosno, najveće finansijere sa Volstrita. Gala je priređena da bi se sakupio novac za predizborne fondove Demokratske stranke. Da bi bio prisutan na toj gozbi gost je morao da plati po 35.800 dolara. Događaj je bio neka vrst testiranja predsednikove popularnosti u krugovima najbogatijih. Sa Obamom je jeo Mark Lesri, milijarder i osnivač finansijske grupe „Avenju Kapital", Robert Volf, glavešina „UBS Grup Amerikas", a i Mark Džalogli jedan od osnivača finansijskog giganta „Centrbridže partners". Međutim, najviše se pričalo o tome ko nije bio prisutan.

   Nedostajali su „debeli mačori" kao što je Džejmi Dajmon, za koga se tvrdilo da je predsednikov najomiljeniji bankar, Lojd Blenkfajn iz „Goldman Saksa", dugogodišnji simpatizer Demokratske partije i Ričard Persons, direktor „Sitigrupe" i svojevremeno član Obaminog ekonomskog tranzicijskog štaba. Da li to znači da „debeli mačori" napuštaju Baraka Obamu? Izgleda da to ipak nije slučaj, ili barem ne u većoj meri. Iza scene finansijski moćnici sa Volstrita i dalje smatraju da „Obama nije uopšte bio loš prema njima". To što ih je u svojim govorima nazivao „debelim mačorima" nije im se dopalo, ali, kako kaže poznata poslovica - pas koji laje ne ujeda. Suština je u tome što bankari vole da deluju iza kulisa, a isto tako ni Obami ne bi baš odgovaralo da se slika sa toliko „debelih mačora" i na taj način razbesni bazu svojih glasača.

   Taj je ručak prikupio 2,3 miliona dolara, a to je znatno više od procenjene sume od 1,5 miliona. Takođe, Demokratski nacionalni komitet prikupio je tokom maja meseca 10,5 miliona dolara, premašivši 6,2 miliona koje su sakupili iz Republikanskog nacionalnog komiteta. Obamina kampanja postavila je cilj po kome bi 400 izabranih pojedinaca do kraja godina sakupila svaka po 350.000 dolara. Do sada postoje indikacije da će oni taj cilj i postići. Sve ukazuje na činjenicu da do ovog trenutka Republikanci još nisu istakli svog kandidata koji bi bio po ukusu finansijskih moćnika.

 

 

 

Amerikanci su u suštini izuzetno pragmatičan narod. Gledaju svoja posla, odnosno svoj džep, odnosno svoje blagostanje. Ispostavilo se da takvim načinom razmišljanja postižu najbolje rezultate.