Sezona

Turizam u Srbiji 2011. godine, nešto drugačiji nego 1911.

 

Sikter turizam, put u potpunu prošlost

 

Pojedine slovenačke turističke agencije odmor u Srbiji zovu "mentalni turizam", što podrazumeva apsolutno uživanje u svim slobodama koje još nisu utamničene standardima Evropske unije. No, Srbija pati od hroničnog terora sopstvenih vlastodržaca, koji su i ovu božiju baštu zdrave hrane, vode, reka, jezera, banja, planina i ravnica prodali ili poklonili svojim kriminalcima

 

Nikola Vlahović

 

Dok ministri i ove godine uglavnom kolektivno letuju u Grčkoj na čelu sa predsednikom vlade Mirkom Cvetkovićem (valjda da svojim primerom pokažu Grcima kako su stoički izdržali sve munje i gromove globalnog ekonomskog ekonomskog kolapsa, a i da ostave neki evro braći po bankrotu, da im se nađe u nevolji), turizam u Srbiji je sveden na dva muzička festivala, Egzit i Guču. Vlastodršci koji licemerno beže od ovog profitabilnog "domaćeg razvrata", odavno su ličnim primerom pokazali ljubav prema tuđoj Sodomi i Gomori. Čak je i uvoze, u vidu "investicija" i "direktnih ulaganja"...

Ali, istorija ove bolesti duga je i kompleksna, jer poslednjih dvadeset godina, nijedna vlada u Srbiji nije smatrala da je turizam (kao uostalom i poljoprivreda), ključno mesto u razvoju države. Naprotiv, umesto da to postane jedan od glavnih izvora prihoda i ključ za rešavanje problema nezaposlenosti, turizam je postao privatni monopol male grupe parajlija. Ta nova klasa poslovično bezdušnih, primitivnih i, shodno toj dijalektici, glupih, niti može niti želi da razume da je turizam jedna kolektivna disciplina, koje podrazumeva potpuno novu orijentaciju čitavog društva, svake institucija i svakog čoveka.

Biće da je ovo pravilo bolje od bilo koga shvatio - srpski seljak. Jer, on već duže vreme nudi turistima, naravno, bez pomoći države, sve ono što nije turistički stereotip, viđen svugde na svetu u istim formama. Najbolji dokaz za to je i festival trube u Guči, koji je postao svetska atrakcija upravo zbog svoje originalnosti, počev od hrane do neponovljivog ambijenta. Ali, to nije smislila nijedna srpska vlada niti njeni političari, nego je još davno, u prošlom veku, sve spontano nastalo kao promocija sela, života na selu, običaja, muzike, hrane i uopšte srpske tradicije kao takve.

U okolnostima kad  je ovdašnjoj vladajućoj oligarhiji veoma stalo do svega što donosi novac, i to novac od koga ona sebe treba da povrati iz evidentne kliničke smrti, turizam je i doslovno proglašen sektorom! Njime se i zvanično bavi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, sektor turizam!

Biće da je ovo vrlo smišljeno nastalo kako bi jedna periferna delatnost, kojom cirkuliše puno novca, postala teren za finansijske operacije usko stručnih kriminalnih klanova, sposobnih da prevedu vino u vodu, prljavi novac u oprani, štale u hotele i obrnuto. Kome odgovara odsustvo osmišljene turističke politike u Srbiji, i kome je bilo potrebno da ovo uporište masovnog zapošljavanja postane teren za probrani poslovni establišment? Ni na ovo pitanje nije teško odgovoriti. Odgovori su svuda, diljem zemlje Srbije, ponajviše u Beogradu, odakle sve počinje i gde se sve uglavnom i završava...

Na primerima najavljenih gradnji i rekonstrukcije nekoliko beogradskih hotela, bekstva od tih investicija, pranja novca i drugog otvorenog kriminala pod maskom "ulaganja u turizam", izrasta i slika isto tako kriminalnih namera ovdašnje "demokratske diktature". Tu, na toj nultoj tački spajanja pojedinačnih i sektaških interesa vladajuće partije i samoodržive mafije, leži odgovor na pitanje: zašto Srbija ne zarađuje milijarde od turizma?

 

Obećanja ili pretnje!

 

Pre nekoliko godina izraelska kompanija Plaza centri (nastala devedesetih godina, u vreme jugoslovenskih ratova) obradovala je srpsku javnost vešću da će na mestu zgrade bivšeg saveznog MUP-a u ulici Kneza Miloša u Beogradu sagraditi hotel Belgrade Plaza sa pet zvezdica, vredan 150 miliona evra. Prethodno je kupila srušeni objekat za 29,1 milion evra. Počelo je vrlo optimistički, kad je tek pristigli direktor  kompanije Plaza centri Sagiv Meger kazao da "samo što nije dobijena dozvola od gradskih vlasti", i da će hotel biti površine 100.000 kvadratnih metara, da će imati konferencijski centar, restoran u staklu sa pogledom na Beograd, šoping-centar, poslovni toranj, parking za 2.000 mesta i još mnoga druga viđena i neviđena čuda.

Nije se kompanija Plaza centri na tome zaustavila, nego je planirala čak i gradnju impozantnog šoping-centra u beogradskom naselju Višnjica, na istočnim obalama Dunava, vredan 105 miliona evra, sa hipermarketom veličine 8.000 kvadratnih metara. Ni to nije bilo sve, nego je za potrebe zamišljenog objekta Višnjica Plaza kupljeno zemljište nekadašnjeg proizvođača sportske opreme Sportstar za 1,55 milijardi dinara.

Na red su došli i planovi za gradnju 28.000 kvadratnih metara tržnog megacentra sa 100 prodavnica u Kragujevcu, ali i slični poduhvati u Nišu, Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Leskovcu, Kruševcu...

"Naš cilj je da ulažemo i u druge gradove u Srbiji, ne samo u Beogradu, da zaposlimo što više ljudi, kao i da damo priliku domaćim kompanijama da učestvuju u našim projektima", govorio je zahuktali direktor kompanije Plaza centri  g. Meger, tvrdeći da će njihove investicije u Srbiji preći 500 miliona dolara!

Prošlo je od tada mnogo vode Savom i Dunavom, prošle su i skoro četiri godine ljudskih života i nadanja, ali od obećane svetle perspektive i novih radnih mesta nije bilo ništa.

 Nešto je država htela da "zavrne" Izraelce, nešto su Izraelci hteli da budu, što nije moguće u Srbiji biti pored postojećih tajkuna... Tek, planovi ostadoše planovi. Uostalom, i bez toga, pola Beograda liči na napušteno gradilište, a ona druga polovina vapi za rušenjem. A pomoći niotkuda. Takozvani tranzitni turisti, oni koji se zapate na dan-dva u glavnom gradu svih Srba, ljubazno govore o "harmoniji kontrasta". Oni, malo iskreniji, priznaju da je grad haotičan. Dobro, i to je nešto. Iz haosa je sve i nastalo, pokušavaju lokalpatriote da prepevaju ovu gorku istinu na jezik nade i optimizma bez pokrića.

Ali, ako u Srbiji posao ne ide čak ni tradicionalno sposobnim trgovcima kakav je narod Izrailja, ima ih koji grade čak i tamo gde je i Bog odustao! Na primer, nedavno je iz budžeta Srbije izdvojeno nekih 560 miliona dinara za gradnju hotela na Jabučkom ravništu, preciznije, na Staroj planini, koja nije obična planina već javno preduzeće! Suvo preduzeće na javnoj planini!

Direktor tog JP, izvesni Slobodan Mihajlović, pohvalio se jednom u novinama da će hotel biti završen 2012. godine i da će imati ravno 500 kreveta. Da se spusti ko se popenje. Taj Mihailović u nečemu jako podseća na onog izraelskog optimistu. Dao je tvrdu veru da će na Staru planinu da privuče strane investitore koji se bave hotelskim biznisom i imaju iskustva u toj oblasti te da su španski hotelijeri "već zainteresovani". Svašta ima da bude te sudbonosne 2012. godine...

 

Nije svejedeno. Ili jeste.

 

Glavni grad Beograd i njegovi stanovnici uglavnom ne znaju šta sve imaju. Turista i ima i nema, hotela i ima i nema. Ali, ono čega sigurno ima, to su interesi. Uglavnom strani, ali na domaćem terenu. Zanimljiv je slučaj hotela na Novom Beogradu pod imenom Tulip in - Putnik, koji je dve godine glancan i konačno svečano otvoren u ulici Palmira Toljatija.

Kategorisan je sa tri zvezdice i prostire se na 7.100 kvadrata, ima sedam spratova, a sa podrumskim prostorijama ukupno devet nivoa.

Stari hotel Putnik otvoren je još davne 1972. godine, ali do početka rekonstrukcije 2007. godine, bio je, narodnim rečnikom rečeno, "za ne pogledati". Radove na rekonstrukciji finansirala je investiciono finansijska grupa Metropol sa ruskim kapitalom, u čijem je sastavu i preduzeće Putnik. Hotel Putnik je takođe i prvi u regionu započeo saradnju na bazi franšize sa brendom Tulip in, koji pripada holandskoj korporaciji Golden tulip hospitality group. Ta korporacija broji 1072 hotela sa kapacitetom od 83.000 soba i spada među deset najjačih hotelskih lanaca.

Ali, ako je rusko-holandska investicija prošla mirno i nezapaženo, slučaj sa hotelskim lancem Kempinski i nastavkom rekonstrukcije i izgradnja hotela Jugoslavija, više podseća na epsku pesmu o izgradnji Skadra na Bojani. Nije Kempinski umešan samo u ovu bruku, nego je umešan i u skandaloznu otimačinu stare trolejbuske okretnice u Rajićevoj ulici kod Kalemegdana, gde je planirana gradnja "velelepnog poslovno-hotelskog kompleksa".

Slučaj hotela Jugoslavija višestruko je problematičan, tim pre što i u 2011. godini opstajava teza da će "biti završen" takođe sudbonosne 2012. godine, "ako sve potrebne dozvole budu dobijene".

Što će reći - da ih još uvek nema.

Inače, ovaj nekadašnji reprezentativni hotel, koji su posećivali čak i britanska kraljica Elizabeta II i dva američka predsednika, Ričard Nikson i Džimi Karter, doživeo je goru sudbinu, da ga uzjašu kockari i kriminalci, da bi ga u aprilu 2006. godine konačno kupila grčka kompanija Grik hotel za 27,4 miliona evra, uz obavezu da ga potpuno renovira. Do današnjeg dana samo su razvaljeni zidovi i tako avetinjsku sliku već godinama gledaju Beograđani, ali i turisti koji prolaze kroz Beograd. Nadobudni poznavaoci stvari tvrde da je za sve kriva rigorozna politika Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, koji ima svoju viziju harmonije novog i starog.

Istina je malo drukčija. Sama kompanija Grik hotel tvrdi da je renoviranje stalo zbog ekonomske krize. Pošteno. Poštenije nego laži koje kao iz puške ispaljuju režimski mediji zaduženi za lakiranje stvarnosti. I ne samo to, nego su Grik hoteli izneli u javnost i činjenicu koja govori kakvu vlast ima Srbija i grad Beograd i koliko je ta vlast neodgovorna prilikom sklapanja ugovora milionskih vrednosti. Naime, ova grčka kompanija tvrdi da ih kupoprodajni ugovor ne vezuje za rokove i da ne postoje zakonska ograničenja u pogledu dinamike ili obima radova! Ako je to tako, a ne treba sumnjati da jeste, odgovorne osobe koje su ovakvo nešto potpisale napravile su štetan posao. 

 

Mentalni turizam

 

Ista ili slična sudbina zadesila je i zgradu hotela Metropol koji je u registru Zavoda za zaštitu spomenika Beograda zaveden kao gradska znamenitost. To znači da novi vlasnik objekta ima zakonsku obavezu prema očuvanju izgleda i kvaliteta zgrade.

 S obzirom da su scene strave i užasa razrušenog Metropola skoro iste kao i sa razlupanom Jugoslavijom, svaka pristojna država bi u ovom slučaju, kao krajnju meru  predviđenu zakonom, odredila staraoca nad zgradom hotela, koji bi preuzeo kontrolu nad građevinskim radovima koji bi vratili objekat u prvobitno stanje, a sve o trošku vlasnika.

Naravno, nikome takvo nešto ne pada na pamet, nego ovdašnje vlasti ćute (ne treba biti puno pametan pa razumeti i zašto) i čekaju da se investitor smiluje i nastavi radove.

Ista je slika i sa zgradom bivše japanske ambasade u neposrednom komšiluku sa zgradom Predsedništva Srbije. Nju je novi vlasnik porušio, otvorilo se klizište, podzemne vode, otvorio se i veliki posao. Novi vlasnik koji je to postao protivno svakoj urbanističkoj logici, napravio j ružan betonski kostur i tu stao. Rokovi su mu odavno prošli, ali, ako ne smeta onima koji su ih propisali, što bi njemu smetalo? 

Biti turista u prolazu kroz Beograd, podrazumeva nekoliko ozbiljnih istraživačkih talenata, dosta kondicije i dobar starinski kompas. Onda se pred njim otvara ono što nigde na svetu neće svojim očima videti: zgrade koje jezivo zjape, srušene tokom bombardovanja NATO pakta, zgrade kroz koje duva vetar i iz kojih raste korov, koje su razni "investitori" započeli pa ostavili, zgrade koje niko nije okrečio od 1941. godine i ranije, rupe u centru grada, poput one "Mitićeve" na Slaviji, ili one "Veljkovićeve" u Rajićevoj, gde su komunisti i postkomunisti za nešto više od pola veka sagradili ništa, a raskopavali i zakopavali bezbroj puta.

Videće taj hrabri turista čitavu sirotinjsku vojsku pod komandom prosjačke mafije, ako se prevari da sedne u taksi, očerupaće ga i registrovani i neregistrovani hohštapleri kao ćurku na crveno slovo, bude li mrdnuo iz centra grada prema periferiji u predvečerje, a bogami i u pola belog dana, krenuće na njega kerovi lutalice, prevari li se pa ode prema vilama na Dedinju, krenuće za njim rotaciona svetla pretorijanskih gardi nove klase, razna fizičko tehnička obezbeđenja pa i sama policija. Bude li se okliznuo na kakav pseći ili ljudski izmet kojih je prepun Beograd, biće to najmanje loše što može da mu se desi u prestonici Srbije.

Naravno, onaj ko je odlučio da zanemari ove neprijatnosti i preda se ovdašnjem haosu, može sa punim pravom da kaže da je spoznao šta je "mentalni turizam", kako su ga nazvale neke slovenačke turističke agencije koje rade sa Srbijom. Njemu neće biti važno šta je i kako raskopano i unakaženo u ovom kontejneru balkanskih civilizacija, nego šta će sve neverovatno da doživi i to prepričava kad se vrati u sređeni život svoje dosadne domovine.

 

 

 

 

 

Izveštaj realnog rodoljuba o stanju u srpskom turizmu

 

Jutros mi se hvalio prijatelj kako se juče odlično proveo u Mohaču, u Mađarskoj. Sa ženom je obišao znamenitosti u gradu, ručali su u prelepom restoranu, popili piće na nekoliko mesta i potrošili manje od 50 evra, uključujući i gorivo!

Odmah sam pomislio na tužnu priču srpskog turizma. Iako Turistička organizacija Srbije ističe da smo jedna od retkih zemalja u svetu čiji su prihodi od turizma ove godine veći nego prošle, jasna je slika nedovoljno iskorišćenih potencijala Srbije kada je turizam u pitanju. To što statističari u strane turiste računaju naše ljude koji odmor provode u rodnom kraju neka njima služi na čast.

Potencijali Srbije se nalaze u pre svega u seoskom, ali i banjskom, lovnom, ribolovnom, rečnom i planinskom turizmu. Za njihov razvoj najvažnija je uloga države, ali Srbija ni danas nema jasnu strategiju razvoja turizma. Prvi preduslov za razvoj turizma je donošenje odgovarajućih zakona i pronalaženje načina da se oni sprovode. Ako se složimo da se najbolje uči na greškama, treba da pogledamo Zlatibor i vidimo kako se divljom gradnjom i bezvlašćem uništava jedno istinsko bogatstvo ove zemlje.

Ono na šta se fokusira naša turistička organizacija i nadležno ministarstvo je promocija, bez jasne slike šta se promoviše i da li ima šta da se promoviše. Setimo se samo čuvenih spotova na CNN-u koji su naručeni samo zato što je "bilo jeftino". Osnovno pravilo marketinga je da je najskuplja reklama ona koja nema rezultat, a vrlo sam skeptičan po pitanju rezultata pomenute kampanje na CNN.

Za razvoj turizma u Srbiji najveći problem su loši putevi. Verujem da je jedini način razvoja, pre svega seoskog turizma, razvoj turističkih potencijala onih krajeva Srbije koji su u blizini kvalitetnih saobraćajnica. Ministar treba da kupi auto-kartu Evrope i pogleda kojim putem dolazi turista iz Nemačke, Austrije, Italije, Mađarske... i na osnovu toga odredi gde će se razvijati etno turizam.

Jagodina je jedino mesto u Srbiji koje ima akvapark. U Mađarskoj ih ima desetak. Srbija nema zabavne parkove, Mađarska ima pet reprezentativnih. Vinski turizam je sve popularniji u svetu, Slovenija je napravila pravi bum u ovom vidu turizma, Mađarska ne zaostaje mnogo. U Srbiji on postoji samo u priči. Brojni istorijski lokaliteti, Đavolja varoš i druge prirodne lepote Srbije su ogroman potencijal, apsolutno neiskorišćen. Dobar provod u Beogradu ili Novom Sadu, brojni vojvođanski salaši sa domaćom kuhinjom i prelepi manastiri trebaju dobru promociju da bi privukli strane goste.

Kada je reč o planinskom turizmu, Srbija ima Kopaonik, namenjen domaćem "džet setu" (teško bi se našao dovoljno lud stranac da toliko plati za uslugu koju tamo dobija), Zlatibor, čija je lepota trajno narušena divljom gradnjom, ali i mnoge druge planine čija je lepota srećom još netaknuta i koje imaju izvanredan potencijal.

Nautički turizam je vid turizma koji donosi veliku dobit. Nažalost, početna ulaganja su velika, ali se brzo isplate. Lepote naših reka su poznate, samo Beograd ima dve lepotice. A mene je oduševila Tisa i Carska bara.

Posebna priča su cene u Srbiji. Ako ih uporedimo sa cenama u Sloveniji, Makedoniji i Mađarskoj, sa razlogom možemo da se zapitamo ko je lud? Valjda će i Srbima da padne na pamet da upale auto i odu "negde preko" gde će dobiti bolju uslugu, sadržajniji odmor i bolji provod nego u sopstvenoj zemlji, i to za duplo manje novca.

Srbija za razvoj turizma ima sve što joj je potrebno, samo još želje i pameti fali. Guču i Egzit ne treba ukinuti, naravno, samo je krajnje vreme da oni prestanu da služe kao pokriće nadležnima za sve propuste kada je turizam u pitanju.

S obzirom da nema more, i da ima relativno niske planine, Srbija bi po većini procena trebalo da razvija seoski turizam.

Najatraktivnije destinacije za seoski turizam u Srbiji su Gornji Milanovac, Knić, Čajetina, Valjevo, Ivanjica i Lučani.

"U Srbiji je zanemaren seoski turizam, a ljudi nisu svesni mogućnosti koje on pruža. Na primeru sela opštine Knić, gde je izvršeno anketiranje svih seoskih domaćinstava, 179 njih je izjavilo da bi hteli da se bave turizmom, a 40 je spremno da se odmah uključi jer imaju potrebne uslove".

Najveći broj građana Srbije planira da godišnji odmor provede na moru, što će reći u nekoj stranoj zemlji, a za seoski turizam zainteresovani su uglavnom oni koji imaju niži životni standard.

"Sam odmor u selima je potreba svih ljudi koji žive u gradovima, pa prema tome i stanovnika gradova u Srbiji. Međutim, jedan dobar deo tih ljudi nema mogućnosti za putovanja uopšte, drugi deo ima svoje rođake u selima i kod njih dolazi ili preko vikenda za vreme godišnjeg odmora. Manji deo naših ljudi koji imaju dovoljno sredstava svoj odmor provode u inostranstvu".

Srbija treba da se potrudi da pozove i strane goste da se odmaraju u našim uređenim selima.

Trend razvoja turizma u svetu je upravo seoski turizam, delom i zato što su uske morske obale već pretrpane turistima u kupališnoj sezoni a broj turista u svetu raste.

Svetska turistička urganizacija (WTO) predviđa da će 2020. godine u svetu biti 1,6 milijardi stranih turista, što je 100 odsto više nego što je bilo 2006. godine. (N.N)