Druga strana

Srpska diplomatija na srpskoj zemlji

 

Odbrana praznom puškom

 

Aktuelni problemi na graničnim prelazima prema Kosovu, koje naše mudro rukovodstvo  naziva administrativnim, tipičan su primer nemušte srpske diplomatije: Ako ne možeš da ih sve pobiješ, popusti im sve, ali tako da izgleda kao da si se za to izborio, kao da si ih nadmudrio. Proglasi pobedu i beži, ali dostojanstveno. Nemoj nogama u tur da se udaraš, da svi vide. One koji su ti spasli obraz osudi kao huligane i ogradi se od njih. Jebeš obraz, čuvaj guzicu, trebaće ti za fotelju, piše Mile Isakov,  doskorašnji ambasador Srbije u Tel Avivu.

 

Mile Isakov

 

Kada je KFOR zapretio da će upotrebiti silu da ukloni srpske barikade sa glavnih puteva na severu Kosova, građani su im telima preprečili put, a glavni pregovarač države Srbije se američkom generalu pravdao da "niko ne može da ubedi lokalne Srbe da se povuku", svestan da mu je to jedini preostali adut za eventualne pregovore. I KFOR je zasad odustao. A ko može da tvrdi da general nije popustio i zbog toga što se prethodnog dana uverio da na srpskoj strani postoje i oni koji su spremni da na silu uzvrate silom. Koje Srbija, naravno, takođe ne kontroliše, dapače osuđuje kao neodgovorne huligane koji samo nanose štetu.

Dakle, država Srbija ne čini ništa osim što se žali razrednom starešini na Kosovare, i Albance i Srbe, zato što pokušavaju da svoje probleme rešavaju na svoju ruku. Ona nema rešenje, ali traži da bude po njenom. Ona osuđuje i EULEKS i KFOR i velike sile koje su izbacile njenog ministra iz učionice u Njujorku, i kosovsku vladu i njene paravojne jedinice, i ekstremne Srbe sa crnim kapuljačama, a ograđuje se i od Srba na barikadama, bez kapuljača. Ona nema nikakvog uticaja, i ni na koga, ali traži da je svi slušaju. Ona ne zna kako treba, ali zna da ovo što svi drugi rade ne valja. Sve to, kao navijači sa tribina, prate srpski mediji neprestano ponavljajući kako je pregovarač njihove države, već tri dana tamo sa narodom. Kakva hrabrost! Kakvo žrtvovanje! Dobro, biti sa narodom baš i nije običaj ove vlasti, a naročito biti sa tamošnjim narodom, ali ipak...

 

Nezgrapni pokušaji

 

Postoje dve škole i dva glavna tradicionalna pravca u srpskoj diplomatiji, ustoličeni od dva Miloša. Prvu je, za vreme Kosovskog boja, zasnovao rodonačelnik srpske diplomatije Miloš Obilić, koji je proburazio svog sagovornika Murata kada je stigao kod njega na pregovore o primirju u vidu predaje. Drugu je utemeljio Miloš Obrenović, kada je slao svoju prvu delegaciju na pregovore u Portu, ne bi li izgladio odnose sa Otomanskom imperijom i novim diplomatskim načinom popravio viševekovni vazalni položaj srpskog naroda, koji je usledio posle Obilićevog nezgrapnog pokušaja. Dajući uputstva svojim pregovaračima, Knez Miloš im je sugerisao vrlo jednostavnu i pragmatičnu taktiku: - Kad stanete pred njih, a vi se uskurčite! A šta ćemo ako se i oni uskurče? - zapitao je jedan od njih. - A vi se onda otkurčite!

Moderna srpska diplomatija temelji se na ta dva obrasca, sa malim modifikacijama do kojih se došlo vremenom u kojem su, na osnovu svetskih trendova, usvajani nova terminologija i sredstva. Ali, matrica je ista, ako već ne možemo da dohvatimo partnere sa druge strane pregovaračkih stolova koji su sve veći, a sve je više i posrednika koji ne dozvoljavaju fizičke kontakte, onda mu ne treba dati ništa sve dok ne budemo primorani da mu damu i više nego što je tražio. Tu je školu srpske diplomatije ponovo ustanovio Slobodan Milošević, više po uzoru na Miloša Obilića, a nastavljaju je i danas aktuelni predsednik i ministar spoljnih poslova, više se oslanjajući na nešto moderniju varijantu Miloša Obrenovića.

Važno je da su i jedni i drugi uvek imali dostojanstven odgovor na univerzalno srpsko pitanje svih pitanja: A su čim ćemo pred Miloša? I možda još važnije, teme su iste: Kosovo i naš vazalski položaj. I ko onda može da kaže da Srbija nema tradiciju. Možda nema budućnost, ali tradiciju ima, i te kakvu. Koja to još država sedam vekova ganja istu politiku, sa istim problemima, na isti način?

E sad, pošto smo izručili i poslednjeg haškog pitomca, su čim ćemo pred EU? Sa Kosovom, naravno. A su čim pred građane? Isto sa Kosovom. A tema je? Uvek ista. Naš vazalni položaj. Pa šta ćemo onda? Ne damo, naravno. Nikad nećemo pristati. Zasad. A onda? A onda, nikad ne reci nikad. Pa rekli ste da niko to od nas ni ne traži, da to nije uslov? I nije, dosad. Zato mi treba da to pustimo, sada, pre nego što budu tražili. Da ne bude da smo popustili pod pritiskom. Treba to da obavimo pre nego što postane uslov, jer poznato je da mi ne prihvatamo uslovljavanja. To je naš princip. I ove haške begunce smo hvatali zbog nas, a ne zbog njih i njihovih uslova. Takoreći principijelno. Evropska unija nema alternative, to je još jedan naš princip, mi dakle samo poštujemo principe. Ali i da ne priznajemo nezavisno Kosovo je naš princip. Tako je i oba su principijelna. I oba treba principijelno da ispoštujemo. Ne razumem! Ne razumem ni ja, ali to nije važno, važni su principi i da mi ostanemo principijelni.

 

Čačkanje mečke

 

"Mi smo protiv nasilja i osuđujemo sukobe. Mi hoćemo dijalog, ali ako se stvari ne vrate na pređašnje stanje, nema ništa od dijaloga"! To je princip. To je diplomatija. Ako vaše nasilno rešenje na granici ostane, mi ćemo napustiti dijalog, a onda ćete tako moći da rešavate i sve ostalo, jer mi smo protiv nasilja. Mi ćemo sve to lepo da osudimo i nikad nećemo priznati, pa vi onda vidite šta ćete. Nećemo ući ni u Evropsku uniju, ako to bude uslov, mada za nas EU nema alternativu. Pokazaćemo mi vama. Ne znamo tačno još kako i sa čime, ali videćete vi svog boga. Posle bezbroj takvih pretnji praznom puškom i puški je dosadilo, pa je opalila. Oni koji su napali prelaze, samo su uradili ono što su zvaničnici govorili - na svoj način. Oni su tako razumeli izjave tipa: Ne damo Kosovo i ne damo prelaze. I krivi su, naravno, jer bukvalno tumače naš diplomatski jezik. Jer ne znaju ono što svi u svetu znaju, da se to samo tako kaže u srpskoj diplomatiji i da oni koji tako pričaju nisu spremni ništa da urade. Da je njihova oštra retorika samo za domaću upotrebu, da je junačenje povodom Kosova samo predstava za birače. Uostalom, tako je ministar spoljnih poslova postao jedan od najpopularnijih političara. I u zemlji, ali i napolju, baš zato što uspešno zamajava nas kod kuće. Znaju oni da pas koji laje ne ujeda. Naročito ako su ga oni i dresirali.

Hajde da vidimo šta je tim povodom zapravo uradio? Obleteo je ceo svet da bi ubedio da ne priznaju Kosovo one koji to inače ne bi uradili, zbog sebe i svojih interesa, a ne zbog nas. A dobio je i mišljenje Međunarodnog suda pravde, kojim je dovedeno u pitanje naše jedino čvrsto uporište, pravno. Jedini međunarodni pravni akt koji je postojao na tu temu bila je Rezolucija 1244, u kojoj piše da Kosovo pripada Jugoslaviji, odnosno Srbiji kao njenoj naslednici. Zašto smo čačkali mečku? Zašto smo sekli granu na kojoj sedimo. Zašto se uopšte išlo na taj, pravni, teren, gde već imamo pozitivno rešenje. Šta bismo dobili još jednom potvrdom da je pravno to tako, kad i vrapci znaju da je problem sa Kosovom politički a ne pravni. Sad nemamo ni to što smo imali, pošto je sud odgovorio u stilu "mož' da bude, al' ne mora da znači", što se moglo i očekivati. Na slepačko pitanje da li je danas dan, ne može se dobiti nikakav smisleniji odgovor od onoga koji smo dobili: Jeste, ako nije noć! Izbili smo tako sami sebi iz ruke najmoćniji, zapravo jedini argument i sad ko slepci tumaramo okolo, kukajući što nas niko ne uvažava. Dok Srbi sa Kosova vode borbu u ringu, naši zvaničnici, kao sekundanti iza konopaca, dele im savete, protestuju kod sudija i prete da će ubaciti peškir. Kome pomažu? Kome prete?