Crkva

Slučaj koji traje: životna dela episkopa Irineja Bulovića i njegova evropska priključenija

 

Cr(k)veni pukovnik na žutom zadatku

 

Dugogodišnji episkop bački dr Irinej Bulović nadživeo je mnoge režime i u svakome od njih je bio siva eminencija i poželjan sagovornik u tajnim diplomatijama države i crkve. Stižu i novi dokazi da je njegova biografija neiscrpna a njegovi poslovi nedokučivi i kobni i za građane, vernike i za državu Srbiju

 

Natalija Trifunović

 

 Porodica dr Irineja Bulovića je poreklom iz današnje Makedonije, iz plemena Buli. Kasnije su se preselili u dalmatinsko Kosovo, a odatle u Vojvodinu. Otac mu je bio pripadnik zloglasne OZN-e (Odeljenje za zaštitu naroda - preteča svih tajnih službi), i odatle vuče korene njegova neskrivena simpatija prema svemu što je nenacionalno, globalno i ekumensko. Isto tako, i komunizam je bio samo preteča globalizma, prvi (neuspešni) pokušaj stvaranja globalnog sveta.

Dr Irinej Bulović je prvi episkop u SPC koji je izmenio način služenja Svete liturgije pa danas on i njegovi sveštenici služe neku svoju liturgiju ne obazirući se na odluke Sabora SPC. Ali, taj kukolj, koji je posejao dr Irinej Bulović sa svojim istomišljenicima, poslušnicima i licemerima, proširio se na žalost i na druge eparhije SPC. Tako danas postoje sukobi u mnogim eparhijama, između vernog naroda, koji "brani veru svojih otaca", i crkvene jerarhije koju štite državne strukture. Taj novi trend u SPC već dobija naziv "policijsko pravoslavlje".

U Bačkoj eparhiji već odavno upražnjavaju zajedničke molitve. Episkop bački dr Irinej Bulović od silnih zajedničkih molitvi, sa svojim "bratom u Hristu", subotičkim biskupom Penzeljem, nema vremena da poseti neku svoju parohiju. Parohijski život u bačkoj eparhiji je zamro. Neki sveštenici se bave svetovnim delima, tako da umesto duhovnih otaca imamo trgovce građom i drvetom, trgovce automobilima...

 

Duhovno usmeravanje

 

Ima još jedna interesantna ličnost koja je, pored episkopa Bulovića, povezana sa svim srpskim pokretima u Novom Sadu. To je sveštenik Branko Žurin, jerej koji služi u Almaškoj crkvi i na Klisi. Važi za duhovnog oca mnogih Novosađana, naročito mlađe populacije. On je duhovnik i Novosađanina Dušana Kovačevića, idejnog tvorca i većinskog vlasnika kultnog muzičkog festivala Egzit. Nebrojeno se puta pohvalno izražavao o velikom doprinosu Dušana Kovačevića promociji Novog Sada i njegovom genijalnom projektu.

On služi u crkvi na Klisi već preko deset godina, tamo ne postoji oltar, služi neku "modernu liturgiju", skraćenu...

Veoma je aktivan, mnogo vremena provodi u narodu, verni je sluga vladike Irineja i čovek od njegovog posebnog poverenja. Već preko dvadeset godina živi u Novom Sadu, jedini je sveštenik koji se zadržao u ovom gradu a da nije bio premešten. I sve to otkada je vladika Irinej pre dvadeset godina došao u Novi Sad. Za uzvrat, sveštenik Branko Žurin je najbolji propagator nove "moderne pravoslavane vere". Redovno referiše episkopu Buloviću tokom zajedničkih večernjih šetnji pored dunavske plaže Štrand, o tome  kako narod diše, šta se dešava u crkvi i kako koji sveštenik gleda na anticrkvene novotarije.

Za nagradu ima ogromnu parohiju i živi u centru Novog Sada i stara se o lečenju narkomana u Bačkoj eparhiji. Svoju pravu ulogu je pokazao kad je otpočeo napad na episkopa Artemija, jer je tada sa ekrana ovdašnjih televizija objašnjavao kako su Artemije, otac Nikolaj (iguman manastira Crna reka), i otac Branislav Peranović "loši momci", a da su episkop bački Irinej Bulović, starešina manastira Kovilj - vikarni episkop dr Porfirije Perić i sveštenik Branko Žurin, "dobri momci" koji ne tuku narkomane.

Sveštenik Branko Žurin je čovek koji je u crkvu uveo današnjeg vikarnog episkopa bačkog Porfirija Perića i vladiku dalmatinskog Fotija Sladojevića. On je i školski drug vladike Ignjatija braničevskog i Jovana šumadijskog, čovek je iz senke, ali veoma, veoma moćan. Čim se neki pokret počne rađati u srpskoj Atini, otac Branko je tu ga "blagoslovi", a trudi se da ga i "duhovno usmerava", da slučajno ne bi izašli izvan smernica koje su predviđene po ekumenističkoj povelji i stara se da se "stvari ne otrgnu kontroli". Sve mora biti sa blagoslovom...

 

Vera u nebesa kad je puna kesa

 

Od kada je došao za vladiku bačkog, Irinej Bulović je unosio pometnje među vernike i sveštenstvo. Od početka je razgrađivao ono što je s mukom sabirao i čuvao (kao seme za buduće vreme) vladika Nikanor Iličić u vremenu progona i tvrdog komunizma.

 Despotska crta Irineja Bulovića videla se u odnosu prema sveštenstvu, koje je lomio dok nije izazvao ono što je i sam rekao: "...I da drhte kada zazvoni telefon iz Episkopije!".

Prvi je počeo sa uvođenjem novotarija i agresivnim ekumenizmom, na šta su se vernici u Novom Sadu bunili (još 2000. godine, prim. aut.).

On kao dete Ličana, okorelih komunističkih komesara (otac pukovnik OZN-e, majka komesarka AFŽ) iz mesta Stanišić kod Sombora, poseban animozitet gajio je prema starosedeocima.

Može se samo nagađati zbog čega je to tako, ali se nameće nekoliko razloga: prezir prema antikomunistima i ono što, izgleda, najviše smeta njegovom karakteru: starosedelačka privrženost Crkvi, kanonima, uređenju, poretku, znanju liturgije, pojanja...

Kao takve, nije mogao da ih kalemi na svoju volju, kako je to radio u mestima u kojima su se su crkve građene tek pre par decenija, i koji nisu imali od koga da nauče šta je pravo a šta krivo.

Kao omiljeni episkop Slobodana Miloševića i lični prijatelj njegovih prijatelja i partijskih drugova, Kertesa, Pankova, Šipovca, pa i ondašnjeg neprikosnovenog šefa DB Jovice Stanišića, bio je, tako reći, svoj na svome: sve ih je kitio gramatama, ordenjem, i hvalospevima, a oni njega posebnim zadacima...

U jednom takvom hvalospevu pomenutim drugovima, učestvovao je u predizbornoj kampanji za izbore, dok je Milanu Paroškom (tada popularnom političaru opozicije) zabranio da nosi ikonu na slavskoj litiji oko hrama u rodnoj Turiji, jer "su izbori blizu", pokazujući time dvostruke aršine i privrženost vlastima.

Kao takav imao je jedini od svih vladika neograničen pristup svim medijima u Srbiji, kao uostalom i sada...

U vreme kad je Milošević držao Crkvu na odstojanju, vladika Irinej je dobio svoju emisiju na TVNS pod nazivom "Bukvar pravoslavlja" koja je bila sve samo ne bukvar, i vrvela je od intelektualističkih, elitističkih i neutralnih fraza.

Svojevremeno je pored nadimka "Pukovnik" dobio i nadimak "crveni vladika" koji je u svađama obilato koristio vladika Atanasije (kupujući poene među narodom kao neko bez dlake na jeziku).

 Njegova povezanost sa ondašnjim vlastima, a posebno sa direktorom carina Mihaljom Kertesom, lakše je razumeti kada se vidi odnos njegovog rođenog sestrića Mirka "Haičara" Milićevića iz Subotice sa SPS policijom i carinom.

 

Sve sudbonosno

 

Naime vladika Irinej ima dve sestre. Jedna je udata u mestu Stanišić za Mađara, a druga u Subotici, i to za Srbina sa Kosova koji je ostao odani komunista i titoista...

Mirko je bio vođa huligansko-razbojničke grupe "Haičari" u Subotici, od koje su svi zazirali, jer su sejali strah i trepet po gradu.

I danas ako bilo koga u Subotici pitate ko je Mirko "Haičar", Subotičani stariji od 15 godina će vam tiho odgovoriti: pazite se njih.

Ali samo retki znaju da je to - vladikin sestrić.

Uglavnom su se bavili "uterivanjem dugova" i iznudama, i niko nije hteo da ima posla sa njima... A takav posao uvek prate sočne priče i mitovi i legende.

Mirko "Haičar" Milićević je sa grupom svojih razbojnika bio zadužen za neka izborna mesta u noći sudbonosnih izbora, kada je Milošević pao, 23. septembra 2000. godine.

Sa svojim razbojnicima je upadao u mađarska mesta oko Subotice i Palića i odnosio kutije sa glasovima, uredno ih vraćajući, kada su listići zamenjeni... Pred ćutljivim i uplašenim "kontrolorima"...

Neki članovi izbornih komisija su zaprepašćeni odbijali da potpišu zapisnike, ali niko nije imao hrabrosti da im se suprotstavi.

Tu "operaciju" je vodio i kontrolisao, niko drugi do član OO SPS-a i načelnik SUP-a Subotica Radovan Knežević, koji je uoči 5. oktobra naredio policajcima na javnom sastanku da pucaju u gume autobusa - koji krenu za Beograd ujutro.

Već naredne večeri 5. oktobra uveče, i rano jutro 6. oktobra, bio je kod budućeg ministra policije Dušana Mihailovića i kao pravi prevrtač postao veran novim vlastima.

Nekoliko meseci posle, Đinđić ga je na predlog svojih "saradnika" postavio za načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala.

Za odanost svom šefu - načelniku, Mirko "Haičar" je imao privilegiju da obavlja razne poslove sa carinom, kod drugog šefa - Mihalja Kertesa, čoveka koji je dobio od Mirkovog ujaka Irineja (Mirka) Bulovića nekoliko gramata i pohvala za svoje ktitorske poduhvate prema Eparhiji, hramovima i samom vladici Irineju.

Naime, Mihalj Kertes je kao vid pomoći poklonio pojedincima i ustanovama (uoči sudbonosnih izbora), nekoliko desetina, ili stotina automobila!

Vladika se svog automobila brzo ratosiljao posle 5. oktobra prodajom gradonačelniku Srbobrana, a kombi marke "vito" koji su za potrebe Eparhije vozili sveštenici i monasi, volšebno je nestao ispred Patrijaršije u Beogradu

Naravno sve je brzo zaboravljeno, a vladika je postao omiljen kod novih vlasti.

Sledeći ujakov primer, sestrić Mirko je vrlo brzo postao ugledan građanin, japijevskog izgleda (promenio se učeći finansije, sprdaju se Novosađani), koji učestvuje u privatizaciji sa tajkunima stvorenim i u vreme Miloševića i u vreme DOS-a. i kupuje po Subotici i šire.

 

Božja i zemaljska plata

 

Jedan od prihoda koje sveštenici ostvaruju a koji nije nezanemarljiv jesu takozvane pokloničke ekskurzije. One se obavljaju preko zvanične agencije Eparhije bačke, a po manjim mestima to su privatni prevoznici. To se jednostavno ne propušta, jer ko je vođa puta taj dobro i zaradi "ugrađujući" sebe u cenu.  I to nije samo da on ima besplatan put, nego vođa puta sleduje i dnevnicu koja je skoro u nivou nedeljne ili mesečne plate!

Drugi prihod koji treba pomenuti, sveštenici Eparhije bačke ubiraju u većim gradovima gde postoje crkveni horovi, koji imaju svoju zaradu prilikom venčanja i krštenja (ko hoće da mu taj događaj bude svečaniji). Tim horovima narod nešto plati za svečano pojanje, a oni to koriste za svoje ekskurzije u neke manastire.

Eparhija bačka pod komandom Irineja Bulovića došla je dotle da joj rimokatolici (u Subotici) ulaze u oltar i besede na mađarskom (kome?), a isto je u Apatinu i Odžacima jer je odande čuveni zamenik biskupa Josip Fajfer pa nije nemoguće da se vidi kako u sred liturgije Fajfer ulazi u oltar i rukuje se oko časne trpeze sa sveštenicima, prolazeći ispred časnih dveri sa unutrašnje strane.

Uzgred, Irinejovi ljudi kupuju stanove po Novom Sadu, pojavljuju se kao investitori, kupuju se najbolji automobili, letovanja i zimovanja se ne preskaču, deca su najbolje obučena, a zavist i prestiž se vidi među njima samima: kada se okupe na slavama, posebno kada im vladika ne dođe, pa se raspojasaju, i pokažu pravo lice posle trećeg piva ili trećeg vinjaka...

Treba napomenuti da kada crkveni odbori (koji nemaju nikakvu vlast, sem da potpišu sveštenikovu već donetu odluku) plate vladiki, t.j. Eparhiji 25 osto od bruto prihoda, i kada uplate platu svešteniku, koju po bodovima odredi eparhijska vlast sa PIO obavezama za sveštenika, parohijski hramovi ostaju na ivici egzistencije, jer im ne pretekne ni za račun za struju!

Dugovi se gomilaju, ali poltronima sveštenicima je najbitnije da uzmu svoje plate, a za struju nek' se brinu parohijani, jer "to je njihov hram".

Hramovi se obnavljaju samo sredstvima vernika, ili u većim sredinama to rade zavodi. Ako bi se našao neki dobrostojeći vernik sa željom da obnovi hram ili nešto na i u hramu, njemu se odmah saopšti da to može da uradi samo tako što će sredstva uplatiti na račun Eparhije, i da je nemoguće drugačije!

 Episkop bački Irinej (Mirko) Bulović, stojao je ili i dalje stoji na čelu svih bitnijih ustanova SPC: kao dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, član Sinoda SPC (u zadnja četiri mandata je četiri puta bio član), predsednik komisije za odnose sa drugim verskim zajednicama, portparol SPC, glavni urednik lista "Pravoslavlje"...

 

Leva i desna ruka?

 

 

U Novom Sadu je osnovan srpski narodni pokret "Svetozar Miletić" i na njegovom čelu su priznati nacionalni i kulturni stvaraoci. Ovaj pokret je u početku bio zamišljen da bude nosilac srpske nacionalno-patriotske misli i ideje na prelomu dva veka. Pokret sve ove godine živi i radi sa blagoslovom episkopa bačkog dr Irineja Bulovića. Tačnije, tavori, jer je njegova volja takva.

Ali, druge stvari u koje je upleten itekako su za njeg važne, tim pre što su anacionalne i komercijalne... Naime, potonjih godina, prepoznatljivi pečat srpske Atine postao je međunarodni muzički festival "Egzit". Pokrovitelj mu je - dr Irinej Bulović!

Globalisti se bore svim sredstvima protiv nacionalnih država, a sastavni deo borbe su i nacionalne crkve, pogotovo srpska i ruska, jer su raširene po čitavom svetu. U tom pogledu, današnji vladari sveta imaju svoje ljude u svim delovima društva (državni aparat, vojska, crkva...).

No, episkop bački Irinej Bulović je i sveštenik koji je uticajan na vrlo širokom području delovanja SPC, ali i van toga... Treba podsetiti da je bez blagoslova patrijarha i Sabora SPC u Šambeziju (Švajcarska) sedište Carigradske patrijaršije u Zapadnoj Evropi, još 1995. godine potpisao akt kojim se sve crkvene parohije SPC, van granica Srbije, stavljaju pod upravu Carigradske patrijaršije. Kad ga je u Patrijaršiji upokojeni episkop šumadijski dr Sava Vuković pitao odakle mu pravo da to potpiše, samo je ćutao i nije ništa odgovorio.

Nekoliko meseci posle tog događaja dr Sava Vuković je rekao jednom đakonu da je uveren da ga truju. Umro je ubrzo potom od trovanja na VMA. Jetra nije izdržala.

Dr Irinej Bulović je u Raveni (Italija) 2007. godine, opet bez prethodnog blagoslova Sabora SPC, potpisao dokument o papskom prvenstvu, dokument u kome je prvi put Pravoslavna crkva priznala da rimska jeretička organizacija, koja sebe naziva crkvom, ima status Crkve Hristove.

Kao takav, ovaj nekada "omiljeni episkop" bračnog para Milošević-Marković a danas "omiljeni episkop" Borisa Tadića i njegove vlasti, postavio je sebe kao sivu eminenciju "krčenja evropskog puta". Sve što mu stoji na tom putu, što imalo liči na tradiciju, čak i čuvena "Kobasicijada" u poznatom vojvođanskom mestu Turija, postaje prokleto i bezbožno. Poznato je njegovo pismo pretnje organizatorima ovog događaja u kome kaže da će svi biti privremeno isključeni iz crkvene zajednice, da će im biti uskraćena molitva i da im sveštenici neće ulaziti u dom...

 U Eparhiji bačkoj teče lep novac. Irinejevi poslušnici su plaćeni između 1.300 i 4.000 evra mesečno. Crkveni odbori su samo ikebana u Eparhiji bačkoj, i oni se ne pitaju ni za šta.

 Svu vlast ima vladika Irinej preko svojih sveštenika, kojima je dao odrešene ruke da naplaćuju svete tajne po svom ćefu, a oni za uzvrat moraju da pokažu "bezbednosnu kulturu" i kontrolišu narod, da ne bude nekakvih nepozvanih bogomoljačke pokrete, bratstava, druženja i organizovanja verskog života pri hramovima, da utišaju bilo kakav glas verujućeg naroda, i da se u međuvremenu spremaju za zgrtanje ogromnih sredstava kad se bude desio povraćaj zemlje i drugih nekretnina, kad zaživi budući Zakon o restituciji...

 

Pravi rat

 

Na sastancima crkvenih odbora Eparhije bačke, kao i drugde uostalom, trebalo bi da su sveštenici zapisničari, a predsednik i odbornici koji predstavljaju verujući narod (i ti odbornici su birani kao takvi), odlučuju o plati sveštenika, organizuju hrišćanski život, funkcionisanje parohije i obezbeđuju sve potrebe hrama kao i plate sveštenika, i radnika koji rade pri hramovima.

Ali, u praksi, to nije tako... Primera ima dovoljno širom Bačke eparhije. Recimo slučaj Mošorina i kako se tamo upravlja crkvenim dobrima, dovoljan je da slikovito pokaže šta je vladici Irineju najmilije...

Najpre je od vernika koji su hteli da obnove svoju crkvu traženo da sredstva uplate na eparhijski račun (Irineju direktno, prim. red.) pošto su parohijski računi svi odreda ukinuti! Pravoslavna crkva Svete trojice u Mošorinu je bila bez tornja, bez krsta... Skupljan je novac od naroda da bi to konačno ličilo na crkvu. Skandal je došao u do medija. Prethodni crkveni odbor nije radio ništa i crkva je propadala. Novi odbor je odlučio da se crkva obnovi, ali je iz Irinejevog kabineta rečeno da se stari odbor neće menjati dok mu ne istekne mandat.

U međuvremenu je propalo sve što je moglo da propadne... Kiša je prodirala godinama kroz oštećeni krov, popucali su zidovi pa je nestalo i nekih fresaka.

I dok je tako ruinirana seoska crkva propadala, u Mošorinu je trajao pravi rat. Predstavnici par hiljada pravoslavnih vernika sastali su se sa sekretarom Eparhije bačke Vladanom Simićem, predočili mu da crkva propada, da su spremni da skupe novac za obnovu ali da ne veruju da će to moći pod aktuelnim sveštenikom.

Od razgovora nije bilo ništa. Ispostavilo se da je dotadašnji sveštenik, izvesni Aleksa Kurešić, bio baš "po meri" administraciji vladike Irineja. Građani i vernici u njemu su prepoznali "kešolovca" i "novotarca". Pojedini parohijani su se sprdali govoreći: "...Da je on iskreni novotarac, taj bi već bio u Novome Sadu i tukao i do 4.000 evra, tako da dok njegove kolege novosadski sveštenici kupuju nekretnine i žive na visokoj nozi, on jadan mora da navuče 1300 evra mesečno, kako zna i ume, jer je to minimum minimuma, i ako ispod toga ima, onda mu se kolege smeju da je nesposoban...".

Stanje u gradovima je još gore, jer hramove obnavlja država preko Zavoda za zaštitu spomenika kulture, tako da Irinejevi poltroni imaju veći zahvat.

 

 

 

 

 

Sve može

 

Skoro svim crkvenim odborima eparhije Bačke istekao je mandat. Nije tačno da može biti samo 12 članova, jer tako ne kaže Ustav SPC koji je vladika Irinej zabranio u celoj Bačkoj rečima "kada je saobraćajac na raskrsnici - semafori ne važe".

 Crkvenoopštinski upravni odbori se biraju na crkvenoopštinskom savetu, sastavljenom od aktivnih vernika u parohiji! Kada su počeli da pitaju , postali su "zainteresovani za zemlju koja će se vratiti u restituciji" kako je svoje vernike počastio licemerni sekretar Eparhije bačke pop Vladan Simić, inače jedan od onih koji su išli da proveravaju stanje u eparhiji Raško prizrenskoj, zimus. On je bio taj koji je za samo petnaestak minuta gledanja u knjige ustanovio proneveru koju je napravio diplomirani ekonomista Simeon Vilovski!

Kada se završi proces restitucije, tada treba očekivati bahatije ponašanje, jer takvim tipovima dati zgrade i lokale na hiljade kvadrata, u centrima gradova, na hiljade hektara zemlje koju će izdavati tajkunima, značiće samo ono što su i hteli: ko ima sredstva ima i moć i uticaj!