Utisak

Beograd i Srbija očima jednog Italijana

 

Petooktobarska "kultura" zasenila vinčansku i lepensku

 

Beograd je grad u koji samo možete da se zaljubite, ali jedino zbog njegovih stanovnika. Sve ostalo je na nivou EU, odnosno podložno korupciji i propasti. Kada se promeni mentalitet vlastodržaca, Beograd će za sigurno biti jedna od turističkih metropola

 

Bernardo Vitulano

(dopisnik iz Rima)

 

Još pre skoro tri decenije sam želeo da sa kolegom sa studija posetim njegov rodni grad, Beograd. Onda, nekoliko dana pred polazak, on me je pitao da li je sve u redu sa mojim pasošem i ja sam shvatio da, za razliku od skoro cele ondašnje zapadne Evrope, za putovanje u Jugoslaviju moram da imam i taj dokumenat. Tako je propalo moje tadašnje, zamišljeno putovanje.

Za razliku od mog kolege iz Beograda, ja sam mogao po zapadnoj Evropi da putujem samo sa mojom italijanskom ličnom kartom. Za razliku od mene, moj kolega je pre tri decenije po istočnoj Evropi mogao slobodno da se kreće, samo sa pasošem, bez vize i obaveznog dnevnog menjanja deviza za lokalnu valutu. I po zapadnoj Evropi se on slobodno kretao, isto kao i ja, jedino što je morao da ima crveni pasoš ondašnje SFRJ.

Vremena su se od tada promenila. Ja još uvek mogu sa ličnom kartom da obilazim ne samo zapadnu, već i neke zemlje istočne Evrope. Između ostalih i Srbiju, jednu od država naslednica nekadašnje Jugoslavije.

 

Uvek neki rat

 

Moj prvi dolazak u Beograd me je fascinirao, sam po sebi. Rezervisao sam večernji let i u prestonicu Srbije sam stigao kada je uveliko vladao mrak. Avion je napravio nekoliko krugova iznad kao dijadema složenih svetala grada o kome sam nekada samo čitao, i to, uglavnom, ono najgore.

Iako mi u Italiji, za razliku od Nemaca ili Britanaca, o Amerikancima da i ne govorim, imamo sasvim drugačiji odnos prema politici, posebno onoj globalnoj, prijatelji su me u Rimu čudno posmatrali kada sam im rekao da idem da vikend provedem u Srbiji. "Tamo je rat, tamo se stalno ratuje", govorili su.

Pre toga sam sa mojim nekadašnjim studentskim kolegom razmenio dosta mejlova, pričali smo i telefonom i stekao sam utisak da je u Srbiji sve normalno, kao i bilo gde drugde u Evropi. Kako ću kasnije da vidim, tamo je život i normalniji nego u ostatku Evrope. Odlično znam o čemu pričam, jer sam dobar deo života proveo, osim u Italiji, u Nemačkoj, Španiji, Češkoj, Ukrajini, Rumuniji, na Kubi...

Uveren da ne odlazim u avanturu neke egzotične zemlje, seo sam u avion i posle sat vremena leta počeo da se divim onim što sam video na zemlji. Bio je to grad koji nema razloga da se stidi poredeći se sa bilo kojom drugom prestonicom sveta.

Samo nešto više od decenije pre mog dolaska, sa aerodroma u mojoj otadžbini poletali su avioni smrti u pravcu ove lepe zemlje. Plašio sam se da će sećanje na taj sramni deo istorije moje države da mi zagorča prvi susret sa Srbijom, ali nije bilo tako. Carinsku i pasošku kontrolu sam prošao bez problema, službenici su mi poželeli srećan boravak. Odmah sam primetio da taj narod, kome sam došao u goste, ništa ne zaboravlja, ali sve prašta.

Uopšte, tokom svih mojih boravaka u Srbiji, kojih je bilo nekoliko za ovih poslednjih meseci, shvatio sam da su ljudi najveće bogatstvo Srbije. Kojim god jezikom da sam im se obratio, jer srpski još nisam naučio kako treba, uvek su mi ljubazno odgovarali. Kada sam ih pitao na nemačkom čudno su me gledali, kada sam im se obraćao na engleskom budio sam blago nepoverenje, a na italijanski su mi odgovarali srdačno iako mnogi od njih taj jezik ne poznaju. U svakom slučaju, niko ni jednim gestom nije pokazivao mržnju što su im ljudi sa tih govornih područja nedavno razarali domove i ubijali decu.

 

Kultura je trošak

 

Na ulici sam viđao elegantno obučene lepe ljude i žene kako hitaju na posao. Bez stresa i nerviranja. Uvek su dobro raspoloženi, ma kakva muka da ih snađe. U Milanu, recimo, ljudi su pod tolikim pritiskom da stignu na vreme na posao, da se neretko - briju u metrou! U Pragu je u javnom prevozu tišina kao na sahrani, u Cirihu se jedni drugima svi nepotrebno i stalno izvinjavaju, a u Beogradu se po prevozu ljudi međusobno gurkaju kao da se oduvek poznaju.

Sećam se i mog prvog suočavanja sa spomenicima varvarstva naroda koji se smatraju civilizovanim. U ulici Kneza Miloša još stoje ruševine zgrada koje je NATO besomučno bombardovao. Bile su to palate iz vremena Josipa Broza Tita, koje su iz razloga neke političke simbolike jedine još ostale neobnovljene. Dok smo stajali kod spomenika Zašto u dvorištu nacionalne televizije, moj domaćin mi je pričao i o Milici Rakić. "Gde je spomenik toj devojčici", pitao sam ga. "Nema ga", odgovorio mi je. Srbi zločincima praštaju, ali zato svoje žrtve brzo zaboravljaju, shvatio sam.

Oduvek smo u porodici verovali da je naše prezime etrurskog, a sada sa ponosom tvrdim rasenskog porekla. Pre dolaska u Beograd moj domaćin me je uputio na radove profesora Radivoja Pešića, koji je predavao i na univerzitetima u Italiji, kao i njegovih sledbenika, iz kojih proizilazi da su Raseni (Etrurci) naslednici vinčanske kulture. Zato je razumljiva moja želja da posetim taj izvor evropske civilizacije, danas smešten u jednom od beogradskih predgrađa.

"Zatvoreno je", kaže mi domaćin. Kako, ne mogu da verujem. "U ovoj zemlji istorija uvek počinje sa dolaskom vladara na vlast", objašnjava mi domaćin, "a to je u ovom slučaju 5. oktobar 2000. U to se Vinča i Lepenski vir nikako ne uklapaju."

Ni Narodni muzej, primetio sam. Prelepo, zapušteno zdanje na Trgu Republike. Takođe zatvoreno, već godinama. Srbi svoju istoriju i tradiciju nose u srcu, a ne u postavkama muzeja.

Ako su muzeji zatvoreni, bar kafane po Beogradu rade. Od njih lokalna vlast, isto kao i u Italiji, ima neke koristi. Kulturna baština je samo trošak.

 

I ništa - košta

 

Sa domaćinom obilazim lokale u Skadarliji, boemskoj četvrti Beograda. Svuda muzika na uvce i kelneri koji kao da bi što pre da završe smenu i pobegnu kući. Svi su lokali puni. "Kolika je prosečna plata u Beogradu", pitam. Oko 360 evra, dobijam odgovor. Gledam u jelovnik i vidim da pristojan obrok sa salatom i pićem nije ispod deset evra.

"Ovo su sve neki bogati ljudi", pitam pokazujući na one za susednim stolovima poleglim pod teretom ića i pića. "Ne", odgovara mi domaćin, "srpska formula za Nobelovu nagradu iz ekonomije glasi: zarađuješ 300, a trošiš 500 evra mesečno."

Potvrdu ove teorije dobijam odmah: za susednim stolom jedan pripit muškarac zadeva 50 evra u harmoniku muzikanta. Niko se parama ne razbacuje više od sirotinje.

Sledeće veče bih da ja ispadnem galantan i da porodicu mog domaćina iznenadim večerom iz njihove nacionalne kuhinje. Video sam blizu Slavije gril lokal Perper, gde odlazim da naručim domaće specijalitete. Sa debeljuškastim kuvarom se sporazumevam pomoću pantomime, jer osim srpskog ne zna ni jedan drugi jezik. Vadi neko meso iz frižidera i baca ga na roštilj. Cenu mi ispisuje na parčetu masnog papira, ja plaćam i ne dobijam nikakav drugi kusur osim širokog osmeha. Valjda me je razumeo da ga častim za sve pare.

U kući domaćina otvaramo zamotane paketiće i prijanjamo na jelo. Bolje da sam kod vulkanizera kupio nagorele gume, manje bih se obrukao. Skoro cela večera završava u kanti za smeće. "Nikada ne kupuj u nepoznatim lokalima", uče me domaćini.

Sledeći dan, da bih popravio utisak od prethodne večere, predlažem da domaćina i njegovu ženu odvedem negde na italijansku hranu. Pada jaka kiša, pa se odlučujemo za piceriju Orao u obližnjoj Beogradskoj ulici.

Tamo uzimamo mesta za stolom na spratu i jedno pola sata čekamo kelnera da se pojavi. Pošto smo naručili šta smo hteli, dobijamo tri pice od kojih ni jedna nema ukus one kako se naziva. Testo je negde između napuljske i rimske škole, na jednoj pici nagorelo, na drugoj polu živo. Ukus dodataka nisam mogao da identifikujem.

Da ne bude zabune: najgoru picu u životu sam jeo u Italiji, u nekom restoranu u od turista jako posećenom istorijskom delu Pize. Šta zna Amerikanac šta je kaprićioza?

Najbolje sam jeo u redakciji lista za koji od sada pišem. Predivan gulaš koji je spremio glavni urednik. Veliko slovensko srce, još šira duša - to su najvažnije arome.

Na povratku u Rim vidim da smo zaista isti narod. Rezervisao sam prioritetnu kartu, što će reći da među prvima ulazim u avion da zauzmem mesto koje mi odgovara. Osoblje u Beogradu u letilicu prvo propušta neke druge, njima lično poznate ljude, tek posle toga ostale, pa onda i nas sa prioritetnim kartama. Korupcija, kao i u Italiji.

Ali, Italija je u Evropskoj uniji, buni se moj domaćin kada smo posle toga razgovarali. Da, odgovaram, ali EU je najveća organizacija za ubiranje mita, ikada stvorena u istoriji. Tamo sve košta, čak i obično bitisanje nedostojno čoveka.

 

 

 

Najlakše pljačkom

 

Na Terazijama jednog jutra primetim autobus za turističko razgledanje grada. Priđem otvorenim vratima i nasmešenu domaćicu autobusa pitam da li ima još dva slobodna mesta. Rukom mi pokazuje potpuno prazan autobus i na engleskom odgovara da ja i moj pratilac možemo da biramo gde ćemo da sednemo.

Odlično, obradujem se, ali je moj pratilac, rođeni Beograđanin, nešto mudriji od mene. Pre nego što sam uspeo da uđem u autobus sa nalepnicom Laste na vratima, on pita koliko koštaju dve karte. "Tri hiljade dinara", odgovara stjuardesa ne skidajući osmeh sa lica. Ali to je 30 evra, odnosno 15 evra po osobi, pobunim se!

U Rimu bi ista karta koštala 10, u Londonu devet, a u Beču i u Berlinu osam evra po osobi. Stjuardesa se i dalje ljubazno smeši i trepčući svojim krupnim očima odgovara: "Moguće, ali ovo je Beograd."

Posle toga pitam domaćina: "Zar ova vlast ne želi da dolazi što je moguće više stranih turista?"

 "Želi, naravno", odgovara mi on, "ali njihova zabava košta, mnogo je lakše opljačkati ih".