Italija

Zdravlje: Kad si dužan k'o Grčka ne možeš da budeš zdrav ni u Italiji

 

Ako nemaš para, ni Beograd nije daleko

 

Lepo zamišljena ustavna obaveza - da svako u Italiji mora da bude obuhvaćen sistemom zdravstvene zaštite - u vremenima opšte ekonomske krize svela se na to da svako ko ima para može da bude i lečen. U međuvremenu vlada Silvija Berluskonija, koja je "doterala cara do duvara", planira dalja kresanja investicija u zdravstvo, a besni sindikati najavljuju još masovnije izlaske na ulice. U međuvremenu, običan narod gleda u koju bi od okolnih zemalja da utekne na lečenje

 

Bernardo Vitulano

dopisnik iz Rima

 

 

Posle Drugog svetskog rata u Italiji je svaki esnaf imao svoje sopstveno zdravstveno osiguranje. Bio je to neviđeni haos, jer su ne samo doprinosi bili različiti, već i usluge koje su time bile plaćene.

Godine 1978. sprovedena je jedna od najobimnijih posleratnih reformi u Italiji, kada je uveden nacionalno jedinstveni zdravstveni sistem (italijanski: servizio sanitario nazionale), koji je premijerno konkretizovao u članu 32. Ustava garantovano pravo svih građana, po kome je svako od rođenja automatski obuhvaćen zdravstvenom zaštitom. Ovaj sistem se finansira iz opštih poreskih prihoda, posebno kroz porez na dohodak i iz fiskalnih obaveza preduzeća.

Bez obzira što se ovakvo osiguranje izdržava od države, za njegovo upravljanje su zaduženi regioni, kojih u Italiji ima 20. U okviru regiona postoje teritorijalne upravne jedinice nazvane ASL (azienda sanitaria locale), koje su zadužene sa upravljanjem sistemom zdravstvene zaštite u svojoj oblasti. Broj ASL jedinica varira od regiona do regiona, u zavisnosti od njegove veličine. Tako region Lacio, koji obuhvata Rim i još četiri grada sa ukupno pet miliona stanovnika, ima ukupno 12 ASL-ova, dok Lombardija sa devet miliona stanovnika ima proporcionalno više ovih jedinica.

Ove ASL jedinice su prava stecišta partijskih kadrova. Iako formalno izbor predsednika, direktora i članova upravnih odbora treba da podleže kriterijumu kompetentnosti, faktički o kandidatima odlučuju stranke na vlasti u dotičnom regionu. Tako menadžeri u oblasti gde su desničari na vlasti u džepu imaju stranačku knjižicu desnice, a tamo gde je levica na vlasti njenu stranačku knjižicu.

U osnovi ovakve zdravstvene zaštite nalazi se lični lekar koga mora da ima svaki građanin u Italiji, računajući tu i strance. To je lekar opšte prakse koji je zadužen i za izdavanje eventualno potrebnih uputa za specijalistu. Prvih godina po uvođenju reforme izbor ličnog lekara je bio potpuno slobodan. Vremenom se, međutim, uvidelo da pojedini lekari imaju preveliki broj pacijenata, dok drugi, prvenstveno oni na početku karijere, gotovo da su bez pacijenata. Zbog toga je kasnije uvedena gornja granica koja trenutno iznosi 1.500 pacijenata po lekaru, što će reći da lekar koji ispuni ovu kvotu više ne može da prima nove pacijente.

Prvo što svaki Italijan uradi kada se preseli u drugi grad ili drugu zonu istog velegrada jeste da ode u ASL da pribavi spisak raspoloživih ličnih lekara.

Specijalistički pregledi se sprovode u takozvanim ambulatoriama, odnosno ambulantama, koje se uglavnom nalaze u okviru neke bolnice. U zavisnosti od vrste ispitivanja, pacijenti plaćaju participaciju koja se kreće od 15 do 120 ili 150 evra. Ovoga su pošteđene osobe koje malo zarađuju, odnosno socijalni slučajevi i lica starija od 70 godina.

Svi hirurški zahvati koji zahtevaju boravak u bolnici, oslobođeni su bilo kakve naplate. I kada su u pitanju lekovi vremenom se menjala situacija. Prvih godina svi su lekovi bili besplatni pod uslovom da je recept izdao ovlašćeni lekar. Od pre nekoliko godina lekovi su podeljeni po kategorijama:

U kategoriji A su svi životno neophodni lekovi koji se uz recept dobijaju besplatno, u kategoriji B su neophodni, ali ne i za život značajni lekovi, kod kojih je participacija 30 odsto, dok su u kategoriji C svi ostali lekovi koji se dobijaju samo uz recept i koji se plaćaju po punoj ceni.

Problem koji je posebno primetan u oblastima južno od Rima jeste dugo čekanje na specijalistički pregled ili dobijanje termina za operaciju u bolnici. Zato se i dešava da se pojedini pacijenti iseljavaju iz svog u drugi region, samo da bi što pre došli na red za operaciju. Ove seobe se po pravilu odvijaju u pravcu jug-sever, jer tamo sistem bolje funkcioniše.

Zubarske usluge nisu obuhvaćene zdravstvenom zaštitom. U pojedinim ambulantama lekar će pacijentu da izvadi bolestan zub ili eventualno ugradi plombu o trošku osiguranja, i to je maksimalno šta može da se dobije bez ikakvog plaćanja.

Kada se ovo vidi, jasno je zašto Italijani sve češće odlaze u obližnje istočnoevropske zemlje na popravku zuba i druge dentističke zahvate. Trenutno je za stanovnike severne Italije, posebno Lombardije, najinteresantnije putovanje u Hrvatsku, gde su zubarske usluge upola jeftinije.

Ni Srbija nije potpuno nepoznata italijanskim pacijentima. Zahvaljujući ponudi jeftinih avio-karata sve se više isplati iz srednje i južne Italije doputovati u Beograd na obimnu i zahtevnu dentističku intervenciju. Postoje čak i organizovani odlasci u Bukurešt kod tamošnjih zubara, ali se njihov broj drastično smanjio poslednjih godina, ponajviše zahvaljujući kvalitetnijom ponudom iz Hrvatske i Srbije.

U svakom slučaju Italija ne predstavlja drugačiju sliku od onoga što se viđa u skoro svim evropskim zemljama: ko nema para taj sebi ne može da dozvoli luksuz da se razboli.

 

 

 

 

Šta bi bilo kad bi bilo

 

Hronična besparica i budžetski deficit najvažniji su krivci što se u poslednje vreme značajno odstupilo od ustavne obaveze zdravstvenog osiguranja za sve građane, pa i one najsiromašnije.

U međuvremenu se počelo sa daljim budžetskim uštedama kako bi se smanjio deficit i izbegao državni bankrot. Paket mera štednje koje je predložio ministar ekonomije Đulio Tremonti iznosi 79 milijardi evra.

U petak 15. septembra, 316 poslanika je glasalo za štednju, njih 284 bila su protiv, dok su se dvojica uzdržala. Senat je već dan pre glasao za mere štednje koje bi do 2014. dovele do izbalansiranog budžeta.

Ove godine uštedelo bi se tri milijarde evra, sledeće bi ta suma iznosila šest milijardi, 2013. ušparalo bi se 25 milijardi, dok je glavni udar planiran za 2014. sa 45 milijardi evra.

Planirano balansiranje budžeta zasniva se delom na povećanim fiskalnim prihodima, ali najviše na uštedama. Planirano je povećanje poreza na dodatu vrednost (PDV) sa sadašnjih 20 na 21 odsto. Međutim, smanjenja izdataka, ponajviše onih u socijalnom sektoru, trebalo bi da donese čak 48 milijardi od planiranih 79 milijardi evra.

Opozicija, kao i mnogi ekonomski stručnjaci, smatra da će ove mere najnižim slojevima društva i srednjoj klasi, koji zajedno čine 80 odsto italijanskog stanovništva, izbrisati sve dosadašnje poreske olakšice i da će isti još dodatno da plaćaju kroz povećani PDV ili školarinu.

Najsiromašniji i srednji slojevi će takođe najviše osetiti povećanje doprinosa za zdravstveno osiguranje, koje je takođe planirano ovim drakonskim planom štednje.

Ministar Tremonti, koji za razliku od Berluskonija u inostranstvu uživa ugled ozbiljnog političara, namerava da ovogodišnji deficit snizi na 3,9 odsto BNP-a i da daljim snižavanjima postigne uravnotežen budžet 2014.

Italija, koja je treća najjača privreda evrozone, ima drugi najviši deficit u Evropi u poređenju sa bruto nacionalnim proizvodom (BNP), koji trenutno iznosi 120 odsto, iako je po dogovoru evro-zemalja maksimalno dozvoljeno 60 odsto.

Drastična smanjenja socijalnih davanja i poskupljenje ionako nedovoljne zdravstvene zaštite izvela su stotine hiljada demonstranata na ulice. Najveći sindikat Italije CGIL nedavno je uspešno izveo generalni štrajk koji je potpuno blokirao gradski javni prevoz, isto kao i vazdušni saobraćaj.

Trenutno vladajuća koalicija uživa podršku tek 35 odsto birača i eksperti isključuju mogućnost da i posle narednih izbora Silvio Berluskoni ostane na vlasti.

Kada bi sutra bili izbori, Italija ne bi rekla arrivederci (doviđenja), već addio Berlusconi (zbogom Berluskoni).

 

 

 

Zubarske usluge nisu obuhvaćene zdravstvenom zaštitom. Zato Italijani sve češće odlaze u obližnje istočnoevropske zemlje na popravku zuba i druge dentističke zahvate. Trenutno je za stanovnike severne Italije, najinteresantnije putovanje u Hrvatsku, gde su zubarske usluge upola jeftinije, ali ni Srbija nije nezanimljiva.