Natrag

Francuska

Francuska

Sarkozi: Država to sam ja

 

Jeste Lujka, al' nije XIV

Sarkozi je stavio ceo policijski sistem i njegovu tajnu službu za bezbednost države u službu svog ličnog interesa

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Ako bi trebalo da se nekom vanzemaljcu ukratko objasni Amerika i politika predsednika Obame, onda bi to bio jednostavan oglas: Menjamo malo slobode za malo više sigurnosti. Za Nemce bi odgovarala prigodna parola: Evropa to smo mi, a evro je vrsta marke. Naravno, u Nemačkoj svako plaća posebno i nema rasipanja...

U Francuskoj je malo drugačije, ovde je rasipanje obavezno. Po nekim pisanjima, prigodna deviza za definiciju francuske politike i njenog prvog čoveka bi bila jedna repriza stare formule iz XVII veka: Država to sam ja! Ova izreka kojom je uveden apsolutizam Luja XIV, prigodna je i za filozofiju vladanja Nikole Sarkozija. Tako bar procenjuju mediji koji sve više kritikuju zakulisne igre i podvale koje Jelisejska palata organizuje u predigri predsedničkih izbora.

Drugi mandat

Otkako je došao na vlast Sarkozi ne prestaje sa kampanjom za svoj drugi mandat. I već četiri godine tako, iz dana u dan. Očigledno mu je mnogo stalo da ostane na vlasti i da veruje da ništa, ama baš ništa ne može da ga spreči u ovoj nameri. Mnogi se plaše da je mali i iskompleksirani čovečuljak spreman i na druge aLibije, samo ako to donosi nove poene popularnosti. Ova igra reči važi na svim jezicima sveta. Doduše još uvek nije dobro izvagana korist od agresije na najbogatiju zemlju Afrike, niti je izvesno koliko mu je ispoljena ratobornost podigla rejting na lokalnom planu.

Nisu Francuzi mutavi i vide oni pravu pozadinu političke fasade i razloge francuskog angažovanja. Vide, al' ćute, jer je ćar veliki. Humanost je izgovor, a petrol je pravi razlog, čuje se tu i tamo, jer zaista nema sumnje da je nafta, kao tekući problem, svuda važnija od čvrstog morala. Javna je tajna da je Francuska za svoj libijski humanizam i renesansu nagrađena specijalnim prijateljskim ugovorom u stilu: ti meni izbombarduješ opoziciju, a ja tebi isporučim crno blago. Tako je Sarkoland sada na putu da postane petrolejska sila sa velikim zalihama jeftinog petrola u prijateljskoj novoj Libiji.

 Priča se vrlo javno da je Sarkozi dogovorio vrlo tajno da će nekih 35 odsto libijske proizvodnje biti rezervisano za Pariz. Vlada je ovu provokativnu vest jednom prilikom demantovala, ali onako, skoro šapatom i vrlo neubedljivo. Dalje nisu insistirali. Malo kasnije pala je i radosna vest da su u blizini obale francuske pokrajine Gvajane, u južnoj Americi, pronađene velike zalihe petrola. Nešto kao i ona nafta koju je Milošević pred svoje izbore nanjušio u Vojvodini. Od naroda se traži da u sve ovo slepo veruje, a od novinara da ne čačkaju mnogo i ne traže druge istine, jer je ova zvanična sasvim dovoljna da se lepo živi.

Ko drugome medijsku rupu kopa, i sam u nju upada. Tako bi glasila nova verzija stare poslovice, a odnosi se na članove sedme sile koja je i ovde na putu da se pretvori u devetu rupu na svirali. Ovo najbolje znaju članovi redakcije svetski poznatog lista Le Monde. Nije ni čudo da su upravo oni potegli tužbu protiv vlade za tajno prisluškivanje i špijuniranje novinara u aferi Betankur-Loreal oko podmićivanja i korupcije vladajuće stranke UMP. Obično rutinsko prisluškivanje bilo koga, a posebno znatiželjnih novinara, verovatno je sasvim normalna stvar u pseudodemokratijama i banana-republikama po celom svetu, ali u Francuskoj je to još uvek skandalozno i uostalom zakonom strogo zabranjeno. Da tragedija bude veća, zakon o neprikosnovenoj tajnosti novinarskih izvora je doneo upravo sam Sarkozi u vreme kada je tek zaseo u fotelju. Bio je to jedan od prvih i veoma cenjenih predsednikovih poteza. Ali predsednik je napredovao i ubrzo postao superpredsednik, onaj koji sam zamenjuje celu vladu i o svemu odlučuje "lično i personalno".

Francuska opozicija ga zbog ovog hobija u poslednje vreme naziva Hari Poter, jer čovek zaista ima neverovatan prirodni dar veštaca mađioničara. Moguće da ima i neki nevidljivi čarobni štapić kojim može da svakog nepodobnog pretvori u guštera ili u žabu, za tren oka, samo ako mu dotični smeta na putu za još pet godina vlasti. Ako je takav sada, kakav li će tek da bude za vreme tog poslednjeg mandata! O ovome se dosta razmišlja ovih dana ne bi li se u glavama Francuza konačno iskristalisala najvažnija odluka na svetu: Za koga glasati u proleće iduće godine?

Ko pisne, ima da ga nema

Sve što je rečeno nije ni plod mašte niti neko lično ubeđenje, već vrsta analize onoga što se piše u francuskoj štampi ili čuje na elektronskim medijima. Kako je država već u izbornoj groznici, tako, naravno, postoje i dva tabora koji imaju sasvim suprotna mišljenja o svemu. Za treći ili nesvrstani pravac razmišljanja - kao da nema mesta.

Predsednički mediji toliko hvale svog kandidata da je ponekad mučno slušati ovu staljinističku propagandu, o najboljem, nezamenljivom i u svetu najcenjenijem predsedniku. Nekako mnogo prirodnije i objektivnije deluje nedavno objavljena priča koju je pod provokativnim naslovom Sarkozi predsednik serijski ubica objavio poznati nedeljnik Nouvel Observator. Sličan članak se pojavio i u Okovanom patku. Naravno, u "prevedenom" smislu Sarkozi se optužuje za ubistva karijera službenika ili političara koji mu se ispreče na putu novog mandata ili, bolje rečeno, za ubistva svih obećanja koja su mu pomogla da bude izabran za predsednika.

Broj neispunjenih obećanja u srazmeri je sa brojem ljudi koji su dobili šut-kartu ili im je karijeru pojeo mrak jelisejske trojke. Obećanje ludom radovanje. U članku je nabrojano nekih tridesetak ljudi svih rasa i religija koji su ga "ugasili" zbog neke primedbe na račun gazde. Deputati opozicije, istražne sudije, policajci, inspektori, novinari pa čak i bivši ministri vladajuće stranke.

Sarkozi puca na sve što mrda u suprotnom smeru. On lično i njegovi ljudi dele otkaze, prekomande ili hitne penzije i to po kratkom postupku, šakom i kapom. U nedavno objavljenoj knjizi pod naslovom "Sarko me ubio", istražna suditeljka gospođa Prevost-Desprez tvrdi da je Sarkozi uzimao keš lovu od gospođe Betankur, ali su svedoci ove korupcije bili preplašeni anonimnim smrtnim pretnjama i najzad odustali od namere da svedoče protiv čoveka koji je iznad zakona i koji ima dugu ruku.

Medijska bomba se tako pretvorila u pokvašenu petardu. Predsednik je zlopamtilo i vlada strahom, pritiscima i nasiljem, tvrdi otvoreno satirični nedeljnik Canard Enchaine. Sarkozi je stavio ceo policijski sistem i njegovu tajnu službu za bezbednost države u službu svog ličnog interesa. Počujte šta se piše o predsedniku jedne atomske sile:

"On se služi državnim aparatom da bi isterao svoje hirove i besnilo. Kada ga uhvati, on viče, skače, maltretira i ponižava državne službenike koji mu se ne dopadaju, protivnike koji mu smetaju i čak saveznike za koje sumnja da mu nisu dovoljno pristrasni i verni."

Za jednu reč, za jedan gest - ode radno mesto. Svako ko se protivi ide pravo na lomaču i mora biti spaljen kao veštica u srednjem veku, tvrdi poznati novinar PPDA, nekada najpopularniji spiker dnevnika koji je izgubio posao, jer je velikog Sarkozija uporedio sa malim dečakom. Uostalom, bio to novinar, ministar ili inspektor policije, tarifa je ista. Mala greška - velika posledica. Kada je došao na vlast Sarkozi je imao dosta prijatelja, kada ode sa vlasti biće potpuno sam, dodao je dotični novinar Poivre Darvor.

Režimske sluge

Nedavno je i cenjeni Le Monde objavio neke tajne dokumente iz procesa o finansiranju vladajuće stranke i malverzacijama njenog računovođe Erika Vorta, koji je nakon toga morao da podnese ostavku. Sarkozi je odmah pustio svoje kerove da isteraju zeca iz jazbine i otkriju nelojalnog i politički nepodobnog službenika ministarstva pravde, piše pariski nedeljnik i navodi imena sablasne trojke, koja iako nije u dugim kožnim mantilima već u klasičnim sivim odelima, koristi slične metode.

Klod Geon, ministar unutrašnjih poslova, Bernar Squarcini iz tajne službe i Frederik Pechenard, direktor policije, citirani su kao udarna snaga Sarkozijevog režima. Oni su od nekog Stefana Tijardovića, koji je u tajnoj službi francuske policije zadužen za velike uši, zatražili da pronađe cinkaroša tako što će da špijuniraju telefon novinara Monda koji je objavio vest. Skandal je izbio na površinu, ali skandala ima toliko da jedan više ili manje ne menja mnogo. Opšte je mišljenje da ga je Sarko baš preterao. Predsednik Francuske je, pak, ubeđen da je u pravu, da mu je bilans petoletke pozitivan i veruje da će na proleće biti ponovo izabran, samo ako ćuti, tako je pametniji iako iz pozadine polako skida glave svojim konkurentima.

Glavna prepreka je eliminisana: Dominik Stroskan, švaler iz Njujorka, sada je više kandidat za ćorku nego za Jelisejsku palatu. Od kako se vratio u Pariz u toku je i druga optužba za silovanje jedne novinarke i to pre deset godina. Potencijalni kandidati iz same desnice ili bivši ministri su pod posebnom prismotrom i sve je učinjeno da se ne kandiduje niko drugi osim Sarkozija, kako bi šanse bile veće za drugo poluvreme.

Jedini koji ne haje na pretnje i ucene je Dominik Vilpint, bivši prvi ministar, koji je već dugo na sudu sa predsednikom i kome se u poslednje vreme često pripisuju novi zločini i za koga se traže nove kazne. Samo da bi se eliminisao iz trke.

Nedavno je i on optužen da je uzimao bakšiš od afričkih predsednika. Kofere pune milione dolara za svog gazdu Širaka, koji je već na sudu za sličnu pljačku dok je bio gradonačelnik, pre dvadeset godina. Divno društvo. Sad se saznalo i da je Miteran reketirao afričke vladare pre trideset godina. Nije isključeno da su i Napoleon, pre dva veka, ili Lujka broj 14 u doba pozne renesanse, žestoko muvali i da je vreme da im se sudi. Za koju godinu saznaćemo još koješta, o čemu je danas strogo zabranjeno da se piše ili da se čačka.

Takav je Zapad, takva je Evropa, kojoj težimo toliko. Možda upravo zato jer je slična našim narodnim običajima. I kod nas izgleda važi ono Život dajem vlast ne dajem. A ova kratka priča ima samo jedan mogući zaključak. Nigde nije mnogo bolje. Gde god ima profita i vlasti, tu su ljudi uvek isti i čovek čoveku najljući neprijatelj. Put u bolje sutra izgleda da je popločan leševima preko kojih mora da se gazi da bi se napredovalo, kako je to lepo zabeležio jedan naš savremeni pisac.

 

Predsednik se "služi državnim aparatom da bi isterao svoje hirove i besnilo. Kada ga uhvati, on viče, skače, maltretira i ponižava državne službenike koji mu se ne dopadaju, protivnike koji mu smetaju i čak saveznike za koje sumnja da mu nisu dovoljno pristrasni i verni."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane