Natrag

ParaDOS

ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (1)

 

Kako do sreće sa rogovima iz vreće

 

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije, Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u sledećih nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

 

Mile Isakov

 

 

Krajem devedesetih godina prošlog veka, podeljenu i duboko razjedinjenu demokratsku opoziciju Srbije, iscrpljenu međusobnim svađama i sukobima, jednako kao i borbom protiv režima, retko je ko mogao da zamisli ujedinjenu. Gotovo da su netrpeljivosti među opozicionim partijama i liderima, vremenom, postale snažniji motiv za njihovo delovanje nego zajednički protivnik. Posle nekolikih neuspelih pokušaja grupisanja, šireg i najšireg udruživanja, opozicione partije postajale su još udaljenije i u sve većoj međusobnoj zavadi, do netrpeljivosti i mržnje. Iz težih se oružja počelo pucati po konkurenciji nego po vlasti.

Sa druge strane režim, satkan od laži i podlosti, spreman na sve - od korupcije, preko pretnji i zastrašivanja, do likvidacije - vešto je i uspešno to godinama podsticao i koristio. Pitanje da li ćemo ikad saznati kakve je sve veze i sa kime u opozicionim redovima uspostavio i ko je sve, pa i među liderima DOS-a, "sarađivao". Ko je, direktno ili preko posrednika, povremeno ili trajno, radio za taj režim i njegove tajne službe. Kad malo bolje zavirimo u već požutele novine videćemo da, osim možda na prvim izborima 90, kada je masovno doživljavan kao mesija, Milošević nikad više nije pobedio na izborima, nego ih je po pravilu opozicija gubila. Neki izborni porazi i protesti završili su neuspehom pod vrlo sumnjivim okolnostima. U pojedinim periodima i kritičnim situacijama, neki lideri su se u najmanju ruku čudno poneli.

 

Sindrom Veselinov

 

Ali, krenimo redom. Inicijator okupljanja svega u opoziciji, bez obzira na veličinu, programske i ideološke razlike i međusobne odnose, bio je "kralj trgova" Vuk Drašković, koji je sa svojim SPO još uvek imao najbolji rejting - oko 10 odsto. Svi ostali zajedno u tom trenutku nismo imali mnogo više, možda 15 odsto podrške građana. DS oko pet odsto, DSS četiri odsto i po jedan procenat, ili manje, desetak preostalih učesnika prvog sastanka u prostorijama SPO, 10. januara 2000. godine.

Istina, pre toga je Dragoljub Mićunović organizovao jedan okrugli sto opozicije s istim namerama, ali bez rezultata. Iskustvo mu je govorilo da je pravi trenutak za to, ali on prosto nije bio dovoljno jak. Uostalom i Đinđićev "Savez za promene" bio je isti takav neuspeo pokušaj, naročito pošto su ga napustili Čović i Vuk Obradović. Samo je jedan Vuk imao tu moć i taj autoritet, u tom trenutku, sviđalo se to nekome ili ne. Da, recimo, prinudi i "Savez za promene" da pristupi, iako Đinđić, koji ga je sam i činio, nije bio pozvan. Dublirali su ga Batić i Svilanović. Ostali prisutni su bili sve predsednici partija, dakle nas 15, plus raško-prizrenski vladika Artemije. Na čuvenoj fotografiji sa konferencije za štampu, objavljenoj u svim novinama, sleva na desno: Nenad Čanak, Dušan Mihajlović, Nebojša Čović, Momčilo Trajković, Vladan Batić, Artemije, Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović, Vuk Obradović, Dragan Veselinov, Vojislav Koštunica, Miodrag Perišić, Žarko Korać, Rasim Ljajić i Mile Isakov. I Jožef Kasa, koji nije želeo na zajedničku konferenciju za štampu i fotografisanje.

Bilo je mnogo nezadovoljnih i Vukom i sastavom koji je odabrao, ali niko se nije usudio da ne dođe i da ne potpiše. Ne samo zbog Vuka, naravno. Mi iz Vojvodine - Čanak, Kasa i ja - imali smo ozbiljne primedbe na prisustvo Veselinova, za koga smo argumentovano tvrdili da je sarađivao sa režimom u razbijanju veoma snažne ujedinjene vojvođanske opozicije pod nazivom "Koalicija Vojvodina". Ukrao nam je to ime i, u dogovoru s vlašću, registrovao je kao svoju partiju, a onda, na osnovu toga uzeo i sve naše mandate u Skupštini Srbije i podelio ih sa Šešeljem. Ja sam iznosio te i još neke dokaze i argumente, a Čanak je glumio da će da napusti sastanak i tako iznudio prekid i pre početka, da bi u četiri oka porazgovarao sa Vukom. Danas verujem da je tada nešto istrgovao za sebe, baš kao što sam uveren da je to učinio i 97. kada smo podržali Vuka u drugom krugu predsedničkih izbora, pošto sam ja, kao kandidat "Koalicije Vojvodina", u prvom krugu sa 118 hiljada glasova zauzeo četvrto mesto, odmah iza Vuka. Možda ovim priznanjem ispadam suviše naivan, ali meni to tada, zaista, nije ni padalo na pamet. S iskustvima koja sam, u međuvremenu, sa njime i nekim drugima stekao, danas sam siguran u to. Bio sam svedok kad je od Vuka, ako pobedi, tobož u šali, tražio da bude ministar policije, i Vuk mu je čak to i potpisao na nekom papiriću. Ali mi je to prestalo biti samo simpatično, kada je isto to, i na isti tobož neobavezan način, kasnije tražio i od Đinđića. Kad sam ja bio prisutan! A kad nisam? Samo što je Đinđić bio istiji od Čanka. U principu ništa ne potpisuje, naročito pred svedocima.

 

Šećerna posla

 

Međutim, ne želim u ovoj knjizi da se bavim špekulacijama o onome što ne znam dovoljno. Još manje tračevima. O Čanku posebno. Toliko, shodno mojim uverenjima, dugujem decenijskom iskrenom drugarstvu u najtežim okolnostima. Ali, samo toliko. Ono što znam o njemu privatno, to će i ostati. Inače, ni on neće imati imunitet i biti amnestiran za političke gafove ili lične slabosti koje su imale političke posledice.

Moje je da kažem ili nagovestim koliko znam, da dam svoje mišljenje, sud ili sumnju, a na onima koji o nečemu više znaju da me dopune ili isprave. Siguran sam da će i Vuk, kad reši da progovori, imati što-šta da kaže o takvim i sličnim slučajevima.

Dakle, ne znam šta su se tada nagodili, tek Čanak nam je rekao da mu je Vuk obećao da Veselinova više neće zvati i sastanak je mogao da počne.

Poznato je da je Veselinov ipak nastavio da dolazi, da bi se kasnije prvi javno odrekao Vuka, uz najružnije opaske na njegov račun. Još kasnije, uz podršku Đinđića, sa kojim je i Čanak vremenom razvio bliske veze preko direktora DS Miodraga Kostića, postao je ministar poljoprivrede, uprkos "našem" upornom protivljenju. To, međutim, nije bila smetnja da u "šećernoj aferi" tesno sarađuje sada već sa Čankovim kumom Kostićem.

Uprkos insistiranjima stručnjaka, Veselinov je bio protiv donošenja zakona o šećeru pre privatizacije šećerana. Lično je učestvovao i u privatizaciji nekih od njih. Posle je on davao premije za šećernu repu preko privatnih, a ne preko još uvek državnih šećerana kao što su zrenjaninska ili sremskomitrovačka, naprimer, ili preko zadruga direktno proizvođačima repe. Zato ove šećerane nisu mogle da uđu u kampanju i njihova dubioza se produbljavala, a sa njome i problemi i obaveze države. Sa druge strane privatne su mogle da povećaju proizvodnju i izvoz. On je bio taj koji je i Vladu i javnost, do poslednjeg dana, držao u zabludi da je sa izvozom šećera u EU sve u redu i da nam ne prete sankcije. Na pitanja o ozbiljnosti primedaba koje su iz Evrope stizale, na koje nas je i pismeno upozorio "Jugošećer", odgovarao je sa indignacijom i podsmehom. Na kraju, kada su sankcije ipak uvedene, on je bio na čelu komisije koja je trebala da sprovede istragu i utvrdi greške, zloupotrebe i potrebne mere i sankcije. To je urađeno tek kada ga je zamenio Pitić, mada ne u celini. Ni Pitić nije hteo, ili nije smeo, da se upušta u utvrđivanje zloupotreba, nego se posvetio samo otklanjanju propusta u sistemu onako kako je to Unija tražila. Ja, naravno, još manje mogu znati o eventualnim malverzacijama, o prepakivanju, reeksportu ili samo zameni papira umesto šećera, ali znam da sankcije sigurno nisu uvedene samo zbog pedesetak tona šećera, koliko je šverca utvrđeno.

 

Sve uz natezanje

 

Ceo posao sa izvozom šećera bio je jedna velika zloupotreba dobre volje da nam se pomogne. Zloupotreba smišljena i organizovana u vrhu države, i savezne i republičke. Ideja je bila da se, umesto očekivanih 100 do 150 hiljada tona šećera našeg viška, po preferencijalima (odnosno po duplo većim cenama od tržišnih), izveze sve što imamo (oko 400 hiljada tona za dve godine). A za domaće potrebe da se uveze mnogo jeftiniji šećer. Već time smo se pokazali kao nesolidan partner i izgubili poverenje Brisela. Oni nam pružili prst, a mi zgrabili celu šaku.

Na to su se samo nadovezali razni špekulanti i mešetari, tako da je izvezeno 100 hiljada tona više nego što smo imali i kada se sabere celokupna proizvodnja sa onim što je zvanično uvoženo.

Za državu je važno da sve to sagleda i utvrdi odgovornost, od planera do švercera, ne samo zbog Evrope i novih preferencijala, sada precizno ograničenih na 120 hiljada tona, već pre svega zbog nas samih.

Mora se utvrditi ko je od toga imao i koliko koristi. Gde je novac od tog izvoza. Koliko je dobila država, koliko proizvođači, a koliko trgovci i izvoznici, kojima kao i u svim drugim slučajevima pripada samo marža. Kada se to utvrdi i javno saopšti, nestaće sve dileme, sumnje i špekulacije. Tada će biti jasnija i uloga Veselinova, ali i Đinđića i Labusa, pa i osumnjičenog "MK Komerca". U tom slučaju.

Za priču o tom prvom sastanku DOS-a mnogo je važniji i zanimljiviji drugi događaj, koji je mnogo ozbiljnije ugrozio njegov uspeh i doveo Vuka, kome je očigledno bilo veoma stalo, do očaja. Naime, morao je na kraju bukvalno da preklinje Koštunicu da potpiše sporazum, do koga smo, posle nekoliko sati s mukom, ipak došli. Kada smo usaglasili i poslednji zarez i usvojili tekst sporazuma, svi smo ga i potpisali, osim Koštunice, koji je tražio vremena da to, navodno, prođe kroz organe njegove partije. Više od sata smo ga ubeđivali da su i "naše partije demokratske" i da i mi svi "imamo tu obavezu", ali da smo spremni da "u ovako važnom trenutku preuzmemo odgovornost" i da "ubedimo" svoja rukovodstva i članstvo. Napravljena je i pauza u kojoj se sa njime i individualno radilo, posebno dva Vuka, Drašković, ali i Obradović, koji se, mislim iskreno, posebno trudio oko Koštunice. Pretpostavljam da su radili i neki telefoni, ali ne mogu da kažem ko se sve s kime konsultovao i šta je presudilo. Tek i Koštunica je na kraju, nevoljno, ali ipak potpisao i mogli smo da izađemo, svi zajedno, pred već uveliko nestrpljive novinare i saopštimo vest decenije: Stvorena je "Ujedinjena demokratska opozicija Srbije". Od tog imena se kasnije, pred izbornu kampanju, odustalo, zbog mogućih nelagodnih asocijacija na skraćenicu UDOS. Ali to je već marketing.

 

Uticaji

 

Ne znam da li je na Vuka bilo nekih direktnih uticaja i pritisaka, ali nema sumnje da su se za stvaranje DOS-a bila stekla tri presudna faktora: 1. građani, 2. dijaspora i 3. međunarodna zajednica.

Svakako, najznačajniji inspiratori i organizatori ovog okupljanja bili su, pre svega, građani (da nije suviše izlizano, moglo bi se reći narod) i domaća javnost, koji su sve glasnije negodovali zbog svađa i nejedinstva, i gotovo horski zahtevali ujedinjenje celokupne opozicije.

Zatim, veoma važnu ulogu odigrala je srpska dijaspora, koja se upravo zbog toga, takođe prvi put ujedinila. Do tada su pojedine srpske enklave i uticajni pojedinci podržavali i finansijski pomagali i Miloševića i Vuka i Šešelja i Đinđića, možda i još ponekog. Sve koji su uspevali da ih ubede da su baš oni najveći borci za "srpsku stvar". Više puta "zavedeni pa napušteni", ne znajući više kome da veruju, odlučili su da ubuduće pomažu samo Opoziciju, odnosno sve zajedno. Tim povodom, negde u martu, u Budimu je organizovan jedan veliki skup na kome su nam predstavnici dijaspore iz celog sveta, na čelu sa Majklom Đorđevićem iz Amerike, poručili da imaju spremljeno milion dolara za pomoć i da će biti još mnogo više, ako se ujedinimo i prestanemo sa međusobnim svađama. Svojim prisustvom overio je to i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Naravno, pritisak je vršila i međunarodna zajednica, koja je, verujem, to i došapnula dijaspori, pa možda neko i Vuku. Takođe, verujem da je i crkva radila na tome preko svoje mreže u svetu.

Na ovaj ili onaj način, manje ili više direktno, svi oni su nama svima, u zavisnosti ko je s kim imao kontakte, jasno stavili do znanja da će dići ruke od nas ako se ne ujedinimo. A to je, u prevodu, značilo: Srbiju će svet izolovati, staviti u karantin i pustiti da se međusobno pokoljemo, pa ko preživi pričaće.

I većini među nama bilo je jasno da nam nema druge, ma koliko bili sumnjičavi ili gadljivi na neke partnere, i ma koliko šanse i u slučaju ujedinjenja nisu bile bog zna kakve.

Jednostavno, bila je to jedina preostala opcija ili KRAJ. Kraj demokratske borbe za demokratske promene u državi koja odumire. Kraj, koji nagoveštava ubrzano propadanje i zaoštravanje socijalnih tenzija, do sukoba i građanskog rata.

Ta iznudica, sasvim po strani je ostavila programe promena i reformi. Svima je bilo važno samo da se sruši Milošević, a posle videćemo! Neki su mislili i lako ćemo! Pravac na Zapad, ma šta to značilo. Zaboravljalo se, često, da i Zapada ima raznih. Ali, svaki pokušaj postavljanja takvih pitanja bio je tumačen kao izdajnički gest, odmah etiketiran kao prokomunistički ili, što je kasnije, kada smo postali vlast, postalo jako popularna diskvalifikacija - samoupravljački.

 

Dosta ovisnika

 

Ni najmanje ne patim od teorije zavere. Naprotiv. Uvek sam se sprdao s glupostima kao što su bile tvrdnje da su Srbi najstariji narod, najbliži Bogu, zbog čega nas, navodno, svi mrze. Ali, nemam nikakvu dilemu da su, negde na tom Zapadu, oduvek postojale različite kalkulacije za rasturanje i osvajanje naše zemlje, pa i gotovi planovi za vojnu intervenciju, ako bude neophodno. Naprotiv, pouzdano znam, iz ličnog iskustva, da se o tome razmišljalo mnogo pre nego što je do toga i došlo. Još 1993, kada sam kao novinar, zajedno sa kolegom Petrom Petrovićem, boravio na studijskom putovanju u Americi, čuo sam to svojim ušima.

U Vašingtonu smo se tada, između ostalog, sastali i sa dva bivša senatora (u Americi inače postoji pravilo: jednom senator, uvek senator), koji su nas, usred razgovora, onako iznebuha i bez pardona, upitali: šta bismo mi radili kada bi oni nas napali?!

Bili su veoma iznenađeni, rekao bih i uvređeni našim odgovorom da bismo branili svoju zemlju. A Milošević? A toliko ste do maločas kukali? S njim ćemo se mi sami obračunati, pre ili kasnije, uz vašu pomoć ili bez nje, glasio je naš odgovor. Ali, kada je naša zemlja napadnuta mi je moramo braniti.

Da ne bude zabune, mi smo o tome i tada pisali u našem "Nezavisnom" listu (br. 3539.), što je kasnije objavljeno i u mojoj knjizi "Koliko je sati", pod istim naslovom "Amerika je uvek u pravu, osim kad nije" (str. 54-64). U tom tekstu iz 1993, pored ostalog, piše i sledeće: "Postalo mi je jasno da Amerika ne zna šta hoće u našem slučaju, zato što ne zna šta je tu njen interes. Amerikanci funkcionišu isključivo na osnovu interesa i kada bi ga prepoznali u Jugoslaviji vrlo lako bi utvrdili i kako da ga ostvare. Međutim, promenom odnosa snaga u svetu i podelom Jugoslavije, menjaju se i američki interesi u tom regionu, ali još se nisu sasvim definisali i sve dok je tako Amerikanci će na slepo vući poteze i često menjati taktiku".

Vreme je, bez sumnje, potvrdilo ovu moju pretpostavku. Dovoljno je samo prisetiti se koliko često su menjali stav o Jugoslaviji, koju su dugo i uporno branili, a onda odustali i pristali na podelu. I kakve su sve dileme imali oko budućih unutrašnjih granica. Pa o Kosovu za koje još nemaju rešenje. Pa o Miloševiću od "garanta stabilnosti" u regionu do "balkanskog kasapina" i ratnog zločinca. U skladu s tim, menjali su i svoje odnose sa njime, ali i odnos prema Srbiji, pa i prema opoziciji u njoj. I to je svakako dodatno, doprinosilo dezorijentaciji, pa i kolebanju unutar DOS-a, u kome je bilo dosta ljudi na direktnoj vezi i veoma podložnih uticaju Amerike, gotovo ovisnika.

 

Bezbroj strahova

 

Bilo je to vidljivo i iz odnosa prema Evropi, koja je, opet, predugo tražila svoje mesto i ulogu na Balkanu.

Naime, neposredno posle bombardovanja 1999. kada se Evropska zajednica odlučila na aktivniju ulogu, bili smo pozvani u Brisel da prisustvujemo ministarskom samitu. Ja sam to razumeo kao prećutno priznavanje njihove dotadašnje pogrešne politike i pokušaj preuzimanja inicijative od Amerike, koja je od njih iznudila NATO bombardovanje. Verovao sam da je bolje što pre otpočeti taj dijaog, do kojeg kad-tad mora doći, uprkos još svežim ožiljcima. Ali, mnogi lideri opozicije su kalkulisali.

Poziv je bio šansa da demonstriramo spremnost na saradnju s Evropom, da iznesemo svoje viđenje situacije u zemlji i njene perspektive, da ponudimo rešenja. Ali, što je mnogo važnije da, mada još uvek opozicija, budemo i zvanično priznati za partnere Evrope i od nje dobijemo direktnu i nedvosmislenu javnu podršku.

Većina opozicionih vođa se, mislim, tada uplašila i, sa nemuštim izgovorima formalne prirode, izbegla taj gest pomirenja. Svako iz svojih razloga, ali svi su sigurno imali na umu kakvu je omrazu na sebe navukao Đinđić, zbog toga što je za vreme bombardovanja pobegao iz zemlje. Većina je mislila da je još rano, a bilo je verovatno i drugih strahova. Neko se više plašio režima i njegovih optužbi za izdaju i kolaboraciju, neko više gubljenja poverenja i podrške kod još ratobornih "patriotskih nacionalnih snaga" i birača, a poneko verovatno i zbog rivaliteta Amerike i Evrope, oko uticaja na Balkanu.

Tek ni Vuk, koji je odmah rekao da neće ići, ni Koštunica koji se nije javno izjašnjavao, ali ni Đinđić, koji je najpre najavio svoj pristanak, nisu krenuli na put. Čak ni Mićunović, koji je bio na aerodromu pred poletanje, kada je po njega došao Dušan Mihajlović i bukvalno na ulazu u avion ga odgovorio i vratio. Čast proevropske opozicije, tom prilikom, na samitu petnaestorice, branili smo samo Vuk Obradović, Rasim Ljajić, Cole Kovačević, Veselinov, Čanak i ja, kao i Vojin Dimitrijević ispred GSS i Rebeka Srbinović iz "Nove demokratije" i još nekoliko predstavnika nevladinih organizacija, od kojih se sećam samo Sonje Biserko i Nataše Kandić.

Uopšte ne sumnjam da je i to, kasnije, uticalo na naš mukotrpan i dug put povratka u evropske organizacije i institucije. Od OEBS-a i Saveta Evrope, do Partnerstva za mir i Evropske Unije. Neki nam to sigurno nisu zaboravili. Osim što nikad ne priznaju grešku i zlopamtila su.

Jedan od glavnih strateških principa svetske vladajuće oligarhije je neprestano vaspitno demonstriranje njihove moći i superiornosti, što se pokazuje i tako da se, uvek i svima, jasno daje do znanja da se njihova ponuda ne odbija.

Ali, bila su to tek prva nesnalaženja DOS-a, koji je svoju taktiku u tom trenutku koncentrisao na domaći teren i već oprobana sredstva protestne mitinge.

Nastaviće se

 

 

 

 

 

GLOSA

 

Bio sam svedok kad je od Vuka, ako pobedi, tobož u šali, Veselinov tražio da bude ministar policije, i Vuk mu je čak to i potpisao na nekom papiriću. Ali mi je to prestalo biti samo simpatično, kada je isto to, i na isti tobož neobavezan način, kasnije tražio i od Đinđića.

 

 

GLOSA

 

Većina opozicionih vođa se, mislim, tada uplašila i, sa nemuštim izgovorima formalne prirode, izbegla taj gest pomirenja. Svako iz svojih razloga, ali svi su sigurno imali na umu kakvu je omrazu na sebe navukao Đinđić, zbog toga što je za vreme bombardovanja pobegao iz zemlje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane