Natrag

Feljton

Feljton

Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (2)

 

Kuran jedina obavezna lektira u Kaliforniji

 

Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića(SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada   

 

Srđa Trifković

 

Korupcija ide na korupciju: muslimanskim vođama se udvaraju političari. U dve prilike pre 11. septembra Hilari Klinton je bila gost na prijemima koje je organizovao Savet za muslimanske javne poslove (SMJP). Reč je, ponovimo, o grupi koja promoviše Hamas, Hezbolah, tursku fundamentalističku Partiju blagostanja i egipatsku Muslimansku braću. Godišnje prikupe na desetine miliona dolara, veliki deo preko neprofitnih organizacija, od čega mnogo novca zatim odlazi prekomorskim radikalnim islamskim grupama. Hilari Klinton je takođe dobila delić tog kolača, ali je morala da vrati 50.000 dolara koje je dobila od SMJP-a jer su u opasnosti bili jevrejski glasovi u njenoj izbornoj bazi, Njujorku. Ona je pravdala svoje kontakte tvrdnjom da je pokušavala da "promoviše dijalog o miru", što je podrazumevalo "otvaranje komunikacija sa mnogim različitim grupama i mnogim raznim pojedincima". (Ko poveruje takvom "objašnjenju" nesumnjivo još uvek veruje i da je rat protiv Srbije u proleće 1999. vođen zbog "genocida" na Kosovu.)

Udvaranje islamistima se nastavilo i posle 11. septembra. Dok je donekle shvatljivo što je g. Buš težio da pokaže da rat protiv terorizma ne znači rat protiv islama, njegov izbor islamskih prvaka koje poziva u Belu kuću neshvatljiv je. Među njima je izvršni direktor SMJP-a, Salem al Marjati. On je nedugo pre dolaska na prijem u Belu kuću 2001. izjavio radio-reporteru u Los Anđelesu da Izrael smatra glavnim krivcem za napade na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Drugi je bio Muzamil Sidiki, bivši predsednik Islamskog društva Severne Amerike i imam Islamskog društva u Orandžu, Kalifornija. I on je bio pozvan u Belu kuću 26. septembra 2001. da bi mu se predsednik zahvalio na osudi terorizma. Sidiki je pripremio utešne i ohrabrujuće reči za predsednika: "Muslimanska zajednica jednodušno osuđuje i žali zbog zločina počinjenog 11. septembra 2001. Bio je to užasan zločin protiv naše nacije i protiv čovečnosti." Samo godinu dana pre toga, međutim, na mitingu u Vašingtonu taj isti imam Sidiki izjavio je da će Alah strašno kazniti Ameriku zbog svih nepravdi koje je nanela muslimanima.

U istom duhu šeik Muhamed Gamej, svojevremen predstavnik kairskog univerziteta Al ahzar u SAD i imam Islamskog kulturnog centra i džamije u Njujorku, odbio je da počinioce nazove teroristima

 

Fatalne posledice - bez potrebe

 

Zaista je komično da Sjedinjene Američke Države, majka međunarodnog terorizma i izvor svih okolnosti ugnjetavanja i podjarmljivanja, govore o suzbijanju terorizma (tj. svakog čina koji se sukobljava s njihovim imperijalističkim interesima). Islam ima sveobuhvatan, realističan i fleksibilan kodeks koji se bavi činjenicama o tzv. terorizmu u skladu s njihovim društvenim efektima.

Ako ovo predstavlja tobože prihvatljivo lice islama, koje se predstavlja međunarodnim forumima i zapadnim medijima, nameće se pitanje kako li tek izgleda "ekstremni" islam. Mnoge od takvih organizacija sebi namerno stavljaju pridev "američki" da bi naglasile svoju tobožnju legitimnu pripadnost javnom diskursu u SAD, ali sve one dele pogled na svet i program nastao u Medini oko 628. g. posle Hrista.

Sve pomenute organizacije nalaze se u rukama manipulatora koji serviraju srceparajuće laži o ljubavi i toleranciji medijima i političarima, dok istovremeno sprovode program džihada. Ovo je činjenica koju negiraju zapadni sekularisti. Stara liberalno-sekularna odbojnost prema hrišćanstvu spojila se sa političkom korektnošću iznedrivši klimu u kojoj je islamistima omogućeno da bez izazova šire laži o pravom karakteru svoj projekta. Odbrana od takvih laži je složen problem jer se svaki direktan odgovor proglašava za "neosetljivost" prema manjinskim zajednicama ili čak za govor mržnje. Oliver Revel, bivši šef za protivteroristička istraživanja FBI, ukazuje da takva klima radikalnim i teroristima naklonjenim grupama stvara okruženje u kome mogu da opstanu.

Zatvaranje očiju vladajuće zapadne elite pred zloupotrebom gostoprimstva od strane islamista i dalje se nastavlja u ime tzv. multikulturalizma ili poštovanja ljudskih prava. Stara mantra, koja bi trebalo da je odavno diskreditovana činjenicama, ukorenjena je u nesposobnosti sekularno-liberalnih zapadnih elita da poimaju svoje zemlje kao stvarne a ne samo funkcionalne zajednice, kao zajednice ponikle iz mnogih generacija zajedničkih predaka, ukorenjene u kontinuitet zajedničkih istorijskih sećanja i kulturnih zaveštanja. Elite odbijaju da tretiraju svoje zemlje kao celine koje pripadaju narodima koji su ih stvorili, koji ih još uvek većinski nastanjuju, i koje nose ime tih naroda. Nespremnost da se fanatičnim došljacima koji zloupotrebljavaju gostoprimstvo države-domaćina uputi jasan signal, počevši s hapšenjima i deportacijama ilegalnih imigranata i onih koji slede put džihada, proširila se na obe strane Atlantika. U Americi je 11. septembra 2001. imala fatalne posledice.

Federalne agencije SAD znale su za postojanje terorističkih ćelija povezanih sa Osamom bin Ladenom i pre 11. septembra. One, međutim, nisu delovale u pravcu njihovog razbijanja i deportovanja zaverenika, niti su ih čak dovoljno pratile da spreče napade. Još 23. juna 2001. stiglo je detaljno upozorenje o pretnji Al-Kaide da će upotrebiti avione za napade. Navodeći izveštaj satelitskog TV kanala MBC, dnevnik AirlineBiz.com izvestio je o zaveri za uništenje niza američkih putničkih aviona. Reporter MBC koji se dva dana pre toga sastao sa Bin Ladenom u Avganistanu, naveo je da se očekuje "težak udarac protiv američkih i izraelskih interesa". Uprkos detaljnim upozorenjima, Bin Laden je dobio trku.

 

Neprihvatanje pretnje

 

Slučaj Zaharija Musavija primer je zapanjujuće indolencije. Musavi, francuski državljanin marokanskog porekla, jedan je od zaverenika koji su izveli napade od 11. septembra. On u njima nije učestvovao samo zato što je tri nedelje ranije uhapšen u Minesoti zbog kršenja imigracionih zakona. Prethodno je škola letenja u Eganu, predgrađu Mineapolisa, obavestila FBI da je Musavi tražio obuku na džambo-džetu boing 747, da se ponašao agresivno, izbegavao da govori o svom poreklu i da je platio 6.300 dolara u gotovini. Posebno je frapantno da nije želeo da uči uzletanje ili sletanje, već samo upravljanje avionom u letu. Škola letenja bezuspešno je pokušavala da navede FBI da se zainteresuje za Musavija. Njegov instruktor je čak poslao upozorenje FBI da 747 napunjen gorivom može da bude upošrebljen kao bomba. Najzad su lokalni agenti FBI u Mineapolisu zatražili ovlašćenje za nalog da pretraže drajv njegovog kompjutera. Zvaničnici u Vašingtonu, međutim, smatrali su da nema dovoljno dokaza koji bi opravdali nalog. Povrh svega, Musavi je pohađao letačku školu i u Normanu, Oklahoma, gde je početkom 2001. rezervisao 57 časova letenja, ali mu nije dato da leti sam zbog slabo savladane obuke. I ovo je trebalo da izazove uzbunu: prethodno otkriveni operativac Al-Kaide, Abdul Hakim Murat, obučavao se u istoj školi pripremajući samoubilački napad na sedište CIA. Murat je 1996. svedočio o tom planu na suđenju Ramzi Ahmedu Jusufu, organizatoru napada na Svetski trgovinski centar 1993.

Dvadeset šestog avgusta 2001. FBI je obavešten od francuske obaveštajne službe da Musavi ima veze sa Al-Kaidom i Bin Ladenom. Čak ni ovo obaveštenje nije nateralo agenciju na akciju. Specijalni protivteroristički tim pregledao je informacije, ali je zaključio da postojeći dokazi ne predstavljaju nikakvu pretnju; nije čak prebačen iz sabirnog centra u pritvor FBI pre 11. septembra. Francusko upozorenje stiglo je na dan pošto su dvojica otmičara samoubica kupila karte u jednom smeru za letove 11. septembra. Još karata je kupljeno 26, 27, 28. i 29. avgusta, dok je FBI odbijao da sprovede intenzivnije ispitivanje Musavija ili da pretraži njegov kompjuter. Biro nije nikada razmišljao o ideji zaletanja avionom u zgradu ili o njegovom korišćenju kao bombe u smislu ozbiljne pretnje: oni su bili zabrinuti zbog direktnog scenarija otmice.

Musavi nije bio jedini pripadnik zavere poznat vlastima. U rano jutro 11. septembra, "dva čoveka, koje je (američka) vlada bila identifikovala kao moguće teroriste, ukrcala su se bez problema na različite letove iz Bostona, koristeći sopstvena imena". Federalni organi su takođe bili svesni trećeg otmičara, Hanija Handžura, koji je na sebe skrenuo pažnju Savezne uprave avijacije dok je učio letenje u Panamovoj Međunarodnoj akademiji letenja u Finiksu. Kada je uprava škole izrazila zabrinutost Federalnoj upravi zbog Handžurovog slabog engleskog, ta je agencija preporučila školi da nađe nekoga ko govori arapski da mu pomogne u savladavanju gradiva! Handžur je tako nastavio da pohađa program, što mu je omogućilo da se avionom na letu 77 zarije u Pentagon.

 

Groteskni promašaji

 

Na drugom kraju Amerike, Hafmanova Međunarodna letačka škola u Veneciji, Florida, dobila je odobrenje za produžetak viza za dvojicu pilota samoubica, Muhameda Ate i Marvana al Šeija i to 9. marta 2002, skoro punih šest meseci posle napada! Ata, glavni "mozak" čitave operacije, i Al Šei podneli su zahteve za promenu neimigrantskog statusa od turiste u studenta. Atina molba je prvobitno odobrena 17. jula 2001, a Al Šeijeva 9. avgusta 2001. Obaveštenja studentima su poslata automatski po odobrenju, dok je obaveštenje školi poslato kasnije, pošto se podaci unesu u bazu podataka Imigracione službe.

Istraživanje Ministarstva pravde otkrilo je da su svi otmičari umešani u napade 11. septembra u zemlju ušli legalno, s turističkim, poslovnim ili studentskim vizama. Po mišljenju ovog ministarstva, trojica vazdušnih pirata su prekoračila vreme boravka dozvoljeno vizama, dok je 16 ostalih bilo legalno u zemlji kada su oteli četiri putnička aviona i pilotirali njima.

Visoki obaveštajni funkcioneri van FBI smatrali su da tako groteskne promašaje čini mogućim slaba saradnja Federalnog istražnog biroa sa drugim agencijama. Neki od otmičara od 11. septembra, uključujući i kolovođu Muhameda Atu, bili su pod prismotrom američkih službi tokom 2000. i 2001, pa ipak su im date vize SAD, što im je omogućilo da ostvare plan. Zaključak je jasan:

Iako bi bezbednosne i obaveštajne agencije više volele da ovo pitanje zaogrnu raznim eufemizmima, crni utorak je u najboljem slučaju bio izraziti obaveštajni promašaj, za koji te službe moraju da se smatraju odgovornim, jer su napori za sprečavanje tog napada kompromitovani u Vašingtonu - kao što sugeriše jedan od bivših agenata FBI.

Dockan: više meseci posle napada, FBI je počeo da vodi preko 150 odvojenih istraga u vezi s islamskim grupama i pojedincima s mogućim vezama sa Osamom bin Ladenom. U domaće ciljeve spadalo je na desetine ljudi koji su bili pod elektronskom prismotrom u skladu s nalozima nacionalne bezbednosti, i drugi koje su pratili tajni agenti. Veliki broj ovih slučajeva sugeriše da su napori FBI protiv terorističke mreže daleko prevazišli okvire mnogo objavljivane akcije i da je prisustvo Al-Kaide daleko šire nego što se prethodno znalo. Većina osumnjičenih su aktivni članovi ili se nalaze pod sponzorstvom poznatih muslimanskih organizacija u Sjedinjenim Državama. Neki su putovali držeći predavanja u džamijama i islamskim centrima koji su bili dupke puni. Oni se oslanjaju na kvazilegitimna građanska prava islamskih grupa, kao što je Savet za američko-islamske odnose, Američki muslimanski savet i Savet za muslimanske javne poslove, koje deluju kao front fundamentalističkog pokreta.

 

Paklena alijansa: islam i liberalizam

 

Mentalna nespremnost američke nacije za 11. septembar 2001. nije bila neočekivana. Gotovo tačno tri godine pre napada, 21. septembra 1998, predsednik Klinton je izjavio da je islam religija mira. Obraćajući se Generalnoj skupštini UN, g. Klinton je ismevao one koji "kažu da predstoji neminovan sudar zapadne civilizacije i zapadnih vrednosti i islamske civilizacije i vrednosti":

Lažni proroci mogu da koriste ili zloupotrebljavaju bilo koju religiju da bi opravdali bilo kakve političke ciljeve  pa čak i hladnokrvno ubistvo. Neki mogu da navode svet da poveruje da sam svevišnji Bog, milostivi, daje dozvolu za ubijanje. Međutim, to nije naše razumevanje islama... U Sjedinjenim Državama ima preko 1.200 džamija i islamskih centara, a njihov broj naglo se povećava. Šest miliona Amerikanaca koji se u njima mole reći će vam da ne postoji suštinski sukob između islama i Amerike. Amerikanci poštuju islam.

U skladu sa svojim ideološkim postavkama g. Klinton je uzeo činjenicu da "šest miliona Amerikanaca" veruje u islam kao dokaz da njihovi ideali podrazumevaju versku toleranciju i averziju prema nasilju. On nije objasnio šta mu je dalo za pravo da unapredi svoje "razumevanje islama" kao autentično, nasuprot onome što većina muslimana govori, radi i veruje više od trinaest vekova.

Sufije, miljenici mnogih zapadnih islamofila, po opštem priznanju, koncentrišu se na duhovnost i preziru politički aktivizam, a njihovi obredi sadrže elemente folklora dok im učenja mirišu na misticizam. Za "pravi" islam sufizam je jeretičan. Oni ne pripadaju islamskom glavnom toku ništa više nego što Jehovini svedoci pripadaju papi. Uprkos tome, mnogo je zapadnjaka koji su skloni magnetskom zovu "istočnog" misticizma i navode sufizam kao primer "benignog" islama. Za njih je on "interesantan", nasuprot suvim pustopoljinama muhamedanske pravovernosti. On je i emocionalno privlačan, zahvaljujući maglovitom misticizmu, tako privlačnom za uspavani umni sklop nju ejdža.

Mnogo je lekcija 11. septembra. Najvažnija, još nepoznata većini zapadnjaka, jeste da se, kao jednorog, "tolerantni islam" može definisati i vizuelno predstaviti, ali se ne može učiniti stvarnim. "Da se razumemo", kaže Džuli Nurčil iz Gardijana, jedan od retkih glasova razuma na britanskoj depresivno jednoličnoj medijskoj sceni. Teroristički napadi bili su "tragedija ljudi koji su poginuli ili povređeni i tragedija njihovih porodica i prijatelja. Za nas ostale oni su bili poziv na buđenje s kakvim tipovima imamo posla. Probudite se, liberali, iz svog mesečarskog transa; nemojte da mi priuštite morbidno zadovoljstvo da ponovo kažem: "Lepo sam vam rekla."

Međutim, mesečarenje se nastavilo sa obe strane Atlantika. Dok svaki pokušaj uvođenja tradicionalnih verskih učenja u američkim državnim školama izaziva lavine protesta zbog kršenja zakona o odvojenosti crkve i države, Kuran je obavezna lektira u Kaliforniji, kao deo kursa na kojem se učenici upoznaju sa islamom. Ovaj kurs traži od učenika sedmog razreda ne samo da uče dogme islama i da proučavaju važne ličnosti vere, nego i da nose plašt, da uzmu muslimansko ime, pamte stihove iz Kurana, mole se "u ime Alaha, Sažaljivog, Milostivog" i da skandiraju, "Hvala Alahu, Gospodu stvaranja". Kao što je komentarisao jedan gnevni nastavnik, "samo zamislite baražnu vatru sudskih parnica i napada koje bismo imali od Unije američkih građanskih sloboda ako bi se u državnim školama učilo hrišćanstvo i ako bismo pokušali da decu učimo delima Mateja, Marka, Luke, Jovana i apostola Pavla. Ali kada se promoviše islam u državnim školama, nema ni reči od Unije i sličnih organizacija. Čisto licemerje." Sam udžbenik, koji je usvojio kalifornijski školski sistem, predstavlja islam s ljubavlju, dok se ograničena pominjanja hrišćanstva koncentrišu na inkviziciju i lov na salemske veštice.

 

Pobediti neznabošce

 

Nasuprot tome, islam u srcu Zapada budno motri na prenošenje svojih postulata na mladu generaciju vernika. Islamska škola koju pohađaju, kao i džamija u sklopu škole, centralne su tačke njihovih života. "Svi naši prijatelji podržavaju islamski način života", kaže Zaid, bistar desetogodišnjak koji pohađa Ikr, islamsku školu u Rokfordu (država Ilinoj), sin dvoje lekara. On dodaje da mu je najveća želja da nauči čitav Kuran napamet, kao i značenje svake u njemu napisane reči. Ostali đaci se jednoglasno slažu, i dodaju da je učenje Kurana napamet zadatak važniji i od izbora zanimanja. Nestrpljivi da zadive strance, Zaid i Nabija, jedanaestogodišnja devojčica, počinju da pevaju jednu od svojih omiljenih pesama:

Daj mi, o Alahu! Daj mi tvrdu veru i pobedu

Daj mi, o Alahu, snage da nas oslobodim,

Dok se borimo na vašoj stazi, mudžahedini...

Pomozi nam, o Alahu, da proširimo blagosloveno pravoverje

I pomozi nam, o Alahu, pomozi muslimanima,

I pomozi nam, o Alahu, da pobedimo neznabošce...

Učini nas, o Alahu, borcima za tvoju pravu veru,

I učini nas, o Alahu, zauvek pravovernima,

I učini to, o Alahu, uprkos nevernicima..

Deca znaju da su oba novinara hrišćani, kaže jedan od dvojice gostiju škole, Skot Ričert, ali dok pevaju ove jezive stihove, ne pokazuju nikakav znak ličnog animoziteta prema njima. Oni tu pesmu koja poziva na džihad smatraju naprosto izrazom sopstvene religiozne dužnosti i želje da budu dobri muslimani.

Potresen stihovima koje je čuo, jedan od novinara ustaje i prilazi video-kasetama poslaganim na jednom od zidova biblioteke. Mnoge od njih su iz Međunarodnog centra za širenje islama (Islamic Propagation Centre International) sa sedištem u Durbanu u Južnoj Africi, koji je osnovao islamski intelektualac Ahmed Didat. Didat je za svoj rad primio milione dolara od porodice Osame bin Ladena, a prostorijama sedišta svoje organizacije, takođe kupljenim od tih donacija, dao je ime u čast porodice Bin Laden. Video-kasete na zidu sadrže i naslove poput "Raspeće; istina ili fikcija?" i "Treba li Salman Ruždi da umre?" Tekst na kutiji unapred otkriva suštinu sadržaja: "Sveti Kuran kaže da svaki takav bogohulnik treba da bude ubijen ili razapet, a ruke da mu se odseku."

Sve ovo se događa, ponavljamo, ne u nekoj medresi u Pakistanu, nego u prostorijama bivše državne škole u Rokfordu, gradu sa oko sto pedeset hiljada stanovnika, smeštenom usred srca Amerike. Deca koja su pevala gostima čine samo mali uzorak učenika islamskih škola, kojih u Americi ima do hiljadu. Broj američkih džamija, pak, prelazi dve hiljade. CNN iznosi podatak da je osamdeset procenata džamija u SAD izgrađeno tek od 1990 - drugim rečima, od vremena prvog rata između Amerike i Iraka; većina ostalih džamija izgrađena je posle islamske revolucije u Iranu. "Kako je ovo uopšte moguće?", pita se Skot Ričert:

Kakvo je to društvo koje, nakon preživljene tragedije od jedanaestog septembra, ne samo što obezbeđuje procvat pripadnicima iste one religije koja je iznedrila teroriste odgovorne za taj događaj, nego i poziva još više njih da pređu granice i nasele se unutar zemlje? Odgovor je jednostavan: samo je umiruće društvo u stanju da prihvati prisustvo takve "pete kolone". I jedino je društvo koje želi da nestane kadro da i dalje nastavlja sa pohvalama na račun te "pete kolone" i ohrabruje njene članove da ostanu verni svojoj religiji rata.

 

Nema potrebe komentarisati

 

U Evropi i širom sveta, ističe Ričert, status Amerike kao jedine supersile i sklonost Bušove administracije da spoljnopolitičke ciljeve postiže vojnim sredstvima, mnoge su naveli na utisak da su Sjedinjene Države energična i snažna zemlja. Taj utisak je pogrešan. Mnogo važnije od američkih vojnih akcija i ratoborne retorike jeste pitanje na koji način se zemlja odnosi prema mogućem neprijatelju "iznutra". Bušova administracija i američki mediji, koji insistiraju na tome da je istinski islam "religija mira i tolerancije", ne igraju samo puku političku igru. Oni su uvereni u postmodernu doktrinu multikulturalizma, ideologije koju je papa Benedikt XVI s pravom okarakterisao kao napuštanje i odricanje od onoga što je naše. Nasuprot američkim zvaničnicima, muslimani u SAD ne gaje takve iluzije. Ričertov zaključak je uznemirujući:

Socijalna kohezija muslimana kao i posvećenost njihovoj veri, pružaju im razlog za taj optimizam. Islamske škole širom SAD zabeležile su nagli rast polaznika posle jedanaestog septembra. Broj upisanih u pomenutu školu u Rokfordu (Iqra school) porastao je za polovinu gotovo odmah, i od tada beleži stabilnu stopu rasta. Na duže staze, nebitno je da li su roditelji počeli da svoju decu učestalo upisuju u islamske škole zato što ih je 11. septembar podsetio na veru kojoj pripadaju, ili zbog podrazumevajuće potrebe da sopstvenu decu zaštite od mogućih neprijatnosti u nemuslimanskoj sredini nakon događaja od 11. septembra. Efekat je isti: muslimanska deca primaju poruku islama, nerazvodnjenu multikulturalnim virusom kojem su izloženi potomci Amerikanaca i Evropljana.

Čak i vojna moć Sjedinjenih Država pruža nadu džihadu, jer često biva upotrebljena u službi navodnog multikulturalizma - npr. protiv Srbije marta 1999. Destrukcija nacionalnih država koje počivaju na hrišćanskoj tradiciji samo pomaže džihadu, baš kao i postnacionalna kultura u nastajanju, kultura Diznija, Mekdonalsa i Majkrosofta.

Malobrojni analitičari od ugleda koji razumeju pretnju koju džihad predstavlja za ostali svet, obično opisuju američku politiku prema islamu kao "prodaju konopca muslimanima - konopca kojim će nas obesiti". Moglo bi se reći da im Bušova administracija više ne prodaje taj konopac već im ga poklanja. U nedeljniku U.S. news & Worl Report od 25. aprila 2005, detaljno se opisuje "briljantan" plan američke vlade, skovan u strogoj tajnosti, pod neutralnim imenom "Pomoć muslimanskom svetu". Po tom projektu, u najmanje dvadesetak država, Vašington je u tišini finansirao islamske radio i televizijske programe, predavanja u muslimanskim školama, muslimanske ekspertske grupe, političke radionice kao i ostale programe koji promovišu (takozvani) umereni islam. (Novcem američke vlade) biće obnovljene džamije, sačuvani drevni primerci Kurana, čak će se graditi i islamske medrese... Na delu je i strategija pomirenja sa onim predstavnicima radikalnog islama koji (navodno) svesno izbegavaju nasilje. Na vrhu te liste nalaze se Muslimanska braća, vodeće islamističko udruženje, osnovano 1928, koje danas broji na desetine hiljada članova širom sveta. U svakom slučaju, izvori informacija upućuju na to da američki obaveštajci imaju kontakte sa Muslimanskom braćom, ali i sa članovima Deobandi sekte iz Pakistana, koja je, svojim fundamentalizmom, bila "škola za talibane" i nadahnuće za čitavu armiju sledbenika Al-Kaide.

Naročita pažnja poklanja se raznim grupacijama zasnovanim na sufizmu  koji se definiše kao "tolerantan islam", bez obzira na mnoštvo dokaza koji ukazuju pa suprotno - a to se ilustruje primerom "tolerantne, pluralistične" Osmanske imperije, što nema potrebe dalje komentarisati.

 

Nastaviće se

 

 

 

 

Kakvo je to društvo koje, nakon preživljene tragedije od jedanaestog septembra, obezbeđuje procvat pripadnicima iste one religije koja je iznedrila teroriste odgovorne za taj događaj.

 

 

Dok svaki pokušaj uvođenja tradicionalnih verskih učenja u američkim državnim školama izaziva lavine protesta zbog kršenja zakona o odvojenosti crkve i države, Kuran je - obavezna lektira u Kaliforniji.

 

 

Neki od otmičara od 11. septembra, uključujući i kolovođu Muhameda Atu, bili su pod prismotrom američkih službi tokom 2000. i 2001, pa ipak su im date vize SAD, što im je omogućilo da ostvare plan.

 

 

Jednom od otmičara, Haniju Handžuru, Federalna uprava letenja je zbog slabog engleskog, pomogla da nađe nekoga ko govori arapski da mu pomogne u savladavanju gradiva! Epoilog: Handžur se avionom na letu 77 zario u Pentagon.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane