Feljton

Peta kolona džihada: ko je odgovoran za začarani neprekinuti krug islamskog nasilja (5)

 

Spasti muslimane da nas ne povuku u ambis

 

Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića  (SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada   

 

Srđa Trifković

Glavni grad evropske elitne klase je Brisel, sedište EU, gde je pala odluka da članice EU više nisu ovlašćene da donose sopstvene zakone o imigracionoj politici. Amsterdamskim ugovorom (1999) nadležnost za pitanja imigracije prepuštena je EU. Četiri godine potom, na Samitu EU u Solunu (jun 2003), imigrantska prava su proširena i na pravo na posao, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalne službe, stanovanje i učešće u društvenom životu. Zauzvrat, došljaci treba da poštuju fundamentalne vrednosti društva u koje u došli, ali bez obaveze da se odreknu sopstvenog etničkog, kulturnog ili verskog identiteta. Pojam asimilacije u novo društvo više nije zadržan čak ni kao teorijska mogućnost. Ovaj pristup je dogovoren na skupu Evropskog saveta u gradu Tampereu (Finska) oktobra 1999. On nalaže davanje imigrantima svih prava koja uživaju i građani zemalja-domaćina i poziva na fleksibilnu politiku prema azilantima. Evropske slobode ne treba da budu shvaćene kao "ekskluzivna privilegija građana Unije" i neće biti uskraćene onima koje su "okolnosti dovele do toga da opravdano zatraže pristup na našu teritoriju". Poseban naglasak je stavljen na pooštravanje mera protiv "diskriminacije, rasizma i ksenofobije" u zemljama-članicama:

Na temelju Akcionog plana protiv rasizma Evropske komisije, Evropski savet poziva na unapređenje borbe protiv rasizma i ksenofobije. Države-članice će joj pristupiti na osnovu najbolje prakse i iskustava. Saradnja sa Evropskim centrom za nadzor rasizma i ksenofobije i Savetom Evrope, biće ojačana. Štaviše, Komisija je pozvana da istupi, što je moguće pre, sa predlozima za primenu člana 13. Ugovora Saveta Evrope za borbu protiv rasizma i ksenofobije. U cilju borbe protiv diskriminacije uopšte, države-članice se ohrabruju da pokrenu posebne nacionalne programe.

Evropska komisija je novembra 2000. predstavila nove predloge za "rešenje pitanja imigracije", kojima je ponovo naglašena "prevencija socijalnog izdvajanja, rasizma i ksenofobije i poštovanje diverziteta". Izjava Evropske unije o rasizmu, 21. marta 2002, sadrži i stav da EU "zasniva i samo svoje postojanje" na ideji da "svi narodi i pojedinci čine zajedničku ljudsku porodicu". "Islamofobija" je formalno označena kao oblik "rasizma i ksenofobije" i, kao takva, stavljena van zakona. Bivši nemački kancelar Helmut Šmit izjavio je da Nemačka nije smela da dozvoli useljavanje muslimanskih gastarbajtera, jer, kako on smatra, multikulturalizam može da funkcioniše samo u autoritarnom društvu. Kampanja u EU protiv islamofobije, sa svojim jasnim orvelijanskim tonom, pruža opsežan dokaz u prilog Šmitovom stavu. Taj proces je započet Preporukom br. 1162 (19. septembar 1991) Parlamentarne skupštine Evropske unije o "doprinosu islamske civilizacije evropskoj kulturi".

Neverovatno osiguranje

Deceniju kasnije, u Generalnoj preporuci br. 5: Borba protiv netolerancije i diskriminacije muslimana, Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije naglasila je "pozitivni doprinos islama kontinuiranom razvoju evropskih društava, čiji je islam integralni deo". Izražena je i zabrinutost zbog "znakova porasta netolerancije prema islamu i muslimanskim zajednicama" u nemuslimanskim zemljama, kao i snažno žaljenje što se "islam ponekad netačno prikazuje na bazi antagonističkih stereotipa čiji je cilj da tu religiju predstave kao pretnju". Dokument odbacuje "determinističke pristupe islamu" i izražava čvrsto uverenje da je "nužno da se poraze predrasude zbog kojih pate islamske zajednice". Komisija je upozorila i da "predrasuda može da se manifestuje pod raznim maskama, posebno kroz negativan opšti stav". Suština dokumenta je poziv vladama država-članica EU da usvoje 16 mera koje praktično stavljaju van zakona svaku ozbiljnu debatu o islamu i uvode "ključ" u korist muslimana pri zapošljavanju.

EU Komisija protiv rasizma i netolerancije - preporuke članicama:

1. osigurati da muslimanske zajednice nisu diskriminisane, uključujući i okolnosti u kojima organizuju i praktikuju svoju religiju;

2. nametnuti kazne u slučajevima diskriminacije na religioznim osnovama;

3. ukloniti "nepotrebne pravne i administrativne prepreke otvaranju što više mesta za održavanje islamske verske službe";

4. osigurati da javne institucije u svoju redovnu praksu uvedu sve elemente za kulturne i druge potrebe muslimanske zajednice;

5. sprečiti diskriminaciju po osnovu religije kada je u pitanju procedura za sticanje državljanstva;

6. ukloniti versku diskriminaciju u pristupu obrazovanju;

7. zakonskim merama osigurati prestanak religiozne diskriminacije prilikom zapošljavanja i na radnom mestu;

8. ohrabriti poslodavce da uvedu i primene "pravila ponašanja" u cilju borbe protiv verske diskriminacije kao i "pretvaranje radnog prostora u mesta koja reprezentuju različitost konkretnog društva (tj. da primene verski "ključ" pri zapošljavanju);

9. sprečiti diskriminaciju kroz društveno izuzeće muslimana;

10. obratiti naročitu pažnju na muslimanske žene, koje mogu biti kako žrtve diskriminacije prema ženama uopšte, tako i žrtve diskriminacije prema muslimanima posebno;

11. modifikovati nastavne programe u cilju sprečavanja "iskrivljene interpretacije religiozne i kulturne istorije" i "prikazivanja islama u okviru percepcije neprijateljstva i opasnosti";

12. obezbediti da nastavni programi škola poštuju kulturni pluralizam i pobrinuti se da nastavnici predaju u tom pravcu;

13. olakšati lokalnim muslimanskim zajednicama izbor imama;

14. podizati svest među žiteljima područja kojima je neophodna posebna briga radi izbegavanja socijalnih i kulturnih konflikata;

15. ohrabriti debatu u medijima o predstavi koju daju o islamu i odgovornosti za uklanjanje dugotrajnih predrasuda i stereotipa;

16. sprovesti nadgledanje i evaluaciju efekta mera nužnih za borbu protiv netolerancije i diskriminacije prema muslimanima.

Marljivost sa kojom svaka zemlja EU primenjuje odredbe ove orvelovske liste u svom nacionalnom zakonodavstvu, kao i primere "islamofobije" širom Unije, prati bečki Centar Evropske unije za nadzor rasizma i ksenofobije. Nalazi idu u izveštaje poput ovog iz maja 2002, Islamofobija u državama-članicama Evropske unije. Primetan je trend u dokumentima Centra da se "antisemitizam i islamofobija" spoje u istom dahu, uz definiciju "islamofobije" toliko široku da sprečava svaku mogućnost diskusije o islamu. Ta definicija, prema tumačenju Centra, podrazumeva sledećih osam karakteristika:

1. percepciju islama kao monolitnog bloka, statičnog i nesposobnog za promene;

2. tumačenje islama kao separatnog i "drugog";

3. viđenje islama kao inferiornog, iracionalnog i seksističkog;

4. poimanje islama kao nasilnog, agresivnog, zastrašujućeg, sklonog terorizmu i uključenog u "sudar civilizacija";

5. razumevanje islama kao političke ideologije;

6. apriorno odbacivanje kritika islama na račun Zapada;

7. isključivanje muslimana iz glavnih društvenih tokova;

8. poimanje antagonizma prema islamu kao prirodne pojave.

Stav da je ovako definisana "islamofobija" podložna kriminalizaciji, rutinski je prisutan u dokumentima EU. Organi EU stalno upozoravaju na "institucionalnu islamofobiju" kao nerazdvojni deo društvene i kulturne bolesti Evrope, bolesti koja mora biti iskorenjena edukacijom, reedukacijom i zakonodavnom akcijom, Ovo sve savršeno ide na ruku islamskim aktivistima koji manipulišu "islamofobijom" i fabrikuju skandale, poput danskih karikatura. Njihov cilj je da stalno dižu tenziju i time dodatno obeshrabre ili spreče ionako slabu integraciju muslimana u evropski mejnstrim. "Afera Ruždi" bila je samo početak. Strategija iza provokacija te vrste sažeta je u pozivu jednog od lidera Al-Kaide britanskim muslimanima da "sruše Zapad na kolena" koristeći poznavanje "jezika, običaja i navika neprijatelja među kojima žive".

Centar Evropske unije za nadzor rasizma i ksenofobije i niz sličnih vladinih i nevladinih organizacija širom EU, imaju simbiotički odnos sa petom kolonom džihada. Diktat iz Brisela postaje sve krući posle svakog novog napada, što za ishod ima pozive na dodatno razumevanje "dubinskih uzroka" terorizma (rasizam, rat u Iraku, zakasnela ili nedovoljna pomoć Zapada ugroženim muslimanima u Bosni, na Kosovu ili u Čečeniji, diskriminacija, siromaštvo, itd.) i insistiranje na još većoj inkluzivnosti i još striktnijem antiislamofobskom zakonodavstvu.

Razumevanje duhovne beživotnosti i moralnog pada EU od suštinske je važnosti za razumevanje "Brisela". To više nije samo glavni grad jedne amorfne zapadnoevropske države bez autentičnog nacionalnog identiteta. Belgija je mikrokosmos EU, a "Brisel" je postao simbol EU kao institucije i kao načina života. Pre jednog stoleća, evropske vladajuće klase vezivalo je zajedništvo čije su geografske koordinate bile Monte Karlo, Karlsbad ili Pariz, zavisno od sezone. Njihov lingua franca bio je francuski. Englezi, Rusi i Austrijanci delili su isti Weltanschauung i zajedničko osećanje pristojnosti, ostajući pritom ukorenjeni u sopstvene nacionalne tradicije. Današnja "Ujedinjena Evropa" svetlosnim je godinama daleko od one od pre jednog veka. Ona ne stvara društveno i civilizacijsko zajedništvo, izuzev onog koje je zasnovano na potpunom odricanju od nasleđenih vrednosti i "tradicionalne" kulture i duhovnosti. Sadašnja Evropa fabrikuje kulturnu sličnost koja se pretvorila u turobnu istost antidiskriminacionizma.

U Briselu, stavovi donosilaca odluka mogu da se razlikuju u zavisnosti od godina i birokratskog ranga, ali ne i u pogledu njihovih kulturnih obrazaca. Oni čitaju iste knjige, pretražuju iste sajtove, gledaju iste filmove, jedu istu hranu, misle iste misli i pišu slične memorandume. Oni su postnacionalisti, saglasni da je dužnost država-članica da "olakšaju ispunjenje zadataka Unije i spreče sve što može da ugrozi postizanje njenih ciljeva". Njihova EU se zasniva na "poštovanju ljudskih prava, uključujući i prava nacionalnih manjina... u društvu u kojem vladaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, itd". Ustav EU je radikalan dokument koji ima za cilj da kodifikuje i posveti jednu tvorevinu oligarhijske, a ne demokratske prirode, tvorevinu koja oličava težnje i interese postnacionalne elite. "Brisel" zamenjuje duh autentične Evrope kultom neprekidnog napretka čovečanstva kroz društveno-politički inženjering! Otud odbijanje pisaca Ustava EU da uvrste hrišćanstvo u Preambulu kao deo "kulturnog, religioznog i humanističkog" nasleđa Evrope. Oni odbacuju činjenicu da je hrišćanstvo kamen-temeljac evropske civilizacije, da bez njega nauke i filosofije ne bi bilo, da bi umetnost bila lišena ključnih elemenata, i u temi i u realizaciji, a slobode, razdvojene od svojih konceptualnih temelja, zasigurno bi presahnule.

Da zaključimo: ideološka posvećenost neoliberalnoj globalizaciji pretvorila je multikulturalizam u neograničenu imigraciju (pretežno muslimansku) u dve nepovredive evro-dogme. One nisu podložne demokratskoj verifikaciji. Izbori u državama-članicama EU ionako nemaju naročit značaj za briselske birokrate koji donose sve značajnije odluke van domašaja nacionalnog zakonodavstva. Politička rešenja koja ne bi izdržala demokratski test bivaju ustanovljena administrativnom zapovešću. Rezultat je uloga Brisela kao saveznika džihada, i na Kosovu i kod sopstvene kuće. Evrokratija odbacuje stav da su zaveštanje evropske porodice, njena kultura i njena iskustva, vredni očuvanja. Zbog toga oni nikad, nikad neće pristati na ostanak Kosova u Srbiji, i zato će njihovi probrani klonovi - zvali se oni Kušner, Hekerup, Jesen-Petersen ili kako god - uvek delovati na isti način.

Sve je relativno

Evro-elita veruje da će obesmišljena masovna kultura i indoktrinacija u državnim školama neutralisati sve ostatke istorijskog i kulturnog kontinuiteta i etničke samosvojnosti. Uzdaju se da će kombinacija soft-porna i konzumerizma, kojima su svakoga dana izloženi svi žitelji zapadnog sveta sa svakog svetlucavog ekrana i svake štampane strane, otupeti oštricu islamskog fanatizma. Od toga naravno nema ništa, ali oni nikad neće priznati da su igrali ruski rulet - i izgubili. Lista mladih muslimana rođenih u Evropi u redovima terorista, samo je jedna od potvrda tog poraza. Gubitak osećanja za istoriju i sopstveno mesto u njoj, koji su iskusili milioni zapadnjaka (bili oni svesni gubitka ili ne), ide uporedo sa nastankom transnacionalne hiperdržave u Evropi, kao i ideologije "benevolentne globalne hegemonije" u Vašingtonu. Ova dva mentaliteta - evro-mundijalistički i amero-neokonzervativni - samo su naizgled suprotstavljeni. U suštini oni su dva aspekta istog globalizovanog univerzuma. Oni prvi zagovaraju "multilateralizam" u obliku "međunarodne zajednice" pod okriljem UN i Međunarodnog krivičnog suda, pri čemu je EU privremeni medijum za prebacivanje suverenosti na nivo nadnacionalnih tela.

I evropski multilateralisti i vašingtonski neokonzervativci dele istu nenaklonost prema tradicionalnim, spontano nastajućim društvima i kulturama. Razlike između njih nisu vezane za zajednički cilj postizanja globalnog monizma, nego samo za sredstva njegovog sprovođenja. Kraj hladnog rata raščistio je put za uzdizanje nove globalne imperije. Nove mogućnosti našle su se nadohvat ruke učesnicima gramšijevskog "dugog marša kroz institucije". U prividnom porazu revolucionarne ideje - oličenom u porazu boljševizma  liberalnoneo-konzervativna osovina pronašla je ključ buduće pobede svoje univerzalističke paradigme koju globalizacija čini mogućom putem iskorenjivanja tradicionalnih struktura kadrih za otpor. Globalizacija, kako u evrokratskoj tako i u nekonzervativnoj odeždi, objektivni je saveznik revolucionarnog procesa globalizacije, ne samo zato što uništava ostatke tradicionalnih identiteta i kultura, već i zbog toga što utire put nepovratnoj demografskoj promeni unutar samog Zapada. Radikalni karakter projekta otkriven je u mantri Rasa, Pol, Seksualnost, dijalektičkoj sili koja pokreće istoriju unapred. Rasa, Pol i Seksualnost zamenili su Proletarijat i kao ugnjetenu klasu - otuda i kult ne-bele, ne-muške, ne-heteroseksualne žrtve  i kao istorijski predodređenog vesnika revolucionarne promene.

Klasična marksistička politička ekonomija pronašla je dinamiku revolucije u neizbežnom konfliktu između vlasnika sredstava za proizvodnju i proletarijata, koji nema ništa da proda do svog rada i ništa da izgubi osim sopstvenih lanaca. Današnji revolucionari iz elitne klase - a nagovestio ih je još Dostojevski - uveliko nadilaze svaku prepoznatljivu vrstu dijalektičkog materijalizma uvođenjem metafizičkog koncepta "žrtve" i čitavog mnoštva pridruženih zahteva za posebnim pravima manjina, čime se utire put džihadu širom zapadnog sveta. Drugim rečima, Srbima čine zlo, na Kosovu i Metohiji i drugde, ali ne čine im ništa što ne čine samima sebi.

 

Za kim zvona zvone?

U Letećoj krčmi Česterton slika dekadentnu Englesku koja pada pod ničeovsku verziju islama. Samo pijani, poluludi Irac, koji premešta znak krčme iz mesta u mesto i odupire se dehristijanizaciji svoje zemlje, pobeđuje neprijatelje života. Ali, kako pita Tomas Fleming, gde ćemo u ovim trezvenim i naprednim vremenima pronaći pijanog Irca koji čuva veru? Ne u Vatikanu, ako se istorija ponavlja: vrata Španije otvorio je u VIII veku musliman ioma nadbiskup Sevilje Opas. Duh Drugog vatikanskog koncila dobro čuva Opasovo zaveštanje. Kada je kardinal Đakomo Bifi, bolonjski nadbiskup, izjavio da "više ne bi smelo da bude ulaznih viza za muslimane" i da je "hrišćanska Evropa" u opasnosti da bude preplavljena "muslimanskom najezdom", glasovi iz unutrašnjosti Katoličke crkve bili su najkreštaviji od gneva. Možda bi današnji katolici trebalo da se podsete na zaključak Katoličke enciklopedije iz 1908, koji i danas stoji isto tako čvrsto kao i pre jednog veka:

Islam je sistem domaće despotije i spoljne agresije... Prava nemuslimanskih podanika su neodređena i ograničena, a verski rat je sveta dužnost kad god postoji šansa na uspeh protiv "nevernika". Srednjovekovni i moderni muhamedanski, naročito turski, progoni Jevreja i hrišćana ponajbolja su ilustracija ovog fanatičnog verskog i političkog duha.

Eksplozija stanovništva u svim pretežno muslimanskim zemljama u svetu i demografski kolaps u Evropi obezbeđuju kontekst imigracionih trendova, pothranjujući ubeđenje među mnogim muslimanima da budućnost pripada islamu. Pogrešno je zaključivati da su muslimani prosto "zamenili" komuniste kao glavnu pretnju Zapadu; to su samo dva lica iste pretnje zatvorenog društva i zatvorenog uma. Totalitarni karakter islama, sličan komunizmu i nacizmu, čini ovu pretnju drugačijom po stepenu od one koja je postojala za vreme hladnog rata, ali ne i po vrsti. Ona zahteva sličan odgovor. Možda je samo jedan od stotinu komunista koji žive na Zapadu bio sovjetski špijun; možda na stotinu muslimana imigranata ne dolazi jedan Bin Ladenov aktivista. Ipak, borba protiv komunističke opasnosti pre 50 godina povlačila je za sobom uskraćivanje ulaznih viza (a kamoli stalnog boravka, obuke ili pasoša) članovima komunističke partije. Isti postupak, sada sa Bin Ladenovim potencijalnim regrutima predstavlja ključ svakoj značajnoj antiterorističkoj strategiji sa obe strane Atlantika.

Vreme je da se posveti pažnja činjenici koja je dobro poznata službenicima Imigracione službe SAD: da se previše često stavovi muslimana koji žele da žive u SAD naglo menjaju kada im status u SAD postane siguran. Kada predaju molbe za prijem i dok očekuju zelene kartone, u razgovorima sa američkim službenicima oni se žale na nedostatak slobode u domovini, navodeći specifične primere u oblasti ljudskih prava i politike. Međutim, čim dobiju dozvolu za stalni boravak, a pogotovo državljanstvo, iznenada se okreću protiv zemlje domaćina i počinju da hvale vrline islamske države, zaboravljajući jadikovke pred službenicima za doseljavanje da bi im uslišili molbe. Temeljita i sistematska provera svakog podnosioca molbe, skupa sa psihološkim testovima i razgovorima jedan na jedan sa specijalistima koji su kvalifikovani da otkriju takve crte "dvojne ličnosti" kod potencijalnih imigranata, treba da budu uvedeni za sve koji dolaze iz rizičnih zemalja, kao i za muslimane iz nemuslimanskih zemalja, kao što je "Francuz" Zaharije Musaui ili "Britanac" Ričard Rid.

Alternativa je neciljana, opšta restrikcija građanskih sloboda, koja će biti jednako neefikasna u zaustavljanju islama kao što će nesumnjivo biti uspešna u stvaranju manje uspešnog i manje prijatnog dostojanstvenog života za građane Zapada. To je pitanje ravnoteže koja se zasniva na jasno definisanoj strategiji: ona kršenja građanskih prava koja su bitna za antiterorističku strategiju treba da budu otvorena preispitivanju i da se smatraju bolnom žrtvom, ili čisto taktičkim povlačenjem, ne pukim neobraćanjem pažnje na iritirajuće zakonske tehničke postupke. Sve je pogrešno kada se u opasnost dovedu slobode razvijane vekovima, a pritom se ne razvije obuhvatna odbrambena strategija.

 

Zapad je prazan

 

Dosledna dugoročna protivteroristička strategija mora da obuhvati uskraćivanje uporišta islamu unutar Zapada. Kao što veli britanski pisac Dejvid Prajs-Džons: "Demokratija ponekad izgleda paralisana onima koji koriste njene slobode da bi ih zloupotrebili za nedemokratske ciljeve." Sami muslimani su prvi koje treba spasti od namere njihovih vođa da sve nas, i njih, povuku u ambis.

Kao i komunizam, i islam se oslanja na domaću petu kolonu - na Rozenbergove, Filbije, Blantove i Hiso-ve, samo koji umesto Lenjina slave Alaha - da bi razorili ostali svet. On se takođe oslanja na armiju saputnika, na reinkarnacije Sartra i Šoa u akademskim kulama od slonovače, na liberalne akademičare i tvorce javnog mnjenja koji osećaju bliskost sa islamom - delom upravo zato što je on vodeći istorijski rival zapadne civilizacije koju oni dubinski mrze, a delimično i zato što žude za romantično obrađenom i prečišćenom islamskom "zlatnom epohom" koja zamenjuje autentične zapadne i hrišćanske korene koje su oni uveliko odbacili.

Ideolozi džihada nisu slepi pred ovom činjenicom. Oni sagledavaju duhovnu i moralnu slabost Zapada i sa pravom očekuju da islam prevlada ne samo seobama i demografijom, nego i masovnim preobraćanjem ciljnih populacija zemalja-domaćina imigrantskog cunamija. To bi zaista bio kraj Zapada, njegova konačna predaja duhu koji je divno opisao Žan Raspaj u predgovoru francuskom izdanju Tabora svetaca iz 1985. godine:

Zapad je prazan, iako toga još nije svestan. Inventivna civilizacija, sigurno jedina koja je sposobna da se suoči sa izazovima trećeg milenijuma, nestaje jer više nema dušu. Na svim nivoima - na nivou nacije, rase, kulture i pojedinaca - duša je ta koja uvek dobija odlučne bitke.

Raspajeva saga ukorenjena je u "monstruozni karcinom koji je usađen u zapadnu svest". Njeni koreni se nalaze u gubitku vere i u arogantnom učenju - koje na "Zapadu" buja već tri veka - da čovek može da razreši dilemu postojanja samo svojim intelektom. Ako se taj gubitak ne preokrene, igra je ionako završena - doka-zujući još jednom da tamo gde se Bog povlači, nastupa Alah.

Nastaviće se

 

 

 

 

 

 

Ideolozi džihada sagledavaju duhovnu i moralnu slabost Zapada i sa pravom očekuju da islam prevlada ne samo seobama i demografijom, nego i masovnim preobraćanjem ciljnih populacija zemalja-domaćina imigrantskog cunamija.

 

 

Bivši nemački kancelar Helmut Šmit izjavio je da Nemačka nije smela da dozvoli useljavanje muslimanskih gastarbajtera, jer "multikulturalizam može da funkcioniše samo u autoritarnom društvu"

 

 

 

 

"Islam je sistem domaće despotije i spoljne agresije... Prava nemuslimanskih podanika su neodređena i ograničena, a verski rat je sveta dužnost kad god postoji šansa na uspeh protiv nevernika"