Postdemokratija

Da nema krize, trebalo bi je izmisliti

 

Bolest zavisnosti

 

Poznato je koliko ekonomska kriza loše utiče na društvo, na privredu, na pojedince. U krizi većina propada, a bitange profitiraju. I kad prođe, ostaju ozbiljne posledice. Ali, šta biva kad nikako ne prolazi, kad to postane trajno stanje, način života? Kakvi su to ljudi i kakvo je to društvo?

 

Piše Mile Isakov

      

Šta je svetska kriza naspram naše domaće koja traje neprekidno. Kao i sve svetske novatorije, i njihova kriza dođe i prođe, a naša nam ostaje verna do kraja, za sva vremena.

Nije što je naša, ali kriza koju mi živimo je i veća i ozbiljnija od ove svetske koja je sad u modi. Zato nama svetska kriza ništa ne može, jer ne može da dođe do izražaja pored naše. Nema šta ni da uništi jer naša se već pobrinula za to.

Nenaviknuti na krizu, ljudi u svetu zgražavaju se nad njom. Potpuno polude. Bune se, demonstriraju, štrajkuju, skaču kroz prozor. A mi ništa, nama je to stanje redovno. Kod nas nije u krizi samo ekonomija, nama su u krizi i zdravstvo i kultura i obrazovanje, i mediji su u debeloj krizi. I vojska. U opasnoj krizi su nam i dve najvažnije sporedne stvari na svetu, politika i fudbal. Čak i krizni štabovi su nam u krizi. Samo korupcija nije, korupcija je jedina cvećka kojoj kriza prija i koja prosto buja u krizi. E sad, kakvi smo mi to ljudi i kakvo društvo, kad iz krize nikako ne izlazimo?

Znate li kako je ljudima koji kriziraju, kakvi su kad zapadnu u apstinencijalnu krizu, sasvim svejedno zbog čega - alkohola, droge, seksa, duvana i da ne nabrajam dalje. Simptomi i ponašanje su uvek isti: nervozni su i napeti, nezainteresovani i bez koncentracije za bilo šta, ne mogu ništa da rade, depresivni su, apatični i asocijalni. Opterećene sopstvenim problemima, ne interesuje ih ništa drugo, najmanje sudbine i problemi drugih ljudi. Oni ih zanimaju samo radi zadovoljavanja njihovih potreba i za to su spremni da lažu, ulizuju se, mole i ponižavaju, ali i da budu agresivni, da prete i ucenjuju, da kradu i otimaju, čak i od najbližih. Na kraju i da tuku, pa i da ubiju. I naravno, nisu spremni da se suoče sa svojim stanjem, niti da priznaju sopstvenu krivicu.

U Srbiji, koja je decenijama u krizi, to je masovna pojava. Kriza je ovde način života, tako da simptome kriziranja imaju gotovo svi građani, samo što neki to bolje nose i veštije prikrivaju. Da stvar bude gora od toga, boluju i oni koji bi trebalo da taj problem rešavaju. I ovdašnji političari ozbiljno kriziraju jer i oni su ovisnici od vlasti, moći i novca. Koliko god da toga imaju, u kriznim vremenima to je uvek nedovoljno. Kao i kod svih narkomana i njima su svaki dan potrebne sve veće doze. A da nema krize, tek bi onda krizirali. Setimo se samo sa kakvim oduševljenjem su dočekali svetsku krizu pre tri godine: "Kriza je naša razvojna šansa", uzvikivali su radosno i predsednik države i vlade i svi ministari, ekonomije posebno. Posle su sve neuspehe pravdali istom tom krizom, ali nema veze, idemo dalje. Uostalom, šta bi oni radili da nema krize? Kriza je njihovo zanimanje. Čime bi se inače bavili, šta bi rešavali? Na šta bi se vadili za sve svoje promašaje i propuste? Ko bi onda bio kriv za naše propadanje, za bedu u koju tonemo sve dublje? Oni, naravno. E, to ne može. Zato se oni raduju i ovom novom talasu svetske krize. Ne pokazuju to baš otvoreno kao prvi put, ali lepo se vidi neko olakšanje kad govore o tome kako će sledeća godina biti izuzetno teška, a verovatno i još nekoliko narednih. Kao da im je veliki kamen pao sa srca, kao da im je poštar doneo preporučenu pošiljku za koju su pomislili da je optužnica za pljačku države, a ono samo kazna za parkiranje. Kako i ne bi kad je kriza njihov najbolji saveznik. Da nje nema morali bi nešto i uraditi, pokazati neke rezultate. Ovako, ako nešto i postignu biće to njihov veliki uspeh, a ako ne urade to je zbog krize. Kriza je najbolji izgovor za sve što obećaju a ne ispune i za sve što urade honorarno, onako za sebe, kad već ne mogu za narod i državu, zbog krize naravno.

      

I tranzicija je u krizi

 

Nije to samo naš slučaj, manje više sve države u tranziciji pate od iste bolesti, daveći se u sopstvenim krizama zbog nedostatka samosvesti i samopoštovanja, vizija i programa. Otvarajući užurbano Mekdonalds restorane sa svetlećim reklamama Coca-Cole, odbacile su sva svoja prethodna iskustva (i dobra i loša). Nekritički kopirajući tuđe živote, zapale su u duboke krize, ne samo ekonomske. Međutim, kako je to koincidiralo sa svetskom ekonomskom krizom sve se svelo na to. Baveći se krizom koja nije njihova, počele su da prepisuju tuđe recepte za tuđe boljke, zanemarujući sopstvene. Tako su njihovi stvarni problemi bivali zapušteni, niko se njima nije bavio i stanje se pogoršavalo. Njihova kriza postajala je sve kompleksnija i veća, a u krizi, dok većina propada, bitange profitiraju. Tako je na površinu isplivao sav ološ i bašibozluk.

Saopštavajući, danas, narodu da dolazi novi talas svetske krize i da će biti još gore nego do sada, naši politički lideri ponovo guraju pod tepih naše realne probleme, a pri tom postižu dva za njih važna cilja: najpre, predstavljaju se kao iskreni i otvoreni političari, koji eto građanima bez uvijanja saopštavaju istinu; time se istovremeno oslobađaju od svake odgovornosti za sve što ne bude valjalo. Na taj način oni narodu zapravo poručuju - Nemojte od nas da očekujete čuda, nemojte da se posle žalite i nas da krivite, i nemojte da kažete da vam nismo rekli. Tako za sebe kreiraju izuzetno povoljnu poziciju u kojoj se od njih zapravo ništa ne očekuje, pa mogu tako i da se ponašaju. Sa druge strane i najmanja sitnica koju urade biće velika stvar i njihova velika zasluga. Znači, sa minimum rada i rezultata, moći će da očekuju maksimalna priznanja. I sve im je unapred oprošteno, samo da nekako preživimo.

Kosovska kriza

 

Zato se ni Kosovo ne rešava. Kosovska kriza najbolji je poligon za dokazivanje patriotizma i kupovinu jeftinih poena kod birača. A dobro dođe i za diskvalifikaciju političkih suparnika. I to se radi krajnje fleksibilno, može i ovako i onako, kako kome trenutno odgovara, jer ništa ni ne zavisi od njih. Kada su dolazili na vlast, tzv. demokrate su proglasile da je Kosovo već izgubljeno, ali kada su je dokopali i shvatili da im kosovska kriza može zatrebati da njome zamajavaju građane i skreću pažnju sa drugih životnih problema za koje nemaju rešenje, okrenuli su priču tvrdeći da nije sve gotovo. Odnosno, Kosovo jeste izgubljeno ali mi ga nećemo dati i probaćemo da spasemo što se spasti može. To je naravno kontradiktorno i smešno, ali za njih korisno, jer to je izuzetno konforna pozicija. Ako uspeju nešto, makar i najmanji pomak da naprave, biće nacionalni heroji, a ako ne nikom ništa, nisu oni krivi. Ne može im niko zameriti što su pokušali, naprotiv. Pri tome sve što se dešava mogu da tumače kako hoće, da se hvale istim potezima za koje mogu i da optužuju druge. Na primer, barikade, najpre su bile vrhunac demokratije, potpuno u skladu sa nacionalnim interesima Srbije, da bi ubrzo goloruki narod koji mirno protestuje braneći svoja vekovna ognjišta postao grupa ekstremista, a barikade prepreka na putu Srbije u Evropu. Na početku su izdajnici bili oni koji nisu podržavali barikade, da bi na kraju oni koji ih podržavaju bili optuženi da nanose štetu i Srbima na Kosovu i Srbiji. Otkako se predsedniku javilo (telefonom) da barikade više nisu u nacionalnom interesu, oni koji su na njima noćivali kao nacionalni heroji, postali su sebični vagabundi koji ucenjuju svoju državu i drže je kao taoca, a svi koji ih podržavaju da istraju zapravo su štetočine koje rade protiv vitalnih interesa naroda i države. To je demokratija, a pošto je i demokratija u krizi sve je moguće. Kriza je objašnjenje i opravdanje za sve gluposti i bezobrazluke. Da je nema, trebalo bi je izmisliti.

 

Evropska kriza

 

I Evropska unija je u krizi. I evro. O, kako to dobro zvuči. Znači, nismo jedini. Ako je i Veliki brat upao u krizu, onda nije ni čudo što mi ne možemo da se iščupamo iz njenog zagrljaja. To tek sve objašnjava i opravdava. Ako ne budemo dobili status kandidata, neće to biti zbog toga što nismo položili prijemni, nego zato što je EU u krizi, pa ima preča posla. A ako slučajno ipak dobijemo, biće to zahvaljući našoj mudroj politici i ogromnim diplomatskim naporima i umeću. Eto primera kako kriza može biti blagotvorna, kako je sve jednostavno i lako kad imaš krizu. Zaboravlja se samo nauk o kriziranju sa početka ove priče. Ako i ovi u EU počnu da kriziraju i prave gluposti, moglo bi to skupo da nas košta. I naša kriza mogla bi da zapadne u krizu. Šta bismo mi bez nje. Ali ima i to drugu stranu medalje - za Uniju u krizi i mi bismo bili dobri. Možda čak najpoželjniji partner, imajući u vidu naše ogromno iskustvo u kriziranju.