Vojvodina

Hrvatski lobisti za interese Nemačke države kupuju Vojvodinu i raseljavaju Vojvođane

 

Povratak poraženih

 

Veoma perfidnom strategijom Nemačka preko tajkuna iz Hrvatske finansira otcepljenje Vojvodine od Srbije. Samo u poslednjih mesec dana, za taj projekat je vojvođanskom odboru Demokratske stranke uplaćeno 50 miliona evra, piše ekskluzivno za Tabloid Đorđe Višekruna, bivši koordinator za kapitalne investicije u Fondu za kapitalna ulaganja Izvršnog veća Vojvodine, doskorašnji član Demokratske stranke i sadašnji član pokrajinskog štaba Srpske napredne stranke

 

Đorđe Višekruna

 

Mada je na prvi pogled reč o neformalnoj interesnoj grupi, hrvatski investicioni lobi u Srbiji (u daljem tekstu HIL), iza koga stoji nemački kapital, već duže vremena kupuje velike površine obradive zemlje u Vojvodini. Za sada je ova grupa lobista uspela da kupi preko 50.000 hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta.       

Zahvaljujući delovanju Mirjane Majstorović i Igora Stupavskog, čelnika Zadružnog saveza Vojvodine, više od 400 zadruga ostalo je na ove činjenice i gluvo i slepo.

Nijedna informacija o mogućnosti pretvaranja zemljišta koje je kupljeno parama zadrugara u zadružnu svojinu, nikada nije poslata iz Zadružnog saveza! Sve što Zadružni savez Vojvodine čini, to je uredno slanje opomena za neplaćenu članarinu.

Za to vreme predstavnici pomenutog hrvatskog investicionog lobija vrše dalje "sondiranje terena".

 

Hrvatski princip, nemačke pare: potkupi, pa otkupi

 

Kao krov iznad celog projekta nadvio se Veliki Orijent Francuske (u daljem tekstu VOF) iza koga, uprkos imenu, stoje masonske lože iz Nemačke.

Od strane VOF-a u Srbiji, prvenstveno u Vojvodini, okupljeni su mnogi ugledni poljoprivrednici, agronomi, univerzitetski profesori, bivši autonomaški kadrovi, brojni geometri i geodeti, koji su za samo dve do tri godine stvorili veoma dobru sliku o poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini. Ovi podaci delom su dostavljeni, zajedno sa starim parcelnim brojevima, Udruženju Nemaca koje se zalaže za povraćaj zemlje u naturi, a delom i samoj Nemačkoj državi, koja za razliku od Srbije štiti svoje građane, nekada jugoslovenske državljane, kojima je zemlja oduzeta, a oni proterani.

Veoma dobra baza podataka uspostavljena je i o radu i delovanju zadruga u Vojvodini, od kojih 237 raspolažu velikim zemljišnim fundusom. Zatim su usledili ugovori o poslovno tehničkoj saradnju, preko kojih su ugledni predstavnici Hrvatskog investicionog lobija unosili, za naše prilike velike sume gotovog novca, tobož u nedovršenu poljoprivrednu proizvodnju, a u stvari u džepove direktora i rukovodilaca zadruga. Ovi ugovori bivaju obezbeđeni uglavnom hipotekama na poljoprivrednom zemljištu.

Kako je bilo moguće upisivati hipoteku na državnoj i društvenoj svojini, na to pitanje najbolje će odgovoriti sudije tadašnjih brojnih opštinskih sudova, koji su isto bili uključeni u posao da bi odrađivali hipoteke. Zadruga, naravno, ne može da plati dugove, kamate se gomilaju, suša, makaze cena... Tako gotovo 50.000 hektara zemlje menja vlasnika. Treba pomnožiti taj broj sa cenom jednog hektara plodne zemlje u Mađarskoj ili Nemačkoj, pa je onda lako dobiti pozamašnu cifru.

Gde se plasiraju ovako dobijena sredstva? U nerad i javašluk.

Još daleke 1997 godine, neposredno pred bombardovanje, predstavnici Hrvatskog investicionog lobija i VOF-a u Srbiji postigli su sa Nenadom Čankom, ali i nekim liderima Reformista Vojvodine, sporazum o kreditiranju poljoprivrede. Vara se svako ko misli da je u pitanju podsticanje poljoprivredne proizvodnje! Naprotiv, od strane HIL-a i VOF-a ocenjeno je da su vojvođanski seljaci glupi i lenji i da im treba plaćati da ništa ne rade i da ništa ne proizvode!

Tokom pet godina trajanja ovog programa, od 1997. do 2002. podeljena su ogromna sredstva Čankovim "ligašima", ali i "reformistima", koji su dobar deo trošili u održavanje privida lepog i lagodnog života na selu. Kupovani su najskupoceniji automobili, zidane velelepne hacijende i palate diljem njiva u Vojvodini, uglavnom pored trasa magistralnih i autoputeva, koje su predstavnicima HIL-a bile dobro poznate.

Zatim dolazi sušna i tragična 2003 godina, kada sredstva za održavanje privida najednom prestaju da dolaze...

Pogubnom agrarnom politikom tadašnje ministarke Ivane Dulić-Marković i istovremenim otvaranjem "veoma povoljnih" kreditnih linija čuvenih Dinkićevih zajmova, poljoprivrednici se hvataju u makaze kamata, jer ne žele da priznaju da su za pet godina bukvalno upropašteni, sa zastarelom mehanizacijom, te prevareni da ništa ne proizvode, da bi uvoznički lobi po veoma visokim cenama prodavao u Vojvodini preskupe poljoprivredne proizvode, kojima je cena na Zapadu najmanje za dve trećine niža.

Ne zaboravimo da se uvoznički lobi neposredno naslanja na HIL u Srbiji. Tako je zaokružen sistem prevare. Ali ni tu nije kraj...

 

Koga su Nemci podmitili sa 50 miliona evra?

 

Krediti koje su lakoverni poljoprivrednici, koji su želeli da održe privid blagostanja, uzimali na tri ili pet godina, dospeli su 2006. i 2008. godine na naplatu. Poljoprivrednici nisu mogli da servisiraju ni kamate, jer su cene poljoprivrednih proizvoda veštački oborene. Odobreno je dve godine reprograma kredita, za koje vreme kamate ipak teku. Sada se velika većina poljoprivrednika našla u "neobranom grožđu": krediti se moraju vraćati, a sredstava za rad više nema.

Naravno, banke su odobravale hipotekarne kredite, u najvećem broju slučaja kada je garancija bilo poljoprivredno zemljište.

"Zadruge su prenele veliku imovinu poljoprivrednim kombinatima i prehrambenoj industriji i nisu je povratile, iako je to bilo regulisano Zakonom o zadrugama iz 1996. godine", objasnio je saradnik u PKS-u Branislav Gulan. "Procenjuje se da zadrugama u Srbiji nije vraćeno oko 200.000 hektara oranica."

Zadruge, istina, od te imovine ne odustaju, ali nemaju ni para a ni snage za vođenje skupih sudskih postupaka.

Ako ovih 200.000 hektara pridodamo onim stotinama hiljada hektara koje su već pod hipotekom, dobijamo ukupno oko milion hektara najplodnije zemlje koja je na tacni ponuđena strancima.

Ovih dana je pokrajinski odbor vladajuće Demokratske stranke dobio donaciju od 50 miliona evra. Novac je uplaćen posredstvom Ivice Todorića, hrvatskog megatajkuna i vlasnika lanca supermarketa Idea, odnosno kompanije Agrokor. Sedišta DS-a u svim mestima preseljena su u najraskošnije sređene prostorije, za funkcionere se nabavlja novi vozni park, dele se nezasluženi i astronomski honorari odabranim članovima...

Šta su demokrate mogle da ponude zauzvrat, kako bi im bila uplaćena pomenuta svota? Jedino još zemljište preostalo u državnim rukama. Zadruge i ostali titulari poseda biće naterani da uzimaju "povoljne" kredite koje neće otplaćivati, ali za koje će založiti zemljište koje koriste. Za nekoliko godina katastarski vlasnici najvećeg dela Vojvodine biće Todorićev Agrokor i slične firme, odnosno, u krajnjoj liniji, nemački davaoci kapitala.

Posle toga potpuno će biti nebitno kakav status ima Vojvodina, ona će faktički biti Agrokorova, odnosno nemačka provincija.

Kome svira "Čarobna frula"?

Po duhu Vestfalskog mira, koji je još uvek temelj moderne Evrope i njene političke misli, važi pravilo: "čija je zemlja, njegova je i vlast"!

U ovom trenutku najmanje 50.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje prešlo je u ruke Nemačke i njene ekspoziture na Balkanu, Hrvatske.

Strane agenture, pogotovo nemačka, svoje delovanje usredsredile su preko HIL-a i VOF-a prvenstveno na dva polja. Prvi je raščišćavanje vojvođanskih sela i uterivanja seljaka u velike gradove, što je učinjeno i u Mađarskoj, a zatim ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta u velike komplekse, koji su danas relativno rascepkani, i teško je naći zemljišnu parcelu u jednom komadu od preko 100 hektara.

Druga linija ide preko projekta pod nazivom "Čarobni frulaš"...

Ovaj projekat predviđa formiranje precizne baze podataka za svakog visokoobrazovanog Vojvođanina koji ima urednu diplomu državnog univerziteta. Njihov rad se tada podstiče i prati, te usmerava brojnim programima za iseljenje iz zemlje i imigraciju u severnoevropske države. Tako se pad nataliteta tamo  ublažava dolaskom već iškolovanih Evropljana, dok se, sa druge strane, Vojvodina potpuno devastira.

Postoje desetine specijalizovanih agencija i programa koji sprovode ove projekte. Na meti su im prvenstveno deca iz bivših autonomaških porodica, nekadašnje elite Vojvodine, kojima je tepih ispod nogu najpre izmaknut ranih devedesetih, od strane takozvanih jogurt revolucionara, a kasnije i izbeglica.

Oni se u velikom broju preseljavaju u severnoevropske i atlantske zemlje. Istovremeno, otvara se veliki broj privatnih srednjih škola, fakulteta, pa čak i univerziteta. Diplome se dobijaju ekspresno, znanje koje studenti stiču u velikom broju slučajeva je sumnjivo. Ovakvi studenti, što se najbolje vidi po kadrovima Demokratske stranke, dobijaju kao prve poslove zvanja ministarskih savetnika, šefova resora, a poneki čak i potpredsednika vlade i ministra spoljnih poslova. Nije potrebno navoditi kako pogubno deluje ovakva zamena krvi...

Veliki broj seljaka i osiromašenih koji su rasprodali ili izgubili zemlju sele se u Novi Sad i Suboticu, u nadi da će tamo pronaći uhlebljenje. Poslednji hektari zemlje prodaju se i novac ulaže u nekretnine u Novom Sadu i Subotici. To izaziva skok cena kvadrata u ovim gradovima do u nebesa. Novi Sad jedno vreme po ceni kvadrata biva izjednačen sa Londonom i Njujorkom. Građevinarstvo cveta, grade se brojni nekvalitetni stanovi, ulaže se u infrastrukturu...

 

Trebljenje Lala

 

Vojvođanski seljaci srpske nacionalnosti, starosedeoci ili popularno Lale, svoj finansijski uspeh zahvaljuju prvenstveno postojanju veoma brojnog nemačkog stanovništva do kraja Drugog svetskog rata. Sredinom tridesetih godina, kada je Nemačka izašla iz velike ekonomske krize, ona je ocenila da Nemci u Vojvodini i delom u Slavoniji imaju veliki poljoprivredni potencijal, te je zato počela po nekoliko puta višoj ceni od tržišne da od njih otkupljuje poljoprivredne proizvode, i tako ih favorizuje. Ovom njihovom projektu zdušno su prilazile i domaće Lale, koji su takođe umesto zelenašima Jevrejima, svoje proizvode prodavali liferantima Nemcima. Tu leži izvor njihovog bogatstva.

Nestankom Nemaca i dolaskom kolonista, dolazi do primene "makaza cena", te se sa niskim cenama poljoprivrednih proizvoda i obaveznim otkupom čuva socijalni mir. Lale se prilagođavaju tako što smanjuju produkciju ljudi, većina njihovih porodica ima jedno ili nijedno dete, da se imanje ne rasipa, i oni su, kako pokazuje popis, biološki sami sebe skoro istrebili.

Poslednji i najjači udar predstavlja uništavanje penzionog fonda. Tokom devedesetih godina, socijalni problemi u preduzećima rešavani su odlaskom u invalidske i prevremene penzije. Mnogi lekari iz invalidskih komisija su uhapšeni, ali ovaj sistemski problem nije rešen.

Istovremeno, visina ovakve penzije podizana je do ogromnih iznosa. Nije teško pronaći penzionera koji prima po 80.000-100.000 dinara. Mnoge od ovih penzija i po petostruko do desetostruko nadmašuju najniža primanja, na koja se ne plaća doprinos. Doprinosi su povećani, za onu manjinu koja ih uredno plaća do granice razuma, tako da se i oni povlače u sivu i crnu ekonomiju, i na pamet im ne pada da i dalje uplaćuju, pogotovo zbog tendencije snižavanja iznosa penzija i povećanja granice za odlazak u penziju do izglednih 67 godina - što za mnoge znači nikad, tako da su i na taj način destimulisani da uopšte i računaju na penzije.

U Vojvodini je stanje gotovo katastrofalno. Prosek starosti već prelazi gotovo neverovatnih 47,5 godina, nasuprot onome što kaže zvanična statistika, a učešće žena starosti preko 65 godina gotovo trostruko nadmašuje učešće muškaraca. Sela su gotovo ispražnjena, a dva velika grada, Novi Sad i Subotica, postaju megalopolisi, povezani koridorima i bulevarima sa ostatkom sveta. Najpametnije je sa tih puteva ne skretati, da se retki turisti koji prolaze kroz Srbiju ne bi nepotrebno uznemiravali.

 

 

 

Minus u banci, njiva u zalog

 

U poslednjih šest decenija iz sela je više para izvlačeno nego što je u njega ulagano. Selo je moralo da daje dovoljno jeftine hrane kako bi se veštački očuvao standard građana. Poljoprivredni fond nije obnavljan i danas sve teže pokriva i same potrebe ove države, dok za izvoz ostaje sve manje. Nekada je Srbija imala neverovatnih devedeset miliona stabala šljiva, dok je danas ova voćka gotovo potpuno potisnuta. Još je samo u našem sećanju šljiva, brend Srbije - u inostranstvu je sve više vezuju za neke druge zemlje. U doba Miloša Obrenovića ona mala i zaostala Srbija je godišnje u Austriju izvozila milion svinja. Koliko grla ove stoke danas sa sve Vojvodinom uspevamo da izvozimo?

"Od preko 2.100 zadruga, koliko je na evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, manje od polovine posluje sa nekim prihodom", tvrdio je pre dve godine dr Stojan Jevtić, predsednik Zadružnog saveza Srbije. "Više od jedne četvrtine zadruga radi sa gubitkom, dok ostale postoje samo na papiru."

Dugovi koje naprave one nerentabilne zadruge, za skoro dvostruko premašuju prihode svih rentabilnih zajedno. Ti minusi se pokrivaju tako što se uzimaju krediti od poslovnih banaka, koje svoj kapital za ove svrhe dobijaju od kompanija povezanih sa hrvatskim investicionim lobijem, a zauzvrat se u zalog daju nekretnine, na prvom mestu poljoprivredno zemljište.

 

 

Glad pred vratima

 

"Ako se koliko danas ništa značajno ne promeni u odnosu države, ali i banaka i nakupaca prema proizvođačima, za najviše pet godina ili će da zavlada glad u Srbiji, ili ćemo morati da uvozimo hranu", objašnjava nam Dimitrije Teofilović, nekadašnji saradnik u Ministarstvu poljoprivrede. Pitamo ga šta će se desiti ako banke pre kraja godine počnu sa aktiviranjem hipoteka. "Onda je pomenuti rok upola kraći", kaže Teofilović. "Sumnjam da će oni koji na ovaj način dođu do oranica želeti da investiraju u proizvodnju. Jednostavno će sačekati da dođu strani kupci kojima će da prodaju imanja, ali zakonske promene koje bi to omogućile teško da možemo da očekujemo pre 2012. godine".

Upravo ovih dana su objavljene statističke prognoze za narednu godinu iz kojih proizilazi da prosečna plata u Srbiji neće biti dovoljna ni da pokrije troškove ishrane prosečne srpske porodice. Glad je već ušla na vrata.

 

 

 

Srednjovekovno pravo Evropske unije

 

Mirom u Vestfaliji završen je 1648. godine Tridesetogodišnji rat u Evropi. Osnovna ideja ovog sporazuma, na kojoj se do današnjih dana baziraju principi unutarevropske politike, glasila je "cuius regio, eius religio", odnosno "čija zemlja, njegova i vera".

Vestfalskim mirom u Evropi je završen period ratova za veru i počela epoha, koja i danas traje, ratovanja za zemlju.

Na simpozijumu održanom 1998. (350 godina Vestfalskog mira) o političkoj relevantnosti Vestfalskog mira, Havijer Solana je izjavio da su "humanost i demokratija bili dva principa koji nisu bili relevantni za originalni vestfalski poredak", pa je dao kritiku da "vestfalski sistem ima svoje granice. Princip suvereniteta, na kome se zasniva, proizveo je bazu za rivalstva umesto saveza država, isključenja umesto integracije".

Tokom 2000. tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer izjavio je da je zastareli sistem evropske politike zasnovan na vestfalskom poretku: "Ključni koncept Evrope nakon 1945. godine bio je i još uvek je odbijanje principa ravnoteže snage i hegemonističkih ambicija individualnih država, što se pojavilo nakon Vestfalskog mira 1648. godine. To odbijanje je uzelo oblik mešanja vitalnih interesa i transfer suverenih prava država nacija na nadnacionalne evropske institucije".

Posle madridskih napada Al Kaida je objavila da će "...međunarodni sistem Zapada izgrađen posle Vestfalskog mira propasti i nastaće novi sistem zasnovan na vođstvu moćne islamske države".

Iako se od 1945. godine i zvanično govori kako su principi Vestfalskog mira prevaziđeni, "cuius regio, eius religio" je i dalje osnov za rešavanje teritorijalnih sporova, posebno kada su u njih upletene nacionalne manjine. Zahtev da se određenim regionima Zapadnog Balkana, posebno u Srbiji, dodeli viši stepen autonomije, počiva isključivo na ovom principu, jer bi se u suprotnom težilo individualnoj autonomiji koja nije vezana za određenu teritoriju.