Razaranje

Šta stoji iza "sjajnog" lica navodno najboljeg muzeja Srbije?

 

Sumnjivo lice valjevskog Luvra

Šta su Potemkinova sela? Kakav je, u stvari, valjevski Luvr? Ko je valjevski muzej pretvorio u muzej voštanih figura? Ko je u muzeju sagradio veštačku pećinu, kolibu i lažnu rimsku kapiju? Ko je uzurpirao Muzejsko društvo Srbije? Kako je muzej voštanih figura u dva navrata dobio nagradu Mihailo Valtrović? Ko je pobrkao muzeologiju i muzeografiju? Kakve međusobne veze imaju istorija, muzeologija, kulturologija i menadžment? Zašto danas valjevski Luvr časti posetioce kafom, ako se uopšte reše da dođu u muzej? Kako je vampir Sava Savanović postao maskota valjevskog turizma?

Stanislav Živkov

Potemkinova sela je fraza koja označava nešto što u stvarnosti ne postoji, već postoji samo kao privid i opsena. Ova metafora nazvana je po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1787-1792. postao namesnik novoosvojenih krajeva (Krim i priobalje Crnog mora). Potemkin je tada po opustelim stepama južne Rusije dao sagraditi pored puta (kojim je carica Katarina II sa svojom pratnjom trebalo da prođe) lažna sela - kulise, sa lažnim seljacima (manekenima), lažnim pastirima i lažnim stadima (koja su premeštana po potrebi). Time je obmanuo caricu Katarinu II, koja je prolazeći tuda 1787. na svom putu za Krim, videla lažnu sliku brze i uspešne obnove kojom je rukovodio Potemkin.

Bolje ne raditi ništa nego makar šta

Danas se ta fraza često koristi za one pojave kojima se pokušava stvariti lažni utisak, a u srpskoj muzeologiji najidealniji primer za muzeološka Potemkinova sela predstavlja tzv. valjevski Luvr, odnosno Narodni muzej u Valjevu, koji je po količini prodate magle i neopravdanom samoreklamerstvu ubedljivo nadmašio sve do sada viđeno! Sama najava na sajtu valjevskog muzeja predstavlja tipičan primer na koji način se zamazuju oči neupućenoj javnosti kako bi se gromoglasnim samohvalisanjem prodala svojevrsna muzeološka Potemkinova sela. Tako, recimo, čitavo busanje u agitpropovske grudi počinje ovako:

Posle atraktivnog sadržaja Brankovine i Muselimovog konaka stručni tim Narodnog muzeja Valjevo, zvanično najboljeg muzeja u Srbiji u 2004. godini, je u Valjevu, u centralnoj zgradi Muzeja, na površini od skoro 1.000 kvadratnih metara, za Vas priredio svojevrstan događaj i atrakciju, pri čemu se autori pozivaju na svoja prethodna muzeološka Potemkinova sela, zaboravljajući pri tome da je sama titula navodno najboljeg muzeja u Srbiji, takođe mistifikacija nastala činjenicom da je Vladimir Krivošejev zajedno sa još nekim likovima poodavno uzurpirao Muzejsko društvo Srbije i pretvorio ga u glasačku mašinu gde manjina od recimo 50 ili 60 prisutnih na skupštinama, zahvaljujući manipulisanju sa blanko punomoćjima kolega koji nisu prisutni, može da naraste i do 200 glasova i da se na taj način namesti izglasavanje bilo koje odluke!

Dalje se publika poziva da proveri zašto je Narodni muzej Valjevo dobitnik plakete Mihajlo Valtrović - najprestižnije nagrade Muzejskog društva Srbije, za najbolji muzej u prethodnoj godini.

Zbog ovakvog samohvalisanja ukazala se potreba da se malko pozabavimo sa oba lica ovog valjevskog Luvra, jer svako sjajno ili manje sjajno lice ima i svoje naličje, daleko manje svetlo i blistavo, što se i ovog puta pokazalo tačnim!

Naravno, objašnjenje za ovakvo hvalisanje nalazi se u knjizi Muzeji i publika, autorke doktorke Irine Subotić, penzionisane sive eminencije srpske muzeologije, koja u poglavlju Šta je uspešan muzej i kako se ostvaruje uspešnost, piše: Muzeji danas usmeravaju svu svoju pažnju na publiku, tražeći načina da, pored postavljanja svojih eksponata, postavke i izložbe budu i događaji... Prvi takav događaj u našoj muzeologiji je postavka Seča knezova u Muselimovom konaku Narodnog muzeja Valjevo.

Ovo uopšte ne čudi jer je sama dr Subotić ovde očito pobrkala lončiće, što logično dolazi sa godinama, jer je to navodno muzeološko pravljenje događaja opšta stvar već jedno 70-80 godina i poznato je u svetu, recimo u muzeju voštanih figura Madam Tiso u Londonu gde su zaista verno, a ne karikaturalno, rekonstruisani čitavi događaji poput pomorske bitke sa sve audio-vizuelnim efektima. Ako se to zna, onda je sasvim jasno da gospodin Krivošejev i dr Subotić kasne sa muzeologijom kao Janko na Kosovo!

Po sasvim nejasnim mentalnim i drugim kriterijumima ovaj osrednji lokalni muzej je u nekoliko navrata proglašavan najuspešnijim muzejom u Srbiji, ali kada se bolje prouče tamošnja "epohalna" muzeološka dostignuća, koncept i realizacija stalne postavke, jasno se stiče utisak da je ponekad bolje ne raditi baš ništa nego po svaku cenu makar šta!

Dakle, pravo Potemkinovo selo valjevskog Muzeja predstavlja navodna prva savremena, multimedijalna, kompleksna, stalna muzejska postavka u Srbiji pod bombastičnim imenom TREĆA DIMENZIJA PROŠLOSTI - pogled iz budućnosti. Očito je da je autor te postavke, diplomirani istoričar prof. Vladimir Krivošejev, magistar kulturologije, doktor menadženta kulture i muzejski savetnik, ustanovio da je publika ili potpuno retardirana ili sasvim nedorasla, pa joj stoga sve treba servirati u trodimenzionalnom audio-vizulnom obliku. Tako je usred monumentalne stambene palate, jedna od dvorana pretvorena u veštačku pećinu, a u drugoj je sagrađen enterijer neolitske kuće, a kako bi se dočarao ambijent Rimskog carstva, usred muzeja osvanuo je totalni kič u vidu trodelne proburaznice kroz zid u obliku umanjene rimske kapije izlivene od gipsa, kroz koju je potrebno proći kako bi se susreo srednjovekovni trgovac!

U daljem "ambijentalnom" uređivanju valjevskog muzeja nekome je palo na pamet da kao jednu od glavnih atrakcija ove bizarne postavke u jednoj od prostorija "rekonstruiše" ambijent valjevske bolnice, koja je navodno od velikog istorijskog značaja. Pošto je očito da su autori ove postavke insistirali na bitnim momentima iz istorije Valjeva, da li to znači da uskoro onda možemo očekivati da se u postavku uvrsti i odeljak posvećen još jednom eminentnom valjevskom liku, recimo izvesnoj Milanki Valjevki, čuvenoj beogradskoj štajgerici, koja je bila čuvena ličnost iz vremena osamdesetih i devedesetih? Samo bi se tu pojavio problem kako rekonstruisati ambijent u kome je ona radila!

Ambijentalni utisak

Naravno na potpuno isti način izvršena je muzeološka prezentacija dela stalne postavke pod nazivom Seča knezova u Muselimovom konaku u Valjevu koja je svojevremeno priređena povodom 20. marta, dana oslobođenja Valjeva u Prvom srpskom ustanku. Naravno i ovde je autor postavke neizbežni Vladimir Krivošejev. Kao po šablonu, i ovde se pod izgovorom moderne i ambijentalne postavke javnosti prodala prepotopna, u svetu davno viđena i sasvim prevaziđena stvar, koja čak obuhvata rekonstrukciju turske apsane u podrumu Konaka u kojoj su bili zatočeni valjevski knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, pogubljeni u Seči knezova 1804.

Dobro je poznato da je Seča knezova bila neposredni povod Prvom srpskom ustanku, a Muselimov konak mesto gde su kneževi bili utamničeni. Međutim, bilo bi veoma lepo i krasno kada bi autori postavke detaljnije pojasnili svoju tvrdnju i objasnili kako je i kome, posle poslednje noći knezova, počelo da sviće jutro slobode. Srbiji, kada se tek nakon nekoliko godina oslobodila, ili Turcima jer su se još tog dana rešili kneževa?

Dalje se navodi kako je postavka Seča knezova prezentirana primenom muzejskog materijala, voštanim figurama-replikama, čak i originalnim rekvizitima, dočaravajući konkretne istorijske scene. Pomoću senzorski upravljanim svetlosnih i audio-efekata, posetiocima se nudi snažan ambijentalni utisak.

Sve bi to bilo lepo i krasno kada ne bi bili totalno deplasirano i zastarelo jer je prezentacija muzejskog materijala uz pomoć ljudskih figura, tzv. muzejskih manekena, stvar koja je poznata još sa kraja 19. veka i koja je pretežno korišćena radi prezentacije kompleta narodnih nošnji u etnografskim zbirkama i muzejima poput Zemaljskog muzeja u Sarajevu, ali se ni tada, kao ni sada, novac nije arčio na izradu voštanih figura, što je verovatno pomodarija viđena iz jednog putujućeg muzeja voštanih figura koji je pre nekoliko godina kružio po Srbiji prikazujući raznorazne uvoštene likove.

Takođe bi bilo vrlo zanimljivo da se nađe neko ko bi bio u stanju da da neko suvislo objašnjenje šta uopšte znači deo rečenice "ambijentalni utisak", jer se zna šta je ambijent a zna se i šta je utisak, ali se takođe zna da te dve stvari imaju međusobne veze kao zadnjica i milihbrot! S obzirom na sadašnju situaciju u srpskoj muzeologiji, čini se da bi zaista trebalo izraditi čitavu seriju voštanih figura eminentnih muzealaca, a konkurencija za uvoštavanje zaista bi bila velika. Kako bi tek izgledala i kakvu bi tek posećenost imala putujuća izložba uvoštenih figura sivih muzeoloških eminencija poput dr Tatjane Cvjetičanin, dr Irine Subotić, dr Vladimira Krivošejeva, Miroslava Zubića, Lidije Milašinović, Tijane Palkovljević, Vladimira Kopicla, Branke Kulić, Svetlane Mladenov i drugih?

Naravno, pošto neupućeni posetioci u životu najčešće nikada nogom nisu kročili u neki ozbiljan muzej, stoga ni najmanje ne čude zapisi divljenja i adoracije iz tamošnje knjige posetilaca, što je najbolji dokaz da se u ovom slučaju od izmeta uspešno pravila torta! O tome da se kod nas naveliko prodaju "muda za bubrege" najbolje svedoči samoreklamerstvo valjevskog muzeja, mada bi s obzirom na činjenicu da se gdin Krivošejev čak navodi na Internet prezentacijama, kao da je maltene od istog značaja kao ustanova kojom rukovodi (na primer sajta:http://www.comexworld.com/search2.php?userid=410&lng=10ARODNI MUZEJ VALJEVO SRBIJA (dir. Vladimir Krivosejev)

Klulturni turizam

Što se samog dr Krivošejeva tiče, čini se da je on od svega pomalo, ali ničega dovoljno, jer je dotični Krivošejev, inače rođen u Valjevu 1963 godine, diplomirani istoričar sa temom: Vojvoda i popečitelj Jakov Nenadović; mentor prof. dr Radoš Ljušić, i muzejski savetnik, što sa muzejima i muzeologijom i te kako ima veze, zatim magistar kulturologije (magistrirao 2007. na Fakultetu za medije i kulturu Univerziteta Megatrend u oblasti marketiga i mendžmenta kulture, tema: Marketing i odnosi sa javnošću u funkciji posećenosti stalnih muzejskih postavki; mentor prof. dr Dragan Nikodijević), što sa muzeologijom naravno nema nikakve veze, ali zato sa prodavanjem magle i te kako ima, te doktor menadžmenta kulture (doktorirao 2011. godine na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti Beograd na katedri za menadžment u kulturi sa temom: Menadžment regionalnih muzeja u Srbiji sa osvrtom na aspekte razvoja potencijala kulturnog turizma; mentor prof. dr Vesna Đukić)... što nema ama baš nikakve veze ni sa čime, baš kao što su studije menadžmenta skupo prodavanje magle naivcima.

Ovaj naširoko razvikan doktorat predstavlja idealan primer kako se prazno može prikazati u šupljem jer bi bilo baš lepo da se nađe neko pa da objasni šta je zapravo menadžent i kakve on ima veze sa regionalnim muzejima, a kakve sve to veze pak ima sa razvojem potencijala kulturnog turizma. Doduše, ako se zna da se valjda samo kod nas poodavno u konferencijaški jezik uvrstila i složenica kulturno uzdizanje, onda ne čudi i tzv. kulturni turizam. A ako se zna da se pod kulturnim turizmom zapravo ponajviše krije prisilno dovođenje učenika osnovnih i srednjih škola da posećuju kojekakve bizarne muzeje i muzejčiće, onda ni najmanje ne čudi da je tom i takvom tzv. kulturnom turizmu neko čak posvetio doktorat.

Iako se naokolo mlatara ciframa od više desetina hiljada posetilaca, ubrzo je i vrapcima na grani postalo očito da je ovakav muzeološki diletantizam postao zamoran i dosadan, što najbolje potvrđuje lamentiranje, nedavno objavljeno u novinama, kojim se iz valjevskog muzeja žale da su tokom godine imali svega 4.000 posetilaca iz samog Valjeva, pa su stoga zaposleni predvođeni dr Krivošejevim pribegli očajničkim koracima ne bi li publiku vratili natrag, i to tako što će svaki posetilac dobiti kafu zabadava jer se udostojio da poseti valjevski muzej.

Dr Krivošejev se svojevremeno "proslavio" svojom izjavom da je Nova postavka zamišljena kao pionirski korak srpske muzeografije u modernom pristupu prezentacije istoriografskih tema. O tome da dr Krivošejev zapravo ne zna šta govori najbolje govori pravo značenje reči muzeografija. Naime, pravo značenje ove reči je (grč. museion, grafia - opis) opisivanje umetničkih i prirodnjačkih zbirki i njihovih retkosti, što sa njihovim izlaganjem odnosno ekspozicijom nema ama baš nikakve veze! Naravno, podršku ovakvim nepočinstvima svesrdno je u javnosti, finansijski u tajnosti, svojevremeno dao izvesni Jovan Despotović, bivši pomoćnik bivšeg ministra kulture za oblast zaštite kulturnog nasleđa, svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, koji se "proslavio" izjavom kako "Javnost treba da vidi novo shvatanje muzejske postavke koja nudi mnogo ambijentalniji odnos. Sledeći "slučaj" vezan za valjevski muzej i dr Krivošejeva bio je tzv. slučaj Vampira u vodama marketinga!

Naime, svojevremeno je u medijima gromoglasno odjeknula informacija da će na Sajmu turizma u Beogradu zahvaljujući novoosnovanom klasteru (???) "Valjevo za vas" ovaj grad imati ekskluzivnog promotera. Naime, nekome je na pamet pala ingeniozna zamisao da se uz štand na kojem će se nuditi i prodavati turističke lepote ovog kraja, postavi replika u prirodnoj veličini najčuvenijeg srpskog vampira Save Savanovića, vodeničara iz sela Zarožja, čuvenog junaka pripovetke Posle devedeset godina Valjevca Milovana Glišića. Naravno, idejni tvorac ovog svojevrsnog "bisera" bio je čelni čovek klastera Vladimir Krivošejev zajedno sa dizajnerom Dušanom Arsenićem! Navodni razlog za izbor ovako bizarnog lika kao promotera valjevskog turizma bila je želja Krivošejeva i Arsenića da vampir Sava bude lajtmotiv uz kojeg su želeli da materijalizuju i čuveni valjevski duh pun samoironije i crnog humora koji nije karakterističan za druge krajeve Srbije.

A sve to samo zato što će na sajmu biti stotine štandova koji će mnogi ličiti kao jaje jajetu. Stoga je Sava imao zadatak da na štand Valjeva dovede što više posetilaca i naprosto ih natera da se što duže zadrže kako bi se kroz ostali propagandni materijal što bolje upoznali sa onim što može da ponudi Valjevo sa okolinom. Štaviše, Krivošejev je izjavio da se nada da će vodeničar i vampir Sava biti na visini zadatka i ispuniti naša očekivanja, te da je Sava u međuvremenu stekao epitet javne ličnosti. Naime, čim mu je otvoren profil na Fejsbuku, za nepuna tri dana stekao je preko 500 prijatelja iz svih krajeva Srbije, pa i inostranstva. Ovaj „oživljeni" vampir prijateljima odgovara na sva postavljena pitanja, a najradije se odaziva na akcije dobrovoljnog davanja krvi. Maksimalno se trudi da popravi svoj pređašnji imidž žestokog krvopije, uz objašnjenje da mu je sve namestio čiča Milovan Glišić i to iz ljubomore na njegovu lepotu i uspeh kod žena. Dakle, prosto da čovek ne poveruje sa kakvim se budalaštinama zamlaćuje jedan istoričar i doktor nauka uz to!!!

Naravno, nasedajući na ovakve jeftine štosove, za nepostojeće zasluge lokalno veće Evropskog pokreta u Valjevu svojevremeno je proglasilo Vladimira Krivošejeva za Valjevca Najevropljanina 2007. godine. Krivošejevu je priznanje dodeljeno, kako je navedeno u obrazloženju, za očuvanje i negovanje istorijske i kulturne baštine valjevskog kraja, muzeološke postavke koje oživljavaju predmete (i muzeje), angažman na razvoju lokalne samouprave i zajednice i doprinos evropeizaciji Valjeva. Ako je ovo samo doprinos evropeizaciji Valjeva, postavlja se s pravom pitanje. na šta će tek prava evropeizacija ličiti?

Depolitizacija kulture na rečima

Posebna je priča o izradi Lokalnog plana razvoja kulture grada Valjeva koji je uradio gradski Savet za kulturu uz pomoć parazitskog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz Beograda, još jednog prodavca magle na republičkom nivou, za koji se već decenijama uopšte ne zna čemu služi i koji sistematski maltretira sve ustanove kulture naturajući kojekakve bespotrebne upitnike sa po 10 strana sa stupidnim pitanjima na koja treba odgovoriti.

Predsednik gradskog saveta, neizbežni Vladimir Krivošejev izjavio je kako je ceo plan urađen sa nekoliko fokus grupa koje su imale zadatak da ukažu na probleme u kulturi i koji su pravci da se ti problemi reše. Savet za kulturu je razmatrao sve te razrade i pojedine stvari su morale da budu vraćene na doradu jer se zakon promenio u nekim oblastima. Naznačeno je više od 20 problema, a prvi apsolutni problem koji mora biti rešen jeste depolitizacija kulture. Rešenje ovog problema vidi se u konkursima na kojima će se zaista birati najbolji u svojoj struci. Ovde bi bilo lepo da se prvo pojasni šta su uopšte fokus grupe, a kao daleko važnije, ako dr Krivošejev insistira na depolitizaciji kulture neka onda objasni koliko već mandata vrši dužnost direktora valjevskog muzeja, te da li je bio u sukobu interesa kada je istodobno vršio i dužnost predsednika Izvršnog odbora Muzejskog društva Srbije, te da li je zloupotrebio taj položaj kako bi izdejstvovao da Narodnom muzeju Valjevo bude dodeljena nagrada Mihailo Valtrović, i to čak dva puta, kao navodno najboljem muzeju u Srbiji.

Takođe bi bilo veoma zanimljivo videti da li je dr Krivošejev bio u sukobu interesa kada je vršio dužnost potpredsednika Izvršnog odbora ICOM-a Srbije (nacionalnog odeljenja UNESKO-vog Internacionalnog komiteta za muzeje), te dok je bio član Radne grupe Ministarstva kulture za razvoj muzejske mreže Srbije i Komisije za izradu Nacrta zakona o muzejskoj građi i muzejskoj delatnosti, potom član Republičke komisije za digitalizaciju kulturne baštine. Ovo pitanje se pre svega postavlja jer je upravo tih godina u izradu novih postavki u valjevskom muzeju preko raznoraznih interesno povezanih lica iz Ministarstva kulture nemilice upumpavana ogromna količina novca kako bi se pravile nove ambijentalne multimedijalne postavke! Osim toga, na jednoj od internet prezentacija lika i dela dr Krivošejeva kao "izuzetno" važna stvar navedeno je članstvo u Rotary klubu Valjevo, a i činjenica da je on marta 2004. do juna 2006. godine bio poslanik G17 plus u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora i član skupštinskog odbora za odbranu, što je od posebnog značaja za muzeologiju, u periodu septembar 2004 - mart 2009. član i zamenik predsednika UO HK Krušik Valjevo, a od 2005. do 2007. čak i v.d. predsednika UO!

 

Neću da plaćam...

Svojevrsna kruna u bisernoj karijeri dr Krivošejeva bio je čuveni "slučaj" neplaćanja TV pretplate!!! Naime, Vladimir Krivošejev, istoričar i direktor Narodnog muzeja u Valjevu, javno je saopštio da prestaje da plaća pretplatu javnom servisu, Radio-televiziji Srbije.

Krivošejev je na ovaj način protestovao jer mu je uskraćeno pravo da u televizijskom prenosu fudbalske utakmice Austrija-Srbija u sredu veče na programu RTS-a sluša himnu Srbije Bože pravde čime su mu verovatno ugrožena patriotska osećanja i sprečeno da se kulturno uzdiže! Krivošejev je dopis u kojem navodi da prestaje sa plaćanjem TV pretplate uputio na adresu pretplatne službe RTS-a, ali i na adrese RATEL-a i Republičke radiodifuzne agencije. Tada je za medije izjavio: Uredno sam izmirivao svoje građanske obaveze plaćanja TV pretplate, iako nisam imao utisak da RTS u potpunosti ispunjava sve zadatke javnog medijskog servisa. Međutim, kada sam pre početka direktnog prenosa fudbalske utakmice Austrija-Srbija, umesto da slušam himnu naše zemlje, morao da gledam reklame, uvideo sam da RTS ne ceni ne samo građane države čiji javni servis predstavlja, već javno nipodaštava najviša znamenja naše zemlje, te da mu je od svega najvažniji novac koji ubira od oglašivača . Izgleda da osim Krivošejeva muzealca, Krivošejeva menadžera, Krivošejeva političara, uskoro možemo očekivati i pojavu Krivošejeva direktora RTS-a!!!

 

Od Noje do Avnoja

Narodni muzej u Valjevu ima pet zbirki od kojih je arheološka sa 30.000 predmeta najbrojnija, numizmatička sadrži 5.000, istorijske zbirke sadrže 12.000 predmeta i eksponata, u etnografskoj ih je 1.500 i umetničkoj 900. Inače, u dva objekta nalazi se po jedna stalna postavka. U centralnoj zgradi je posebno privlačna postavka "Treća dimenzija prošlosti - pogled u budućnost", u okviru koje je, kako kažu ovde, obuhvaćeno sve od Noje do Avnoja, dok je u Muselimovom konaku utaborena postavka "Seča knezova i Valjevska nahija u Prvom i Drugom srpskom ustanku". U muzejskoj ponudi nalazi se i restaurirana Kula Nenadovića kao i postavka posvećena delu slavne srpske pesnikinje Desanke Maksimović u Brankovini.