Nemačka

Da li su nemačka demokratija i državotvornost načeti aferom Vulf

 

Ovo nisu normalna vremena

 

Na vrhuncu nezabeležene privredne krize, Nemačka se našla i u krizi demokratije i parlamentarizma. Kojim god putem da se krene u aferi nemačkog predsednika Kristijana Vulfa, šteta će biti velika: u jednom slučaju finansijska, a u drugom institucionalna. Izgleda da je zajedno sa Vulfom na kraju svoje političke putanje i sama Angela Merkel

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Predsednik Nemačke Kristijan Vulf je osoba koja skoro da nema nikakva ovlašćenja niti obaveza. On je protokolarni simbol, šef države koji povremeno proparadira kroz medije rame uz rame sa nekim visokim stranim gostom.

Slabljenje funkcije državnog poglavara za Nemce je trebalo da ima prevaspitni karakter. Nemačka nacija je vekovima učena poslušnosti svom vođi, bio on neki srednjovekovni vlastelin ili sam kajzer (car). Bespogovorno sledeći Viljema II Nemci su tako 1914. krenuli u strašnu avanturu Prvog svetskog rata. Ovaj, do tada najveći vojni sukob u istoriji, završio se pogubno po Drugi rajh i vladarsku kuću Hoencolerna, jer je Viljem II morao da abdicira u ime celokupne porodice i da ode u Holandiju u izgnanstvo.

U mlitavoj i haotičnoj Vajmarskoj republici, u kojoj su se stranke na vlasti smenjivale kao na ringišpilu, generacijama dresirani nemački birači su za poglavara izabrali jednu barokno-autokratsku ličnost, maršala Paula fon Hindenburga.

Hindenburg je bio prvi u istoriji, ali istovremeno i poslednji nemački predsednik koji je bio izabran direktno od naroda na opštim izborima 1925. godine. Već iz njegovog punog imena, Paul Ludvig Hans Anton fon Benekendorf i fon Hindenburg, vidi se da potiče iz plemićke, preciznije iz jedne istočnopruske junkerske porodice. Junkeri su, najvećim delom, pogermanjeni Sloveni koji su svoj aristokratski položaj dugovali isključivo činjenici da se bezobzirno zalažu za očuvanje pruske, kasnije nemačke dominacije na terenu kojim su upravljali. Bili su, dakle, čisto vojno plemstvo, do smrti odano svom vladaru.

Ni Hindenburg nije bio nikakav izuzetak. Pobednik iz bitke kod Tanenberga koja je Drugi rajh spasla od ruske invazije, on se na izborima kandidovao kao predstavnik aristokratije i militarističkih krugova koji su se plašili moguće pobede levice i skliznuća Rajha u formu sovjetske republike. Istovremeno, ostareli maršal (rođen još 1847) sebe je najradije posmatrao kao običnog čuvara prestola za cara koji kad-tad mora da se vrati.

Umesto kajzera, Hindenburga je na vlasti nasledio - firer. Kada je ostareli maršal 1934. ispustio dušu, nemački parlament je predsednička ovlašćenja preneo na tadašnjeg kancelara, Adolfa Hitlera.

 

Brbljivi Keler

 

Pošto je Treći rajh 1945. doživeo potpuni poraz, prethodno na najstravičniji način ubivši desetine miliona Slovena, Jevreja, Roma i ostalih, zapadne sile pobednice su smatrale da će ponavljanje ovakvog užasa najbolje biti sprečeno ako se Nemci deprogramiraju i prestanu da služe autoritetima. Jedna od metoda bila je i postavljanje na sam vrh Republike jedne jedine ličnosti, koja, međutim, nema nikakva ovlašćenja.

Predsednik Nemačke nema čak ni ona ovlašćenja koja ima britanska kraljica. Većina Nemaca ni ne zna ko im je predsednik, jer njega bira parlament. Za razliku od engleskih i većine drugih monarha, koji su isto samo za pokazivanje, nemački predsednik nema pravo ni da se obrati parlamentu. On potpuno usamljen i zaboravljen boravi u bonskoj vili Hameršmit ili u berlinskom dvorcu Belvi.

Prethodnik današnjeg predsednika bio je Horst Keler, koji je pre manje od dve godine morao da podnese ostavku jer je - progovorio. Keler je prvo obišao nemačke vojnike u dugotrajnom ratu u Avganistanu, a onda u jednoj izjavi rekao nešto što svi već odavno znaju, a Srbi i još poneko su imali i priliku da to osete na sopstvenoj koži.

"Država veličine i uticaja koje ima Nemačka, mora da bude svesna da svoje interese ponekad mora da brani i vojnim sredstvima", rekao je Keler u jednom intervjuu. To je buđenje nemačkog militarizma, odmah je zavrištao establišment. Besomučno bombardovanje Srbije u kojoj su nemački vojnici ostavili najdublji krvavi trag i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, bilo je u redu sve dok se o tome ćutalo, isto kao i okupacija Avganistana. Onog momenta kada je Keler rekao da je car go, morao je da ode.

Posle njega na mesto predsednika Republike nemački parlament je izabrao Kristijana Vulfa, dotadašnjeg predsednika vlade pokrajine Donja Saksonija, koji se za kratko vreme pokazao kao još gore rešenje od brbljivog Kelera.

 

Prva greška

 

Samo pola godine pre svog prelaska u palatu Belvi, Vulf se upetljao u jednu za Nemce neprijatnu aferu. Pokrajinski zakon Donje Saksonije predviđa da članovi njene vlade, pa samim tim i predsednik iste, smeju da primaju poklone u vrednosti od najviše deset evra. Vulf je, međutim, decembra 2009. odleteo u Sjedinjene Američke Države, u vilu svog venčanog kuma, biznismena Egona Gerkensa i to na račun avionske kompanije Air Berlin.

Kada je magazin Der Špigel pokrenuo pisanje o ovom zimovanju bračnog para Vulf, predsednik vlade se setio da bi karte mogao i sam da plati, a zauzvrat je državno tužilaštvo odustalo od dalje istrage.

Povezanost Vulfa sa kumom Gerkensom predmet je i druge, još uvek aktuelne afere. U toku ispitivanja oko besplatnog leta u Ameriku, pokrajinski parlament je Vulfu postavio pitanje i o njegovoj poslovnoj saradnji sa ovim magnatom.Vulf je tada tvrdio da već godinama nema nikakve poslovne aranžmane sa svojim kumom.

Pre nekoliko sedmica nemački dnevni list Bild izneo je podatak da je bračni par Vulf oktobra 2008. od Edit Gerkens dobio pozajmicu u visini od pola miliona evra za kupovinu porodične kuće. U početku je predsednik Vulf tvrdio da je to privatni aranžman između njega i kume, a ne kuma, te da tako nije lagao pokrajinski parlament. U međuvremenu se, međutim, saznalo da je novac ipak dao Egon, prebacivši pomenutu sumu na račun svoje supruge koja je samo ispisala ček. Ovu verziju je potvrdio i sam Egon Gerkens.

Umesto da se pokrije ušima i ućuti uhvaćen u laži, Vulf je procenio da je javni nastup najbolja odbrana. Prva greška koju je u tom trenutku napravio bila je da je odlučio da se po tom pitanju javnosti obrati njegov advokat, a ne on lično. Odmah su krenule salve smeha, jer su mediji izmontirali advokatov nastup kao predsednikovo božićno obraćanje naciji, a to se pojavilo čak i kao motiv na reklami jedne rent-a-kar kompanije.

  

Marifetluci

 

Druga greška bila je ta što je Vulf nastavio da laže.

Njegova odbrana se svodila na to da je još pre ulaska u palatu Belvi vratio Gerkensu pozajmicu, i to od kredita koji je dobio od BW banke.Ubrzo se ispostavilo da je i taj kredit dat po tako povoljnim uslovima da se može smatrati beskamatnim.

Vulfova dalja odbrana je zatim krenula u pravcu da je i taj kredit zamenjen drugim, dugoročnijim sa manje povoljnim uslovima, da bi se ispostavilo da je to tačno, ali da je novi kredit sa velikom sigurnošću odobren po izbijanju afere, jer na snagu stupa tek 1. januara 2012. godine. Detalji, na žalost nemačke javnosti, ne mogu da se saznaju, jer je Vulf odbio da banku oslobodi čuvanja bankarske tajne.

Po nalazima eksperata koji su proučavali ceo slučaj, onoliko koliko je on dostupan javnosti, i novi, dugoročni hipotekarni kredit je izuzetno povoljan, jer Vulfu za 14 godina, koliko traje, obezbeđuje uštedu od 154.266,67 evra u odnosu na situaciju da je istu svotu uzeo pod uobičajenim uslovima.

Sa druge strane, pomenuti zajam banka uopšte nije ni smela da odobri, smatraju eksperti, jer je kao garancija položena hipoteka na porodičnu kuću Vulfovih, čija je vrednost procenjena na 415.000 evra, dok je glavnica kredita 520.000 evra.

U normalnim prilikama sve ovo bi bilo dovoljno da Vulf bude oteran sa mesta predsednika, ali i da krivično odgovara. Ovo, međutim, nisu normalna vremena. Zemlja, kao i cela Evropska unija, nalazi se u od Drugog svetskog rata nezabeleženoj krizi, ugled same kancelarke i njene vlade je uzdrman i u ovom trenutku niko nije dovoljno pametan da proceni šta je pogubnije: ponovna smena predsednika za manje od dve godine ili njegovo zadržavanje na funkciji uprkos očiglednim marifetlucima.

Osnova nemačke demokratije, ali i njene državotvornosti načeta je aferom Vulf. Berze već negativno reaguju, a predsednikov odlazak može da bude procenjen kao dodatno slabljenje centralne vlasti, što bi pokrenulo lavinu bekstva kapitala iz Nemačke.

Zbog svega toga vladajuće stranke pokušavaju da štetu zadrže pod kontrolom prepuštajući političku sudbinu Vulfa parlamentarnoj komisiji. "Kada hoćeš nešto da zataškaš, formiraj komisiju", rekao je još Vinston Čerčil.

Bilo šta da se dalje desi, Nemačka se pod Angelom Merkel srozala na nivo banana republike u kojoj činioci vlasti ni za šta više ne odgovaraju, ili bar sami sebe smatraju ljudima iznad zakona i dobrih običaja. Ako Kristijan Vulf na mestu predsednika Republike dočeka sledeći Uskrs, biće to znak da su i demokratija i parlamentarizam u Nemačkoj konačno umrli.

  

 

"Kada hoćeš nešto da zataškaš, formiraj komisiju", rekao je još Vinston Čerčil.

 

 

Predsednik Nemačke nema čak ni ona ovlašćenja koja ima britanska kraljica. Većina Nemaca ni ne zna ko im je predsednik, jer njega bira parlament. Za razliku od engleskih i većine drugih monarha, koji su takođe samo za pokazivanje, nemački predsednik nema pravo ni da se obrati parlamentu.