Epizoda 71

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Vlasnik banovobrdačkog restorana slavi godišnjicu, pa me pozvao na ručak. A među zvanicama i moj gimnazijski drug, viđeni čovek vlasti. Pošto se izljubismo i trgnusmo po gutljaj, on mi se unese u lice.

- Ti nisi normalan! Svašta pišeš, a šta ti mi smetamo? Ako te moji uzmu na zub, neće te odbraniti ni tvoj Brkić, a ni ja!

Vlasnik restorana nam priđe pa se ljutito obrati mom drugu.

- Ne gadi mi pred gospodom ručak!

Kada je padao sneg, sretnem grupu penzionera. Čiste sneg. Nazvah im Boga, a jedan mi se obrati.

- Bez starca nema udarca! Mi ne pucamo praznom puškom. Kao da smo prvi poziv!

- Bogami, eto vas mlađih nego što ste ikada bili.

- Eh, - uzdahnu on - pao sneg da pokrije srpsku muku i bruku! Bar da hoće da poubija larve svih smrdibuba koje se spremaju da se posle izbora razmile po srpskoj narodnoj koži, isuše je i dovedu do pucanja!

Čovek do njega klima glavom.

- Nema zime, dok je Rus ne pošalje.

Srpski romantičarski pisac Jovan Ilić imao je na radnom stolu u svojoj kancelariji dve bočice mastila. Jednu iz koje je pisao državne stvari, a iz druge koju bi sam kupio, pisao je svoje spise. Nije lako biti pesnik, još teže  poštenim rečima opravdati zle nevolje i namere. Zato se i plašim sledećih izbora: mnogi pišu iz tuđih bočica i tuđim mastilom. Od takvog mastila pomodri narod, a modro mastilo se isuši.

Slušam novu pesmu pevačice striptizete Stoje. Niti ona ume da peva, niti će joj razgolićene obline u tome pomoći. Plašim se pesme koju Stoja peva. Ta pesma se lažno predstavlja umetničkim imenom. Ona će otrovnom žabokrečinom ogaditi srpsku pesmu onima koji će tek nositi srpsko ime. Ta pesma je loš glas, a loš glas se daleko čuje, dugo pamti i sporo ispričava.

U velikom, raznolikom društvu, poznati srpski intelektualac "drži banku", pa ponosno pogleda oko sebe.

- Oduvek živim od neuspeha kojima se drugi dive.

Svi zapljeskaše, jer su pomislili da se on to šali na sopstveni račun. Drakče bakalin klimnu glavom.

- Da, da, ili si zaista uvek bio slika koja je mogla da stane u svaki ram!

Penzionisani profesor sa katedre andrologije, dr Ranko Bulatović priča o srpskom junaštvu.

- Junaka je lako prevariti, a to je najlakše fukari. Kod nje laž ima moć istine.

Profesoru Bulatoviću se na njegovog kolegu žalio student koji je upravo pao na ispitu.

- Kakav je to profesor, kad iz mene nije mogao da iščupa najobičniju šesticu?

Premalo svedoka je bilo za divne profesorske priče. Želeo sam da Srbija čuje njegov glas. Da bar glas kratko traje, još brže se zaboravlja. Lošem glasu je lakše, on je zabavniji za narod.

"Piplimetri" kažu da opada rejting političkih emisija. Kako i ne bi kad je tok i završetak tih emisija neizvestan kao i tok i završetak porno-filmova. Emisije sa političarima, naše pravo da gledamo svašta!

Stigao novi vakat u ponašanju među prijateljima. Kada prijatelj ne želi da se družite kao nekada, reći će vam: "Čujemo se...", a kada ne želi nešto da vam učini, kaže vam:" Nemoj ti zvati mene, zvaću ja tebe."

Na Kosovu ništa novo! Ništa je sve novo, a novo je jedno veliko ništa. Vaš sačuvani osmeh je nešto drugo. Uvek je nešto novo!