Bečej

Šleper-ubica na režimu kaznene politike overene korupcijom

 

Profesionalci ubijaju amaterski

 

Za pravosuđe u Bečeju i Novom Sadu vredniji je bahati vozač profesionalac bez griže savesti od mladog života i bola cele porodice za izgubljenim članom. Ko ima para, taj se lako izvuče iz svakog postupka, čak i kada sud nedvosmisleno utvrdi njegovu krivicu

 

Arpad Nađ

 

Kada u saobraćajnim nesrećama nastradaju mladi, javnost najčešće za to okrivljuje učesnike u saobraćaju. Ali, glavni krivci sede u udobnim sudnicama iz kojih dele nepravdu i po babu i po stričevima, a najčešće po visini mita koji dobiju od optuženih. Takva kaznena politika direktno inspiriše bahate vozače da još više luduju po srpskim putevima. Zato ne treba da nas čudi kada podivljali vozači brzinom od 200 kilometara na sat jure beogradskim ulicama u susret novoj žetvi koja se zove smrt.

Dana 3. novembra 2006. dvadesetčetvorogodišnja Jasna Mićanović vozila je bicikl Ulicom Bore Vlajkova u Bečeju, kada je na nju naleteo šleper registarskih oznaka NS 294-340 za čijim volanom je sedeo Dragiša Anđelković, njen ujak. Jasna je, nažalost, na licu mesta ostala mrtva.

Istraga je utvrdila da se pokojna Jasna kretala poštujući sve propise i da ni na koji način nije doprinela saobraćajnoj nesreći. U trenutku udesa bila je svega dvadesetak santimetara udaljena od desne ivice kolovoza, što je u granicama propisane udaljenosti: do jednog metra. Šleper-ubica je sa svoje strane, shodno izveštaju sa uviđaja, od desne ivice kolovoza bio udaljen samo pola metra. Pri tome je vetrobransko staklo na njemu bilo toliko zamazano da nije ni čudo što vozač nije ni primetio biciklistkinju, kako je izjavio tokom uviđaja, mada je kasnije promenio izjavu, a što je potvrdio i očevidac događaja Zoran Plenić. Dragiša Anđelković se sa svojim šleperom u saobraćaj uključio samo kilometar pre mesta nesreće, što znači da je svesno na put krenuo sa zamazanim prednjim staklom, iako je kao vozač profesionalac morao da zna kakve posledice to može da ima.

Ni vozilo nije bilo tehnički ispravno, a neposredno posle nesreće očevici su Anđelkovića videli kako iz kabine vozila izlazi sa mobilnim telefonom u ruci, što bi ukazivalo da je za vreme vožnje telefonirao. Da li je bilo tako - nikada se neće saznati, jer se sud nije ni potrudio da pribavi listing dolazećih i odlazećih poziva sa Anđelkovićevog telefona.

Potpuno zanemarujući sve gornje činjenice Opštinski sud u Bečeju osuđuje Anđelkovića na samo dve godine zatvora. Postupajući sudija je bio Borivoje Pap, jedan od dvoje sudija reizabranih iz ovog suda, koji  je pri izricanju presude naveo samo olakšavajuće okolnosti u korist Anđelkovića, i to "korektno držanje tokom krivičnog postupka, da je porodičan čovek i otac dvoje maloletne dece, izraženo žaljenje..." Koliko je Anđelković izražavao svoje žaljenje pokazuje i činjenica da uopšte nije ni izrazio saučešće porodici svoje ubijene sestričine. Ovo već samo za sebe govori o "olakšavajućim" okolnostima koje je utvrdio sudija Pap.

Ono što dolazi posle ovoga prevazilazi već sve do sada viđeno. Veće Apelacionog suda u Novom Sadu u sastavu Peter Kiš, Dragoljub Vujasinović i Snježana Leković dodatno ublažava ionako uvredljivo nisku kaznu spuštajući je na samo 18 meseci zatvora. Ljudski život u Vojvodini, očigledno, nema nikakvu vrednost, bar kada se pita pravosuđe.

Posle nikoga ne treba da čudi što svake godine na putevima u Srbiji pogine više ljudi nego u ratu.